Anđeli neće sići sa nebesa

by Đorđe Lebović

Krug se zatvorio. Devet priča iz zaostavštine Đorđa Lebovića, koje se prvi put objavljuju, kao da zamenjuju nikad nenapisana dva završna poglavlja njegovog romana Semper idem. Jezik logoraša i autentičan opis logorske golgote u ovim pričama uvek su uzdignuti na nivo humora, naizgled nesvojstvenog predvorju smrti i pozornici zločina. Likovi se po pravilu oslovljavaju nadimcima, dijalozi nose radnju, ali i taj dramaturški naboj začinjen je često crnohumornom š „U logoru, u nedostatku hleba, humor je bio jedina moguća opcija da se zavara glad i da se preživi.“ Ipak, iako „ljudi ne vole kad neko priča o patnji koja je njih mimoišla“, pisac je opisima umiranja, razbacanih leševa, logoraša pretvorenih u žive kosture usled gladi, žeđi, bolesti, mraza i iscrpljenosti, na dramatičan i potresan način odao poštu svojim umrlim sapatnicima, često prerano sazrelim vršnjacima iz dečjih baraka, prenoseći njihove reči i snove o slobodi, jer ih nada u izbavljenje do poslednjeg časa nije napuštala. U dodatku „Iz piščeve beležnice“ Lebović u nizu kratkih fragmenata secira lik i delo Hitlera i pojavu nacizma, njegove metode, ideologiju, propagandu i istorijske reperkusije, pa i balkanski prostor bremenit nacionalizmom i mržnjom. Kao i svojim proslavljenim romanom Semper idem, dramama Nebeski odred, Haleluja, Traganje po pepelu, Viktorija i drugim, ovom svojom zbirkom autentičnih i uznemirujućih logorskih priča Lebović je, kao niko pre ni posle njega u savremenoj srpskoj književnosti, ostavio neizbrisivo umetničko svedočanstvo o krvavom nasleđu XX veka, neumorno opominjući svoje čitaoce na različite pojavne oblike i večno vraćanje zla.

213 pages, Paperback

First published January 1, 2021

About the author

Rođen je u Somboru 1928. godine. Kao petnaestogodišnjak, zbog svog jevrejskog porekla, biva interniran u zloglasne nemačke koncentracione logore Aušvic, Mauthauzen i Saksenhauzen. Gorka iskustva stečena u ratu ostaviće kasnije dubok trag u njegovom delu. Nakon rata, 1947. godine započinje studije na Tehničkom fakultetu u Beogradu, odakle 1948. prelazi na Odsek za filozofiju Filološkog fakulteta gde diplomira 1951. godine. Već tokom studija radi kao novinar na Radio Beogradu i u humorističkom listu „Jež“, a nakon studija postavljen je na funkciju kustosa u Muzeju pozorišne umetnosti u Beogradu koju obavlja tokom 1954—1955. godine, ostavljajući pritom najobimniji rukopis, pisan rukom, „Prva inventarska knjiga Muzeja pozorišne umetnosti u Beogradu“. Od 1955. upravnik je Letnje pozornice, a od 1960. upravnik beogradskog Izložbenog paviljona. Bio je upravnik drame u Beogradskom dramskom pozorištu od 1979. do 1981. godine. Đorđe Lebović je osnivač i prvi predsednik Udruženja dramskih pisaca Srbije. Jedan je od osnivača Beogradskog kruga. Godine 1992, zbog razbuktavanja nacionalizma i rata, sa porodicom napustio Beograd i preselio se u Izrael, odakle se vratio 2000. godine i do smrti pisao svoj nedovršeni roman Semper idem.

Pored pozorišnih, radio i televizijskih drama, radio je scenarije nekih od najpoznatijih filmova sa prostora bivše Jugoslavije, kao što su ”Most”, „Valter brani Sarajevo“ i „Partizanska eskadrila“ Hajrudina Šibe Krvavca. U svojim dramama, evocirajući uspomene iz detinjstva, Lebović je pokušavao doći do odgovora na pitanja vezana za najdublje i najzaumnije procese koji u ljudima pokreću žeđ za destrukcijom u uslovima stvorenim ratom.

Sa zagrebačkim crtačem Juliom Radilovićem - Julesom uradio je deset epizoda stripskog serijala Partizani (1977—1989), koji je bio stripski hit u Holandiji i Jugoslaviji sedamdesetih i osamdesetih godina.

