What do you think?
Rate this book
Mlije?ni zubi
This rare and vintage book is a perfect addition to any bibliophile's collection
Paperback
First published January 1, 2020
72 people are currently reading
1963 people want to read
About the author
Lana Bastašić
22 books859 followersLana Bastašić rođena je u Zagrebu, tadašnjoj SFRJ, 1986. godine. Završila je studije anglistike i komunikologije u Banjoj Luci, i odbranila master rad iz Studija kulture na FPN u Beogradu. Objavila je dvije zbirke kratkih priča: Trajni pigmenti (SKC Kragujevac, 2010, konkurs edicije Prvenac) i Vatrometi (Čekić, Beograd, 2011). Samostalno je objavila knjigu priča za djecu, Nastja crta sunce (Banja Luka, 2015, ilustracije Sandre Dukić). Godine 2014. osvojila je prvu nagradu za neobjavljenu zbirku poezije na Danima poezije u Zaječaru i objavila Naivni triptih o Bosni i umiranju. Njen prvi roman, Uhvati zeca (Kontrast, Beograd 2018), dobitnik je Evropske nagrade za književnost 2020. godine. Roman je bio uvršten u najuži izbor za NIN-ovu nagradu i nagradu Biljana Jovanović. Preveden je na španski, italijanski, katalonski i mađarski, a u pripremi su i prevodi na engleski, njemački, francuski, ruski, turski, makedonski, albanski, slovenački i bugarski jezik.
Dobila je nekoliko priznanja za kratke priče: prvu nagradu za priču na konkursu Ulaznica (Zrenjanin, 2010), specijalnu nagradu na konkursu Karver: Odakle zovem (Podgorica, 2010), te prvu nagradu na konkursu Zija Dizdarević (za 2010. i 2011. godinu). Dobitnica je nagrade za poeziju Targa Centro UNESCO u Trstu, 2013. godine i nagrade za najbolju neobjavljenu dramu u sklopu natječaja Udruženja Fercera i Kamernog teatra 55 u Sarajevu, 2013.
Osnovala je školu književnosti Escola Bloom u Barseloni, gdje je uređivala književni časopis Carn de cap.
Živi u Beogradu.
Dobila je nekoliko priznanja za kratke priče: prvu nagradu za priču na konkursu Ulaznica (Zrenjanin, 2010), specijalnu nagradu na konkursu Karver: Odakle zovem (Podgorica, 2010), te prvu nagradu na konkursu Zija Dizdarević (za 2010. i 2011. godinu). Dobitnica je nagrade za poeziju Targa Centro UNESCO u Trstu, 2013. godine i nagrade za najbolju neobjavljenu dramu u sklopu natječaja Udruženja Fercera i Kamernog teatra 55 u Sarajevu, 2013.
Osnovala je školu književnosti Escola Bloom u Barseloni, gdje je uređivala književni časopis Carn de cap.
Živi u Beogradu.
Ratings & Reviews
Friends & Following
Create a free account to discover what your friends think of this book!
Community Reviews
Displaying 1 - 30 of 265 reviews
November 23, 2021
Ako bih jednom rečju morala da opišem ovu zbirku, onda bih rekla da je isforsirana. Isforsirano vulgarna, isforsirano mračna, isforsirano nahajpovana.
Svakako ima priča koje odskaču, ali one su nadjačane onim drugim, koje se po svaku cenu trude da nas zapanje i zgade. Jasno mi je da ima ljudi koji to vole, ali taj šok faktor nije nešto što kod mene izaziva tendenciju za visokim ocenama.
Srednje pečeno, šta znam.
Svakako ima priča koje odskaču, ali one su nadjačane onim drugim, koje se po svaku cenu trude da nas zapanje i zgade. Jasno mi je da ima ljudi koji to vole, ali taj šok faktor nije nešto što kod mene izaziva tendenciju za visokim ocenama.
Srednje pečeno, šta znam.
August 14, 2021
Poražavajuće mi je da neko za koga mi se i dalje čini da može mnogo, mnogo, više, poseže za ubiranjem lakih poena i banalnim podilaženjima publici i umesto da piše uzbudljivo bira da piše pseudošokantno. „Ocenu” je uglavnom izvukla poslednja priča u zbirci.
January 24, 2021
Nova zbirka priča Lane Bastašić jedna je tematski veoma dobro uvezana cjelina. Mliječni zubi govore o djetinjstvu na ovim zatrovanim prostorima gdje nema generacije čije odrastanje nije trajno oštećeno ovim ili onim. Breme takvog nasljeđa upravo nose protagonisti ovih nerijetko neprijatnih i uznemirujućih priča Lane Bastašić. Njeno pisanje je prepoznatljivo, jasno izgrađenog stila, slikovito, dinamično, slojevitih značenja i intenzivnih emocija. Ova odlična zbirka priča ne samo što je dostojanstven predstavnik savremene književnosti, nego je svojevrstan udžbenik promišljenog roditeljstva, sigurno daleko bolji od mnogih stručnih takve (kako-ne-upropastiti-rođeno-dijete) vrste.
July 4, 2021
E, ovako se pišu kratke priče!
Sve na svom mestu i sjajno poentirano. Izgradila je zbirku priča koje su i pojedinačno i u celini psihološki triler sa primesama horora i komedije, a nažalost, oslikavaju i stvarnost koja nam je često poznata. Jezi uvek dodatno doprinosi kada su deca glavni akteri.
Ovde mi se desilo isto što i sa Zecom, uzela me pod svoje i nisam mogla da prestanem sa čitanjem.
Ne znam koju priču bih izdvojila kao najbolju, toliko su mi se sve svidele, ali neka budu Bog od meda i Kiselina (mada me i ona sa nastavnikom fizičkog nekako lično pogodila :')).
Sve na svom mestu i sjajno poentirano. Izgradila je zbirku priča koje su i pojedinačno i u celini psihološki triler sa primesama horora i komedije, a nažalost, oslikavaju i stvarnost koja nam je često poznata. Jezi uvek dodatno doprinosi kada su deca glavni akteri.
