What do you think?
Rate this book
Vreme Smrti #1
Vreme smrti, knjiga I
Prvi deo ovog Ćosićevog romana-reke uvodi čitaoce u predigre Prvog svetskog rata, politička i vojna previranja u Evropi i raspoloženje srpske Vlade, vojske i naroda u trenutku opšte mobilizacije usled austrougarske objave rata. Upoznajući nas sa porodicom Katić iz Prerova, glavnim nosiocima radnje ove ratne epopeje, pisac prepliće njihove sudbine na fonu prelomnih događaja koji su određivali sudbinu srpskog naroda pre tačno sto godina: malu zemlju u srcu Balkana zahvata sveopšti ratni vihor u kojem će njeni žitelji doživeti možda nasvetlije i najtragičnije trenutke u svojoj novijoj istoriji...
„Dobrica Ćosić je Vremenom smrti podigao spomenik srpskom narodu postradalom u Velikom ratu. Ova knjiga-spomenik će ostati kao trajno sećanje na Vreme Smrti, najtačniji naziv za Veliki rat, godine umiranja, nestajanja našeg naroda, pod senkom krsta koja nas i danas skriva od Vremena Života.“ - Dušan Kovačević
„Dobrica Ćosić je Vremenom smrti podigao spomenik srpskom narodu postradalom u Velikom ratu. Ova knjiga-spomenik će ostati kao trajno sećanje na Vreme Smrti, najtačniji naziv za Veliki rat, godine umiranja, nestajanja našeg naroda, pod senkom krsta koja nas i danas skriva od Vremena Života.“ - Dušan Kovačević
Paperback
First published January 1, 1972
37 people are currently reading
553 people want to read
About the author
Dobrica Ćosić
133 books88 followersDobrosav Dobricа Ćosić (1921-2014), pisаc, esejistа, političаr, jednа od nаjznаčаjnijih figurа srpske istorije i književnosti druge polovine 20. vekа. U književnost ulаzi 1951. godine sа svojim prvim romаnom Dаleko je sunce, prvim modernim romаnom o jugoslovenskoj revoluciji koji je predstаvljаo kritiku revolucionаrnog terorа. Romаn je preveden nа tridesetаk jezikа, а sаmo u SSSR-u štаmpаn u 1.600.000 primerаkа. Zаtim objаvljuje romаne: Koreni (1954), Deobe (1961), Bаjkа (1965), Vreme smrti (tetrаlogijа, 1972–79), Vreme zlа – trilogijа Grešnik (1985), Otpаdnik (1986) i Vernik (1990), Vreme vlаsti I (1996) i Vreme vlasti II (2007). Dobitnik je Ninove nаgrаde dvа putа (zа romаne Koreni i Deobe), uz Oskаrа Dаvičа i Živojinа Pаvlovićа jedini je od trojice književnikа koji su ovu nаgrаdu dobili više putа.
Udruženje književnikа Srbije dodelilo mu je 1986. Nаgrаdu UKS zа izuzetаn znаčаj zа književno stvаrаlаštvo. Povelju Zаdužbine Jаkovа Ignjаtovićа iz Budimpešte dobio je 1989. godine. Njegoševа nаgrаdа uručenа mu je 1990. godine nа Cetinju zа troknjižje Vreme zlа.
Dvа putа je dobio trаdicionаlnu godišnju nаgrаdu Nаrodne biblioteke Srbije zа nаjčitаniju domаću knjigu (1990. godine zа romаn Vernik i 1996. zа romаn Vreme vlаsti I; inаče, jedаn je od sаmo tri piscа, uz Slobodаnа Selenićа i Ljiljаnu Hаbjаnović Đurović, koji je ovu nаgrаdu dobio više putа). Povodom sedamdesetog rođendаnа dobio je 1991. godine specijаlnu Vukovu nаgrаdu. Junа 1993. dodeljenа mu je književnа nаgrаdа „Zlаtni krst knezа Lаzаrа“, dok je romаn Vreme vlаsti višestruko nаgrаđivаn (Kočićevo pero 1996, Nаgrаdа „Lаzа Kostić“ 1996, „Mešа Selimović“ 1997, „Petаr Kočić“ 1997, Kočićevа nаgrаdа 1998, nаgrаdа „Svetozаr Ćorović“ 1997, а ugledni švаjcаrski list Nuvo Kotidijen je, nа osnovu аnkete među čitаocimа u toj zemlji, početkom mаjа mesecа 1996. ovаj romаn proglаsio jednim od sedаm nаjboljih evropskih romаnа). Godine 1998. u Kruševаčkom pozorištu uručen mu je „Zlаtni krst despotа Stefаnа Lаzаrevićа“.
