What do you think?
Rate this book
Virus u obliku metka pogađa u srce civilizacije... Niko nije bezbedan.Vizija kraja sveta koja odgovara onome što smo od sveta napravili.Biološka katastrofa, u razmerama nepoznatim savremenoj istoriji, pogađa londonski aerodrom Hitrou u jeku letnje sezone. Usled mutacije virusa besnila u jednoj naučnoj laboratoriji, epidemija se širi zastrašujućom brzinom jer nijedna vakcina ne deluje. U karantinu, koji obuhvata ogroman kompleks, zateklo se na desetine hiljada putnika i nameštenika aerodroma...U ovoj univerzalnoj metafori, čije književne srodnike možemo prepoznati u Kamijevoj Kugi ili Saramagovom Slepilu, zaraženi ljudi vode rat ne samo sa zlokobnim psećim virusom, nego i sa besnilom u sebi i besnilom svoje okoline, razotkrivajući tako zastrašujuću istinu o ljudskoj nije nam potreban virus da bi ludilo koje s rođenjem nosimo iskazalo sve svoje vidove i probilo tanku opnu obzira i samopoštovanja.Apokaliptična vizija sveta koja se bavi ljudskom vrstom i prirodom naše civilizacije.
624 pages, Paperback
First published January 1, 1983
160 people are currently reading
2781 people want to read
About the author
Borislav Pekić
88 books305 followersBorislav Pekić was a Serbian/Montenegrin political activist and writer. He was born in 1930, to a prominent family in Montenegro, at that time part of the Kingdom of Yugoslavia. From 1945 until his immigration to London in 1971, he lived in Belgrade. A staunch anti-communist throughout his life, he was the founding member of the Democratic Party during the post-Tito era and is considered one of the greats of 20th century literature.
Ratings & Reviews
Friends & Following
Create a free account to discover what your friends think of this book!
Community Reviews
Displaying 1 - 30 of 158 reviews
September 1, 2017
Pekića sam sreo pre Besnila u dva navrata. Prilično nesrećno, uz to.
Prvi put, profesorka srpskog u srednjoj me je vrbovala da uzmem Vreme čuda kao temu za maturski. Uzeo sam knjigu, otvorio prvu stranu Don Kihota i rekao joj da je sve to lepo, ali da ću ja ipak Servantesa.
Drugi put, uzeo sam Novi Jerusalim (poklon, šta li je), otvorio Ikara Gubelkijana, zatvorio Ikara Gulbekijana, pomislio ako-te-ikada-sretnem-ima-da-te-(uz dužno poštovanje)-munem, ali sam se setio da je Pekić, mučenik, davno preminuo.
Zato sam bio prilično nesiguran kada sam počinjao Besnilo. I prvih sto stranica su mi bile dosta mučne. Pekićev stil mi nikako ne leži. Suviše kitnjast (za moj ukus). Suviše „vidi, ja sam intelektualac“. A onda je počeo da me podmićuje.
Generalno ne volim idejne romane, koji su tu samo da bi ti preneli neku „poruku“. Koji nemaju narativnu, vanvremensku vrednost, koji nemaju dostojne junake, koji nemaju neku sopstvenu intratekstualnu stvarnost već se oslanjaju na naš svet kako bi načinili svoju poentu. Besnilo nije takvo. Uzevši spreda, ono je (divan, uzbudljiv, kvalitetniji od 99% koje sam pročitao) triler. Uzevši malo sa leva, ono je socijalna kritika. Uzevši s desna, ono je horor nevidjenih razmera. A kroz sve se provlači izvesna stopa majstorstva koje, ma koliko meni ne prijao stil, neprekidno isijava. Pekić je obavio vanserijsko istraživanje (biološki aspekt romana mi je uzeo sate na Vikipediji, pa i nekim ozbiljnijim izvorima) i Besnilo je jedan temeljan, detaljan i neverovatno realan prikaz kako bi izgledao aerodromski hbo-miniserija triler / uspon i pad jedne besne civilizacije / eksploaracija ljudskog u „ljudskom“. I ta prosta količina destilisane i prefinjene veštine mi dozvoljava da zaboravim puca po šavovima stil (ili da mu se, radije, prepustim) i uživam kako nisam ni u jednom domaćem piscu dugo, dugo vremena.