Ovde mi se desilo isto što i sa Zecom, uzela me pod svoje i nisam mogla da prestanem sa čitanjem.
Ne znam koju priču bih izdvojila kao najbolju, toliko su mi se sve svidele, ali neka budu Bog od meda i Kiselina (mada me i ona sa nastavnikom fizičkog nekako lično pogodila :')).
January 29, 2023
Enciklopedija ranih trauma.
October 16, 2022
Cap infant hauria de viure segons quines experiències, ni veure segons quines escenes. Hi ha moltes maneres, també, de passar els moments crucials de la infantesa i la pubertat. Aquest recull de relats curts és un compendi de tot allò que pot generar una joventut traumàtica.
Els dotze textos que presenta Lana Bastašić tenen veus infantils, ja sigui en primera o tercera persona, i parteixen de fets, moments i d'algunes vivències de la pròpia autora, allà als Balcans. Són crus, directes i estan escrits amb la senzillesa d'una mirada innocent, però que es fa gran a marxes forçades per les circumstàncies. A més, el context ens ajudarà a entendre-hi molt més enllà del que s'explica.
Familiars absents, alcoholisme, violència, educació estricta, conflictes religiosos, sadisme, i també el relat d'aquelles experiències que marquen els nostres primers passos i l'entrada a la vida adulta. Autèntics cops de puny que poden fer trontollar la fràgil memòria de més d'un lector. Tot plegat en un entorn fosc, miserable i amb imatges força sòrdides d'un país desolat per la guerra.
Tots dotze contes mantenen un nivell literari semblant. Són ficció, però basats en fets massa reals. En alguns casos sembla que comparteixin protagonistes, però en principi són independents. Per destacar-ne algun, només per detalls, citaria "L'home a la Lluna", "L'últim sopar" i "Cercles". I probablement no serà una opinió gaire compartida, però a mi m'ha agradat més aquesta Bastašić de les distàncies curtes que a "Atrapa la llebre". Ara bé, la boira, la foscor que ho cobreix tot i que ofega, és la mateixa.
(SERGI)
Els dotze textos que presenta Lana Bastašić tenen veus infantils, ja sigui en primera o tercera persona, i parteixen de fets, moments i d'algunes vivències de la pròpia autora, allà als Balcans. Són crus, directes i estan escrits amb la senzillesa d'una mirada innocent, però que es fa gran a marxes forçades per les circumstàncies. A més, el context ens ajudarà a entendre-hi molt més enllà del que s'explica.
Familiars absents, alcoholisme, violència, educació estricta, conflictes religiosos, sadisme, i també el relat d'aquelles experiències que marquen els nostres primers passos i l'entrada a la vida adulta. Autèntics cops de puny que poden fer trontollar la fràgil memòria de més d'un lector. Tot plegat en un entorn fosc, miserable i amb imatges força sòrdides d'un país desolat per la guerra.
Tots dotze contes mantenen un nivell literari semblant. Són ficció, però basats en fets massa reals. En alguns casos sembla que comparteixin protagonistes, però en principi són independents. Per destacar-ne algun, només per detalls, citaria "L'home a la Lluna", "L'últim sopar" i "Cercles". I probablement no serà una opinió gaire compartida, però a mi m'ha agradat més aquesta Bastašić de les distàncies curtes que a "Atrapa la llebre". Ara bé, la boira, la foscor que ho cobreix tot i que ofega, és la mateixa.
(SERGI)
April 8, 2021
Dva puta nedjeljno u dnevnoj sobi sedi psihološkinja.
Mama ju je prvi put predstavila kao psihologa, a ova ju je ispravila.
Bilo me sramota za obje.
Mama ju je prvi put predstavila kao psihologa, a ova ju je ispravila.
Bilo me sramota za obje.
April 21, 2021
Odlična zbirka priča o traumama i ožiljcima detinjstva.
Posebno bih istakao priču "Hljeb" koja mi se najviše svidela i koju sam morao da pročitam ponovo nakon što sam završio sa knjigom.
Posebno bih istakao priču "Hljeb" koja mi se najviše svidela i koju sam morao da pročitam ponovo nakon što sam završio sa knjigom.
December 28, 2020
Nova knjiga Lane Bastašić, ovako na osnovu prvog utiska, gotovo neposredno nakon završetka čitanja priča, definitivno ide u red zanimljivijih i boljih knjiga koje sam čitala ove godine. Zbirka "Mliječni zubi" već svojim naslovom nagovještava glavne teme kojih će se autorka dotaći: sve što ima veze sa sferom dječjeg i periodom djetinjstva, ali daleko od toga da je riječ o nekom očekivanom, klasičnom predstavljanju djetinjstva kao perioda sreće, nevinosti i najčistije moguće ljubavi. Ne, ovo djetinjstvo, baš kao i mliječni zubi, donosi sa sobom i nepovratne i krvave gubitke, doslovno, ali i u najširem mogućem smislu. Sjajan koncept, stilski i jezički veoma sređene i promišljene priče, lijepo se nadovezuju i uvezuju u jednu cjelinu, podjednako i jednostavne i duboke i kompleksne. Uživala sam!
January 16, 2022
Skoro godinu dana stoji kod mene na polici, ja slušam autorku i gotivim je, ali iz nekog razloga ne posežem za njenim delima. Zec me još uvek čeka. Odlučila sam se za priče, jer mi je osoba čijem ukusu verujem rekla da su joj one literarno vrednije.
O tome ću presuditi kasnije, za priče od mene jedno stabilno ne. Ne, jer priče ne vodi od A do Š preko svih slova, već ih 20 preskoči i Š. OK. (šok)
Teme su te koje joj daju na važnosti, samo... ćutaće se o tome još dugo kod nas.
O tome ću presuditi kasnije, za priče od mene jedno stabilno ne. Ne, jer priče ne vodi od A do Š preko svih slova, već ih 20 preskoči i Š. OK. (šok)
Teme su te koje joj daju na važnosti, samo... ćutaće se o tome još dugo kod nas.
