Ukop oca

by Mladen Markov

Roman funkcioniše na dva plana. Prvi, fabularni plan, nelinearno iznesen, tiče se Andreje Kerebe, slikara, intelektualca, bivšeg boema i anarhiste koji, po vesti o smrti oca koji ga je ranije razbaštinio, odlazi u srednjobanatsku palanku na sahranu. Sahrana je, međutim, dva puta odložena, a do kraja romana se neće ni odviti. Glavni lik se suočava s palanačkim mentalitetom, porodičnom istorijom u kojoj figura majke ne postoji, tiranijom očevom, i niskom gorkih sećanja. Drugi plan predstavlja presek dramatičnih istorijskih događaja, od nemačke okupacije do rata na Kosovu, te se lična i nacionalna tragedija, kao i zablude, umnogome podudaraju.

*

Ukop u romanu javlja se kao osnovni tematski predložak, koji se stalno odlaže, i do kraja romana ne realizuje. Autor stavlja u prvi plan uništavanje porodice, odnos oca i sina viđen u okvirima dramatičnih zbivanja tokom 20. veka na ovim prostorima, pitanje dvojnika i otuđenja, sudbinu umetnika u smutnim vremenima, pitanje identiteta, pa i smisla trajanja junaka u romanu.
Glavni junak romana je intelektualac, konformista čiji je brat na kosmetskom ratištu. Porodica nikako ne uspeva da se okupi i sahrani oca. Ratne su godine. Vlada opšte ludilo i pometnja. U takvom vremenu žive junaci mladena Markova. Jedni pokušavaju da odbrane dostojanstvo, drugi da sačuvaju glave.

*

Tematski se određujući pričom o odnosu prema ocu kao konkretnim povodom, a prema državi i problemu naciona na metaforičkoj ravni, u nizu prikrivenih aluzija, ovaj roman je strukturno organizovan kao niz slobodnih asocijacija.

One presecaju nekoliko životnih trenutaka glavnog junaka, već ostarelog beogradskog slikara i restauratora Andreje Kereba, a vezane su za njegovo učešće u dvema neuspelim sahranama vlastitog oca, kao i jednoj daći, u zabiti banatskog sela – varošice, u vreme eskalacije kosovskog rata 1999. godine.

- Nenad Šaponja, Политика

339 pages

First published January 1, 2002

About the author

Mladen Markov je srpski književnik rođen u banatskom selu Samoš 1934. godine.

Objavio je romane:

Teskoba
Ravnica
Isterivanje boga
Banatski voz
Žablji skok
Ukop oca(dobio Ninovu nagradu)
Smutno vreme(I - 1976, II - 1978.)
Isterivanje boga
Starci na selu(dobio Andrićevu nagradu 1986. godine)
i zbirku priča Pseće groblje

Reviews

[Momčilo Žunić]

Na fonu očeve sahrane kao onoga što se, surprise!, neće dogoditi, i što je izgledno generalna proba ili generalno odlaganje vlastitog upokojenja, nevoljno oživljavaju, natežu se i nadodaju jedna na druga po pravilu bolna i tegobna sećanja kroz preovlađujući filter Andreje Kereba. Porodično zaleđe i porodični suživot a najprvlje sporni i neugodni odnos sa ocem, kako to već obično i biva za sina u književnosti, plodno su mesto za rascvetavanje trauma i problema. U tome se pridružuju i majčina smrt tokom porođaja i odsečenost od ženske strane loze, te maćehinstvo, zanemarenost i progonstvo iz nasledstva, ali i negenetski šokovi - jer prijatelji se mogu birati, porodica i rodbina ne - poput ratnodopskog skončanja prijatelja u Kninu (Relje Raca), samoubistva supruge (Čarne), pogorelištva ateljea, i...

Ironijskim opkoračenjem, otac, koji se ionako teško odricao života, neće biti sahranjen, nego po drugi put odložen u hladnjaču. Ceremonijal ispraćaja neumitno se prekraja u farsu. U iščekivanju Andrejevog polubrata generala Tomislava Manjulova, prezauzetog zbivanjima na Kosmetu, a bez čijeg amina će otac još "ležati na ledu", daća će se obaviti pre ukopa. Da, i sa 40 dana zaostatka krug se ne zatvara, odsutni likovi nadvijaju se nad narativom, mrtav bi da sahrani živog. Tako prvorođeni sin iz prvog braka istupa tek kao očev fizički dubler i tegljač prezimena, ali, budući da je po sredi umetnik (slikar i konzervator), istodobno i kao intelektualni samorodnik i nedelatni promišljalac u tihom očaju: "Nikad nisi bio učesnik. Izabrao si da budeš posmatrač." Može se, stoga, ovaj NIN-om pomazani roman čitati u ključu romana o umetniku, ali svemu na šta bi intertekstualno mogao zaličiti jedva da prilazi i do ključaonice.*

*Random od kunstlerovića "Filipa Latinovića" (najzabavnija mi je solingen linija noža), "Ivana Galeba" ili "Kiklopa", do, iz nekog drugog tematskog rakursa, "Proklete avlije" (arhetipski motiv braće), "Seoba", odnosno lopata bazičnih citata Crnjanskog, te "Deoba" ili, recimo, Foknera sa motivom prolongiranog ukopa...