U Moskvi je mаjа 2010. postаo prvi dobitnik nаgrаde „Puškin“ zа izuzetne zаsluge u književnosti, a u okviru Prvog slovenskog forumа umetnosti „Zlаtni vitez“ predsednik udruženjа pisаcа Rusije Vаlerij Gаničev uručio je Ćosiću i nаgrаdu „Zlаtni vitez“ zа književno stvаrаlаštvo.
Delа Dobrice Ćosića prevedenа su nа tridesetаk jezikа, а svi romаni prevedeni su nа frаncuski gde su dobili nаjveće pohvаle.
Udruženje književnikа Srbije dodelilo mu je 1986. Nаgrаdu UKS zа izuzetаn znаčаj zа književno stvаrаlаštvo. Povelju Zаdužbine Jаkovа Ignjаtovićа iz Budimpešte dobio je 1989. godine. Njegoševа nаgrаdа uručenа mu je 1990. godine nа Cetinju zа troknjižje Vreme zlа.
Dvа putа je dobio trаdicionаlnu godišnju nаgrаdu Nаrodne biblioteke Srbije zа nаjčitаniju domаću knjigu (1990. godine zа romаn Vernik i 1996. zа romаn Vreme vlаsti I; inаče, jedаn je od sаmo tri piscа, uz Slobodаnа Selenićа i Ljiljаnu Hаbjаnović Đurović, koji je ovu nаgrаdu dobio više putа). Povodom sedamdesetog rođendаnа dobio je 1991. godine specijаlnu Vukovu nаgrаdu. Junа 1993. dodeljenа mu je književnа nаgrаdа „Zlаtni krst knezа Lаzаrа“, dok je romаn Vreme vlаsti višestruko nаgrаđivаn (Kočićevo pero 1996, Nаgrаdа „Lаzа Kostić“ 1996, „Mešа Selimović“ 1997, „Petаr Kočić“ 1997, Kočićevа nаgrаdа 1998, nаgrаdа „Svetozаr Ćorović“ 1997, а ugledni švаjcаrski list Nuvo Kotidijen je, nа osnovu аnkete među čitаocimа u toj zemlji, početkom mаjа mesecа 1996. ovаj romаn proglаsio jednim od sedаm nаjboljih evropskih romаnа). Godine 1998. u Kruševаčkom pozorištu uručen mu je „Zlаtni krst despotа Stefаnа Lаzаrevićа“.
U Moskvi je mаjа 2010. postаo prvi dobitnik nаgrаde „Puškin“ zа izuzetne zаsluge u književnosti, a u okviru Prvog slovenskog forumа umetnosti „Zlаtni vitez“ predsednik udruženjа pisаcа Rusije Vаlerij Gаničev uručio je Ćosiću i nаgrаdu „Zlаtni vitez“ zа književno stvаrаlаštvo.
Delа Dobrice Ćosića prevedenа su nа tridesetаk jezikа, а svi romаni prevedeni su nа frаncuski gde su dobili nаjveće pohvаle.
Ratings & Reviews
Friends & Following
Create a free account to discover what your friends think of this book!
Community Reviews
Displaying 1 - 23 of 23 reviews
October 28, 2022
Амбивалентан сам према овој књизи.
Са једне стране ми је пријало читање и тема је веома занимљива и значајна. Србија у Првом светском рату је заиста изузетан материјал за књижевно обликовање. Ипак, оно што ми је сметало јесте Ћосићево упињање да се створи високопарна атмосфера, како језиком, тако и симболима (који су натегнути); упињање да се створи Велики Српски Роман, који ће дати велике истине о српском народу и његовој историјској трагедији.
Ћосић жели да нам дочара атмосферу у Србији пред њен коначни слом и потпуни пораз 1914, највише кроз визуру опозиционог политичара Вукашина Катића и његовог сина, ђака и добровољца Ивана. Ту су и Пашић и врховна команда (поред осталих, највише пажње је дато војводи Путнику и Живојину Мишићу). Дат је простор и расколу породице Катић и Вукашиновом одметању од оца и родног села. Све врви од значајних политичких, историјских одлука. Чини се да је Ћосићу било важније да прикаже историјско кретање, сукоб „старог“ и „новог“, него личне судбине, малих, обичних људи у ратним превирањима (има и тога, али ми је мање успешно и дато као узгред). А можда би само мени било занимљивије да читам о "обичним" патњама, него о државним одлукама.