Umro je u Beogradu 2004. godine.

Izvor: Wikipedia

Reviews

[Momčilo Žunić · Rating 4 out of 5]

Prozno rani Lebović, u predumišljaju ka "Nebeskom odredu", razasut i, do sada, prilično dobro "razapet" po časopisima. Trajektorija njegovog  "uvek istog" opusa, presudno obeleženog Holokaust traumom (u pomanjkanju tačnijeg i boljeg termina koji bi očiglednije referisao na stravičnost) i logo(r)terapijom, (spro)vodi od logorskog sunovrata ka postlogorskom "umirivanju", da bi se u nedovršenoj završnoj anamnezi narastajućeg fašizma - "Semper Idem" - osvrnula koje desetleće unazad, pred spust u pakao. (Ako ćemo o brojevima, ni devet nije nasumičan izbor.)

U mikro-celini "S neba ne sišavših anđela" upravo je sadržan i anticipiran čitav opisani opusni itinerar. A kako pripoveda Lebović? Na momente onako kako samo logorsko posuvraćenje u igrama gladi, žeđi, zime i smrti može pripovedati. Naturalistički oporo - jer, ako je nešto čist naturalizam, to je logor; mrtvozornički hladno, jer su takve i terazije življenja; s nezadrhtalom crnohumornom rukom, onda kada je dosta, a uglavnom je prekipelo! U konačnici sasvim dobro, imajući u vidu da su ove proze stvaralački zakorak: Lebović je ovde u ranim 20-im, u petogodišnjoj odstupnici od Aušvica! Štaviše, u tom promeru bezmalo dobro, tako da pojedine priče - recimo, ona ponajduža "Devet vodoravnih crta" , kao i ponajmanja "Živeti je ponekad visoko", kao i "Zli koji stoje vodoravno" ili "Kako je Greko zaradio za hleb" - postojano izdržavaju uz one antologijske koje čine poratni kratkopričaški prevrat (uobičajeno ispuštan uz onaj pesnički). Dakle, rani Isaković i Bulatović. Horizontalno postojan stojim u tom uverenju! Jer za onog koji želi da vidi, ova proza je dijaloška i scenična, s jakim dramskim sečivom - koju godinicu pre Isakovića - baš kao što "Nebeski odred" ima svoj prozni potencijal... baš kao i što se crta "limenim nožem kratke drške" može povući i do Aleksandra Tišme...

Za moj groš, "Anđeli" su neka vrsta telepatski uslišene želje. Vala, i bilo je vreme da siđu iz časopisa u knjigu! Nadam se da će se i njegova logorska tetra-dramaturgija naći u novom ruhu - postojeće BIGZ-ovo izdanje je, blago je reći, skaredno! - s tim što bi to, namesto telepatije, već bilo osluškivanje.

P.S. Bonus o grotesknom "odavle", nadam se na drugom mestu... Do tada bonus-anegdota iz Lebovićevih zabeleški o antisemitizmu: U budimpeštanskom zoo vrtu, u kavez s tigrom, upao je istaknuti opozicionar. Čuvari su ga jedva spasli. Sutradan, vodeće režimsko glasilo objavljuje vest: "U zoološkom vrtu jedan podmukli opozicionar napao je bespomoćnog tigra." O, stvarnosti moja, o, kako si lepa!

[Ruža · Rating 3 out of 5]

Postoji razlog zbog kog Lebovic nije objavio zapise i priče sabrane u ovoj knjizi. One jednostavno nisu završene i daleko su od pripovedacevog književnog zamaha. Prvi deo knjige, logoraške pripovetke, ispričane su u maniru knjizevnosti Holokausa, dokumentarnim realizmom, uverljivo, doživljeno i uznemirujuće. Po stilu, čak i formi, one više podsećaju na njegove najbolje drame Nebeski odred, Viktorija, Haleluja.
Drugi deo knjige, u kome se nalaze zapisi iz piščeve beleznice, sadrzi neke zanimljive pojedinosti i podatke, preispituje fenomene, pojmove, mehanizme i licnosti koji su doveli do istrebljenja Jevreja, a potom do posleratne represije.
Sve u svemu, knjiga se ne može porediti sa romanom Semper idem koji je remek-delo srpske knjizevnosti.

