What do you think?
Rate this book
Taoci
Roman Taoci ušao je u najuži izbor za NIN-ovu nagradu kritike za 2009. godinu!
Svet Sofije Atanasijević, doktora filozofije, borca za ljudska prava i socijalno ugrožene ljude, ruši se onog momenta kada, prateći jutarnji program, uživo gleda smrt svoga muža, koji se kao prevodilac uglednog poslovnog čoveka našao u njegovom automobilu u koji je bila podmetnuta bomba.
Tri godine nakon tog događaja junakinju zatičemo u njenom stanu u kojem je provela sve to vreme ne izašavši ni jednom na ulicu iz straha, gađenja, rezigniranosti prema spoljašnjem okruženju. Iako je želela da se povuče, da izgubi kontakt sa društvom punim laži i prljavštine, to ne uspeva. u njen stan, njenu oazu mira, upada naoružanio snajperista koji je upravo izvršio atentat na ministra ekonomije sa krova njene zgrade.
Da li su taoci samo oni u koje je usmeren nišan plaćenih ubica, ili smo zapravo svi mi taoci jednog pogrešnog sistema vrednosti, društva s poremećenim emocijama i međuljudskim odnosima, postavlja pitanje Sandra Petrušić.
U ovom romanu ima katarze, ali nema gorčine. Naprotiv, mnogo je humora u njemu, mnogo smeha, pravog, kakvog smo svi željni u životu i dok čitamo knjige.
Svet Sofije Atanasijević, doktora filozofije, borca za ljudska prava i socijalno ugrožene ljude, ruši se onog momenta kada, prateći jutarnji program, uživo gleda smrt svoga muža, koji se kao prevodilac uglednog poslovnog čoveka našao u njegovom automobilu u koji je bila podmetnuta bomba.
Tri godine nakon tog događaja junakinju zatičemo u njenom stanu u kojem je provela sve to vreme ne izašavši ni jednom na ulicu iz straha, gađenja, rezigniranosti prema spoljašnjem okruženju. Iako je želela da se povuče, da izgubi kontakt sa društvom punim laži i prljavštine, to ne uspeva. u njen stan, njenu oazu mira, upada naoružanio snajperista koji je upravo izvršio atentat na ministra ekonomije sa krova njene zgrade.
Da li su taoci samo oni u koje je usmeren nišan plaćenih ubica, ili smo zapravo svi mi taoci jednog pogrešnog sistema vrednosti, društva s poremećenim emocijama i međuljudskim odnosima, postavlja pitanje Sandra Petrušić.
U ovom romanu ima katarze, ali nema gorčine. Naprotiv, mnogo je humora u njemu, mnogo smeha, pravog, kakvog smo svi željni u životu i dok čitamo knjige.
228 pages, Paperback
First published January 1, 2009
7 people want to read
Ratings & Reviews
Friends & Following
Create a free account to discover what your friends think of this book!
Community Reviews
Displaying 1 of 1 review
April 6, 2023
Софија Атанасијевић је доктор филозофије, плаши се отвореног простора, људи, пуцања кроз прозор када се некоме роди син, унук, када омиљени клуб да гол, не подноси људе без укуса, неписмене, насилне, не трпи некултуру, таблоиде, књиге које пише под псеудонимом, бомбе под аутомобилом. Језик јој није под контролом када се у њеној близини појаве елементи које оне не сматра моралним, има Косту, има Винсента III, она је талац своје домовине и заједно са покојним мужем говори девет класичних и живих језика.
