Ljudi za stolom

by Srđan Valjarević

Roman predstavlja rekapitulaciju uspomena dvojice "ortaka iz kraja" koji se devedesetih susreću u Amsterdamu! Izmešteni iz svog grada i zemlje oni pričaju priče o ljudima koje su poznavali i s kojima su živeli dok su bili deo iste, beogradske ekipe.

Paperback

First published January 1, 1994

About the author

Srđan Valjarević, popularni savremeni srpski književnik, rođen je u Beogradu. Objavio je više romana i knjiga poezije i proze.

List na korici hleba (1990)
Džo Frejzer i 49 pesama (1992)
Ljudi za stolom (1994)
Zimski dnevnik (1995)
Džo Frejzer i 49 (+24) pesama (1996)
Dnevnik druge zime (2005)
Komo (2006)

Reviews

[Momčilo Žunić]

Ono poznato ćutalaštvo pisca ishoduje nemuštošću likova koji naposletku moraju da govore i razgovaraju - bez čega uostalom ne može ni biti romana - i onda to rade nevešto i nesviklo, sličeći onome kada se nakon (podužeg) samovanja i tihovanja progovori. A kada se započne govoriti, razmena se, recimo, može (u)činiti i karverovski mucavo-svedenom u obigravanju ili traženju teme, i beketovski naklapajućom u iščekivanju nekoga, nečega ili ničega, i kao svojevrsna dijaloška posveta Rastku Petroviću.* LJUDI za stolom GOVORE i žive: "Izađeš iz voza, tegliš svoju torbu, to je samo jedan grad. Život i jezik. I ulice. Život uopšte. I život u jeziku."

[*Ko želi može da prati porinuće jednog čamca od Rastkovih "Ljudi" pa do ovih "Za stolom" sve do "Koma"...]

Govori se bezmalo iznuđeno, i iz očajanja, i što je od celoopusnog značaja za Valjarevićevu poetiku (poput spomenutog ćutništva takođe), krajnje obično i svakidašnje. Obično u odnosu na skučeni odabir reči i jednostavnu verbalnu fizionomiju rečenice; svakidašnje s obzirom na predmet razgovora i skučene horizonte govornika. Recimo. Samim tim, iz takve (nazovi)uobičajenosti i jezičke praznine zadobijaju se, paradoksalno, i naočitost i primamljivost i poetska punoća.

Važno je i što se i šta se progovorilo, kao što je napose važno i ono što izgovorenim ne biva, ali se pomalja i protura i preostaje. Kao atmosfera i kao talog. Usamljenost, promašenost, suženje, zakrečenje, preživljavanje, batrganje, dosada, ravnodušnost, bezizlaz... drugi grad, stara priča...  Maternjim jezikom - kakvim-takvim i na jedvite jade - skvotuje se u amsterdamskoj tuđini, i to se i te kako oseća, baš kao što se oseti i osobena duševno-epohalna klima 90-ih, odsustvo smeha i odsustvo pesme (u pop-kulturnom obličju), pa govornik tako, uprkos stihovnom sečenju, ne iznalazi refren. Dalek je i gorak put od Amsterdama domaćih hitića do ovog ovde.

Ljudi za stolom su bezdomnici, uličari, sitni krimosi, emigranti u egzistencijalnom (za)hlađenju. A alkohol ne ugreva, niti može da ugreje, kao što ne može ni da značajnije raskravi u govoru, što bi se, po prirodi rada, na prvom mestu očekivalo.

I šta ima? "Nema ništa. Nikad ništa nije ni bilo, sad je još gore. Niko od nas ništa ne radi, niko nije ništa napravio."

Pa ipak:

- Živeli.
- Dobro je da možemo da se ispričamo, nisam to očekivao, dobro je što možemo da se ispričamo.
- Da. Barem to još uvek možemo.
- A inače se tako teško priča.

[Draganf · Rating 4 out of 5]

Drugi susret sa Valjarevićem. Znatno bolji utisak nego prvi put. Prvi put sam bio sklon da pomislim kako je Valjarević najizvikaniji domaći pisac koji niže besmislene rečenice krojeći nevidljivo carevo odijelo. Ali, sad vidim da to nije baš tako. Valjarevićevi romani su neka vrsta romana atmosfere i ne mogu se čitati baš uvijek. Kao kad se sluša muzika na radio aparatima, potrebno je malo vremena da se pronađe najbolja frekvencija. Ako se ne pronađe, šumovi će nadjačati melodiju. Ako se pronađe, uživanje u melodiji je zagarantovano.