5-
Prvi put, profesorka srpskog u srednjoj me je vrbovala da uzmem Vreme čuda kao temu za maturski. Uzeo sam knjigu, otvorio prvu stranu Don Kihota i rekao joj da je sve to lepo, ali da ću ja ipak Servantesa.
Drugi put, uzeo sam Novi Jerusalim (poklon, šta li je), otvorio Ikara Gubelkijana, zatvorio Ikara Gulbekijana, pomislio ako-te-ikada-sretnem-ima-da-te-(uz dužno poštovanje)-munem, ali sam se setio da je Pekić, mučenik, davno preminuo.
Zato sam bio prilično nesiguran kada sam počinjao Besnilo. I prvih sto stranica su mi bile dosta mučne. Pekićev stil mi nikako ne leži. Suviše kitnjast (za moj ukus). Suviše „vidi, ja sam intelektualac“. A onda je počeo da me podmićuje.
Generalno ne volim idejne romane, koji su tu samo da bi ti preneli neku „poruku“. Koji nemaju narativnu, vanvremensku vrednost, koji nemaju dostojne junake, koji nemaju neku sopstvenu intratekstualnu stvarnost već se oslanjaju na naš svet kako bi načinili svoju poentu. Besnilo nije takvo. Uzevši spreda, ono je (divan, uzbudljiv, kvalitetniji od 99% koje sam pročitao) triler. Uzevši malo sa leva, ono je socijalna kritika. Uzevši s desna, ono je horor nevidjenih razmera. A kroz sve se provlači izvesna stopa majstorstva koje, ma koliko meni ne prijao stil, neprekidno isijava. Pekić je obavio vanserijsko istraživanje (biološki aspekt romana mi je uzeo sate na Vikipediji, pa i nekim ozbiljnijim izvorima) i Besnilo je jedan temeljan, detaljan i neverovatno realan prikaz kako bi izgledao aerodromski hbo-miniserija triler / uspon i pad jedne besne civilizacije / eksploaracija ljudskog u „ljudskom“. I ta prosta količina destilisane i prefinjene veštine mi dozvoljava da zaboravim puca po šavovima stil (ili da mu se, radije, prepustim) i uživam kako nisam ni u jednom domaćem piscu dugo, dugo vremena.
5-
October 29, 2020
Remek - delo domaće književnosti!
Ocena : 10⭐
Ocena : 10⭐
December 28, 2021
Čitanje ''Besnila'' u toku pandemije je poseban doživljaj. Sve Pekićeve rečenice, napisane tako davno, a nama toliko bliske baš u ovom trenutku. Malo je reći koliko je ovaj roman genijalan, mislim da su to već svi rekli koji su ga pročitali. I baš zbog toga mi je drago da je ''Besnilo'' jedno od onih stvari oko koje ćemo se svi složiti. Čak i da nas obuzme besnilo, imaćemo sećanje na ovaj roman koji svi toliko volimo jer svi shvatamo njegovu veličinu, njegov kvalitet i moć. I baš nas možda priča o ''Besnilu'' spasi od besnila.
Priču manje-više znate svi. Osamdesete godine, Hitrou aerodrom u Londonu, epidemija besnila koja kreće od jedne zaražene časne sestre. Zaraza se širi velikom brzinom, mnogo brže nego običan virus besnila, a ljudi postaju agresivni i besni iz minuta u minut. Iako je ovo glavni zaplet ovog Pekićevog remek-dela, nije samo virus besnila protagonista ovog romana. Kroz 600+ strana smeštenih u haosu zaraženog aerodrome, Pekić oslikava odnose istoka i zapada, zavađenih kultura i nacionalnosti ili običnih ljudskih nesuglasica, samo dokazujući da smo virusom besnila zapravo svi mi zaraženi i da ga nosimo duboko u sebi. Jer u ovom romanu, besnilo nije samo ono što se vidi. To besnilo dolazi iznutra, iz srži organizma, i upravo je to problem. Kroz jednu neverovatnu priču Pekić kritikuje sve nas; a sve to oslikavajući potencijalni armagedon koji vrlo lako može da se desi samo u deliću sekunde.