[Dušan Tomić · Rating 3 out of 5]

Laguna je rekla da ovih devet priča kao da zavaraju krug i da zamenjuju nikad nenapisana dva završna poglavlja Semper idem (ja koliko znam tih poglavlja ima tri, a ne dva, no hajde). I, iskreno, ne bih se složio s tim. Stil i duh knjige ni malo ne liče knjizi Semper Idem. Ne postoji ni humor kojeg je bilo u izobilju. Ima dobrih priča ali ima i nekih loših i uglavnom osrednjih. Knjiga je, po mom mišljenju, prosek i nije vredna mnogo pažnje. Ono što mi se svidelo, međutim, je dodatak knjizi gde postoje delovi koje je pisao Lebović a koji govore o nacistima, Hitleru, antisemitizmu i nekim njegovim pričama i zapažanjima. Tih 50 strana knjige mi je prijalo više nego pomenutih devet priča koje čine glavni deo romana. Sve u svemu, knjiga Semper Idem treba da se gleda kao takva, bez ovog dela koje svakako nije ni zvanični završetak, i kvalitet te knjige se definitivno ne umanjuje.

[Miloš · Rating 3 out of 5]

Ipak spuštam utisak na tri zvezdice. Čitajući komentare, možda je i bolje što nisam prvo pročitao "Semper idem" pa onda ovu zbirku, jer bi to, verujen, bila "silazna putanja".

[Sara G]

Dodatak (Iz pisceve beleznice) je ubedljivo najbolji deo ove knjige, i kao pogled na fasizam je izuzetno bitan i aktuelan i dalje.

Al sto se prica tice, nekako su nedorecene, sve do jedne. Verovatno ih nije trebalo objavljivati.

[Dejan Vojnovic · Rating 3 out of 5]

Dok čitaš dodatak Iz piščeve beležnice idu ti trnci uz kičmu.

[Ida · Rating 4 out of 5]

Fenomenalan Lebović, velika šteta da nije napisao više romana

[readingbuilding · Rating 3 out of 5]

“Kada glupost zahvati politiku i preplavi čitavo društvo, kada na istorijsku pozornicu stupe lažni proroci, potreban je samo mit koji će pokrenuti mase i tiranin koji će ih povesti u osvajanje ciljeva. Posle toga nastupaju teška vremena, u kojima ljudi ponovo uče da nisu ništa naučili od istorije.”

Knjiga sastavljena od devet priča iz perioda pred kraj Drugog svetskog rata kada su zarobljenike prevozili iz jednog u drugi logor u teretnim vagonima, priče o njihovom preživljavanju i umiranju, o verovanju i proklinjanju vere o “devet vodoravnih crta” i da je “živeti ponekad visoko”.

Knjiga nije za svakog i knjiga je koja mora da pronadje svoj trenutak jer je nije lako čitati. Ipak, ako odlučite da je pročitate, ja vam predlažem da to bude odmah nakon “Semper idem” jer će vam na neki način nadomestiti poslednja dva poglavlja koji nedostaju.

Ja sam prosle godine u februaru putovala u Krakow i dugo sam razmisljala da li da napravim turu do Aušvica i na kraju sam ipak odlučila da to učinim.
Namestilo se da sam “Semper idem” pročitala neposredno pre tog putovanja.

[Jelena Cvetković · Rating 5 out of 5]

Суптилним стилом, опрезно и са великим поштовањем према страдалницима, Лебовић описује своје дане у логору. Али, не само своје дане, он описује и оно што припада времену као појму нама недостижном. Копрцање између жеље да се ипак преживи, макар и као костур, макар и као пепео, али да се ипак остане на светлој страни времена, и потребе да се одмах, у истом тренутку умре и нестане, јер како остати жив и смислен када је све претворено у бедно ништавило. Дубоко сам дирнута причом у којој се води борба око два неважна пужа. То је тиха борба, речима, дијалогом, и можда јесте неважна нама читаоцима, али не може а да се не идентификује са онима који тај мајдан бију свесни његове животне важности. Semper idem добија свој епилог, заиста добија свој крај овом великом збирком од свега пар прича. Писац нас оставља у чуду, страху и жељи да се остане...овде где већ јесмо.

[Ivana Filipov · Rating 4 out of 5]

Dok čitam Lebovića, osećam strepnju, čak i strah. Strepim jer Zlo nije mrtvo, nije ni daleko od mog sveta. Samo još uvek nema veliko slovo Z. Bar ne u mom životu.

"U početku, kada je shvatio da su svi njegovi otišli u dim, progonilo ga je osećanje krivice što je jedino on ostao živ, mislio je da će poludeti. Nedostajali su mu." (Važan esek).

