“Секој човек си го планира некако животот. Но никој не знае кај згрешил кога ги повлекувал правите и криви линии, допирните точки, острината на аглите. Не може ни со сигурност да се објасни кај му измрдала либелата. Можеби некој ден ќе го открие тоа, но ќе го открие кога не ќе може нешто да измени...” Вака започнува овој роман, еден од помоќните на Петре М. Андреевски.
Петре Мито Андреевски (Слоештица, Демирхисарско, 25 јуни 1934 - Скопје, 25 септември 2006) бил македонски поет, романсиер, раскажувач и драмски автор. Се вбројува меѓу најдаровитите, а воедно и најпопуларните македонски поети и раскажувачи. Неговите приказни се честопати необични и чудно испреплетени, но во особеноста на својата упатеност кон читателот, раскрилуваат еден познат и близок свет, што го препознаваме како ехо на дамнешни, напати, темни кажувања. Основно образование завршил во родното село, гимназија во Битола, а студирал на Филозофскиот (сега Филолошки) факултет во Скопје. Работел во Македонската телевизија. Бил уредник на списанието „Разгледи“. Член на Македонската академија на науките и уметностите. Член на Македонскиот ПЕН центар. Член на Друштвото на писателите на Македонија од 1964 година, a во 1983 година бил и негов претседател. Застапуван е во сите антологии на македонската поезија објавени кај нас и во светот. Негови дела во посебни книги се презентирани на повеќе јазици надвор од Македонија. На 9 октомври 2007, Претседателот на Република Македонија - Бранко Црвенковски, постхумно му доделил Орден за заслуги за Македонија, за исклучителниот придонес во развојот и зацврстувањето на македонскиот дух и националната самобитност.
Творештво: Стихозбирки Јазли (1960) И на небо и на земја (1962) Дениција (1968) Дални наковални (1971) Пофалби и поплаки (1975) Вечна куќа (1987) Лакримариј (1999) Книги со раскази: Седмиот ден (1964) Неверни години (1974) Сите лица на смртта (1994) Боеми (постхумно) Романи: Пиреј (1980) Скакулци (1983) Небеска Тимјановна (1988) Последните селани (1997) Тунел (2003) Бежанци (постхумно)
Книгата драми (1984), во која влегуваат: Време за пеење Богунемили Стихозбирки за деца: Шарам барам Касни порасни
Награди: Добитник е на наградите: „11 Октомври“, „Браќа Миладиновци“ (два пати) „Рациново признание“ и „Стале Попов“ (два пати).
Poet, novelist, short story writer, playwright. Born in 1934 in the village of Sloestica, Demir Hisar. Attended elementary school in his native village, high school in Bitola, studied at the Faculty of Philosophy (now Philology) in Skopje. Worked as an editor with Macedonian Television. He also was an editor with the periodical “Razgledi”. Member of the Macedonian Academy of Sciences and Arts since May 2000. Member of the Macedonian P.E.N. Centre. Member of the Macedonian writers’ Association. Writes poetry, short stories, novels, plays and screenplays. Published the following books of poetry: Knots (1960), Both on Heaven and Earth (1962), Denicija (1968), Dalni nakovalni (1971), Praises and Complaints (1975), Eternal House (1987); Lachrymatory (1999). His books of short stories include: The Seventh Day (1994), Years of Treason (1974), All Faces of Death (1994). Published novels: Weed (1980), Locusts (1983) Nebeska Timjanovna (1988), Last Villagers (1987) and Tunel (2002). The book Plays (1987) includes Time for Singing and Bogunemili. Has also published two books for children: Scribble riddle, Eat and Grow. Several selections of his literary opus have been published. In 1984 his selected works were published in four volumes. He has been included in all anthologies of Macedonian poetry both at home and abroad. His works, in separate books, have been presented in many languages outside Macedonia. Awards include: “11 October”, “Miladinov Brothers” (twice), “Koco Racin” and “Stale Popov” (twice).
Уфф книгиште. Преубава. Последните страни ме оставија без здив. Го обожавам неговиот стил на пишување и начинот на кој што ги објаснува работите. Поставува прашања од секојдневниот живот со кој ќе те остави да гледаш во ѕид со подлапната уста и да си го преиспиташ животот.
- Ако умре тој, значи, умира и нешто што било мое.
