What do you think?
Rate this book
Ono što oduvek želiš
Dobitnica NIN-ove nagrade za najbolji roman 2010. godine.
Roman je dat u obliku pisma starijeg brata mladjem, koji na pragu starosti svodi zivotne racune, govoreci izmedju ostalog, i o trogodisnjoj ljubavnoj vezi sa njegovom zenom. Njegovo kazivanje povremeno prekidaju slike sa malog ekrana, scene iz krimi TV - serija, kojima je glavni junak opčinjen.
Roman je dat u obliku pisma starijeg brata mladjem, koji na pragu starosti svodi zivotne racune, govoreci izmedju ostalog, i o trogodisnjoj ljubavnoj vezi sa njegovom zenom. Njegovo kazivanje povremeno prekidaju slike sa malog ekrana, scene iz krimi TV - serija, kojima je glavni junak opčinjen.
284 pages, Hardcover
First published January 1, 2010
1 person is currently reading
54 people want to read
About the author
Gordana Ćirjanić
26 books3 followersGordana Ćirjanić je književnica iz Beograda rođena 1957. godine.
Prevodila sa španskog i engleskog dela Luisa Sernude, Huana Oktavija Prensa, Huana Rulfa i Oskara Vajlda.
Za roman Pretposlednje putovanje dobila je nagradu Žensko pero za 2000. godinu.
Za roman Poljubac dobila je nagradu Žensko pero za 2007. godinu.
Za roman „Ono što oduvek želiš“ dobila je NIN-ovu nagradu za 2010. godinu.
Prevodila sa španskog i engleskog dela Luisa Sernude, Huana Oktavija Prensa, Huana Rulfa i Oskara Vajlda.
Za roman Pretposlednje putovanje dobila je nagradu Žensko pero za 2000. godinu.
Za roman Poljubac dobila je nagradu Žensko pero za 2007. godinu.
Za roman „Ono što oduvek želiš“ dobila je NIN-ovu nagradu za 2010. godinu.
Ratings & Reviews
Friends & Following
Create a free account to discover what your friends think of this book!
Community Reviews
Displaying 1 - 2 of 2 reviews
Read
July 23, 2025Često je neophodan samomučiteljski napor, dragovoljnost, durašno mazohističko raspoloženje da se posèdi i posédi kod NIN-a u gostima. Dobro de, spočetka se obično ne ulazi s takvom primišlju, već isprva dobronamerno, sa željom da to zapravo bude TO, ali se očekivanje naposletku posuvrati pod flagelantski ugođaj. Premda se opet u hodnik stupa i s tim - jer se, brat bratu, zašlo u poslednju trećinu preostalih pobedNINa - da zasigurno postoje debeli razlozi za one majkoviće koji su igrali jedva jednu (polu)sezonu i da bi najsuvislije bilo stvari ostaviti u vanrepertoarskom ćumezu. [Da, ukope oca, oslobodioca i izdajnika, betona i svitaca, golubova što im se ne dâ da lete; da, kuće mojih zaboravâ, mojih fajronata, mojih lapota, u vas pogledam i s vama se, o književne neprilike, bore misli moje i sa osobitom ozlojeđenošću u svojem flagelantsvu, razmišljam i o tome da bi se moralo u GET OFF NIN ediciju...]
E, pa tako, a sad u prizemno-prvoloptaškom tonu šale, šege i pošalice, "Ono što oduvek želiš" nije ono što oduvek želiš. I tu se komotno može stati.
No za one sadrugarice i sadrugove u sapatnji: naracija nas poslužuje junakom navučenim na TV, prevashodnim manijakom za forenzič(ars)ke proizvode (poput "CSI: Las Vegas", "Bones" ili "Medium") koji plitkim, doduše i samosvesnim, placebom od zabave nastoji da utuli prazninu u životu i vremenu. A, to, naravno, umirujućim ne biva.
Iako je polipska premoć TV-a nad humanističkim duhom odavno opšte(pre)poznato, a danas posebice brzoumiruće mesto, roman otpočinje inspirativno, primerice s time da "Književnost zavodi, poput života; sa ekranom su čista posla, kao sa smrću." ne bi li se posledično srozavao, jer s medijem, izuzev tek povremeno uspele opaske, neće puno toga učiniti, crpeći se ili u prepričavanju epizoda serije ili po kojim bizarnim rijaliti isečkom. [Na keca, Ćosićevi "Tutori" (1978), Oklopdžićev "Video" (1982), Albaharijev "Kontrolni punkt" (2011), što je došao godinicu kasnije od ovog Ćirjanićkinog dela u kome je glavni junak bivši TV radnik (neka vrsta producenta), ideativno i formalno bolje koriste televizijske mogućnosti, a da ne pričam o filmovizijskim konotacijama "Networka" (1976), "Videodroma" (1983), "Battle Royala" (2000), "13 Beloveda" (2006),...] Osedelo je ovo bilo i onda kada se pojavilo, šta da se radi.