"Nema mojih priajtelja, ne mogu ih sresti, iako postoje.
Postoje u mojim snovima." (Bez naslova).

"Naslutio sam da on, kao ja, želi da ostane budan po svaku cenu, da pričom zavara glad, žeđ, privlačnu potrebu za predajom. Potrebu da pobegne iz grozote u veliki, topli i večni san."
".. ali dok dišem, pričaću ovu moju priču sve dok ljudima od nje ne pozli. Proklet bio svako ko ništa ne čini da ovaj svet bude bolji!..." (Ako lažem, obesite me, moliću lepo).

"Nismo više verovali u anđele." (Živeti je ponekad visoko).

[Biljana Janjic · Rating 5 out of 5]

Sjajan je Lebović u svom scenskom ocrtavanju i detaljima koji nas u trenutku samo zalede, a kasnije otvaraju i gone na diskusije.

Velika je greška što se ova zbirka promoviše kao "zatvaranje kruga Semper idem" i što joj nije dat samosatalan život. Na taj način, izdavač je zbirku zauvek vezao za očekivanja čitalaca, a čitaoci žele rešenja i kraj. Velika preporuka za zbirku "Anđeli neće sići sa neba"

"Kada glupost zahvati politiku i preplavi čitavo društvo, kada na istorijsku pozornicu stupe lažni proroci, potreban je samo mit koji će pokrenuti mase i tiranin koji će ih povesti u osvajanje ciljeva. Posle toga nastupaju teška vremena, u kojima ljudi ponovo uče da nisu ništa naučili od istorije."

[Nemanja Lalic · Rating 4 out of 5]

Semper Idem je sigurno jedna od najboljih knjiga koju sam pročitao u životu. Iako je Andjeli neće sići sa nebesa reklamirana kao zamena za nenapisene delove Semper Idema jasno je da je ipak dosta slabijeg kvaliteta. Neke od priča su mi bile dobre, neke loše i ni blizu Semper Idema. Četvorka kao ocena najviše zbog poslednjih 50 strana i piščevih opservacija oko fašizma i antisemitizma. Savršeno je Djordje Lebović opisao kakvo je zlo fašizam i koji su mu instrumenti..

[Miloš Milenković · Rating 5 out of 5]

Fantastično i surovo!

[Sofija Vlajkov · Rating 2 out of 5]

https://vm.tiktok.com/ZMD1oeJ5B/

[Katarina Josipović · Rating 2 out of 5]

Oduševljenje Đorđem Lebovićem mi je ogromno, a njegov roman Semper Idem smatram remek djelom. Stoga sam imala jednaka očekivanja i od njegovog nastavka, tj. završnih poglavlja u knjizi Anđeli neće sići sa nebesa.
Knjiga me razočarala jer u njoj nema niti traga stilu i duhu prethodnog Lebovićevog djela, to su samo jezive pripovjetke koje realistično i dokumentaristički nabrajaju glad, žeđ, hladnoću, bolest, smrt i sve ostale užase logoraškog života. Nema crnog humora, mističnosti, ljubavi, topline, dirljivosti i zajedništva kojim obiluje Semper Idem. Samo hladno i uznemirujuće nabrajanje, beznađe i ogorčenost, što je i razumljivo nakon doživljene traume.
Malo su mi bila zanimljivija Lebovićeva zapažanja o nacizmu, Hitleru, antisemitizmu i fašizmu u drugom dijelu knjige.
Najveći problem pri čitanju mi je stvarala nemogućnost izbacivanja iz glave sva trenutna događanja u Izraelu. Danas potomci tih istih Židova provode jednaku sistemsku dehumanizaciju Palestinaca u Gazi, jednaki su okupatori koji manipuliraju ostatkom svijeta, a sebe smatraju odabranim narodom kojemu je zbog proživljenog holokausta sve dozvoljeno. Potomci tih istih stradalih Židova ne pokazuju niti zrno ljudskosti prema Palestincima i ostalim nežidovskim narodima, a sebe i dalje predstavljaju žrtvom i to jedinom žrtvom. Roman je u meni izazvao samo frustraciju i tugu, jer zlo je zaista uvijek isto i ponavlja se. Žalim što sam je pročitala.