December 26, 2020
Novu knjigu Lane Bastašić, ''Mliječni zubi'', tvori dvanaest priča, čija glavna tema predstavlja djetinjstvo.
Protagonisti Laninih priča su djeca i njihovo postojanje na nivou porodice, komšiluka, školskog dvorišta ili ulice.
Teret života odraslih nemilosrdno nabačen na dječija nejaka leđa, koji im izaziva prvo zbunjenost, zatim tugu, a naposljetku traumu, jako dobro je prikazan, sada već, prepoznatljivim autorkinim pristupačnim, deskriptivnim jezikom, zbog čega se lako zateknemo u skučenim stanovima disfunkcionalnih porodica, u sobama ispunjenim obezglavljenim lutkama, strahom od noćnih posjeta ''Zubić vile'', i glavama tih mladih bića, koja misle da su kriva za ponašanje odraslih ljudi iz njihove najbliže okoline.
Kako i koliko ponašanje odraslih utiče na djecu i njihove kasnije obrasce ponašanja, koliko usamljenosti donosi roditeljska grubost, nerealna očekivanja i odbacivanje, samo su dio ovih priča, iz kojih možemo naslutiti njihovu dalju sudbinu na putu ka svijetu odraslih.
Zatvorenost, pričanje o osjećanjima kao anomalija, grubost i manjak empatije, stvari zapisane u genetskom kodu odraslih u ovim pričama, svojstvenim podneblju brdovitog Balkana, kao najznačajnije uspomene iz djetinjstva Laninih likova, ipak nisu prodrle u njihovo odraslo doba, o kojem iz priča ništa i ne saznajemo, ostavljajući nas sa odškrinutim vratima iza kojih se vidi svjetlost, tračak optimizma da se ipak taj lanac traume može prekinuti, i da će ostaviti samo onoliko tragova koliko je dovoljno da se u budućnosti ne ponove.
P.S. Ocjenjujući svaku priču zasebno, prosječna ocjena ove zbirke je 3,3, ali u cjelini gledano od mene ipak 4 zvjezdice.
Protagonisti Laninih priča su djeca i njihovo postojanje na nivou porodice, komšiluka, školskog dvorišta ili ulice.
Teret života odraslih nemilosrdno nabačen na dječija nejaka leđa, koji im izaziva prvo zbunjenost, zatim tugu, a naposljetku traumu, jako dobro je prikazan, sada već, prepoznatljivim autorkinim pristupačnim, deskriptivnim jezikom, zbog čega se lako zateknemo u skučenim stanovima disfunkcionalnih porodica, u sobama ispunjenim obezglavljenim lutkama, strahom od noćnih posjeta ''Zubić vile'', i glavama tih mladih bića, koja misle da su kriva za ponašanje odraslih ljudi iz njihove najbliže okoline.
Kako i koliko ponašanje odraslih utiče na djecu i njihove kasnije obrasce ponašanja, koliko usamljenosti donosi roditeljska grubost, nerealna očekivanja i odbacivanje, samo su dio ovih priča, iz kojih možemo naslutiti njihovu dalju sudbinu na putu ka svijetu odraslih.
Zatvorenost, pričanje o osjećanjima kao anomalija, grubost i manjak empatije, stvari zapisane u genetskom kodu odraslih u ovim pričama, svojstvenim podneblju brdovitog Balkana, kao najznačajnije uspomene iz djetinjstva Laninih likova, ipak nisu prodrle u njihovo odraslo doba, o kojem iz priča ništa i ne saznajemo, ostavljajući nas sa odškrinutim vratima iza kojih se vidi svjetlost, tračak optimizma da se ipak taj lanac traume može prekinuti, i da će ostaviti samo onoliko tragova koliko je dovoljno da se u budućnosti ne ponove.
P.S. Ocjenjujući svaku priču zasebno, prosječna ocjena ove zbirke je 3,3, ali u cjelini gledano od mene ipak 4 zvjezdice.
January 24, 2021
Već neko vreme ne mogu da skockam svoje misli o ovoj zbirci. Ne želim da budem nefer, a opet ne mogu da se otmem jednom utisku - previše me podseća na Rumenu. Iako su ove priče skoncentrisane samo na decu i gorko odrastanje svako ko je čitao Bužarovsku dobro zna da se i kod nje provlači par priča o deci koje izbijaju vazduh iz pluća. Iz toga je i proizašlo ovo moje poređenje koje ne smatram kritikom već samo ličnim utiskom.
Svakako, smatram da je Lanina zbirka vredna pažnje čitalaca, jer je realna i u pričama možemo prepoznati taj, tako poznat, mentalitet Balkana u odnosu sa decom. Te jezive, zadrte, ograničene mozgove koji možda žive i u našem komšiluku. Zapravo, sasvim sigurno žive iako mi to možda ne znamo.
Kako sama imam izuzetno blizak odnos sa majkom najviše su me pogodile priče Recital i Krv. Ta dečija bol, ta izdaja od nekog tvog, jedinog me je skrhala. Osetila sam užegli miris stana koji se ne provetrava često, našla sam se u telu koje doživljava promenu i videla sam razočaranim očima. Gasnula mi je nada baš kao i junakinjama i tužno sam šutirala jedan kamenčić dok sam čekala da se jedna mama vrati, a druga pojavi.
Priča Poslednja večera govori tako mnogo sa malo reči. Potrebno je samo da čitate između redova. Samo pazite - može izazvati mučninu i bol u želucu koji ne prolazi tako lako. Da ne bude da nisam upozorila.
Svakako, smatram da je Lanina zbirka vredna pažnje čitalaca, jer je realna i u pričama možemo prepoznati taj, tako poznat, mentalitet Balkana u odnosu sa decom. Te jezive, zadrte, ograničene mozgove koji možda žive i u našem komšiluku. Zapravo, sasvim sigurno žive iako mi to možda ne znamo.
