What do you think?
Rate this book
Ispod stola: najljepše antikorupcijske priče
Knjiga priča nastala u sklopu projekta "Knjigom po korupciji" kojeg su zajednički realizirali Transparency International Hrvatska i izdavačka kuća V.B.Z.
U knjizi su priče inspirirane korupcijom ili o korupciji koje su napisali poznati književnici i književnice Vlado Bulić, Ivica Đikić, Zoran Ferić, Julijana Matanović, Jurica Pavičić, Edo Popović, Ivana Simić-Bodrožić, Olja Savičević-Ivančević, Tena Štivičić i Ivan Vidić te pet najboljih priča koje su neobjavljivani autori (Darko Šeparović, Nenad Dragaš, Andrea Žigić-Dolenec, Ksenija Kušec i Jadranko Pušić) poslali na natječaj.
(Preuzeto sa: M.V. Info)
U knjizi su priče inspirirane korupcijom ili o korupciji koje su napisali poznati književnici i književnice Vlado Bulić, Ivica Đikić, Zoran Ferić, Julijana Matanović, Jurica Pavičić, Edo Popović, Ivana Simić-Bodrožić, Olja Savičević-Ivančević, Tena Štivičić i Ivan Vidić te pet najboljih priča koje su neobjavljivani autori (Darko Šeparović, Nenad Dragaš, Andrea Žigić-Dolenec, Ksenija Kušec i Jadranko Pušić) poslali na natječaj.
(Preuzeto sa: M.V. Info)
196 pages, Hardcover
First published April 1, 2011
16 people want to read
Ratings & Reviews
Friends & Following
Create a free account to discover what your friends think of this book!
Community Reviews
Displaying 1 - 6 of 6 reviews
December 19, 2016
Pročitao sam zbirku ISPOD STOLA: NAJLJEPŠE ANTIKORUPCIJSKE PRIČE koju je izdao zabrebački VBZ u sradnji sa Transparency Internationalom. U toj zbirci pisci su za temu odabrali korupciju u najširem smislu, i ova zbirka je vrlo zanimljiv ogled o tome kako je ko reagovao na "zadatu temu".
Knjiga je podeljena na dva segmenta. Veći deo čine pisci koji su "pozvani" da učestvuju a manji - četiri pobednika konkursa na koji se prijavilo pedesetak priča. Nisu svi ovi autori dakle nastupili iz ravnopravne pozicije, nemaju svi istu reputaciju, pa i krajnji rezultat varira.
Ono što je ipak najvažnije jeste da u ovoj zbirci postoje dve maestralne priče. Doduše, ni one ne stoje u ravnopravnom odnosu. U formi priče, Zoran Ferić nudi odlomak iz svog romana KALENDAR MAJA pod naslovom DJEČAKU KOJEM UMIRE MAJKA SVAŠTA JE DOPUŠTENO. U vreme izlaska ove zbirke, roman je možda bio dostupan, možda ne, izašli su naime iste godine, ali u svakom slučaju ovaj tekst je tada bio bitno ekskluzivniji nego danas. U njemu Ferić ispisuje sjajnu zgodu na temu korupcije koja je naravno vrlo funkcionalno, vrlo supstancijalno utkana u priču o glavnom junaku, i stoga je neravnopravna u odnosu na ostatak ponude. Prvo jer je Ferić superioran pisac a KALENDAR MAJA je njegovo remek-delo. Zatim i zbog toga što nije pisana po narudžbini i ostala je mogućnost da korupcija kao tema proistekne iz situacije, iz karaktera.
U priči KOMPLETAN IGRAČ, Vlado Bulić postiže isto to. Napisao je pravo remek-delo ove forme, i ponovo temu je utkao u karakter i u situaciju tako da korupcija organski proistekne iz teksta. Što je još važnije, priča ima dinamičan stil, izuzetan smisao za humor i za detalj. Nisam čitao ništa drugo od Vlada Bulića ali vidim da je aktivan i kao pesnik i kao scenarista.
Jurica Pavičić u svojoj priči DA ŽIVIM JOŠ JEDAN DAN nudi već "angažovaniji" pogled na temu, ali isto tako nudi i vrlo precizan stil, dobro postabljenu kompoziciju i krajnje uravnotežen, blago humoran, etički kompas. Priču je posvetio Mirku i Mišu Kovača. Mišo je u priči prisutniji od Mirka.