[Miroslav Maričić · Rating 5 out of 5]

Често су ме питали шта је то добра књига? Или, да се јасније изразим, шта је за тебе добра књига? Уплетен у потребу да дам јасан добар одговор, давао сам неодређене одговоре, а прави је био да је за мене добра књига она у којој уживам и не гледам колико је остало страница до краја. Можда је ово и најјасније осећање које је књига Људи за столом оставила на мене и вероватно најбољи приказ исте.
Амстердам, сто неког угоститељског објекта, пиво, и два стара пријатеља. Рекапитулација младости, детињства, пријатељстава, неких старих дрипаца, планови, изгубљени животи. Нека сасвим обична прича, неки сасвим обични предели и животи из краја, заљубљености, поверења, издаје, патње. Они су момци из краја, са асфалта, из Београда, ситни криминалци, лопови, свесни својих пропуста, жељни другачијих живота, али лењи да нешто покушају. Они, кроз очи Ваљаревића, примећују све оно што обични људи не примећују, неке мале и безначајне ствари, догађаје око нас, природу сједињену са асфалтом, лепоте и опасности урбане средине.

„Можда можеш да будеш смирен, да запалиш пљугу, наручиш кафу, све то, да будеш хладан, али нема, брате, у глави си бараба, битанга, мозак ти тако ради, то остаје, све друго може да се глуми, све, фрајер, сома марака у џепу, сто сома у Швици, метак у цеви, ово- оно, све те приче, али једну ствар не можеш, не можеш да попијеш ту једну кафу као што неки други могу. Има разлике.“

Њихов „занат“ је њихов усуд. Њихово поверење је под кочницама. Они жуде за обичним животом, уметност, путовања, неки други градови, храна, они желе неки други занат, обичан занат. И девојке или другарице свеједно је. Обичан живот тако недоступан за њих, јер они су и поред жеље дрипци са асфалта, не могу да се одлуче, не могу да се покрену. Пекар, молер, кувар тако обични послови,т ако обичан живот.

„Праг. Виноградарска улица. Јеврејско гробље. Синагога. Марамица на глави. Немачки птичар Бил. Кифле ујутру. И кнедличке. Слатко вино. Црно пиво.
Обичне ствари.
Одвратне ствари.
Одвратно разумљиве.“

Просветљење. Катарза. Разговор води ка коначном сазнању. Сва та путовања, диловања, ситне крађе, досада, убијање од досаде, сви ти пријатељи, људи који пролазе, мамини рецепти диктирани преко телефона, море и пецање, фудбал, све те девојке, „... њене отворене очи су му значиле“ и сви ти послови, које други имају, воде ка просветљењу и катарзи о промашености сопственог живота. И сви ти мушкарци и жене и све те обичне ствари и један пријатељ из краја, разговор и пиво. Ваљаревић је направио ремек дело, напросто чист хедонизам. Прелепа књига.

„- Где смо били све то време?
- Где смо били?
- Могли смо и да преспавамо.
-Тачно. Лежао у кревету. То сам и радио. Боље да нисам ни устајао. Имао сам проблеме, тамо сам и био. Оно што сам радио, боље да нисам ни радио. Промашили смо брате.“

[Dragan Nanic · Rating 4 out of 5]

Emocionalna inteligencija - to najbolje određuje Valjarevića.

Kroz razgovore dvojice prijatelja, daleko od kuće, mnogo više se saznaje između redova nabijenih potisnutim emocijama, (ne)prihvatanjem života ili (ne)nalaženjem izlaza/alternative nego iz direktnih rečenica koje se razmenjuju. Usput su tu i skice Amsterdama, pivnice, kiše, bicikala - u ovom trenutku meni prepoznatljive i bliske jer i sam živim tu već godinama. Takođe, i likovi iz romana su prilično arhetipski za moje godine i Beograd iz koga sam potekao, bez lažne nostalgije. Jedno vreme i ljudi koji su uglavnom nestali već odavno i gotovo da postaju (ne)uverljivi likovi romana.

[kp_readss · Rating 2 out of 5]

1.5 … Takav trud da se docara ‘iskren’ razgovor koji u zivotu nikada nije izgledao ovako hahahahahha, drugo - ne zanima me da citam o potpunim luzerima od kojih necu nauciti nista, prosecan razgovor izmedju bilo koje moje drugarice i mene bi cinio bolju knjigu nego ovo ???? pozz

[Наташа]

Брзо се чита.
Неодољиво ме подсећа на Звонка Карановића.
На два-три места сам застала.
То је све.

Будући да не одузима много времена, не осећам се лоше, јер прочитах овакав роман. (Узела сам још један роман истог аутора, па ћемо видети, да ли ће бити бољи.)