Испрекидане, елиптичне реченице, коришћење аориста и крњег перфекта, кише, блато, кричање птица, лавеж паса, лелеци, масовне сцене итд. свим тим писац жели да нам стави до знања како он баш зна да пише и да нам представи безнађе и историјску раскрсницу на којој се народ и држава налазе.
Говор његових јунака је повремено извештачен, Ћосић им у уста често ставља политичко-филозофске трактате и не успева увек да сакрије свој траг иза њихових речи. Као да сви јунаци, без обзира да ли је реч о политичару школованом на Сорбони или ситном трговцу желе да кажу „велике истине“ у одсудним тренуцима. Није то баш увек уверљиво и повремено ми је баш парало уши...
Овај први део тетралогије бави се, дакле, тренуцима након Церске битке, аустроугарским напредовањем и српским губицима, а завршава одласком Ђачког батаљона у рат и наслућивањем слома.
И поред свих недостатака, не могу рећи да је ово занатски лоше написано. Напротив. Тако да ћу свакако наставити са осталим деловима.
(П. С. Како о оваквој теми пише мајстор и како се мајсторски ствара атмосфера безнађа и предстојеће трагедије видети под: „Дан шести“)
Са једне стране ми је пријало читање и тема је веома занимљива и значајна. Србија у Првом светском рату је заиста изузетан материјал за књижевно обликовање. Ипак, оно што ми је сметало јесте Ћосићево упињање да се створи високопарна атмосфера, како језиком, тако и симболима (који су натегнути); упињање да се створи Велики Српски Роман, који ће дати велике истине о српском народу и његовој историјској трагедији.
Ћосић жели да нам дочара атмосферу у Србији пред њен коначни слом и потпуни пораз 1914, највише кроз визуру опозиционог политичара Вукашина Катића и његовог сина, ђака и добровољца Ивана. Ту су и Пашић и врховна команда (поред осталих, највише пажње је дато војводи Путнику и Живојину Мишићу). Дат је простор и расколу породице Катић и Вукашиновом одметању од оца и родног села. Све врви од значајних политичких, историјских одлука. Чини се да је Ћосићу било важније да прикаже историјско кретање, сукоб „старог“ и „новог“, него личне судбине, малих, обичних људи у ратним превирањима (има и тога, али ми је мање успешно и дато као узгред). А можда би само мени било занимљивије да читам о "обичним" патњама, него о државним одлукама.
Испрекидане, елиптичне реченице, коришћење аориста и крњег перфекта, кише, блато, кричање птица, лавеж паса, лелеци, масовне сцене итд. свим тим писац жели да нам стави до знања како он баш зна да пише и да нам представи безнађе и историјску раскрсницу на којој се народ и држава налазе.
Говор његових јунака је повремено извештачен, Ћосић им у уста често ставља политичко-филозофске трактате и не успева увек да сакрије свој траг иза њихових речи. Као да сви јунаци, без обзира да ли је реч о политичару школованом на Сорбони или ситном трговцу желе да кажу „велике истине“ у одсудним тренуцима. Није то баш увек уверљиво и повремено ми је баш парало уши...
Овај први део тетралогије бави се, дакле, тренуцима након Церске битке, аустроугарским напредовањем и српским губицима, а завршава одласком Ђачког батаљона у рат и наслућивањем слома.
И поред свих недостатака, не могу рећи да је ово занатски лоше написано. Напротив. Тако да ћу свакако наставити са осталим деловима.
(П. С. Како о оваквој теми пише мајстор и како се мајсторски ствара атмосфера безнађа и предстојеће трагедије видети под: „Дан шести“)
May 10, 2016
Koliko raznih karaktera i mentaliteta prožetih kroz jednu knjigu... Baš sam uživala čitajući ovu knjigu - svideo mi se jako način na koji je prikazan politički aspekat rata, konverzacije između značajnih i uticajnih ljudi u tadašnjoj Srbiji i odnosi između njih. A naravno i ratni aspekat knjige, interesantni odnos Bogdana i Ivana i Milenini unutrašnji monolozi. U svakom slučaju, pozitivno sam iznenađena!
