У питању је мистификација савремене списатељице Славице Гароње. Наслов књиге носи такву јачину и трагику коју одмах наслућујемо и препознајемо. Многи трагови и докази о овој великој несрећној љубави су уништени, те нам остаје да слутимо и замишљамо пажљиво пратећи траговеу његовим песмама. Веровала сам овом дневнику, осетила Ленкину присутност, осетила сам емоције, била сам мислима у том времену. Уживала сам. Шта још могу пожелети? Остављам вам фрагменте дневника који ће вас можда привући да га прочитате...
"1891. Данас сам га видела први пут." "Волела бих да се овако ћутећи разумем са неким читавог живота." "Ви, се нечег бојите господине Лазо?" "Из сна у сан? Можда је то баш оно што би ми било потребно?" "Али не могу против себе. Знаће он. Разумеће све."
Изузетна обрада Ленкиног лика кроз измишљена писма, био сам убеђен да читам аутентичан документарни материјал, ликовна опрема скаредна, картон уместо папира са безброј фотографија, морало је суптилније и сведеније, надам се да ће онај ко је одговоран за овај естетички скандал одговарати пред кармичким судом и кроз покајање се преобразити
~ lli, kao što je bilo jutros, kojim jezikom smo poželeli jedno drugom - Dobro jutro!, tim jezikom pričamo čitav dan. Oca se samo smeška. Volela bih da se, ovako, ćuteći, razumem sa nekim čitavog života. ~
~ Koga takne tvoja ruka, Oko tvoje kog prosuka, Biće vredan toga struka, Toga lica, toga guka, Tih milina i tih muka, Biće vredan, kako ne bi - Blago Tebi!... ~
~ Ništa više ne razumem. Ništa mi više kod muških nije jasno. Otišla je moja sreća i ja takvu više nikada neću imati. Našto sada i život? ~
~ Mirna i spokojna, nakon svega. Nakon tako dugo vremena. Umesto da me dariva, ja ću njega, i sebe, darivati. Poklonom večnim. Kojim ćemo se vezati u večnosti. ~