"Proklet neka je ceo ljudski rod! Proklet da je ko stvori takvog čoveka! Ako si ti, što me gledaš odozgo, stvorio čoveka, hiljadu puta nek si Svevišnji, kažem ti: ne trebaš mi više..."

"Kada dođemo kući, pričaću o svemu, iako mi mnogi neće verovati. Možda će ih priča zbuniti, biće potreseni, a u stvari, biće ravnodušni i brzo će zaboraviti. Neki će me čak i omrznuti. Možda?... Ljudi ne vole kad neko priča o patnji koja je njih mimoišla. Neće da veruju. Strepe i boje se. Zavidljivi su, šta li? Radije misle da je sve to nemoguće. Ili da nije baš tako."

"U početku, kad je shvatio da su svi njegovi otišli u dim, progonilo ga je osećanje krivice što je jedino on ostao živ, mislio je da će poludeti. Nedostajali su. Razmišljao je da se ubije, ali nije mogao. A da započne novi život, posle svega što je video i proživeo, nije imao volju. Odlučio je da živi sam, da prihvati sudbinu jedinog preživelog iz porodice i da se zauvek pomiri sa njom. U budućnosti, ako se ne vezujem za živa stvorenja, neću moći ni da ih izgubim, mislio je. Snalaziću se sam. Odluka je definitivna. Ne bih više mogao da podnesem gubitak voljenih osoba."

"Preko dana, pored posla, brinuo se da ne zapusti sebe, a ni sobu, koju je uredio skromno i sa ukusom. U logoru je naučio da svako zlo napada prvo zapuštenog."

"Fašista ne traga za istinom, od koje neurotično strepi, već priželjkuje društveno uređenje u kom rasuđivanje i istraživanje istine imaju sasvim podređenu ulogu. Fašista je zatočenik svojevrsnog paradoksa - ne veruje u dokazane istine, već smatra dokazanim istinama ono u šta veruje. Tako, za fašistu je nepobitna istina da se ceo svet zaverio protiv njegove nacije, baš zato što je ona od svih nacija umnija, sposobnija, moćnija i u istoriji nepravedno tlačena. Od manije veličine do manije gonjenja - to je put koji neminovno prolazi svaki autentični fašista. A šta je na kraju tog puta? Zajedničko groblje i prašina kostiju."

"Jednom je bio zamoljen da nam, kao znalac sa obostranim iskustvom, objasni razliku između fašizma i komunizma. Objašnjenje je bilo kratko: "Razlika je u teoriji..."

"Tačno je da fašističku propagandu sačinjavaju takve sumanute besmislice, da bi i prosečni srednjoškolac mogao da prozre njihovu ispraznost i nelogičnost. Međutim, usprkos toj činjenici, milioni ljudi širom sveta spremni su da poveruju kako je mržnja blagotvornija od ljubavi, a da su topovi ukusniji od bifteka. Kada glupost zahvati politiku i preplavi čitavo društvo, kada na istorijsku pozornicu stupe lažni proroci, potreban je samo mit koji će pokrenuti mase i tiranin koji će ih povesti u osvajanje ciljeva. Posle toga nastupaju teška vremena, u kojima ljudi ponovo uče da nisu ništa naučili od istorije."

[Marko Kovač · Rating 3 out of 5]

Svetlost ima jedno oko, a tama hiljadu ruku.“
– Hasidska mudrost

🕯️ Krug se zatvorio. Pred nama su devet priča iz zaostavštine Đorđa Lebovića, zajedno sa njegovim zapisima Iz piščeve beležnice u kojima je opisao pakao Aušvica i nacističkih logora, gde je deportovan kao petnaestogodišnji dečak. Posredovanje u maniru brzog filmskog dijaloga, Lebovićeve priče sa munjevitim replikama i preplitanjem jezika i jezičkih registara deluju kao anegdote, ali te su anegdote stigle iz najdubljeg pakla stradanja i samoodržanja.

🕯️ Svuda se širi miris krvi, vonj mokraće i izmeta, zveket kostiju koje se slažu na gomile i krici iz gasnih komora. Opisi leševa, muke žeđi i gladi, opsesivno brojanje od jedne datumske granice do druge i ostali statistički rituali koji bi da zauzdaju smrt ukrašeni su magijom ispovedanja. Uprkos strašnim temama logora i smrti koje u posthumno objavljenom romanu nisu zapisane, ove priče obiluju oštroumnošću, živahnošću i čak nekom sablasnom vedrinom. Humor postaje oruđe protiv gladi i smrti, što duboko ilustruje ljudsku sposobnost da pronađe svetlost u najmračnijim trenucima.

