Песме [Pesme]

Srpski pesnici - Matica srpska

by Vojislav Ilić, Boško Petrović (Editor)

Genres: Poetry

302 pages, Unknown Binding

First published January 1, 1975

About the author

Рођен је у Београду као син песника Јована Илића. Био је болешљив од детињства и слабо је марио за учење. Школу је напустио после трећег разреда гимназије због слабог успеха. Касније је на своју руку похађао предавања у Великој школи, активно учествовао у књижевном и политичком животу студентске омладине, али испите није полагао. Његовом образовању је помогло што му је дом био стециште књижевника и песника. Ту је упознао Ђуру Јакшића, те се касније и оженио једном од Јакшићевих кћери, Тијаном.

Учествовао је као добровољац у бугарском рату 1885. године, 1887. је ступио у службу као коректор Државне Штампарије, а 1892. намештен је за учитеља у српској школи у Турн Северину. Исте године постао је писар министарства унутрашњих дела, а 1893. вицеконзул у Приштини, по његовој жељи да иде на Косово. Међутим, његово слабо здравље га приморава да се врати у Београд где је ускоро и умро.

Прва жена Тијана и деца из првог брака су рано умрли. У другом браку са Зорком рођеном Филиповић имао је једну ћерку. Ћерка Светлана је била удата за Радоја Јовановића, државног саветника, њихова ћерка је академик и лингвиста Милка Ивић.

У животу у многоме је делио судбину других писаца свог времена: често је мењао намештења у Београду и унутрашњости, живео у оскудици, велики део времена проводио у кафани и неуредним, боемским животом још више погоршао своје ионако слабо здравље, због политичких уверења бивао прогањан од власти, и умро млад. Иако је писао кратко време, свега петнаестак година, оставио је обимно и разноврсно дело. За живота је објавио три збирке песама (1887, 1889, 1892), којима треба додати велики број песама расутих по часописима и заосталих у рукопису. Неколико слабих прозних покушаја показују да је Војислав, слично Бранку и Змају, био првенствено песник, да је умео добро писати само у стиху.

По Јовану Деретићу Илић је у српском песништву извршио оно што је десетак година раније захтевао Светозар Марковић: одлучан раскид с романтизмом. Међутим, његове књижевне тежње само се делимично поклапају с Марковићевим програмом и с реалистичком поетиком. У неким песмама он је био гласник напредних идеја свог доба, оштар критичар друштвених и политичких изопачености. Али, његова поезија, гледана у целини, супротна је духу тенденциозне, прагматичне књижевности за коју се залагао програмски реализам. Својим естетизомом и формализмом Илић је отворио пут друкчијој поезији, поезији којој је подједнако страна оријентација реалиста на обичну стварност и захтеви идеолога за укључивање књижевности у друштвене и политичке борбе, поезији у којој је најважнији моменат брига за саму себе, за своје властито уметничко биће.

(From http://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%92%D...)

Reviews

[Vanja Petrović · Rating 5 out of 5]

,,Suva, kržljava kruška, kô crna ogromna ruka,
Sumorno nada mnom stoji. I krive njezine grane
Nakazno pružene strše s izrazom paklenih muka,
Kô da me poslednjom snagom od misli očajnih brane.''

[Nataša]

Recimo da sam je završila. Biće vremena da ga čitam sa više strpljenja. Svakako, ljubav je sada utemeljenija.

[Ana Kru]

Ovaj svet je dovoljan dok u njegovoj pauzi slutimo drugi.
Kad tonemo i padamo za vreme međuvremena, šta nazivamo jedinim zanosom duha? Samo Dosadu i Dangubu. I onda one obgrle suprotnosti koje spajaju to nepostojeće vreme, dan i noć koji se smenjuju. Između ne postoji ništa, idu sve brige i nesanice s odlaskom mraka i isparavaju mučenja s bežanjem svetla. Zaglavimo tu gde je "ništa", ostane sećanje na šljunak među prstima koji ostane posle plaže i mora i njegovog beskraja. Ostane i težnja, ono nešto što je vuklo težak kamen uz planinu, dok idemo ka vrhu, dok sanjamo u magnovenju. Težnja, u stihu nemrtva.
Poezija u senci savremenih beskućnika koji žive za druge i na račun drugih... Šta misliti o njoj? Ne, ne...ne misliti, to je surovo... -Koja osećanja dopustiti sebi? Strahopoštovanje? Ne, previše je ljudskosti u njoj, previše je mene. Samo poštovanje je preslabo, a samo strah, pa, to bi bila neka čudna anksioznost prema životu. A život i poezija, ko pravi razliku? Možda seta, ili melanholija, nostalgija? Mada, to je samo nepotpun i prost oblik još jednog samolljublja u drugima.
Setila sam se koliko je teško verovati, verovati jednom pesniku, i teško otrgnuti se cinizmu, ne ismevati ga samog. A njemu, Vojislavu, nije. Magična lucidnost veličanstvenog vojislavizma...