Петре Мито Андреевски (Слоештица, Демирхисарско, 25 јуни 1934 - Скопје, 25 септември 2006) бил македонски поет, романсиер, раскажувач и драмски автор. Се вбројува меѓу најдаровитите, а воедно и најпопуларните македонски поети и раскажувачи. Неговите приказни се честопати необични и чудно испреплетени, но во особеноста на својата упатеност кон читателот, раскрилуваат еден познат и близок свет, што го препознаваме како ехо на дамнешни, напати, темни кажувања. Основно образование завршил во родното село, гимназија во Битола, а студирал на Филозофскиот (сега Филолошки) факултет во Скопје. Работел во Македонската телевизија. Бил уредник на списанието „Разгледи“. Член на Македонската академија на науките и уметностите. Член на Македонскиот ПЕН центар. Член на Друштвото на писателите на Македонија од 1964 година, a во 1983 година бил и негов претседател. Застапуван е во сите антологии на македонската поезија објавени кај нас и во светот. Негови дела во посебни книги се презентирани на повеќе јазици надвор од Македонија. На 9 октомври 2007, Претседателот на Република Македонија - Бранко Црвенковски, постхумно му доделил Орден за заслуги за Македонија, за исклучителниот придонес во развојот и зацврстувањето на македонскиот дух и националната самобитност.
Творештво: Стихозбирки Јазли (1960) И на небо и на земја (1962) Дениција (1968) Дални наковални (1971) Пофалби и поплаки (1975) Вечна куќа (1987) Лакримариј (1999) Книги со раскази: Седмиот ден (1964) Неверни години (1974) Сите лица на смртта (1994) Боеми (постхумно) Романи: Пиреј (1980) Скакулци (1983) Небеска Тимјановна (1988) Последните селани (1997) Тунел (2003) Бежанци (постхумно)
Книгата драми (1984), во која влегуваат: Време за пеење Богунемили Стихозбирки за деца: Шарам барам Касни порасни
Награди: Добитник е на наградите: „11 Октомври“, „Браќа Миладиновци“ (два пати) „Рациново признание“ и „Стале Попов“ (два пати).
Poet, novelist, short story writer, playwright. Born in 1934 in the village of Sloestica, Demir Hisar. Attended elementary school in his native village, high school in Bitola, studied at the Faculty of Philosophy (now Philology) in Skopje. Worked as an editor with Macedonian Television. He also was an editor with the periodical “Razgledi”. Member of the Macedonian Academy of Sciences and Arts since May 2000. Member of the Macedonian P.E.N. Centre. Member of the Macedonian writers’ Association. Writes poetry, short stories, novels, plays and screenplays. Published the following books of poetry: Knots (1960), Both on Heaven and Earth (1962), Denicija (1968), Dalni nakovalni (1971), Praises and Complaints (1975), Eternal House (1987); Lachrymatory (1999). His books of short stories include: The Seventh Day (1994), Years of Treason (1974), All Faces of Death (1994). Published novels: Weed (1980), Locusts (1983) Nebeska Timjanovna (1988), Last Villagers (1987) and Tunel (2002). The book Plays (1987) includes Time for Singing and Bogunemili. Has also published two books for children: Scribble riddle, Eat and Grow. Several selections of his literary opus have been published. In 1984 his selected works were published in four volumes. He has been included in all anthologies of Macedonian poetry both at home and abroad. His works, in separate books, have been presented in many languages outside Macedonia. Awards include: “11 October”, “Miladinov Brothers” (twice), “Koco Racin” and “Stale Popov” (twice).
Една од најдобрите книги кои сум ги прочитала во животов. Не само една од најдобрите, туку една од емотивно најтешките книги кои сум ги прочитала. Можеби и заради тешката историја и локалниот историски контекст, книгава ме погоди многу длабоко. Магично пишува Петре, едноставно те вовлекува во тој период од времето и не може да не се соживееш со сите ликови, особено со Небеска, која е симбол за цврстината и издржливоста на македонската жена, жена која била на првите фронтови борејќи се за слобода и за Македонија, но истовремено била и мајка и жена со свои чувства и неверојатна длабока човечност. Прекрасна книга, задолжително четиво!
Ах, Небеско мори Небеско, шо ми направи, грутка една натежнала шо се вели ко коска в грло застанала, кашлај кашлај, не излегува. Убави ми се дните со тебе. И ноќите, ко другарка, со душа чекам да ми кажиш за борбите, за патувањата. Ама не можам мори Небеско секој ден да те слушам. Та ноќите ми се бессони, дните замаени, оти тие борби и тие патувања не се од модерново време. Патувањата се тешки, мачни, со сила турнати во вагони, ко животни транспортирани на едниот дел од Европа, оној сивиот, каде и после војната владее тиранството. Каде, и да прднеш на криво, ќе те уапсат, ќе те сместат во ладните возови каде на сакање или неќење оп истура изметот, измешан од сите затвореници заедно, па драпа во носот, печи на очите лути шо се вели. До тука го осеќам мори Небеске. Кога патуваше низ логорите во Сибир, по три дни не можев да се вратам во мојата реалност. Ми студеше, ѕемнев од камен ладните ѕидови, гладував, ко чвор да ми го врзал стомакот. Остарев со тебе шо се вели. Од Егејот до Сибирот, моите денови ко твоите години ми се сторија. Во борбите се борев со тебе, и во маките страдав со тебе. Душата исто ме болеше ко се раздели од детето, абе ме стиска не ме пушта пуста болка. Не можев да спијам, каде е детето, што прави, да не е гладно, босо, болно... Како од моето да ме откорнале за да одам да ја барам слободата, да не знајш кое зло да го одбериш. Детето или слободата во која треба да живее детето. И се така. Ама и се смеев шо е за право. Е, тие страни најубавно ги читав, дури и си ги повторував, еднаш двапати, да ме префати и мене смеалото. Оти како се погоди и ние сме во едно време невреме и сме заборајле да се смејме. Човек ако не се насмее на маката не ќе знае шо го снашло во среќата. Не ќе знае да му израдува ко шо вели дедо ти.
„Сега знам што знам и колку знам, но не сум знаела колку можам да не знам“
"Ова е само една вистина, зашто вистини има стопати по толку, којзнае колкупати по толку. Вистини има колку што има луѓе. И живи и мртви.".. Книга која остава без зборови. Неизбежно е да се сочувствува со Небеска. Да плачете кога и е тешко и да се смеете кога таа се смее, но пред се да и се воодушевувате на храброста и издржливоста.
Кога Небеска плачеше, и јас имав грутка во грлото, кога таа беше весела и мене срцето ми пееше, кога таа не јадеше и мене храната ми беше неубава.
Приказна за една силна македонска жена, и за едно тешко, сурово време од македонската историја. Задолжително четиво, полно со многу емоции, загуба и со зборовите на Небеска, 'уште една победа'. Победа за сеќавањето и спомените, дневник на нанесената неправда и излеаните солзи.
А Небеска, жена голема, голема колку небото чие име го носи.
Amazing book based on a true story of suffering of the Macedonian people living in today's Northern Greece (Eugeian Macedonians). It's beautifully written and very intense.
What a book, what a story, it made me read it in one breath...and the ending....emotions started working...it really left me speechless . I highly recommend this book to read, you won't regret.