Ana Marija me nije volela

by Ljiljana Habjanović Đurović

АНА МАРИЈА МЕ НИЈЕ ВОЛЕЛА је искрена, потресна и истинита прича девојчице Иве која расте растрзана између две породице – очеве и мајчине. Између два града – Загреба и Крушевца. Између два света – хрватског и српског. Између две вере – католичке и православне.
Ива се одлучила на ову горку самоисповест, да избаци отров из себе, како би могла да преживи. Мора јој се веровати, чак и када говори о најстрашнијем и невероватном. Јер деца памте истинито. Деца најбоље осећају неправду.
АНА МАРИЈА МЕ НИЈЕ ВОЛЕЛА је прича о (не)љубави братства и јединства. О страху и нади југословенства. О понорима нељудскости и неразума у које човека баца мржња према онима који су другачији. И само зато што су другачији. О злоупотреби Бога и човекове потребе да верује, за чињење свега што је у супротности са сваком од десет Божијих заповести.
АНА МАРИЈА МЕ НИЈЕ ВОЛЕЛА је роман опомена. И истовремено књига доказа да нас само љубав може спасити.

Genres: Serbian Literature

232 pages, Hardcover

First published January 1, 1991

About the author

Ljiljana Habjanović Đurović rođena je 1953. godine u Kruševcu. Diplomirala je na Ekonomskom fakultetu u Beogradu. Od 1985. do 1995. godine radila je kao bankarska službenica, komercijalistkinja inostranog turizma i novinarka. U tom periodu objavila je tri romana (Javna ptica, 1988, Ana Marija me nije volela, 1991, i Iva 1994. godine) i knjigu literarne publicistike Srbija pred ogledalom 1994). Od 1996. godine posvetila se samo književnom radu i od tada je objavila romane: Ženski rodoslov, 1996, Paunovo pero, 1999, Petkana, 2001.

Do juna 2003. godine ovi romani prodati su u ukupnom tiražu od blizu 300.000 primeraka.

Juna 2003. godine otvorila je svoju izdavačku kuću "Globosino Aleksandrija" u kojoj je objavila svoj novi roman Igra anđela, i ponovljena izdanja ostalih romana.

Dobila je pet nagrada "Zlatni bestseler", dve nagrade "Specijalni zlatni bestseler", dve nagrade "Hit liber", nagradu "Kočićevo pero" (Igra anđela, 2004.). Jedini je dobitnik tri nagrade Narodne biblioteke Srbije za najčitaniju knjigu u bibliotekama Srbije (za 1998. Ženski rodoslov, za 2000. Paunovo pero, za 2003. Igra anđela). Tri puta je imala po dve knjige među deset najčitajih u bibliotekama Srbije (1999. Ženski rodoslov i Paunovo pero, 2001. Paunovo pero i Petkana, 2003. Petkana i Igra anđela).

Romani Ljiljane Habjanović Đurović prevedeni su i objavljeni u Češkoj, Grčkoj, Italiji, Hrvatskoj i Makedoniji.

Reviews

[Nađa Pavlica · Rating 1 out of 5]

Treba mi da čitam neke gilti pležr treševe, ali ovo čak nije ni to, nego dosadno i neprijatno. Nula bodova.

[Maja · Rating 5 out of 5]

Толико симболике, унутрашњих борби, страхова, мржње, туге, беса, горчине, сете, а Љубав у некој јами закопана. Идеали, "јунаци", ратови и све остале идиотарије које уништавају људскост довеле су до краха недужно дете које није било дете нити један дан. А то ДЕТЕ у књизи каже '...да не живи, него пише о животу.' Роман буди емпатију и оставља јак утисак.
Беспрекоран стил писања.

[Sara Lazarevic · Rating 4 out of 5]

Седела је потпуно право, готово укочено, мало подигнуте главе - по ложај који нам код највећег броја људи делује не како намештено, па стога помало смешно, али који изгледа сасвим природно када га са себи својстве ном лакоћом заузму велике даме - положај уро ђене гордости.

А тешко сам патила тако одбачена. Била сам упређена и понижена. И страховито поражена не правдом. Јер, од свега ми је било јасно само то да сам због нечега кажњена, али никако нисам мо гла да схватим зашто, кад сам добро пазила да не урадим ништа што се не сме.

А ја сам се гушила под врелим таласима стида што су ме прекривали и вукли на дно чим приметим отворене, ни због елементарне пристојности, макар, нескривене, сажаљиве подсмехе, којима је, углавном, праћено мајчино укључивање у разговор.