July 24, 2025
Drawn from the scorched soil of Serbian history and steeped in the rancid broth of imperial collapse, this second of four historical novels pulls no punches and grants no delusions. We are thrust into the gristle and gunpowder of 1914 Serbia, where diplomacy collapses like a drunk on cobblestones and where the old lion of the Serbian army, Vojvoda Putnik, coughs blood over a war map as ministers argue about boots, bullets, and betrayal.
We begin with memos, dispatches, and diplomatic ballet slippered in arrogance – Nicholas II wrings his imperial hands, William II sends telegrams like lifelines, while Serbia, already stretched thinner than a conscript's boots, watches the Great Powers pirouette toward oblivion.
When Ćosić gives us Prime Minister Nikola Pašić facing his enemy-turned-ally Vukašin Katić at dawn, it’s to wrestle history into submission. “If we capitulate,” Pašić says, “we’re back to 1804.” That arithmetic.
Within the walls of the Valjevo district courthouse-turned-command post, Serbia’s fate is agonized over, one cough and cartwheel at a time. Vukasin Katić opposes the suicidal logic of sending student-officers: “the nation has already lost the war,” he argues, “but to lose its intelligentsia is to surrender its future.”
The battle scenes occur mostly offstage, but the aftermath bleeds through the pages: oxcarts groaning with wounded clog the streets, jackdaws blacken the sky, and generals mutter about mud and munitions while a young prince can’t keep his hands from twitching. As Putnik wheezes toward capitulation and General Mišić lights a cigarette like a dissenting flare, the reader is caught in a theatre of despair where every decision leads to ruin and every pause invites catastrophe.
And yet, somehow, it keeps going. By the time Putnik proposes peace “for our wretched, bleeding people,” the jackdaws have stopped cawing, but Serbia, still dripping from every pore, refuses to collapse. It’s a refusal to vanish.
And as the crows circle the roof of the courthouse, one can't help but hear Ćosić whisper through clenched historical teeth: if we must go to hell, let’s at least choose our handbasket.
In Tito’s Yugoslavia, where this book was written and published, Ćosić’s choice to resurrect the monarchy-era wartime debates through excruciatingly human, stubborn, flawed, and frightened men is a revelation wrapped in risk.
The book is more subversive than it lets on: Serbia here is neither heroic myth nor martyr-state. It’s bureaucrats, professors, and peasants entangled in moral and logistical quicksand. And Ćosić, far from cheerleading, lets them flail with tragic dignity. “Never,” Vukašin says, “should any government on this earth be without an Opposition.” In a Communist country where opposition was a punchline, this statement was a loaded gun.
There are no monologues here about destiny or honor; instead, we get the slow bureaucratic entropy of collapse, the stink of unwashed bodies, the rain, the jackdaws, and the politics of trench mud. Serbia may lose the battle, but this book wins by attrition, outlasting the reader’s sentimentality and pits forth some fascinating historical anecdotes for those interested in the region and the times.
We begin with memos, dispatches, and diplomatic ballet slippered in arrogance – Nicholas II wrings his imperial hands, William II sends telegrams like lifelines, while Serbia, already stretched thinner than a conscript's boots, watches the Great Powers pirouette toward oblivion.
When Ćosić gives us Prime Minister Nikola Pašić facing his enemy-turned-ally Vukašin Katić at dawn, it’s to wrestle history into submission. “If we capitulate,” Pašić says, “we’re back to 1804.” That arithmetic.
Within the walls of the Valjevo district courthouse-turned-command post, Serbia’s fate is agonized over, one cough and cartwheel at a time. Vukasin Katić opposes the suicidal logic of sending student-officers: “the nation has already lost the war,” he argues, “but to lose its intelligentsia is to surrender its future.”
The battle scenes occur mostly offstage, but the aftermath bleeds through the pages: oxcarts groaning with wounded clog the streets, jackdaws blacken the sky, and generals mutter about mud and munitions while a young prince can’t keep his hands from twitching. As Putnik wheezes toward capitulation and General Mišić lights a cigarette like a dissenting flare, the reader is caught in a theatre of despair where every decision leads to ruin and every pause invites catastrophe.
And yet, somehow, it keeps going. By the time Putnik proposes peace “for our wretched, bleeding people,” the jackdaws have stopped cawing, but Serbia, still dripping from every pore, refuses to collapse. It’s a refusal to vanish.