Ovo nije samo neka vrsta futurologije. Ovo takođe nije samo naučna fantastika smeštena u prošlost, niti drama, niti horor. Ovo je sve u jednom, i sad mi je potpuno jasno zašto je Pekić maestro žanra. Ovaj roman prevalizali te okvire na jedan neverovatan način. ''Besnilo'' je takođe roman prepun biblijskih referenci, tako stvarajući još jedan prozor pored onog antropološkog i naučno-fantastičnog, a mi nikad ne znamo kroz koji od tih prozora ćemo sagledati sledeću scenu.
Nemam šta više da kažem o ''Besnilu'' sem da ga čitate. Ako volite drame, ako volite naučnu fantastiku, ako volite distopiju posebno. Čitajte ga i ako volite ljubavne vikend romane - zaista vredi. On je prvi roman iz njegove antropološke trilogije, a prate ga romani ''Atlantida'' i ''1999''.
Priču manje-više znate svi. Osamdesete godine, Hitrou aerodrom u Londonu, epidemija besnila koja kreće od jedne zaražene časne sestre. Zaraza se širi velikom brzinom, mnogo brže nego običan virus besnila, a ljudi postaju agresivni i besni iz minuta u minut. Iako je ovo glavni zaplet ovog Pekićevog remek-dela, nije samo virus besnila protagonista ovog romana. Kroz 600+ strana smeštenih u haosu zaraženog aerodrome, Pekić oslikava odnose istoka i zapada, zavađenih kultura i nacionalnosti ili običnih ljudskih nesuglasica, samo dokazujući da smo virusom besnila zapravo svi mi zaraženi i da ga nosimo duboko u sebi. Jer u ovom romanu, besnilo nije samo ono što se vidi. To besnilo dolazi iznutra, iz srži organizma, i upravo je to problem. Kroz jednu neverovatnu priču Pekić kritikuje sve nas; a sve to oslikavajući potencijalni armagedon koji vrlo lako može da se desi samo u deliću sekunde.
Ovo nije samo neka vrsta futurologije. Ovo takođe nije samo naučna fantastika smeštena u prošlost, niti drama, niti horor. Ovo je sve u jednom, i sad mi je potpuno jasno zašto je Pekić maestro žanra. Ovaj roman prevalizali te okvire na jedan neverovatan način. ''Besnilo'' je takođe roman prepun biblijskih referenci, tako stvarajući još jedan prozor pored onog antropološkog i naučno-fantastičnog, a mi nikad ne znamo kroz koji od tih prozora ćemo sagledati sledeću scenu.
Nemam šta više da kažem o ''Besnilu'' sem da ga čitate. Ako volite drame, ako volite naučnu fantastiku, ako volite distopiju posebno. Čitajte ga i ako volite ljubavne vikend romane - zaista vredi. On je prvi roman iz njegove antropološke trilogije, a prate ga romani ''Atlantida'' i ''1999''.