Kako sama imam izuzetno blizak odnos sa majkom najviše su me pogodile priče Recital i Krv. Ta dečija bol, ta izdaja od nekog tvog, jedinog me je skrhala. Osetila sam užegli miris stana koji se ne provetrava često, našla sam se u telu koje doživljava promenu i videla sam razočaranim očima. Gasnula mi je nada baš kao i junakinjama i tužno sam šutirala jedan kamenčić dok sam čekala da se jedna mama vrati, a druga pojavi.
Priča Poslednja večera govori tako mnogo sa malo reči. Potrebno je samo da čitate između redova. Samo pazite - može izazvati mučninu i bol u želucu koji ne prolazi tako lako. Da ne bude da nisam upozorila.
January 8, 2021
Traume iz detinjstva, kolektivne i pojedinačne, teret koji nosimo sa sobom, bauci sa kojima se svi borimo. Svaka priča mi je fantastična, ne bih mogla da odaberem najbolju. Na kraju sam samo zatvorila knjigu, nastavila da sedim i ćutim...
U kratkim pričama su mi se Lanin stil pisanja, metafore i skrivena značenja svideli mnogo više nego u njenom romanu.
U kratkim pričama su mi se Lanin stil pisanja, metafore i skrivena značenja svideli mnogo više nego u njenom romanu.
May 20, 2023
u pravu je, okolina od djece pravi cudovista a najveca cudovista pravi muzicka skola
May 25, 2023
Lana 🧡
January 22, 2023
"El cuerpo siente que es culpa suya. Por crecer. Por ser. Pero el padre la sostiene: quién es mi niña pequeña? Y entonces el cuerpo se encoge hasta que se hace lo bastante pequeño para caber en las manos y en la pregunta de su padre"
Siempre he pensado que tendemos a idealizar la infancia, a concebirla como un momento vital ingenuo, feliz, libre de preocupaciones. Creo que esa visión edulcorada no se corresponde con el violento proceso que supone crecer. Donde parece que el tiempo no frena, que todo a tu alredor pasa sin que puedas controlar nada, que habitas un cuerpo que te es ajeno, y que estás en tierra de nadie, sin poder ir hacia atrás, hacia la inconsciencia, ni hacia adelante, hacia el control.
Este libro refleja infancias turbulentas y atormentadas. Cada relato es una historia de una infancia quebrada por la violencia del mundo. El tránsito hacia la edad adulta se produce casi de un empujón, sin previo aviso. Niños y niñas que son expulsados y escupidos a la crueldad, la muerte, el dolor de lo adulto. Para poder soportarlo, a veces aderezan sus vivencias con tintes fantásticos. Otras responden con violencia.
Un padre maltratador. Un Dios que no está. Una tía abuela que muere. Cuerpos que sangran. Padres que exigen.
Ojo, no son relatos dramáticos. Ni tampoco son historias rocambolescas. Aquí, niños y niñas pasan de ser víctimas a defenderse con uñas y dientes de las violencias que sufren. Y lo hacen a través de historias cotidianas, que pueden ocurrirte a tí, a tu vecina o a tu amiga para demostrar que, durante la infancia, enfrentarse a lo oscuro es la única manera de crecer. No son niños y niñas que generen ternura, sino respeto, e incluso miedo. Y eso es lo que hace de este libro algo diferente e interesante.
No soy aficionada a los libros de relatos y, sin embargo, Dientes de leche ha conseguido mantener mi interés a lo largo de todo el mes que ha durado su lectura. Un libro totalmente recomendado para aquellas personas que están dispuestas a transitar por una niñez que sufre y que a la vez es cruel. Que envenena a quien ose acercarse a su herida. Y que hace lo que sea por sobrevivir.
Siempre he pensado que tendemos a idealizar la infancia, a concebirla como un momento vital ingenuo, feliz, libre de preocupaciones. Creo que esa visión edulcorada no se corresponde con el violento proceso que supone crecer. Donde parece que el tiempo no frena, que todo a tu alredor pasa sin que puedas controlar nada, que habitas un cuerpo que te es ajeno, y que estás en tierra de nadie, sin poder ir hacia atrás, hacia la inconsciencia, ni hacia adelante, hacia el control.
Este libro refleja infancias turbulentas y atormentadas. Cada relato es una historia de una infancia quebrada por la violencia del mundo. El tránsito hacia la edad adulta se produce casi de un empujón, sin previo aviso. Niños y niñas que son expulsados y escupidos a la crueldad, la muerte, el dolor de lo adulto. Para poder soportarlo, a veces aderezan sus vivencias con tintes fantásticos. Otras responden con violencia.
Un padre maltratador. Un Dios que no está. Una tía abuela que muere. Cuerpos que sangran. Padres que exigen.
Ojo, no son relatos dramáticos. Ni tampoco son historias rocambolescas. Aquí, niños y niñas pasan de ser víctimas a defenderse con uñas y dientes de las violencias que sufren. Y lo hacen a través de historias cotidianas, que pueden ocurrirte a tí, a tu vecina o a tu amiga para demostrar que, durante la infancia, enfrentarse a lo oscuro es la única manera de crecer. No son niños y niñas que generen ternura, sino respeto, e incluso miedo. Y eso es lo que hace de este libro algo diferente e interesante.
No soy aficionada a los libros de relatos y, sin embargo, Dientes de leche ha conseguido mantener mi interés a lo largo de todo el mes que ha durado su lectura. Un libro totalmente recomendado para aquellas personas que están dispuestas a transitar por una niñez que sufre y que a la vez es cruel. Que envenena a quien ose acercarse a su herida. Y que hace lo que sea por sobrevivir.