And as the crows circle the roof of the courthouse, one can't help but hear Ćosić whisper through clenched historical teeth: if we must go to hell, let’s at least choose our handbasket.
In Tito’s Yugoslavia, where this book was written and published, Ćosić’s choice to resurrect the monarchy-era wartime debates through excruciatingly human, stubborn, flawed, and frightened men is a revelation wrapped in risk.
The book is more subversive than it lets on: Serbia here is neither heroic myth nor martyr-state. It’s bureaucrats, professors, and peasants entangled in moral and logistical quicksand. And Ćosić, far from cheerleading, lets them flail with tragic dignity. “Never,” Vukašin says, “should any government on this earth be without an Opposition.” In a Communist country where opposition was a punchline, this statement was a loaded gun.
There are no monologues here about destiny or honor; instead, we get the slow bureaucratic entropy of collapse, the stink of unwashed bodies, the rain, the jackdaws, and the politics of trench mud. Serbia may lose the battle, but this book wins by attrition, outlasting the reader’s sentimentality and pits forth some fascinating historical anecdotes for those interested in the region and the times.
January 23, 2015
Само је Добрица Ћосић умео да уће тако дубоко у душу српског сељака и српског војника. Препоручујем прво љубитељима историје, а потом и свим љубитељима добре књиге...
Ово је по мени најбоља књига српске књижевности. (укључујући и остале три)
Ово је по мени најбоља књига српске књижевности. (укључујући и остале три)
September 18, 2019
Предивна прича о српском народу. Ћосић је заиста свеобухватно написао књигу. Сутра почињем Сувоборску битку.
January 19, 2019
Čitam nakon trideset godina,po drugi put. Prvi put je bilo dok sam išao u školu. Sada ponešto i znanja ali i iskustva. Da vidimo kako će to izgledati.
March 8, 2017
Knjiga u kojoj ima jako puno opisa duhovnog stanja ljudi koji se u njoj pominju. od Vojvode Misica,Putnika,Pasica pa do obicnog seljaka i vojnika. Jako dobro prikazano
March 13, 2020
Jedno od najmoćnijih dela domaće knjizevnosti.
August 8, 2023
Unutrašnji, nevidljivi damar, drugima nečujan, tuče dok otvaram ovu knjigu. Toliko godina je prošlo od kada sam je čitala prvi put. Decenija. Može li ih Zapadna Morava izbrojati, može li ih omeđiti sprudovima, razumeti virovima?
Ko może da objasni emociju koju imam dok čitam prvu rečenicu "Doboš se u sutonu oglasio Prerovom" i već na sledećoj strani onu koju je podvukao moj otac "Sumrak gasi belinu zidova i ženskih marama"? Mogu li da je objasnim ja, čak i ako uronim u višeslojnu ljubav koju sa sobom nose Ćosićeve rečenice, prema tekstu, prema ocu, prema načinu kako me je kroz njih učio da lepo pišem?
Čitava moravska ujdurma se odvija pred mojim očima - otac koji uživa u Ćosićevim stilu, ja koja iz tog iskustva učim, Zapadna Morava koja povezuje Veliku Drenovu, pisca, i Jasiku, mene, dete. Ta voda je prvo što sam videla sa terase kada bih se okrenula ka jugu. Tada, u detinjstvu.
Prvi pasus i već sam bez reči, toliko je odličan, kao što je i otac pričao - rečenice umetnute, a opet glatke. Virovite a jednostavne. Stameno pisanje ali ne neraskošno.
Guta me veličanstvenost teksta. Nije preterana, patetična, kičasta, a nije ni suvoparna. Idealna. Kao Morava u ranu jesen. Prozirnjikava. Nenadobudna. A kupa se u rapsodiji boja lišća iznad nje. Kako se to voda kupa? Eh, kako...Tako.
Mogu li nabrojati šta mi se sve sviđa? Tema, unutrašnje drame, razmišljanja, unutrašnji dijalozi, prodiranje u srži sela, šrapnela i rata, podela, sukoba, politike, vođstva, malih sreća, kojih na trusnim područjima ima malo. Malo malih, malo i velikih. Morava to ne želi, želi neki drugi, vanjski, drugorečni svet.
"Mesečina pripalila zelene jabuke i lišće."
