Oblici zaborava

by Aleida Assmann, Alaida Asman

Alaida Asman (Aleida Assmann, 1947), nemačka anglistkinja, egiptolog i kulturolog. Zajedno sa mužem, egiptologom Janom Asmanom, dobila je 2018. godine Nagradu za mir Udruženja nemačkih izdavača. Pre ovog, u Biblioteci XX vek objavljeni su prevodi još dve njene knjige: Rad na nacionalnom pamćenju (prevod Aleksandre Bajazetov-Vučen, 2002) i Duga senka prošlosti (prevod Drinke Gojković, 2011).

“U Nemačkoj se s vremenom razvila kultura sećanja koja je proistekla iz uverenja da se istorijski teret holokausta ne može zbaciti zaboravljanjem. Sećanje je steklo velik značaj u našoj kulturi i sve se češće poistovećuje s nekom vrstom etičke obaveze. Ovom raširenom implicitnom uverenju usprotivio se Jan Filip Remtsma: “Sećanje je obaveza, sećanje ima semantiku imperativa. Međutim, šta je kod sećanja pozitivno? Sećanje je, koliko i zaboravljanje, svojstveno čoveku, i ni jedno ni drugo nije ni dobro ni loše, već su i jedno i drugo potrebni da bismo mogli da se snađemo u životu”.

Sećanje i zaboravljanje nisu sami po sebi ni dobri ni loši, tu ćemo se svakako složiti s Remtsmom. Osim toga, zaboravljanje je mnogo više od pukog manjkavog modusa sećanja. Njegov značaj daleko prevazilazi zaboravnost, notorno slabo pamćenje i njegovo povremeno zakazivanje. Da bismo stekli jasniju predstavu o brojnim i raznorodnim oblicima i funkcijama zaboravljanja, moramo se zapitati u kojim se psihološkim, društvenim i političkim okvirima ljudi sećaju odnosno zaboravljaju, i kakva se osećanja pri tom javljaju ili potiskuju.” (Iz Uvoda)

Genres: History, Politics

216 pages, Paperback

First published January 1, 2016

About the author

Aleida Assmann is a Professor of English Literature and Literary Theory in the Department of Literature, Art and Media at the University of Konstanz in Germany. She has also been a guest lecturer at universities including Rice, Princeton, Yale, and the University of Chicago. She is the author of several German-language books and has received international recognition for her scholarship, including the Max-Planck-Research Prize for History and Memory in 2009 and an Honorary Doctorate from the Theological Faculty at the University of Oslo in 2008.

Reviews

[Nikola Jankovic · Rating 4 out of 5]

Ovu istorijsko-sociološku studiju preporučila je Dubravka Stojanović u nekom podkastu koji sam slušao pre nego što ću kupiti njenu novu knjigu Prošlost dolazi. Kako to obično biva, na kraju sam pre pročitao preporuku nego knjigu preporučitelja.

Aleida Asman, nemačka egiptološkinja i kulturološkinja, najpre se bavi sećanjem i zaboravljanjem na individualnom nivou, kada nas uverava da je često i dobro zaboravljati i da bez zaboravljanja ne bismo mogli da živimo ("Najveći deo se zaboravi - i dobro je što je to tako.").

Citira Ničea:
"To sam ja učinio, veli moje sećanje.
Nije mogućno da sam to ja učinio, veli moj ponos i ostaje neumoljiv.
Na kraju - sećanje popušta."

"Kad treba sačuvati obraz, zaborav će priskočiti u pomoć ponosu, koji po svaku cenu želi da sačuva pozitivnu predstavu koju imamo o sebi. Niče je smatrao da je za delatnog čoveka zaboravljanje neophodno da bi mu održalo motivaciju, hrabrost i odvažnost."

Ipak, brzo se vraća na temu knjige - kolektivno sećanje i kolektivni zaborav.

"Zaboravljanje, a ne sećanje, jeste osnovni modus ljudskog i društvenog života. Sećanje je negacija zaboravljanja i ono je po pravilu napor, pobuna, veto na vreme i tok događaja. Nije, dakle, sećanje, nego je zaboravljanje normalna pojava u kulturi i u društvu."