- Нема да задоцнам, велам. - Јас ќе те чекам, вели. И сто години да задоцниш, пак ќе те чекам.
„Сѐ почнува од некоја недвосмислена потреба да се биде нешто и да се биде со некого. Но таа потреба полека, речиси неосетно ќе почне да се претвора во навика. И од таа навика не можеш да се откажеш.”
Маестрална! Милион емоции ми се мешаат и ќе ги оставам така, можеби еден ден ќе напишам и нешто повеќе.
Каков мајстор, каков возвишен стил на раскажување од Петре М. Андреевски! Читам, ама не можам да се дочитам! Преобјавувањето на делата на Петре М. Андреевски секогаш (ќе) претставува празник на македонската книжевност, вели уредникот во својата белешка.
Неколку прекрасни цитати кои мора да ги споделам: "Од кај влегува толку тежина во пијаните, си мислам. Во пијаните и во мртвите. Дали и душата тежи колку што тежи и телото? Или само кога без неа, добива тежина?"
"Слободата не се пренесува, велам., од еден на друг човек. А и ништо не се зема што не можеш да го вратиш."
"Го тресам шамичето, плукам и си ја бришам устата. Но, како да го избришам и она што веќе ме изгнасило?"
"Да беше толку убав животот не ќе почнуваше со плачење."
Првата половина од книгава особено ми се допадна и мислев дека остатокот ќе биде уште подобар, но за жал морав да одземам една ѕвездичка единствено затоа што самата приказна ми стана здодевна, иако стилот на пишување остана маестрален. Сите зборови кои писателот ги употребува за да опише работи што секојдневно ги чувствуваме или гледаме ми се познати, ама кога ќе ги смести во реченица ги доживувам како да ми се нови, дотогаш неслушнати. Сакав да издвојам неколку цитати тука ама толку многу имам обележано што просто не можам да одберам.
4.5 Одлична книга, пред сè затоа што покрива повеќе тешки теми, а центарот на сè e љубовта и различните љубови кои можат да постојат. Уште еднаш Петре покажува зошто е нашето најдобро.
Изразот на Петре се препелка низ современоста несмасно, како натрапник на туѓ терен. Индивидуалниот печат и препознатливоста на неговиот стил засновани главно на архаизми и битови елементи, изостануваат при обработка на современи теми. Неговото кандилце најсилно ги осветлува древните и безвременските човекови манифестации, незасегнати од актуелноста и минливоста. Петревиот израз е створен да талка по широките рамници со детелина; да и пркоси на смртта и осамата заедно со некоја бабичка во нејзиното, од борина зачадено сопче, во пазувите на последното село на светот; да го проколне семето, огништето, мувите што поганат, измелезените кокошки; необременет од урбаноста да создава описи од 2-3 страни, кои ги прескокнува секој прописен средношколец при читањето на лектирата. Заробен во сивилото на асфалтот, јазикот на Петрета чекори со од, понесигурен од оној на Горан, алкохоличарот кој најбрзо го искусува црнилото бо „тунелот“. Најдобро би било да се потпре на волшебните древни мудрости, клетви и благослови, а урбано-пијаната приказна да ја препушти на Игор Џамбазов, или некој сличен лик од современите боемски регрути.
I like how the author takes you on a journey to show you that life is so unpredictable and no matter how much you think you can control or change something, you never really know what is it gonna be, all you can do is adapt to the current happenings.
Единствено на Андреевски му прилега да опише пијан човек со зборот „причестен“.
„Јас му велам: Господ има само кај што има живи луѓе, а тој мене - што не е за верување: Ако мислиш и ти да бегаш, ми вели, никогаш да не се обѕрнуваш назад! Твоето свртување може да биде кобно, ми вели, зашто ќе дознаеш кој е тој што те брка. Ќе му го видиш лицето и може да се премислиш. Ќе застанеш и ќе му се предадеш, вели. Затоа бегај, сè додека не се умори тој што те брка. Додека не те заборави. И додека и ти не го заборавиш него, ми вели.“ (стр. 67)
„Облеката е измислена за да ти ги покрива недостатоците. А зборот да ти го покажува тоа што не се гледа. А сепак, нешто те тера да зборуваш. И без да знаеш, си ги признаваш (слабостите). Нема толку успешен збор што може да те обезгреви.“ (стр. 138)