Kako piše ovaj čovek!
Piše o očevima, sinovima, dedama, vladama, o moći i nemoći, o sudbini ličnoj, opštoj, o smislu, besmislu, opstanku. Priča je smišljeno sprovedena i izuzetnim stilom obogaćena. A stil.. rečenice ni predugačke, ni prekratke, umetnute, a ništa nije višak...Piše i simbolično i jednostavno. Perfekcija.
Dopada mi se što nema oznaka za dijalog kada se o dijalogu misli niti zareza između prideva.
Dopada mi se revolucionarnost pisanja a u isto vreme i tradicionalnost. Ćosićeve reči svetle i novinama i vekovnim sutonima.
Najdublje dubine junaka je prikazao. I najdublje rane rata.
Kažu mi neki - smanji opise osećanja, previranja i razmišljanja, sada čitalačka publika trażi samo akciju.
Kako da ne!
Bez njih roman nije roman već reality show scenario.
Kažu - ne koristi negaciju kada opisuješ nešto ili nekog.
Zašto? "Pašić nema ženske i gospodske oči", piše Ćosić, sasvim legitimno.
Kažu - ne ponavljaj. O, šta bi na to rekla Gertruda Stajn? Ili, eto, Ćodić koji każe:
"Żubor i huk Nišave od starih vodenica narasta u sebi. I strepnja narasta"
Kad smo kod Nišave, ovo je priča o Srbiji. Nadkrilila se, pošavši iz Zapadne Morave, nad sva polja i doline koja Srbija obuhvata.
Pod krilima su preci, naslednici, država, odluke...Pašić, Mišić, regent Aleksandar...stvarni. I izmišljeni Katići i Dačići, isto tako stvarni (ne govorim o činjenici da je svaki izmišljeni lik u paralelnoj realnosti itekako stvaran, u čemu se slažem sa Justejnom Gorderom u "Sofijinom svetu", već o tome da su stvarni jer su "preslikani" ljudi kakvih je bilo i kakvih će biti na našim prostorima).
Bilo je i biće, ta nada kruži iz sve tri Morave i iz svih ostalih kotlina, dolina, udolina i planina ovih naših, izmučenih prostora. Bilo i biće, valjda, i pored svih iskušenja.
Delo je monumentalno već u prvoj knjizi, a nastaviću da ponovo čitam i ostale.
Šta je monumentalnost? Je li to trodupli udah i izdah koji je, u stvari, svetost? Je l to svetlost, svetska svetost? Ili je svitac, čija svetiljkica obasjava letnju noć večno a ne kroz sitne, kratke impulse? Kako se monumentalnost prepoznaje u književnosti? Tako što se u tekstu uočava univerzalnost koja teče kroz pojedinačne i opštenarodne priče.
Ili, jednostavnije rečeno, tako što se pročita ova knjiga.
Ko może da objasni emociju koju imam dok čitam prvu rečenicu "Doboš se u sutonu oglasio Prerovom" i već na sledećoj strani onu koju je podvukao moj otac "Sumrak gasi belinu zidova i ženskih marama"? Mogu li da je objasnim ja, čak i ako uronim u višeslojnu ljubav koju sa sobom nose Ćosićeve rečenice, prema tekstu, prema ocu, prema načinu kako me je kroz njih učio da lepo pišem?
Čitava moravska ujdurma se odvija pred mojim očima - otac koji uživa u Ćosićevim stilu, ja koja iz tog iskustva učim, Zapadna Morava koja povezuje Veliku Drenovu, pisca, i Jasiku, mene, dete. Ta voda je prvo što sam videla sa terase kada bih se okrenula ka jugu. Tada, u detinjstvu.
Prvi pasus i već sam bez reči, toliko je odličan, kao što je i otac pričao - rečenice umetnute, a opet glatke. Virovite a jednostavne. Stameno pisanje ali ne neraskošno.
Guta me veličanstvenost teksta. Nije preterana, patetična, kičasta, a nije ni suvoparna. Idealna. Kao Morava u ranu jesen. Prozirnjikava. Nenadobudna. A kupa se u rapsodiji boja lišća iznad nje. Kako se to voda kupa? Eh, kako...Tako.
Mogu li nabrojati šta mi se sve sviđa? Tema, unutrašnje drame, razmišljanja, unutrašnji dijalozi, prodiranje u srži sela, šrapnela i rata, podela, sukoba, politike, vođstva, malih sreća, kojih na trusnim područjima ima malo. Malo malih, malo i velikih. Morava to ne želi, želi neki drugi, vanjski, drugorečni svet.