На бол, понижење, страх немогуће је навићи се. Стоти није нимало лакше него први пут.

Окренута Ана-Марији, загледана у њу, опсед

нута њеним причама и раскошним, блештавим сја јем родослова, занета веровањем у сопствену изу. зетност, све чешће сам, признајем то нерадо, врелим стидом и тешким теретом самооптуживања обузета, али решена да ништа не прећутим, све чешће сам, дакле, подсмешљиво и са лаким прези ром гледала своју јадну, угојену, напуштену, запу штену мајку. Све чешће сам била непристојно др ска, недопустиво горда. На њену, у почетку узбу ђену, устрепталу радозналост, а касније већ сумор ну бригу, куда ме то Ана Марија свакодневно води и шта ми уз пут прича, одговарала сам хладно и са висине: ,,Мислиш ли доиста как ти ја бум казала Оно што ми је повјерено как света тајна? Да је Ана Марија сматрала нужним рећи ти, она би се већ по трудила."

И кај то покушаваш, за Бога милога? Желиш ли ме можда завести? Да себи учиниш, или мислиш как је то мени потребно? Не мораш се трудити, није. Дај, престани ме додиривати. Зар доиста не примјећујеш как ми се тијело повлачи пред твојом руком? Не желим те ни љубити. Не желим ни твој језик на свом врату и грудима. Ни си се требала свући. Тијело ти је непријатно вруће и влажно, знаш да то никада нисам волио. Не желим ни твоју дебелу, одурну задњицу којом се трудиш заводљиво кружити мојим крилом. Остави ми руку. Сисе ти јесу још увјек прима, свака част, успјела си нешто и очувати, но, за мене, на жалост, немају више никакве привлачности. А трбух ти је одурна, млохава гомила масти. Остави ми руку. Међу ногама ти је љепљиво и мокро, морат ћу ићи прати се. И немој се увијати, просим, то дјелује так гротескно, не увиђаш ли дефинитивно как ниш нећу моћи учинити за тебе! И какве то, пак, има везе са мном, да тебе мјесецима боле тргух и глава? Требам ли ти ја послужити умјесто аспирина?

Бол која се јавља, која нас обузима, изазва на смрћу оних који су нам били блиски, са којима смо живели, које смо волели, читав је један раскошни мозаик, један контрапункт, фуга безброј најразличитијих осећања.

Оштар, разарајући бол кренуо је са дна стомака и распорио јој утробу (његова јачина је расла), разнео јој је плућа и одузео дах (његова јачина је још увек расла), покидао јој jе мождану масу и разорио центре. Између ње, распукле, подељене, расцепљене болом, између ње и стварности, између ње и живота, отворио се изненада, и зјапио, оштар, метално сив, хладан просек, кроз који је одједном угледала истину.

Оне који су одбијали покрштавање најчешће су живе спаљивали у православним црквама. Ана Марија према њима није осећала ни најмање, ма кар елементарно, људско сажаљење. Они за њу уопште нису били људи. Они су одбијали да приме глас и мисао Божију и нису били друго до земља, камен. Дрво за ложење. И праведно је да их сажеже Божији огањ! Њихови вапаји, њихови крици испуњавали су Је задовољством. Мора да тако вичу, вриште и јаучу, тако узалудно моле за милост сви грешници у врелим казанима пакла.

Равнодушност вређа. Побуђује немоћ и бес Инат. Тера да се испита граница издржљивости. Да се утврди .,коме ће пре да досади". Нагони на нове грубости, на све недостојније понашање, све веће гадости.

[Agnes Kelemen · Rating 2 out of 5]

Habjanović Đurović does not seem to be a talented author, she didn't manage to write a good novel from the exciting story line. The same conflicts could be raw material for a masterpiece, if the author was Ulitskaya for instance. The novel in itself is OK though, but the English translation was very poor, in addition (in apparent lack of proofreading) there is almost no sentence without typo, therefore the English version (published by the author's own publishing house) is hardly readable.
I guess the original is more enjoyable, so avoid this edition:
Ana Maria Did Not Love Me. Translated by Alice Copple Tošić. Belgrade: Aleksandrija, 2003.

[Dragana · Rating 3 out of 5]

Bitter, but surprisingly touching tale of childhood burdened with Serbo-Croatian mixed heritage and cruel family dynamics.