VILA DIJANA Tene Štivičić je priča u kojoj segment korupcije deluje nakalemljeno, ne proističe iz celine priče već se javlja u jednoj njenoj fazi, i kada to krene, priči opadne tonus. Iako na kraju korupcija uspeva da zaigra značajnu i konstruktivnu ulogu, onaj deo koji nema veze sa njom a to je postavka likova mnogo je efektniji.
Ostatak ponude čine priče u kojima je angažman manje ili više efektno plasiran ali mimo njega, mimo svog zadatka ne uspevaju da izgrade ni likove ni situacije koji bi prevazišli limite te "primenjene proze". Dok GRANICA Olje Savičević Ivančević još koliko-toliko ima neku grozničavost u likovima, njen angažman čak i nije toliko antikorupcioni koliko u domenu ženskih i LGBT prava.
Julijana Matanović u priči GORE I GORE možda najefektnije proizvodi tu "primenjenu prozu". Kroz priču koja je postavljena u ubedljiv milje, nažalost posežući raznim opštim mestima uspeva da artikuliše zanimljivu pripovetku. Sličan domet, ali ipak manje inventivan, nudi EDO POPOVIĆ u priči TAKO STOJE STVARI u kojoj postavlja jednu zanimljivu situaciju a onda je ne razrađuje.
Ivana Simić Bodrožić u priči PRISTOJAN POSAO kroz Ich-formu pokušava da simulira "proživljenost" priče, da postavi pisca u kožu junaka i pruži im razumevanje ilustrujući procep među klasama, ali na kraju to sve deluje čak i pomalo infantilno.
Ivica Đikić u RIBARU i Ivan Vidić u MLADOM SINEKURISTU verovatno nude najslabija izdanja među "pozvanim" piscima. Naročito Vidić. Njihove priče su mlake u pogledu angažmana, pune opštih mesta, a vrlo skromne i u pripovedačkoj realizaciji.
Među učesnicima konkursa, najbliži nečemu efektnom bio je Darko Šeparović sa pričom UREDAN RUKOPIS u kojoj je ponudio naizgled zanimljivu priču o korupciji u zdravstvu ali onda je nekako uspeo da ispusti ono što je u njoj bilo najzanimljivije, i na kraju je od potencijalno kompleksnog junaka napravio jednodimenzionalnu žrtvu vlastitog oportunizma. U komparaciji sa Pavičićem koji tretira slične okolnosti, jasno se vidi koliko je Šeparović podbacio. Nadomak nečeg zanimljivog zaustavila se i Ksenija Kušec sa pričom SVJEDOK u kojoj je dobro napipala opštu hipokriziju i sitne svakodnevne primere korupcije usled kojih naravno postaju mogući i veliki slučajevi o kojima govori.
Priča Nenada Dragaša je po svom proznom dometu na nivou novinske vesti. Ne naročito zanimljiv. Samim tim Andrea Žigić-Dolenec sa pričom MIRIS ŽIVOTA i Jadranko Pušić sa MOJOM ALMOM postaju slabi ali ipak superironi među "kandidatima" u odnosu na Dragaša.
Ono što je upadljivo svojstvo priča u ovoj zbirci jeste ne samo to da je Ferić naprosto Ferić a da ostali naprosto nisu Ferić, već i vidna neinventivnost pisaca koji su se prijavili na konkurs. To je u određenom smislu i zabrinjavajuće jer sam se nadao da ću baš tu prepoznati neke atipične prilaze temi, a nisam ih dobio.
Knjiga je podeljena na dva segmenta. Veći deo čine pisci koji su "pozvani" da učestvuju a manji - četiri pobednika konkursa na koji se prijavilo pedesetak priča. Nisu svi ovi autori dakle nastupili iz ravnopravne pozicije, nemaju svi istu reputaciju, pa i krajnji rezultat varira.
