Белото циганче

Белото циганче (трилогија) #1

by Видое Подгорец

Прекрасна живописна приказна за животот на циганите, нивниот преселнички живот, опишан преку животот на едно момче кое ќе биде одгледано и воспитано од еден прекрасен човек, кој за миг ќе не замисли дали навистина нивниот живот е за потценување.

Genres: Childrens

143 pages, Paperback

First published January 1, 1966

About the author

Vidoe Podgorec (Macedonian: Видое Подгорец) was a Macedonian writer and poet. He wrote for children and adults and published a great number of poems, stories and novels, the most famous being novel: The White Gypsy (Белото циганче).

Reviews

[Sanja Kanazir · Rating 5 out of 5]

Jedna od najdirljivijih prica mog detinjstva. Preporučila bih svima da pročitaju :)

[Helin Puksand · Rating 4 out of 5]

Raamat annab ülevaate elust mustlaslaagris pärast II maailmasõda. Raamatu peategelane Taruno Mulon jutustab klassikaaslastele oma loo. Ta kaotas sõjas oma vanemad ja mustlased kasvatasid ta üles. Taruno oli mustlastega aga nii harjunud, et ei tahtnudki tavalist elu - toas voodis magamine tundus suisa ahistav. Seevastu vabas looduses tuli uni kohe ja süda oli rahul.
Pean ütlema, et pilt mustlaste elust oli hoopis teine, kui ma varasemalt olen ette kujutanud. Jutustuse tempo on rahulik, kuid samas haarav. Raamatus on soovitus "Keskmisele koolieale", kuid kardan, et tänapäeva laste jaoks on tempo liiga aeglane. Samas kui keegi soovib mustlastest rohkem teada saada, siis sobib see raamat väga hästi.

[Jasna · Rating 5 out of 5]

Ganuta sam bila, nekada davno u osnovnoj školi, na brdovitom Balkanu, kada sam prvi put čitala roman "Belo Ciganče".

Primetih je na majčinoj polici sa ostalim knjigama školske lektire i neodoleh joj. I drago mi je što je odmah dohvatih u ruke - nadam se da me je ponovo naučila skromnošću, jer sam (moram priznati) postala jako mrzljiva i nestrpljiva osoba, pogotovu sa onima meni najdražim bićima. Imam jako malo strpljenja za gluposti koje se množe munjevitom brzinom u današnjem munjevitom svetu, pa sam počela da očekujem mnogo više od onih meni najbližih i najmilijih, i da iskaljujem na njima svoje nezadovoljstvo i to brutalnom iskrenošću, koja na kraju meni ne pomaže, a njima ništa ne znači jer su se oni, za razliku od mene, pomirili sa svetom u kom žive.

Priča o skromnom dečaku koji gleda prvenstveno svoja posla i pazi na svoju čast i dušu, me je podsetila ko sam, i da biti strpljiv i trpeti nepravde, gluposti i pakosti drugih, nije propust nego vrlina.

Ja sam bila taj dečak:

"-Dragi učitelju, dragi drugovi, - počeo je mirno. Gledao je u svoje drugove sa toplinom i govorio im razgovetno, iskreno, odsečno naglašavajući svaku reč. -Drugovi, vi ćete jednoga dana uvideti svoju pogrešku prema meni i zastidećete se ovih svojih postupaka. Ja sada u vašim očima nisam onakav kakav sam u stvari, već onakav kakvim me vi zamišljate. Ali ja za to nisam kriv. Svako ko prvi put dolazi u novu sredinu oseti se zbunjen, uplašen, čak i neprijateljski raspoložen... sem toga, ja sam sâm, nezaštićen, a vas je mnogo. Pa ipak, ne ljutim se na vas, čak vam sve opraštam..."

Ponovo sam dirnuta do suza ovom jednostavnom, ali jako poučnom pričom, koja ne skriva od dečijih očiju nepravde ovog sveta i društva u kome živimo, ali nagoveštava da se i u nesrećnim i sumanutim životnim trenutcima ipak krije nezamenjiva pouka - samo treba istrajati i dopustiti životu da se desi.

"Za velike radosti uvek je dovoljno malo reči. I kada se one izreknu, u srcu ostaje da tinja nešto prijatno, nešto što umesto imena sadrži u sebi neku toplinu. Tu toplinu osećaš, nosiš je dugo, ona struji u tebi i osmišljava svaki tvoj korak, svaki tvoj pokret."

Sasvim je moguće da je ova knjiga imala udela i na to da sam se opredelila za život umetnika (bez obzira na to što sam oduvek volela da crtam), jer mi je preciznije objasnila šta me to tačno vuče ka tom misterioznom svetu stvaralaštva:

"Svaki opleteni predmet je jedini, i zbog toga u njegovu izradu čovek unosi sebe celog. Kad jednom naučiš korparski zanat, teško ti je da ga ostaviš. Pri tom strpljivom i veštom slaganju mladih prutića imaš osećaj da uplićeš i deo svojih radosti, svoje igre, života. A zatim, kad je predmet konačno gotov, dugo ga gledaš, raduješ mu se i misliš da ta kotarica i nije delo samo tvojih ruku, već i deo tvoga sna, pa, prema tome, i delo tebe samog."

Kada ljudima koji nisu dolazili u kontakt sa Romima i njihovom prelepom, očaravajućom kulturom i muzikom, pokušam da dočaram kako to ona zapravo izgleda i zvuči, obično kažem da su to reči i zvuci koji prodiru do kostiju i da se čoveku uz njihovu muziku prosto igra i plače u isto vreme. Mislim da je Podgorec ta ista osećanja precizno opisao, tako da roman u isto vreme dovodi do iskrenih osmeha i osećaja tuge i sete, u gotovo isto vreme.

[Biljana Bogdanovska · Rating 5 out of 5]

Колку прекрасна книга, која на многу отворен начин се бори против предрасудите кон Циганите, Ромите. Книгата покажува дека и тие се луѓе како и сите други, само со друг, можеби за нас несфатлив начин на живот. Но, без разлика што книгата е напишана во 1966 година, стереотипите кон оваа група луѓе не се искоренети. Повторно се пазиме од нив, се уште не ги сакаме во наша близина, се уште тие живеат во речиси геотизирани населби, а се поретко живеат чергарски живот како што е опишан во книгата. Најјакиот момент ми е кога Таруно ги брани своите другари од господските градски и селски деца, кои сметаат дека тие се тука да крадат и да просат. Тој им објаснува дека слепото дете заработува со свирење на цигулката. Да, дури и едно слепо дете чесно си го заработува лебот.
Советите кои ги дава баба Мулон се животни лекции за секого.
Одличен роман, што секако треба да продолжи да бде дел од образовниот систем како лектира.

[Doris Vladovic · Rating 5 out of 5]

јако лепа и дирљива прича🥹

[Amra]

e dua me perkthim ne shqip

[Adna · Rating 5 out of 5]

ok