April 4, 2022
Koliko volim Uhvati zeca toliko mi se ova zbirka nije dopala. Sve vreme sam imala utisak da čitam vežbu iz kreativnog pisanja na temu turobno i nesrećno detinjstvo. Umalo da odustanem nakon prve dve priče jer mi je podjednako uvredljivo dirigivano “hajde sad se zgrozi i/ili šokiraj” kao npr. iskalkulisana patetika kod Bakmana (nikad neću dokučiti hajp). Stekla sam utisak kao da je izdavačka kuća uslovila autorku da brzinski napiše jednu zbirčicu da se zaradi još malo na račun prethodno objavljenog romana. Osim toga ne dopada mi se predvidivost, pretencioznost i šturost pristupa ovakvim temama, previše Teskoba večeri i Zašto se dete kuva u palenti vajba. Nažalost čak ni neposredno doživljeno iskustvo autora nije i ne mora da bude garancija književnog kvaliteta dela koje je iz toga proisteklo. Priče su mi delovale neuverljivo, zbirka klimavo, a šteta je jer Lana svakako može da ponudi mnogo više.
March 12, 2021
Nisam neki ljubitelj kratkih priča, međutim ovo je jedna skroz ok zbirka. Nisu sve priče "na nivou" ali ima nekih koje su mi baš izmamile gromoglasan smijeh, a neke prestravile i probudile u meni davno potisnute traume npr. recitali u muzičkoj školi. U pričama je skoro nemoguće ne primijetiti turobnu atmosferu i sumornost postratnog BiH društva( iako nigdje nije jasno naznačeno da se radi o Bosni) uvaljanog u kaljužu ratnih trauma, malograđanštine ali i same historije ovih prostora. Meni je ovo jako osobna/prisna zbirka, jer i ja sam sam dio svijeta o kojem Lana piše. Definitivno ću dati šansu i Zecu iako nisam fan domaće književnosti, pogotovo suvremene.
December 1, 2022
Estremamente cinico ed ironico, per i fan di Shirley Jackson una vera chicca.
Vorrei leggere altro dell'autrice.
Un solo racconto ho trovato inferiore, anche se sul finale sono tutti bellissimi, soffocanti e allucinati.
Bello bello.
Vorrei leggere altro dell'autrice.
Un solo racconto ho trovato inferiore, anche se sul finale sono tutti bellissimi, soffocanti e allucinati.
Bello bello.
January 10, 2021
dobra je, iako izaziva i blagu mučninu. no imam osećaj da neka priča fali. zasmetalo mi je i to što sam sve vreme mislila da čitam delo Rumene Bužarovske.
January 27, 2021
Brutalno, bez zadrške i bolje od Zeca.
Naravno, kao i sa svakom zbirkom, nisu sve priče istog kvaliteta (ovo sad već i vrapci na grani znaju, ponavljamo se svi s ovim), i neke mi nisu baš poentirale, ali dopalo mi se ovo što sam pročitala (koliko je to moguće imajući u vidu ton zbirke). Malo su mi smetali vremenski skokovi, ili je makar njih bilo u mojoj glavi.
Uznemiravajuće, sirovo... Ovo je sve ono što sam mislila da će biti jedna druga zbirka (khm, Rumena, khm), ali evo, dobih je u nešto izmenjenom obliku.
Naravno, kao i sa svakom zbirkom, nisu sve priče istog kvaliteta (ovo sad već i vrapci na grani znaju, ponavljamo se svi s ovim), i neke mi nisu baš poentirale, ali dopalo mi se ovo što sam pročitala (koliko je to moguće imajući u vidu ton zbirke). Malo su mi smetali vremenski skokovi, ili je makar njih bilo u mojoj glavi.
Uznemiravajuće, sirovo... Ovo je sve ono što sam mislila da će biti jedna druga zbirka (khm, Rumena, khm), ali evo, dobih je u nešto izmenjenom obliku.
January 8, 2021
U zbirci priča Mliječni zubi Lana Bastasić ne uspeva da u potpunosti dostigne dosta visok standard koji je sama sebi postavila romanom Uhvati zeca. Priče koje očito poseduju snažan lični pečat odrastanja na ovim našim nesrećnim prostorima, čiji pojedinačni užasi verovatno mogu prevazilaziti užase koje doživljavaju Lanini likovi, povremeno deluju previše eksplicitno za moj ukus. Pojedine priče, kao "Čovjek na Mjesecu" ili “Dan na bazenu”, kod kojih je stepen užasa manje eksplicitno prikazan, delovale su mi mnogo efektnije nego priče gde se horor prikazuje u svom izvornom svetlu.
April 26, 2021
Zbirka kratkih priča koja ruši predrasude o tome da je djetinjstvo najljepše doba u razvoju djeteta.
Iz perspektive običnog djeteta prikazuje se surova i realistična stvarnost u kojoj se preispituju porodični odnosi, odnosi u društvu i sredina u kojoj vladaju određeni principi i svjetonazori.
Brutalno naturalistični i slikoviti opisi:
"Ja sam se zaključala u sobu i slušala kako je direktor šamara...
Sljedećeg jutra je bila nasmijana i rekla je da se neki ljudi ponekad toliko mnogo vole da ljubavi ima previše pa onda eksplodira. Nosila je dosta šminke, uvila kosu, ali joj je lijevo oko bilo vidljivo tamnije, kao i čošak vilice, a ja sam pomislila ako je to ljubav, onda mi se uopšte ne sviđa."
Iako nisam ljubiteljica forme kratkih priča, ova zbirka me u pozitivnom smislu ostavila bez teksta, otvorenih usta prekrivenih dlanom...
Čista petica!
Iz perspektive običnog djeteta prikazuje se surova i realistična stvarnost u kojoj se preispituju porodični odnosi, odnosi u društvu i sredina u kojoj vladaju određeni principi i svjetonazori.
Brutalno naturalistični i slikoviti opisi:
"Ja sam se zaključala u sobu i slušala kako je direktor šamara...
Sljedećeg jutra je bila nasmijana i rekla je da se neki ljudi ponekad toliko mnogo vole da ljubavi ima previše pa onda eksplodira. Nosila je dosta šminke, uvila kosu, ali joj je lijevo oko bilo vidljivo tamnije, kao i čošak vilice, a ja sam pomislila ako je to ljubav, onda mi se uopšte ne sviđa."
Iako nisam ljubiteljica forme kratkih priča, ova zbirka me u pozitivnom smislu ostavila bez teksta, otvorenih usta prekrivenih dlanom...