Između "šamaranja" kanala, naš pripovedač s naprslinama - otud ospoljavanje dijaloga, uživljavanje i mentalni prebačaji u pojedinačne epizode - razotkriva nam vlastite krahove, za koje i jeste i nije kriv. Sve što nije valjalo da mu se dogodi, dogodilo se. Sve što nije valjalo da se okonča, okončalo se. Ponajbitnije afera sa snajkom Olgom. Jer ovo je, opet li nas to gađaju s Crnjanskim,* trougao devera i snaše. Ostalo je samo još da se, kad se već ne može vaskrsnuti smisao - makar i kroz herc-pisanje - usled duga vremena, napiše ispovedno-disputno pismo bratu. Osim što ni (pseudo)adresirana forma - čitav roman je ah-toliko-tobožnji epistolarni narativ - ni drugi fabularni tokovi niti su domišljeni, niti su dovedeni do nekakvih poželjnije zabavnijih i zabavnije poželjnijih konsekvenci. Prosto su sasečeni ili, terminologijom TV konzumenta budi rečeno, zapovani. Nemaštovito poput zahteva gledalaca-učesnika u rijalitiju što ispunjava ono što se oduvek želi, čiji producent beše naš narativni vođ. Izgledno da je trebalo da se baš tako zapujuće i pročita.
*Ne berite brigu, moralo je to i da se, jebaga, tekstualno eksplicira. Na to da se dodaju i megafonske aluzije na "Roman o Londonu", jer, pa jer-jebaga...
E, pa tako, a sad u prizemno-prvoloptaškom tonu šale, šege i pošalice, "Ono što oduvek želiš" nije ono što oduvek želiš. I tu se komotno može stati.
No za one sadrugarice i sadrugove u sapatnji: naracija nas poslužuje junakom navučenim na TV, prevashodnim manijakom za forenzič(ars)ke proizvode (poput "CSI: Las Vegas", "Bones" ili "Medium") koji plitkim, doduše i samosvesnim, placebom od zabave nastoji da utuli prazninu u životu i vremenu. A, to, naravno, umirujućim ne biva.
Iako je polipska premoć TV-a nad humanističkim duhom odavno opšte(pre)poznato, a danas posebice brzoumiruće mesto, roman otpočinje inspirativno, primerice s time da "Književnost zavodi, poput života; sa ekranom su čista posla, kao sa smrću." ne bi li se posledično srozavao, jer s medijem, izuzev tek povremeno uspele opaske, neće puno toga učiniti, crpeći se ili u prepričavanju epizoda serije ili po kojim bizarnim rijaliti isečkom. [Na keca, Ćosićevi "Tutori" (1978), Oklopdžićev "Video" (1982), Albaharijev "Kontrolni punkt" (2011), što je došao godinicu kasnije od ovog Ćirjanićkinog dela u kome je glavni junak bivši TV radnik (neka vrsta producenta), ideativno i formalno bolje koriste televizijske mogućnosti, a da ne pričam o filmovizijskim konotacijama "Networka" (1976), "Videodroma" (1983), "Battle Royala" (2000), "13 Beloveda" (2006),...] Osedelo je ovo bilo i onda kada se pojavilo, šta da se radi.
Između "šamaranja" kanala, naš pripovedač s naprslinama - otud ospoljavanje dijaloga, uživljavanje i mentalni prebačaji u pojedinačne epizode - razotkriva nam vlastite krahove, za koje i jeste i nije kriv. Sve što nije valjalo da mu se dogodi, dogodilo se. Sve što nije valjalo da se okonča, okončalo se. Ponajbitnije afera sa snajkom Olgom. Jer ovo je, opet li nas to gađaju s Crnjanskim,* trougao devera i snaše. Ostalo je samo još da se, kad se već ne može vaskrsnuti smisao - makar i kroz herc-pisanje - usled duga vremena, napiše ispovedno-disputno pismo bratu. Osim što ni (pseudo)adresirana forma - čitav roman je ah-toliko-tobožnji epistolarni narativ - ni drugi fabularni tokovi niti su domišljeni, niti su dovedeni do nekakvih poželjnije zabavnijih i zabavnije poželjnijih konsekvenci. Prosto su sasečeni ili, terminologijom TV konzumenta budi rečeno, zapovani. Nemaštovito poput zahteva gledalaca-učesnika u rijalitiju što ispunjava ono što se oduvek želi, čiji producent beše naš narativni vođ. Izgledno da je trebalo da se baš tako zapujuće i pročita.
*Ne berite brigu, moralo je to i da se, jebaga, tekstualno eksplicira. Na to da se dodaju i megafonske aluzije na "Roman o Londonu", jer, pa jer-jebaga...
October 11, 2013
One of the greatest books in serbian language written in last decade. I was delighted and surprised. Would recomend it to a Tv -geeks and Miloš Crnjanski`s funs. I would probably read it again.
Displaying 1 - 2 of 2 reviews