Ono što je ipak najvažnije jeste da u ovoj zbirci postoje dve maestralne priče. Doduše, ni one ne stoje u ravnopravnom odnosu. U formi priče, Zoran Ferić nudi odlomak iz svog romana KALENDAR MAJA pod naslovom DJEČAKU KOJEM UMIRE MAJKA SVAŠTA JE DOPUŠTENO. U vreme izlaska ove zbirke, roman je možda bio dostupan, možda ne, izašli su naime iste godine, ali u svakom slučaju ovaj tekst je tada bio bitno ekskluzivniji nego danas. U njemu Ferić ispisuje sjajnu zgodu na temu korupcije koja je naravno vrlo funkcionalno, vrlo supstancijalno utkana u priču o glavnom junaku, i stoga je neravnopravna u odnosu na ostatak ponude. Prvo jer je Ferić superioran pisac a KALENDAR MAJA je njegovo remek-delo. Zatim i zbog toga što nije pisana po narudžbini i ostala je mogućnost da korupcija kao tema proistekne iz situacije, iz karaktera.
U priči KOMPLETAN IGRAČ, Vlado Bulić postiže isto to. Napisao je pravo remek-delo ove forme, i ponovo temu je utkao u karakter i u situaciju tako da korupcija organski proistekne iz teksta. Što je još važnije, priča ima dinamičan stil, izuzetan smisao za humor i za detalj. Nisam čitao ništa drugo od Vlada Bulića ali vidim da je aktivan i kao pesnik i kao scenarista.
Jurica Pavičić u svojoj priči DA ŽIVIM JOŠ JEDAN DAN nudi već "angažovaniji" pogled na temu, ali isto tako nudi i vrlo precizan stil, dobro postabljenu kompoziciju i krajnje uravnotežen, blago humoran, etički kompas. Priču je posvetio Mirku i Mišu Kovača. Mišo je u priči prisutniji od Mirka.
VILA DIJANA Tene Štivičić je priča u kojoj segment korupcije deluje nakalemljeno, ne proističe iz celine priče već se javlja u jednoj njenoj fazi, i kada to krene, priči opadne tonus. Iako na kraju korupcija uspeva da zaigra značajnu i konstruktivnu ulogu, onaj deo koji nema veze sa njom a to je postavka likova mnogo je efektniji.
Ostatak ponude čine priče u kojima je angažman manje ili više efektno plasiran ali mimo njega, mimo svog zadatka ne uspevaju da izgrade ni likove ni situacije koji bi prevazišli limite te "primenjene proze". Dok GRANICA Olje Savičević Ivančević još koliko-toliko ima neku grozničavost u likovima, njen angažman čak i nije toliko antikorupcioni koliko u domenu ženskih i LGBT prava.
Julijana Matanović u priči GORE I GORE možda najefektnije proizvodi tu "primenjenu prozu". Kroz priču koja je postavljena u ubedljiv milje, nažalost posežući raznim opštim mestima uspeva da artikuliše zanimljivu pripovetku. Sličan domet, ali ipak manje inventivan, nudi EDO POPOVIĆ u priči TAKO STOJE STVARI u kojoj postavlja jednu zanimljivu situaciju a onda je ne razrađuje.
Ivana Simić Bodrožić u priči PRISTOJAN POSAO kroz Ich-formu pokušava da simulira "proživljenost" priče, da postavi pisca u kožu junaka i pruži im razumevanje ilustrujući procep među klasama, ali na kraju to sve deluje čak i pomalo infantilno.
Ivica Đikić u RIBARU i Ivan Vidić u MLADOM SINEKURISTU verovatno nude najslabija izdanja među "pozvanim" piscima. Naročito Vidić. Njihove priče su mlake u pogledu angažmana, pune opštih mesta, a vrlo skromne i u pripovedačkoj realizaciji.
Među učesnicima konkursa, najbliži nečemu efektnom bio je Darko Šeparović sa pričom UREDAN RUKOPIS u kojoj je ponudio naizgled zanimljivu priču o korupciji u zdravstvu ali onda je nekako uspeo da ispusti ono što je u njoj bilo najzanimljivije, i na kraju je od potencijalno kompleksnog junaka napravio jednodimenzionalnu žrtvu vlastitog oportunizma. U komparaciji sa Pavičićem koji tretira slične okolnosti, jasno se vidi koliko je Šeparović podbacio. Nadomak nečeg zanimljivog zaustavila se i Ksenija Kušec sa pričom SVJEDOK u kojoj je dobro napipala opštu hipokriziju i sitne svakodnevne primere korupcije usled kojih naravno postaju mogući i veliki slučajevi o kojima govori.