🕯️ Unosio je taj humor u logoraške priče ma koliko to bilo ironično i bizarno. Kod Lebovića je jezik logoraša i autentičan opis logorske golgote uvek uzdignut na nivo humora, naizgled nesvojstvenog predvorju smrti i pozornici zločina. Likovi se po pravilu oslovljavaju nadimcima, dijalozi nose radnju, ali i taj dramaturški naboj uvek je začinjen makar i crnohumornom šalom.

🕯️ Moram priznati da priče nisu ostavile dubok trag kao što je slučaj sa romanom "Semper idem." Taj roman sam veoma emotivno doživeo, i preživljavao. Još uvek ga nisam odbolovao, i mislim da neću nikada. Želeo sam da se ponovo pokrenu emocije, da ponovo pustim suzu, ali to se nije dogodilo.
Na mene je najjači utisak ostavio dodatak iz piščeve beležnice. Lebovićev epilog o Zlu, njegov osvrt na lik i delo Adolfa Hitlera i širenje antisemitizma, na pojavu i karakter nacizma, njegove metode, propagandu i istorijske reperkusije, pa i na balkanski prostor bremenit nacionalizmom i mržnjom. Mitomanija, sklonost nasilju, populizam i koncept vođe, teorije zavere i zamene teza, šovinizam i jednopartijska država – sve su to po Leboviću sastojci totalitarne i retrogradne političke filozofije i prakse koji su u XX veku vaskrsavali i posle pojava boljševizma i fašizma, pri čemu će se pisac osvrnuti i na prijateljski odnos Srba prema Jevrejima, s jedne, i na nacionalističko zlo koje se krajem veka primilo među Srbima, s druge strane.

"Na pragu novog milenijuma u Srbiji živi još svega oko 3000 Jevreja, što iznosi 0,03 procenta od ukupnog broja stanovnika. Budući da je u toj populaciji najviše starijih od pedeset godina, taj će se broj smanjivati i, kako sociolozi i statističari predviđaju, za dvadeset do trideset godina Jevreji će u Srbiji zauvek nestati. Kakav paradoks! Jedan od retkih naroda koji nikada nije proganjao i uništavao Jevreje, prvi će u Evropi ostvariti ’konačno rešenje jevrejskog pitanja’ – u njegovoj zemlji neće više biti Jevreja. Ostaće samo uspomene na njihovo vekovno prisustvo: nazivi ulica, spomen-ploče, groblja i literatura – kao svedoci večne priče o neumitnoj prolaznosti.“

[Snezana G. · Rating 4 out of 5]

Pitanje je koliko bih zvezdica dala da prethodno nisam procitala Semper idem i vezala se za Lebovicev nacin pripovedanja i njegov mali univerzum u koji uspesno uvlaci citaoca. Kazu da je ova knjiga nastavak ili da su neobjevljena poglavlja Semper idem, iako mogu da razumem zasto to misle, ne bih se slozila. Prvi deo knjige Andjeli… koji je uglavnom u dijalozima govori o logorasima, ponekad cak ne znamo da li je i Lebovic sa njima. U nekim od ovih prica saznajemo i o njemu naravno. U dodatku (Iz pisceve beleznice) pisac se bavi analizom Hitlera, fasizma, antisemitizma, itd. kao da ukratko ostavlja buducim generacijama definicije, ukazuje na strategije, i kako prepoznati Zlo bude li se vratilo (a vraca se, jer Semper idem).

[Aleksandra Milošević · Rating 4 out of 5]

Na pragu novog milenijuma, u Srbiji živi još svega oko 3000 Jevreja, što iznosi 0,03 procenta od ukupnog broja stanovnika. Budući da je u toj populaciji najviše starijih od pedeset godina, taj će se broj smanjivati i, kako sociolozi i statističari predviđaju, za dvadeset do trideset godina Jevreji će u Srbiji zauvek nestati. Kakav paradoks! Jedan od retkih naroda koji nikada nije proganjao i uništavao Jevreje prvi će u Evropi ostvariti „konačno rešenje jevrejskog pitanja“ – u njegovoj zemlji neće više biti Jevreja. Ostaće samo uspomene na njihovo vekovno prisustvo: nazivi ulica, spomen-ploče, groblja i literatura – kao svedoci večne priče o neumitnoj prolaznosti.