Piše o sedam oblika zaborava, a nakon toga daje i sedam konkretnih primera zaborava iz evropske prošlosti i sadašnjosti:

1. Automatsko zaboravljanje
2. Odgođeno zaboravljanje
3. Selektivno zaboravljanje
4. Zaboravljanje koje kažnjava (damnatio memoriae)
5. Saučesničko i defanzivno zaboravljanje radi zaštite počinioca
6. Konstruktivno zaboravljanje (u službi novog početka)
7. Terapeutsko zaboravljanje (zbacivanje tereta prošlosti)

Bavi se, naravno, holokaustom i nemačkim priznanjem krivice, ali i prelasku od Sovjetskog saveza do ruske nacije, Sarajevom, genocidom nad Jermenima, Nakbom, zaboravljanjem (i ponovnim oživljavanjem) Lenjina - ali na kraju osvežavajuće i (ne)zaboravljanjem na internetu, kao i fenomenom da smo stigli do paradoksalnog zaključka da taj ogromni porast informacija i znanja, kao i dostupnost istih, me umanjuje neznanje, već ga, naprotiv, uvećava.

Na internetu nemamo kustose, tako da imamo milione i milione starih stranica, u najvećoj meri sa neproverenim ili zastarelim sadržajem, informacija koje se žilavo drže i "stoje rame uz rame pored novih i u tihoj protivrečnosti s njima."

"Dok je dosad najvažnije bilo pitanje šta će se i kako memorisati, u eri interneta sve nam se više nameće pitanje šta će se i kako brisati. Preopterećeni smo količinom informacija koju ne možemo da savladamo, a u digitalnom svetu 'ovog ovde i ovog sada' informacija kao roba izgubila je vezu sa mestom, vremenom i identitetom."

[Virga · Rating 4 out of 5]

Yra be galo gerų fragmentų. Tikrai ne tik istorikams ir kultūrinės atminties tyrinėtojams, ir ne tik mokslininkams.

[Liveta Šikarskaitė · Rating 5 out of 5]

Knyga, padėsianti suprasti kaip ir ką atsimename bei užmirštame ne tik kultūros, komunikacijos, politikos lauke, bet ir kaip atmintis ir užmarštis sąveikauja skaitmeninėje erdvėje.

[Yasemin Bertel · Rating 5 out of 5]

Die Kulturwissenschaftlerin Aleida Assmann beschreibt in ihrem Buch nicht nur die positiven wie negativen Formen des Vergessens anhand von sieben Kategorien , sondern verknüpft ihre Thesen zum Vergessen und Erinnern mit Beispielen aus Politik und Weltgeschehen: vom Umgang mit Denkmälern, der Umbenennung von Straßen (sehr aktuell durch die BLM Bewegung) oder zerstörten Erinnerungsorten ( wie Palmyra durch den IS) bis hin zum konstruktiven und therapeutischen Vergessen, zum Beispiel im Umgang mit traumatischer Vergangenheit. Über das Vergessen als Waffe und als Tabula Rasa, über Vergessen von Menschenrechtsverbrechen wie dem Genozid an den Herero oder den Armeniern und das Vergessen im Internet. Die Bögen, die sie zwischen Theorie und Praxis spannt, machen ihr Buch ausgesprochen lesenswert.

Aleida Assmanns Buch über die Formen des Vergessens ist eine kundige und gut lesbare Ergänzung zu ihren bisherigen Studien. Wer sich mit ihrem Begriff von Erinnerung und kulturellem Gedächtnis auseinandersetzt, sollte ihre Überlegungen zum Vergessen nicht auslassen.

[Laura Bisconti]

Il ricordare interviene come una forma di terapia, volta a superare un fardello storico attraverso il riconoscimento e il pentimento, così da poterlo lasciare alle spalle. Allo stesso modo, il dimenticare costruttivo è orientato alla conciliazione, all’integrazione sociale e al superamento di una storia comune di violenza, ma può essere raggiunto solo attraverso il ricordo.

In questo senso, il dimenticare avviene in due fasi.

La prima fase consiste nel ricordare, inteso come confronto con il passato e sua rielaborazione, in un processo che mira al riconoscimento.

La seconda fase interpreta il dimenticare come sdrammatizzazione, superamento e distanziamento, finalizzati alla pace sociale e all’avvio di un nuovo inizio costruttivo

[Bojan Avramovic · Rating 3 out of 5]

Ocekivao sam da mnogo vise bude o odnosu nemackog naroda prema genocidu koji su pocinili tokom drugog svetskog rata. Ali tanko. Ne treba zaboraviti da je to jedini narod koji je stvorio organizaciju/firmu/sistem za unistenje naroda