Priča Nenada Dragaša je po svom proznom dometu na nivou novinske vesti. Ne naročito zanimljiv. Samim tim Andrea Žigić-Dolenec sa pričom MIRIS ŽIVOTA i Jadranko Pušić sa MOJOM ALMOM postaju slabi ali ipak superironi među "kandidatima" u odnosu na Dragaša.
Ono što je upadljivo svojstvo priča u ovoj zbirci jeste ne samo to da je Ferić naprosto Ferić a da ostali naprosto nisu Ferić, već i vidna neinventivnost pisaca koji su se prijavili na konkurs. To je u određenom smislu i zabrinjavajuće jer sam se nadao da ću baš tu prepoznati neke atipične prilaze temi, a nisam ih dobio.
September 18, 2022
Krenuo sam s čitanjem ove knjige misleći da se radi o istražnom novinarstvu. Knjiga je zapravo kolekcija raznih fikcijskih priča od koje (skoro) svaka za glavnu temu ima korupciju. Uzevši to u obzir, ocjenu bi zapravo trebalo davati pojedinačnim pričama. Sveukupno, priče ostavljaju dosta tužan osjećaj, što bi valjda i trebao bit cilj s obzirom da se radi o korupciji. Al isto tako izgledaju malo repetetivno, baveći se jako sličnim likovima i pričama. Sve u svemu, zanimljiva knjiga uz par vrhunskih priča. Sve tjeraju na razmišljanje o stanju i prihvacenosti korupcije.
February 23, 2012
Priče su kratke, lako čitljive i potpono nedjelotvorne da senibiliraju čitatelja protiv korupcije.
December 10, 2023
(Iz ciklusa: Dobio na poklon u knjižari pri kupovini čestitke za vjenčanje).
Sve hrvatske priče o korupciji nalik su jedna drugoj; ove su srećom kratke.
Čast iznimkama: Jurici Pavičiću koji je predvidljiv ali čitak, Ivani Simić Bodrožić koja ne troši suvišne riječi ali mi pogađa žicu, Vladi Buliću koje je jedini ponudio svježu perspektivu na temu - njega bih s guštom još čitao.
Sve hrvatske priče o korupciji nalik su jedna drugoj; ove su srećom kratke.
Čast iznimkama: Jurici Pavičiću koji je predvidljiv ali čitak, Ivani Simić Bodrožić koja ne troši suvišne riječi ali mi pogađa žicu, Vladi Buliću koje je jedini ponudio svježu perspektivu na temu - njega bih s guštom još čitao.
February 3, 2012
Trebala bih češće čitati zbirke priča, jer ih mogu čitati polako; svaki dan po 10-ak stranica, a opet svaki sam dan pročita zaokruženu cjelina. Još je bolje kad je to zbirka više autora, pa svakih 10-ak stranica nosi novi način razmišljanja i drugačiji stil pisanja. Zato sam guštala u ovoj zbirci. Međutim, tema ovih priča je korupcija, pa one ipak teško padaju na želudac, a ukupni dojam je depresivan. Autori bez uvijanja prikazuju korupciju u svim mogućim oblicima te koliko je ona duboko ukorjenjena u naše društvo. Pod time ne mislim na njenu sveprisutnost, nego na naše neshvaćanje što je sve korupcija. To je lijepo vidljivo u priči Ksenije Kušec ''Svjedok'' . Priča Andree Žigić-Dolenc ''Miris života'' pokazuje nam pak koliko su slabi naši ideali i uvjerenja kad budu suočeni s korupcijom. Moj favorit među pričama je ''Da živim još jedan dan'' Jurice Pavičića, jer on (kao i obično) uspješno prikazuje dalmatinski melos te usput pokazuje kako je u tom okruženju korupcija ustvari stil života.
Ocjena bi bila viša da barem neka od priča ima tračak nade ili sretan kraj.
Ocjena bi bila viša da barem neka od priča ima tračak nade ili sretan kraj.
Read
December 16, 2013perfect
Displaying 1 - 6 of 6 reviews