Čista petica!
February 10, 2021
Kakve priče, kakva naracija! Nakon svake sam morala napraviti pauzu da dođem sebi, a opet nisam mogla da je ostavim koliko sam željela još i još. Bravo, draga Lana!
May 26, 2025
4,5
En general debo dosificar las colecciones de cuentos, para evitar cierta saturación; no fue así con este libro. Hay suficiente diferenciación e inicios intrigantes para leer en forma corrida (si se logra soportar).
Doce cuentos que desmienten a la infancia como el lugar de la inocencia y la ternura, reemplazada por la crueldad, de los padres, de los niños, de la vida.
Cuentos bastante diversos, en los que alguna vez se infiltra un vestigio de humor (como en Circulo, con el cruel y tiránico profesor de Educación física, que disfruté, así como Un día en la piscina). Y el último cuento, Esperando a Papá, atrozmente soberbio.
Cuentos duros; una narración impecable, que expresa con mucha fidelidad el pensamiento infantil con historias tristes, horrorosas y hasta macabras. (“Me costó mucho estrangular a Papá”)
Excelente.
Lana Bastasic nació en 1986 en Croacia, aunque vivió su infancia y juventud en Bosnia y Herzegovina. Es autora de una excelente novela excelente, Atrapa a la liebre, y de otros libros de cuentos.
A fines de 2019 organizó una iniciativa con otros cinco escritores, para llevar un diario durante el primer bimestre de 2020, sin saber que sería un año que conmovería al mundo. Se publicó como 2020.: Dnevnik (2020: Diario), sólo disponible por el momento en croata, serbio y montenegrino.
En general debo dosificar las colecciones de cuentos, para evitar cierta saturación; no fue así con este libro. Hay suficiente diferenciación e inicios intrigantes para leer en forma corrida (si se logra soportar).
Doce cuentos que desmienten a la infancia como el lugar de la inocencia y la ternura, reemplazada por la crueldad, de los padres, de los niños, de la vida.
Cuentos bastante diversos, en los que alguna vez se infiltra un vestigio de humor (como en Circulo, con el cruel y tiránico profesor de Educación física, que disfruté, así como Un día en la piscina). Y el último cuento, Esperando a Papá, atrozmente soberbio.
Cuentos duros; una narración impecable, que expresa con mucha fidelidad el pensamiento infantil con historias tristes, horrorosas y hasta macabras. (“Me costó mucho estrangular a Papá”)
Excelente.
Lana Bastasic nació en 1986 en Croacia, aunque vivió su infancia y juventud en Bosnia y Herzegovina. Es autora de una excelente novela excelente, Atrapa a la liebre, y de otros libros de cuentos.
A fines de 2019 organizó una iniciativa con otros cinco escritores, para llevar un diario durante el primer bimestre de 2020, sin saber que sería un año que conmovería al mundo. Se publicó como 2020.: Dnevnik (2020: Diario), sólo disponible por el momento en croata, serbio y montenegrino.
May 10, 2021
Jednostavno nije moj tip knjige.
March 15, 2024
Nisam osetila autentičnost. Bila mi je dosadnjikava čak.
May 30, 2022
Druga knjiga koja mi je preporučena u Književnom izazovu bila je zbirka priča “Mliječni zubi” Lane Bastašić.
Ovu knjigu sam svakako nameravala da čitam i samo je ranije došla na red, zbog preporuke. I autorka me je potpuno oduševila. Možda je ostavila još jači utisak od njenog “Uhvati zeca”. Verovatno što je zbirka pripovedaka i što je svaka od priča uhvatila jedan minijaturan svet i to iz ugla deteta. Poput epizode o vrapčiću iz “Zeca” koja mi je ostala jedna od najupečatljivijih.
Savremenost dečijeg glasa, njegova naivna, često ograničena pozicija, svakom dečijem junaku daju dubinu, višeznačnost i slojevitost. Na tragu tradicije naših najznačajnijih pripovedača, Andrića u zbirci pruča “Deca” i Mihailovićeve “Lilike”.
Njeni junaci nisu nimalo idealizovani, niti se dečje doba smatra Arkadijom čovečjeg iskustva. Mali ljudi su prikazani realno, nepatetično, bez prevelike nežnosti i nostalgije. Ovde nema ni naznake “Od kolevke pa do groba, najlepše je đačko doba.” Jer zaista, kad se najiskrenije zapitamo, da li je ikome od nas bilo? Znam da meni i mojim vršnjacima nije. Većina nas je jedva dočekala fakultet.
A autorka je moja vršnjakinja. U njenim iskustvima prepoznajem svoja iskustva i iskustva svojih drugarica. Kako je izrastati u ženu, devedestih na brdovitom Balkanu. Sve samo ne savršeno. Gotovo svaka od nas je imala nekog nastavnika koji ju je u najboljem slučaju samo psihički i emocionalno zlostavljao, ali su javne tajne bile i ko hvata devojčice za zadnjicu ili grudi, a ko udara učenike… Ismevanje i podrugljivanje kako vršnjaka, tako i odraslih, u periodu kada devojčice stasavaju, izdužuju se i pokušavaju da se smeste i sažive sa svojim novim telom koje se neprekidno menja.
Spisateljica i njeni pripovedači i junaci problematizuju zlo i odnos podređenog, malog i nezaštićenog i onog ko bi trebalo da je veliki, odgovoran i zdrav i zreo autoritet. Transgeneracijske i porodične traume koje se gotovo bez ikakvog preispitivanja, gotovo obredno prenose s babe na majku, pa na ćerku. Očevi koji su često iz najboljih namera odsutni (bilo u ratu ili u inostranstvu), kastrirani i nedelatni, ili pak agresivni i nezreli u svojoj muškosti. Dok su majke potpuno prikazane u odnosu na njih. Bez njih kao da ne postoje, ili crpe snagu iz potrebe da se pokažu njih dostojne.