„Веровали смо да се људи споразумевају речима и да је недопустиво користити чак и песнице. Знали смо толико многе речи да нам је било несхватљиво да оне нису довољне да се било који проблем на свету реши. Такође смо веровали да и они који не знају речи колико их ми знамо, ипак знају довољно.“
Александар Атанасијевић, преводилац, није прихватао посао за све, није подносио инстант бизнисмене који су преко ноћи избрисали префикс контровезни, волео је мирне ноћи у стану са Софијом, чашу вина и по неки филм, једино она га је видела без одеће, није разумео говор српске политичке сцене. Погрешан клијент у погрешно време, бомба испод аутомобила и године усавршавања утискују уместо титуле на папиру назив колателарна штета. А да ли је он стварно престао да дише или је то само на трен? Магла је прекрила свет и оголила сва остала чула. Оно што је прећуткивано годинама излази на површину, а на сцену долази Коста, зависник о хероину, зна да каже праве речи у правом тренутку, има срце пуно емпатије, ћути када треба, купује шта треба, морално је конструисан како треба, седне на тепих у правом трену и ћути када треба. Софија и Коста данас живе на шестом спрату, имају једно друго, пса и потпуни су аутсајдери у свету у коме је сцена постављена. А та сцена је наше животно окружење у коме деца скачу под аутомобил да би родитељима обезбедили или олакшали егзистенцију, у коме се не поштује време за туговање и у коме се бизнисмени, без префикса контроверзни, обрачунавају на уштрб оних који накнадно добијају титулу колателарна штета. Софија и Коста су таоци погрешног система вредности. Три године након убиства мужа у стану Софије се с напоља чују два пуцња, убрзо маскирани човек у црном, ломећи прозор на последњем, шестом спрату, са снајпером и пиштољем улеће у стан и покреће причу о сопственој повезаности са смрћу познатог преводиоца. Животни аутсајдери сукобљавају се са војником домовине на једини начин који знају, равнодушношћу, речима и одсуством интересовања. Софија је агорафобичарка која три године није видела никога осим Косте, Коста је хероински зависник, давно прежаљен од људи, који жели да скочи са моста. Софија је усвојила Косту, Коста је усвојио глувог пса, они су једна складна породица, а он, војник домовине, је упао у њихову замку сачињену од апатије, отупљености и моралне исправности.
„Са завишћу сам га посматрала, његову страст, његов бес. Животно неупотребљивог али тако употребљивог у свакој кризној ситуацији. Знао је на који начин да ме подигне пре три године са пода, знао је како да то уради и данас. Да сам га слушала све би било боље. Али сам једноставно одустала. То сам махом и радила.“
„Веровали смо да се људи споразумевају речима и да је недопустиво користити чак и песнице. Знали смо толико многе речи да нам је било несхватљиво да оне нису довољне да се било који проблем на свету реши. Такође смо веровали да и они који не знају речи колико их ми знамо, ипак знају довољно.“
Александар Атанасијевић, преводилац, није прихватао посао за све, није подносио инстант бизнисмене који су преко ноћи избрисали префикс контровезни, волео је мирне ноћи у стану са Софијом, чашу вина и по неки филм, једино она га је видела без одеће, није разумео говор српске политичке сцене. Погрешан клијент у погрешно време, бомба испод аутомобила и године усавршавања утискују уместо титуле на папиру назив колателарна штета. А да ли је он стварно престао да дише или је то само на трен? Магла је прекрила свет и оголила сва остала чула. Оно што је прећуткивано годинама излази на површину, а на сцену долази Коста, зависник о хероину, зна да каже праве речи у правом тренутку, има срце пуно емпатије, ћути када треба, купује шта треба, морално је конструисан како треба, седне на тепих у правом трену и ћути када треба. Софија и Коста данас живе на шестом спрату, имају једно друго, пса и потпуни су аутсајдери у свету у коме је сцена постављена. А та сцена је наше животно окружење у коме деца скачу под аутомобил да би родитељима обезбедили или олакшали егзистенцију, у коме се не поштује време за туговање и у коме се бизнисмени, без префикса контроверзни, обрачунавају на уштрб оних који накнадно добијају титулу колателарна штета. Софија и Коста су таоци погрешног система вредности. Три године након убиства мужа у стану Софије се с напоља чују два пуцња, убрзо маскирани човек у црном, ломећи прозор на последњем, шестом спрату, са снајпером и пиштољем улеће у стан и покреће причу о сопственој повезаности са смрћу познатог преводиоца. Животни аутсајдери сукобљавају се са војником домовине на једини начин који знају, равнодушношћу, речима и одсуством интересовања. Софија је агорафобичарка која три године није видела никога осим Косте, Коста је хероински зависник, давно прежаљен од људи, који жели да скочи са моста. Софија је усвојила Косту, Коста је усвојио глувог пса, они су једна складна породица, а он, војник домовине, је упао у њихову замку сачињену од апатије, отупљености и моралне исправности.
„Са завишћу сам га посматрала, његову страст, његов бес. Животно неупотребљивог али тако употребљивог у свакој кризној ситуацији. Знао је на који начин да ме подигне пре три године са пода, знао је како да то уради и данас. Да сам га слушала све би било боље. Али сам једноставно одустала. То сам махом и радила.“
Displaying 1 of 1 review