April 14, 2019
Kada sam, pre deset godina, spremajući entuzijastično ispit iz predmeta "Infektivne bolesti" pokušao da, isto tako entuzijastično, probam da pročitam ovaj roman, nije mi se dalo. U tom trenutku mi je bilo previše. Međutim, posle čitave decenije sam ponovo otvorio njegove korice i potpuno me "usisao" među svoje stranice. Zaista se ne sećam kada me je neko delo koje ima "tričavih" 600 strana (barem ovo slatko BIGZ-ovo džepno izdanje) ovoliko zainteresovalo da ga završim za nepunih 12 sati čitanja, a da pri tom ne propustim niti jedan red ili stranicu. Mnogo pre Guillerma del Toroa i njegovog The Strain, mi smo imali Pekićevo "Besnilo". No, uporediti Pekića sa del Toroom je ekvivalent upoređivanju stila i kvaliteta pisanja J.R.R. Tolkiena sa G. R.R. Martinom ili Lovecrafta sa Kingom - apsurdno. Pekićev stil me potpuno "kupio". Odiše erudicijom, ali nije uštogljen kao kod nekih pisaca njegove generacije. Savremen, a opet nije trivijalizovan kao kod savremenih pisaca. "Besnilo" je pisano naučnički-preciznim jezikom, oslobođeno svake suvišne deskripcije - ergo, nema beskrajno dugih i konfuznih rečenica. Krojene su po meri. Likove gradi taman koliko je potrebno da se stekne uvid u njihovu psihologiju, ali, poput Tolkiena, održava neki vid hladne distance, koja ne dozvoljava čitaocu da se veže za iste, što mene oduševljava, jer malo je pisaca kojima to uspeva na tako virtuozan način. Takođe, malo je pisaca kao Pekić koji u ovom domenu - medicinske triler-fikcije uspeju da prevaziđu "tanak led" između faktografije koju upliću u roman (a koja je stvarna i tačna) i onoga što je izmišljeno, a da se to uklopi kako treba (poslednji takav pozitivan utisak na mene su ostavila Simmonsova Deca noći). Besnilo se, po tipu transmisije, ubraja u lančaste zaraze. Pekić ga preobražava u eksplozivnu. Rabdovirus ima jedan omotač, Pekić mu mutacijom dodeljuje još jedan. Vreme inkubacije skraćuje sa 2 nedelje na 2 dana. Osim što je sve elemente kriminalističkog romana vešto uklopio u medicinski triler na granici sa naučnom fantastikom, kroz čitav roman se provlači i jedan mesijanski lik sedokosog čoveka, posve imunog na virus i posve indolentnog na dešavanja oko njega, ali sa jasnim ciljem koji je pred njega stavljen - eradikacija. Na ovih šest stotina strana odigrala se šestodnevna borba na londonskom aerodromu Heathrow, koji je, nakon eradikacije virusa, ostavljen u post-apokaliptičnom stanju kao opomena. Ono što mi je i nakon završenog čitanja ostalo intrigantno, jeste taj sedokosi čovek, tj. njegov identitet, tj. moguća alegorija koju njegov lik nosi. "Za one 'napolju', besnilo je pretnja. Za nas 'unutra', besnilo je način života. Nov način koji zahteva prilagođavanje. Mnoge stvari iz 'onog' sveta promenile su u 'ovom' vrednosti. Civilizovana merila preko noći postala su varvarska. Necivilizovano je postalo rukovati se, neljudski ljubiti. Asocijalnost je postala bazična pretpostavka rhabdocivilizacije. U međuvremenu, konture 'sveta napolju', i naših bivših života u njemu, kao da se brišu. I kad ostaju, irelevantne su. 'Juče' u karantinu ne postoji, ako nije karantinsko. Svako drugo 'juče' muči nas uspomenama, propuštenim šansama, izgubljenim danima, neiskorišćenim prilikama. Što pre ga zaboravimo, tim bolje. Jer, u karantinu postoji i vredi samo ono što je 'danas'. Mikroksomos odlučuje. Makrokosmos je tek krajnja projekcija onoga što se dešava u mikrokosmosu." Besnilo je, definitivno, roman kojem se treba vraćati nekoliko puta i svaki put analizirati ga iz drugačijeg ugla, sa drugačijim životnim iskustvom.