Dok sam čitala priče, ispred mene su se pomanjale slike devojčica u uštirkanim kragnama, sjajno portretisanih u Konstraktinom spotu za pesmu “Nobl”. Ta deca-lutke, koja nisu smela da se prljaju, koja su morala da slušaju i da pričaju u pola glasa za stolom i ćute dok im se neko ne obrati. Svi kompleksi “poslušnih devojčica” s našeg prostora, odgajanih u balkanskom patrijarhatu i sve godine terapija koje su potrebne da se ta uloga osvesti i dođe do naznake autentičnosti i prave ženstvenosti u odraslom dobu.
Naslov je sjajno izabran. Pogotovo razumemo mi koji trenutno imamo i bebu i šestogodišnjakinju. Dok bebi noću izbijaju zubi, sve ga svrbi i boli, desni krvare, zubi ih cepaju, da bi posle grizli majčine dojke i češkali se o sve što dođe pod njih. I istovremeno ćerkini koji ispadaju. Sa uvek strašnim značenjem metafore ispadanja zuba i smrti. I novih-stalnih koji izbijaju i spremaju ćerku za inicijaciju u odraslu ženu.
Hvala, Bastašić, što si pustila glas i pero u ime svih nas. Nas koje ne pristajemo na status kvo, koje pomeramo granice i ne poistovećujemo se s definisanjem i obeležavanjem sebe kao žrtve i objekta, koje smo “preživele” i uprkos svemu grabimo napred, skrećući pažnju svetu na sve kroz šta smo prošle, deleći svoje priče na sebi svojstvene načine i prekidajući vekovne stege i lance. I odgajajući neke nove feministe-dečake. A sav taj rast boli, poput izbijanja mlečnih zuba. Ali sam sigurna da ceo proces ne bismo menjale ni za šta na svetu.
Ovu knjigu sam svakako nameravala da čitam i samo je ranije došla na red, zbog preporuke. I autorka me je potpuno oduševila. Možda je ostavila još jači utisak od njenog “Uhvati zeca”. Verovatno što je zbirka pripovedaka i što je svaka od priča uhvatila jedan minijaturan svet i to iz ugla deteta. Poput epizode o vrapčiću iz “Zeca” koja mi je ostala jedna od najupečatljivijih.
Savremenost dečijeg glasa, njegova naivna, često ograničena pozicija, svakom dečijem junaku daju dubinu, višeznačnost i slojevitost. Na tragu tradicije naših najznačajnijih pripovedača, Andrića u zbirci pruča “Deca” i Mihailovićeve “Lilike”.
Njeni junaci nisu nimalo idealizovani, niti se dečje doba smatra Arkadijom čovečjeg iskustva. Mali ljudi su prikazani realno, nepatetično, bez prevelike nežnosti i nostalgije. Ovde nema ni naznake “Od kolevke pa do groba, najlepše je đačko doba.” Jer zaista, kad se najiskrenije zapitamo, da li je ikome od nas bilo? Znam da meni i mojim vršnjacima nije. Većina nas je jedva dočekala fakultet.
A autorka je moja vršnjakinja. U njenim iskustvima prepoznajem svoja iskustva i iskustva svojih drugarica. Kako je izrastati u ženu, devedestih na brdovitom Balkanu. Sve samo ne savršeno. Gotovo svaka od nas je imala nekog nastavnika koji ju je u najboljem slučaju samo psihički i emocionalno zlostavljao, ali su javne tajne bile i ko hvata devojčice za zadnjicu ili grudi, a ko udara učenike… Ismevanje i podrugljivanje kako vršnjaka, tako i odraslih, u periodu kada devojčice stasavaju, izdužuju se i pokušavaju da se smeste i sažive sa svojim novim telom koje se neprekidno menja.
Spisateljica i njeni pripovedači i junaci problematizuju zlo i odnos podređenog, malog i nezaštićenog i onog ko bi trebalo da je veliki, odgovoran i zdrav i zreo autoritet. Transgeneracijske i porodične traume koje se gotovo bez ikakvog preispitivanja, gotovo obredno prenose s babe na majku, pa na ćerku. Očevi koji su često iz najboljih namera odsutni (bilo u ratu ili u inostranstvu), kastrirani i nedelatni, ili pak agresivni i nezreli u svojoj muškosti. Dok su majke potpuno prikazane u odnosu na njih. Bez njih kao da ne postoje, ili crpe snagu iz potrebe da se pokažu njih dostojne.
Dok sam čitala priče, ispred mene su se pomanjale slike devojčica u uštirkanim kragnama, sjajno portretisanih u Konstraktinom spotu za pesmu “Nobl”. Ta deca-lutke, koja nisu smela da se prljaju, koja su morala da slušaju i da pričaju u pola glasa za stolom i ćute dok im se neko ne obrati. Svi kompleksi “poslušnih devojčica” s našeg prostora, odgajanih u balkanskom patrijarhatu i sve godine terapija koje su potrebne da se ta uloga osvesti i dođe do naznake autentičnosti i prave ženstvenosti u odraslom dobu.
Naslov je sjajno izabran. Pogotovo razumemo mi koji trenutno imamo i bebu i šestogodišnjakinju. Dok bebi noću izbijaju zubi, sve ga svrbi i boli, desni krvare, zubi ih cepaju, da bi posle grizli majčine dojke i češkali se o sve što dođe pod njih. I istovremeno ćerkini koji ispadaju. Sa uvek strašnim značenjem metafore ispadanja zuba i smrti. I novih-stalnih koji izbijaju i spremaju ćerku za inicijaciju u odraslu ženu.
Hvala, Bastašić, što si pustila glas i pero u ime svih nas. Nas koje ne pristajemo na status kvo, koje pomeramo granice i ne poistovećujemo se s definisanjem i obeležavanjem sebe kao žrtve i objekta, koje smo “preživele” i uprkos svemu grabimo napred, skrećući pažnju svetu na sve kroz šta smo prošle, deleći svoje priče na sebi svojstvene načine i prekidajući vekovne stege i lance. I odgajajući neke nove feministe-dečake. A sav taj rast boli, poput izbijanja mlečnih zuba. Ali sam sigurna da ceo proces ne bismo menjale ni za šta na svetu.