"Mesečina pripalila zelene jabuke i lišće."
Kako piše ovaj čovek!
Piše o očevima, sinovima, dedama, vladama, o moći i nemoći, o sudbini ličnoj, opštoj, o smislu, besmislu, opstanku. Priča je smišljeno sprovedena i izuzetnim stilom obogaćena. A stil.. rečenice ni predugačke, ni prekratke, umetnute, a ništa nije višak...Piše i simbolično i jednostavno. Perfekcija.
Dopada mi se što nema oznaka za dijalog kada se o dijalogu misli niti zareza između prideva.
Dopada mi se revolucionarnost pisanja a u isto vreme i tradicionalnost. Ćosićeve reči svetle i novinama i vekovnim sutonima.
Najdublje dubine junaka je prikazao. I najdublje rane rata.
Kažu mi neki - smanji opise osećanja, previranja i razmišljanja, sada čitalačka publika trażi samo akciju.
Kako da ne!
Bez njih roman nije roman već reality show scenario.
Kažu - ne koristi negaciju kada opisuješ nešto ili nekog.
Zašto? "Pašić nema ženske i gospodske oči", piše Ćosić, sasvim legitimno.
Kažu - ne ponavljaj. O, šta bi na to rekla Gertruda Stajn? Ili, eto, Ćodić koji każe:
"Żubor i huk Nišave od starih vodenica narasta u sebi. I strepnja narasta"
Kad smo kod Nišave, ovo je priča o Srbiji. Nadkrilila se, pošavši iz Zapadne Morave, nad sva polja i doline koja Srbija obuhvata.
Pod krilima su preci, naslednici, država, odluke...Pašić, Mišić, regent Aleksandar...stvarni. I izmišljeni Katići i Dačići, isto tako stvarni (ne govorim o činjenici da je svaki izmišljeni lik u paralelnoj realnosti itekako stvaran, u čemu se slažem sa Justejnom Gorderom u "Sofijinom svetu", već o tome da su stvarni jer su "preslikani" ljudi kakvih je bilo i kakvih će biti na našim prostorima).
Bilo je i biće, ta nada kruži iz sve tri Morave i iz svih ostalih kotlina, dolina, udolina i planina ovih naših, izmučenih prostora. Bilo i biće, valjda, i pored svih iskušenja.
Delo je monumentalno već u prvoj knjizi, a nastaviću da ponovo čitam i ostale.
Šta je monumentalnost? Je li to trodupli udah i izdah koji je, u stvari, svetost? Je l to svetlost, svetska svetost? Ili je svitac, čija svetiljkica obasjava letnju noć večno a ne kroz sitne, kratke impulse? Kako se monumentalnost prepoznaje u književnosti? Tako što se u tekstu uočava univerzalnost koja teče kroz pojedinačne i opštenarodne priče.
Ili, jednostavnije rečeno, tako što se pročita ova knjiga.
March 12, 2025
3. avgusta 1914. Nemačka je objavila rat Francuskoj.
4. avgusta 1914. Velika Britanija je objavila rat Nemačkoj.
Tako je počeo Prvi svetski rat.
A počelo je napadom na Srbiju.
Prvi kuršumi Prvog svetskog rata ispaljeni su u srpske vojnike; na desnoj obali Drine poginuo je prvi čovek u svetskom ratu; prva topovska granata bačena je na Beograd i srušena prva kuća u dotad nezapamćenom rušenju kuća na zemlji; prva pobednička vešanja civila i žena, ubijanja dece i staraca, silovanja i pljačke, prva rušenja pravoslavnih crkava i trovanja seoskih bunara, izvršena su avgusta 1914. na delu srpske teritorije okupirane od vojske Austrougarske monarhije.
December 12, 2019
Квалитетан стил писања, сведени дијалози, врхунски описи...
Читајући ово дјело осјетим атмосферу тадашњег и села и града у Србији у Великом рату.
Ипак, мишљења сам да је заиста од велике помоћи да се раније прочитају Корени, јер на тај начин се боље схвате међуљудски односи у овој књизи.