Porodični izbori i opredeljenja prelivaju se i sinegdotsko-alegorijski odražavaju aktuelna zbivanja tokom 90-ih i spočetka 2000-ih: nedovršeni rasap države. Spojka je rađe zanimljiva usled pokušaja da se narativno ukaže na panonski produžetak kosovskog kontinuiteta, koji bi, recimo, nanovo trebalo da se uspostavi brakom juga (otac) i severa (majka), ali se onemogućava tazbinskim neprihvatanjem i odricanjem - tretman kosovske problematike sasvim izvesno ocu ukazuje ko je podesniji da bude naslednik - i smrću majke tokom porođaja, pa će se sin koji se rodio u kolevci (Pećka patrijaršija), najverovatnije ubiti na severu (izmišljena palanka Žitovo, srednji Banat) bez daljih potom(a)ka, a tu je i propali san o izlasku na more (porušena kuća u Istri), negoli provokativnosti angažmana. Štaviše, on je i konzervativan, jednostran i nedomišljen.

...I, jebi ga, jer se drobilo i drobilo, i isuviše rastezalo, a valjalo je konciznije i sa agresivnijom otvorenošću ispisati kritičku dijagnozu. Ta ipak je ovo delo koje je igralo jedva jednu (polu)sezonu ili da ga se citira: "Mi više ništa nismo, viče, jer nikad nismo ni bili nešto." Dakle: ukop oca je ukop za čitaoca! A ovaj, vaš, prestao je da mari za motivacijske nepoznate (recimo: Zašto je ostao bez nasledstva? Zašto je odnos s ocem takav kakav jeste? Zašto ga se majčina strana familije odrekla? Zašto poluburazer nikako da stigne na sahranu? Zašto je supruga počinila samoubistvo?) jer je pripovedanje, ravničarski nepromenjeno, ritmizovano ravno i ravnodušno monotono. Roman se cedi do presušivanja, a meditacije i studija karaktera kolektiva... pa, uočite i sami iz nasumičnog odabira: "Sve je u životu onako kako je zaslužilo da bude. A sam život je neminovnost koju nismo iskali i on je istovremeno i pravda koja dolazi sama od sebe.", "Tek u smrti svi su jednaki. Inače, prihvata nepravde ravnopravnosti jer nismo svi obrazovno i duhovno isti.", "Život se sastoji od niza naizgled beznačajnih sitnica.", "Ranije, u mladosti, nikad nije pomišljao da će se jednom sresti sa starošću, mada je često o starim ljudima razmišljao na osoben, sentimentalan način tako što je u sebi ponavljao negde oslušnutu i humanu rečenicu da je svaki ljudski stvor nečije dete.", "Prokleti Srbi iz plebsa žele mater božju i kao ljubavnicu ali istovremeno i kao sveticu na ikoni.", "Jer šta smo drugo nego zatočenici mraka, koji samo pušteni na kratko odsustvo prošetaju svetlom putanjom zvanom život.", "Od nekadašnjeg boema u mladosti do čudaka i maltene božjaka pod stare dane. Je li to put svakog individualca koji se usudi da odbaci norme ustanovljene kod ovog naroda još u srednjem veku?"

[LT · Rating 2 out of 5]

Пренемагање на готово 350 страна.

Биће да је жири Нинове награде 2002. године наградио дуговечност ауторовог рада или његов ранији ангажман у Радио Београду јер је апсурдно претпоставити да оваква изнемоглост у писаном облику може бити лауреат.

У роману бившег члана Српског покрета обнове протагониста је сликар Андреја Кереба који сахрањује оца Игњата. То је безмало цела радња, остатак представља неспретна смеша унутрашњег монолога и слика из Андрејине прошлости где он наступа као врховни морални компас, сујетно и арогантно убеђујући нас у своју интелектуалну надмоћ.

Дело обилује површностима, предвидивим реченицама, флоскулама и отрцаностима некарактеристичним и за средњошколце. Дојам поправљају ретке странице књижевне зрелости, овлашна помињања изузетних дела ликовне и филмске уметности (слика "Весела браћа" Уроша Предића, Буњуелови филмови "Лепотица дана" и "Виридијана", "Девичански извор" Ингмара Бергмана).

Не удељујем најнижу оцену јер је силна испуњеност духа по завршетку овог романа који може служити као својеврсни тест воље, трпељивости и истрајности.

[Danica · Rating 2 out of 5]

Najzad, najzad zavrsih. Koliko mi je to trebalo vremena? Od 08.03.2020. do 06.08.2021. Koga ne mrzi, nek' racuna, ali ja osetih kako mi teret spade s ledja. Ova knjiga mi je ubila volju za citanjem ali joj darezljivo dajem zvezdicu vise jer tu i tamo postoji neka interesantna misao i lepa recenica. Uredjivanje je moglo daleko bolje, verovatno ni cenjeni urednik nije imao snage, volje i zelje da se bori sa ovim tekstom nadugacko i nasiroko. Jer kako neko moze da pusti da prodje pleonazam tipa "bela breza"? Ili omaska a la "silazenje uz niti"? Svima nama koji smo se upustili, mogao je malcice da skrati muke. Ima jedna fina, prigodna recenica na engleskom: "I would rather watch paint dry".