February 7, 2021
Šta je to što određuje dečji život? Koliko udela ima porodica sa svim svojim verovanjima, moralnim načelima, željama i mislima? Ima li dete pravo glasa u tom procesu oblikovanja i odrastanja? Imamo li dovoljno sluha za našu decu?
Milion pitanja mi je prošlo kroz glavu dok sam čitala ovu zbirku kratkih priča u kojoj je glavni akter - dete. Jer, kada ste sa ove strane knjige, proživljavate apsolutno svaki detalj koje je, moram priznati, Lana majstorski opisala, iako većina njih (ako ne i gotovo svaki) kod čitaoca izaziva nelagodu, ljutnju, a neretko i nagon za povraćanjem. Bar je kod mene tako bilo. Ovde se pojavljuju svakakve priče: od devojčice koja ubija oca dok masturbira, batina, babe koja bi da se "poigra" sa dečacima, raznoraznim psiholozima i psihijatrima, majci koja lomi detetu ruku, preko Noja i biblijskih priča, molitvi koje deca naprosto moraju da znaju i da usvajaju iako možda još uvek nisu stasala da ih razumeju, pa sve do onog neminovnog nedostatka ljubavi, pažnje i gorepomenutog sluha za dečije snove, želje, interesovanja, ljubav.
Lana je, na pomalo neobičan način (da ne kažem isuviše brutalno) ispričala priče dece koje nisu nemoguće i nisu izmišljene (iako se u knjizi nigde ne govori o tome da je pisana po istinitim događajima). Prosto, možete osetiti da se te stvari dešavaju oko nas. Ali, kada tako nešto pročitate, a onda bacite pogled na vašu decu koja mirno spavaju, bude vam loše. Nema šanse da vam se neće slošiti. Zato je, možda bolje, da, ukoliko se upustite u "avanturu" sa Laninim akterima (a ja i pored svega navedenog preporučujem da to uradite), uradite to sasvim postepeno. Možda jedna priča u jednom danu. Valjalo bi sebi dopustiti da udahnete vazduh i svarite ono prethodnog dana pročitano. Eto, čisto onako.
Čini mi se da sam je ja prebrzo pročitala pa me taj osećaj gađenja u kombinaciji sa ljutnjom i nemoći preplavljuje kad god da pomislim na ovu knjigu. A pomišljam sad baš često... Lanine priče su, na neki način, poziv da preuzmemo svu odgovornost sopstvenih izbora, da ih prihvatimo i prestanemo gledati unazad, jer se naprosto tamo i ne nalazmo više. Ovo je poziv da postanemo bolji prema sebi, drugima, a posebno prema našoj deci. Poziv da postanemo bolji ljudi.
Ako ništa drugo, možda će vas ova knjiga naterati da preispitate neke stavove, da kada pomislite da biste radije izašli na čašicu, dve ili se sklonili u neki ćoškić da posedite sami sa sobom i odmorili mozak od svega, a vi ipak odlučili da, i pored najnapornijeg dana na svetu, ostanete u njihovoj blizini kako bi im poklonili još koji zagralj. Jak. Najjači. Eto, tako.
Milion pitanja mi je prošlo kroz glavu dok sam čitala ovu zbirku kratkih priča u kojoj je glavni akter - dete. Jer, kada ste sa ove strane knjige, proživljavate apsolutno svaki detalj koje je, moram priznati, Lana majstorski opisala, iako većina njih (ako ne i gotovo svaki) kod čitaoca izaziva nelagodu, ljutnju, a neretko i nagon za povraćanjem. Bar je kod mene tako bilo. Ovde se pojavljuju svakakve priče: od devojčice koja ubija oca dok masturbira, batina, babe koja bi da se "poigra" sa dečacima, raznoraznim psiholozima i psihijatrima, majci koja lomi detetu ruku, preko Noja i biblijskih priča, molitvi koje deca naprosto moraju da znaju i da usvajaju iako možda još uvek nisu stasala da ih razumeju, pa sve do onog neminovnog nedostatka ljubavi, pažnje i gorepomenutog sluha za dečije snove, želje, interesovanja, ljubav.
Lana je, na pomalo neobičan način (da ne kažem isuviše brutalno) ispričala priče dece koje nisu nemoguće i nisu izmišljene (iako se u knjizi nigde ne govori o tome da je pisana po istinitim događajima). Prosto, možete osetiti da se te stvari dešavaju oko nas. Ali, kada tako nešto pročitate, a onda bacite pogled na vašu decu koja mirno spavaju, bude vam loše. Nema šanse da vam se neće slošiti. Zato je, možda bolje, da, ukoliko se upustite u "avanturu" sa Laninim akterima (a ja i pored svega navedenog preporučujem da to uradite), uradite to sasvim postepeno. Možda jedna priča u jednom danu. Valjalo bi sebi dopustiti da udahnete vazduh i svarite ono prethodnog dana pročitano. Eto, čisto onako.
Čini mi se da sam je ja prebrzo pročitala pa me taj osećaj gađenja u kombinaciji sa ljutnjom i nemoći preplavljuje kad god da pomislim na ovu knjigu. A pomišljam sad baš često... Lanine priče su, na neki način, poziv da preuzmemo svu odgovornost sopstvenih izbora, da ih prihvatimo i prestanemo gledati unazad, jer se naprosto tamo i ne nalazmo više. Ovo je poziv da postanemo bolji prema sebi, drugima, a posebno prema našoj deci. Poziv da postanemo bolji ljudi.
Ako ništa drugo, možda će vas ova knjiga naterati da preispitate neke stavove, da kada pomislite da biste radije izašli na čašicu, dve ili se sklonili u neki ćoškić da posedite sami sa sobom i odmorili mozak od svega, a vi ipak odlučili da, i pored najnapornijeg dana na svetu, ostanete u njihovoj blizini kako bi im poklonili još koji zagralj. Jak. Najjači. Eto, tako.
Displaying 1 - 30 of 265 reviews