Најљепши моменти су ми били они гдје се појављивао Аћим Катић, иако их је било заправо пар само. А Аћим је сада у годинама, код њега се заправо примјећује латентна жеља да сазна нешто о сину Вукашину, али и о унуку Ивану који потиче из његових коријена.
Свакако један од најважнијих српских класика.
Читајући ово дјело осјетим атмосферу тадашњег и села и града у Србији у Великом рату.
Ипак, мишљења сам да је заиста од велике помоћи да се раније прочитају Корени, јер на тај начин се боље схвате међуљудски односи у овој књизи.
Најљепши моменти су ми били они гдје се појављивао Аћим Катић, иако их је било заправо пар само. А Аћим је сада у годинама, код њега се заправо примјећује латентна жеља да сазна нешто о сину Вукашину, али и о унуку Ивану који потиче из његових коријена.
Свакако један од најважнијих српских класика.
June 15, 2022
Dobrica Ćosić je fantastičan, a ova tetralogija klasik srpske književnosti. Ko god drži do svoje rodne grude prosto ne sme preskočiti čitanje ove knjige. Stanje u Srbiji po izbijanju Velikog rata toliko je verno opisano da se atmosfera prosto upija u čitaoca.
April 24, 2020
U srednjoj skoli prvi deo, sada na prvoj godini faksa ostala tri dela i ne disem....ne zelim da ova knjiga ikad zavrsi. Da je Dobrica Cosic ziv rado bih mu poslala mejl i rekla mu puno!
March 10, 2024
Odlično.
December 8, 2024
Gde poceti, a gde zavrsiti? Dobrica Cosic je od strane mnogih sa prostora bivse Jugoslavije smatran srpskim nacionalistom. Licno, ne znam mnogo o tome jer me politika nije nikad dovoljno zanimala, ali znam sa sigurnocu da je ovo delo sastavljeno od 4 knjige neverovatan opis patnje i izdrzljivosti srpskog naroda tokom prvog svetskog rata. Ako ste se ikad osecali kako ste u zivotu udarili u zid, i kako ne mozete vise dalje... Ako ste ikad osetili ocaj koji teska sudbina i lose dodeljene karte mogu da donesu i mislili da nemate vise hrabrosti za dalje. Ovo je onda knjiga za vas. Vreme Smrti bi podiglo i mrtve iz groba. Jer svaka prepreka se moze savladati snagom duha i dok je volje za zivotom. To je mozda osnovna poruka ovog izuzetnog romana!
________________
Where to begin, and where to end? Dobrica Ćosić was considered a Serbian nationalist by many in the former Yugoslavia. Personally, I don't know much about it because politics has never interested me enough, but I know for sure that this work, consisting of 4 books, is an incredible description of the suffering and endurance of the Serbian people during the First World War. If you have ever felt like you have hit a wall in life, and how you can no longer... If you have ever felt the despair that a difficult fate and losing the cards you have been dealt can bring and thought that you no longer have the courage to go on. Then this is the book for you. This book(s) would raise even the dead from the grave. Because every obstacle can be overcome with the strength of the spirit and as long as there is a will to live. That is perhaps the main message of this extraordinary novel!
________________
Where to begin, and where to end? Dobrica Ćosić was considered a Serbian nationalist by many in the former Yugoslavia. Personally, I don't know much about it because politics has never interested me enough, but I know for sure that this work, consisting of 4 books, is an incredible description of the suffering and endurance of the Serbian people during the First World War. If you have ever felt like you have hit a wall in life, and how you can no longer... If you have ever felt the despair that a difficult fate and losing the cards you have been dealt can bring and thought that you no longer have the courage to go on. Then this is the book for you. This book(s) would raise even the dead from the grave. Because every obstacle can be overcome with the strength of the spirit and as long as there is a will to live. That is perhaps the main message of this extraordinary novel!
December 12, 2008
Nastavak "Korena", po mom misljenju najboljeg Cosicevog romana. Prati istoriju Srbije za vreme WW1, kao i sledece pokoljenje porodice Katic.
March 21, 2013
uznemirujuce dobra knjiga...
April 7, 2013
Jedan od nastavaka "Korena" koji govori koliko je porodica Katic odmakla u srastanju sudbine s "vrbom" na cijem je korenu polozen Luka kao beba...
March 19, 2014
O, I like it.
Currently reading
October 23, 2014Read
January 16, 2015cscs
Want to read
January 14, 2017nije da hoću nego moram
Displaying 1 - 23 of 23 reviews