[Vanja Šušnjar Čanković · Rating 3 out of 5]

Ovo djelo sigurno nije među Valjarevićevim najkvalitetnijim djelima, ali nije toliko ni loše kao što se može učiniti na prvu. I baš kao što je slučaj sa većinom njegovih pisanija, zbog izražene atmosferičnosti i nedostatka dešavanja i ovaj roman može biti na momente dosadnjikav jer odaje utisak da se neki dijalozi neprestano ponavljaju. Međutim, isto tako, tu i tamo sijevnu briljantni pasusi zbog kojih vam bude drago što niste odustali od čitanja. Priznajem da sam i ja trenutno malo rastresena zbog nekih aktuelnih životnih okolnosti, te bi mi u ovom trenutku vjerovatno prijalo neko dinamičnije štivo. Kako god, neću mnogo pisati o čemu se ovdje radi; u ovom izdanju, Valjarević je objasnio i kako je došlo do objavljivanja ovog romana i svakako treba cijeniti iskrenost i sve autobiografske elemente koji se mogu prepoznati, ali i bez tog saznanja, svi dijalozi su prilično vjerodostojni (nekad, kad sjednem na piće s tatama koji dovedu sinove na trening, imam priliku da čujem neke gotovo identične priče i zaključke). E sad, rado bih ja ovdje prepisala i neke dijelove vrijedne citiranja i obrazložila na kakva razmišljanja su me podstakla i bavila se možda i analizom sadržaja i likova, ali ostaviću to za one koji se time bave.

U jednom od utisaka sam pročitala da Valjarević ima snažnu emocionalnu inteligenciju i rekla bih da je upravo to ključna sintagma koja opisuje i ovaj neveliki roman. Takođe, moram reći da sam ovu knjigu pazarila ljetos, posljednji dan regionalnog književnog festivala "Imperativ" i da sam tom prilikom i srela autora na Lomovom štandu noć nakon divne večeri koju sam provela u njegovom društvu,.. Ono što mene opčinjava u njegovim djelima jeste ta neka toplina i dobrota koja provejava sa svake stranice čak i kada piše o nekim najprostijim fiziološkim potrebama. I to mu nekako pristaje i ne zvuči neprikladno. "Takvi smo ti mi momci. Sedimo, lunjamo i pušimo. Bilo koji grad."

[dunja · Rating 2 out of 5]

2.5⭐️
nije najgora stvar koju sam procitala, ali svakako nije dobro

[Strasna Mera]

Dopala mi se ova knjiga, posebno lirski delovi. Jednostavna, iskrena priča. Iako se nisam pronašla ni u jednoj njenoj rečenici, mogla sam da osetim sve emocije kao i da razumem poruke koje ona nosi. Definitivno volim Valjarevićev način.

[Mina · Rating 3 out of 5]

2.75-3
većinu vremena sam kao kapirala o čemu se radi ali ne baš, bilo je nekih delova koji su mi bili više upečatljivi, i kraj mi je bio fin

[maša · Rating 2 out of 5]

pojedini delovi su mi bili prelepi, pojedini poprilično dosadni

[Dusan Jolovic · Rating 4 out of 5]

Ovaj covek bas ima tezak zivot...

[Mladenka Orlić · Rating 1 out of 5]

Valjarević briljantan, vraća u život, odbijam da govorim o knjizi, o ovim se knjigama najlepše kaže ćuteći.

[Tara Djukic · Rating 4 out of 5]

Pronalaženje smisla, traganje za boljim, priča koja ne pristaje na realnost koju živi, odlazak i dolazak u nova iskustva.

Valjarević. Čitajte ga!
Surov, realan, inteligentan, duhovit.

[Дарко · Rating 5 out of 5]

Волео бих да је ово била лектира у средњој.

[Marko Marić · Rating 4 out of 5]

Za mene je ovo bio zanimljiv uvid u jedan svet kome ne pripadam i voleo bih da tako i ostane. Zanimljivo je bilo čitati o jednoj generaciji koja je odrastala i tabala svoje puteve u, verovatno, najtežim vremenima koja smo proživljavali kao društvo. Živeti na društvenim marginama, u siromaštvu, u tuđoj zemlji, a ne biti gladan, imati krov na glavom itd. Ono što je meni otežalo čitanje jeste “uličarski” kolokvijalni jezik. Jasno mi je zbog čega se tu nalazi, likovi su utoliko živopisniji zbog toga.

[bojana · Rating 5 out of 5]

"možda do kraja dana promenim mišljenje o barem pet bitnih stvari".
ne znam tačno zašto toliko volim ovog čoveka, ali tako je.

(dobila od sofije za ovaj rođ)