May 23, 2017
jedna fenomenalna mješavina svega što očekujete ali i onoga što ne očekujete od nečega što vodi dijalog sa žanrovskom literaturom. Izmještanje motiva lavirinta u savremenost, sada oličenog u aerodromu (i njegovoj podvarijanti - kanalizaciji, a ovo pod- funkcioniše na više nivoa u ovom slučaju: hijerarhijskom i spacijalnom, dijalog sa paraliterarnim žanrom, onaj što istovremeno i ruši i gradi, ali i sa Kamijem i njegovom "Kugom", te neizostavnim antičkim elementima i preoblikovanjem mitskog dali su djelo koje se jednostavno ne ispušta (čak i ako vas povremeno obuzme osjećaj zatrpanosti i preplavljenosti informacijama).
November 5, 2018
Futurologija u svom najlepsem obliku. Biblijski vezani likovi daju romanu krajnje fantasticnu povezanost desavanja. Besnilo kao dijagnoza bolesti savremene civilizacije.
August 4, 2020
"Ne boji se smrti. Smrt je sranje kao i sve drugo. Jedino poslednje, pa zato i najlakše.
Hm odakle početi a ne pisati previše.
×Ovaj roman je stvarno Pekićevo remek delo. Ideja je totalno luda ali genijalna, baš zbog toga što je moguća. Osim teme, ono što mi se najviše dopalo jeste Pekićev opis smrti junaka. Taman kada vas upozna s nekim i krene da opisuje njegove misli i osećanja, odluči da ga ubije.
×Mane- Razumem zašto neke odbija čitanje ovog dela, istina je da je prilično teško pogotovo na početku. Vrlo verovatno vam neće biti jasno šta ovaj pisac piše dok ne uđete više u priču. Po meni, postoji dosta nepotrebnih opisa koji malo dave. Ali, ako ste mogli da pročitate Anu Karenjinu, sigurno možete i ovo.
×Sjajan pisac i svakako nameravam da sledeće njegovo delo koje ću da pročitam bude Atlantida.
Hm odakle početi a ne pisati previše.
×Ovaj roman je stvarno Pekićevo remek delo. Ideja je totalno luda ali genijalna, baš zbog toga što je moguća. Osim teme, ono što mi se najviše dopalo jeste Pekićev opis smrti junaka. Taman kada vas upozna s nekim i krene da opisuje njegove misli i osećanja, odluči da ga ubije.
×Mane- Razumem zašto neke odbija čitanje ovog dela, istina je da je prilično teško pogotovo na početku. Vrlo verovatno vam neće biti jasno šta ovaj pisac piše dok ne uđete više u priču. Po meni, postoji dosta nepotrebnih opisa koji malo dave. Ali, ako ste mogli da pročitate Anu Karenjinu, sigurno možete i ovo.
×Sjajan pisac i svakako nameravam da sledeće njegovo delo koje ću da pročitam bude Atlantida.
August 14, 2016
Očigledno inspirisan Kamijevom „Kugom“, Pekić preuzima iste ideje i proširuje njihov okvir, oblačeći ih u novo i uzbudljivije (na prvi pogled, neko bi rekao i površnije) ruho. Antropološki ogled nikada nije bio zabavniji! Meni se posebno dopala izuzetna briga o detaljima, dostojna i debelog, a.k.a. Džordža R. R. Martina – trenutno jednog od najuspješnijih žanrovskih pisaca, jer oduvijek sam bila obožavateljka slojevitih romana koji funkcionišu na više razina. Bravo, Pekiću! U tebi imamo svjetskog pisca – prava rijetkost za srpsku književnost.
September 12, 2021
Izuzetno napisan roman koji pokazuje, paralelno s pandemijom koju doživljavamo, koliko su iscrpna Pekićeva istraživanja o temi koju bira.
Iako su mnogi likovi nosioci funkcija, i pored toga su precizno napisani i savesno oživljeni da tu funkciju vrše, i da uz nju ponude osobenu dozu humanosti.
Iako su mnogi likovi nosioci funkcija, i pored toga su precizno napisani i savesno oživljeni da tu funkciju vrše, i da uz nju ponude osobenu dozu humanosti.
October 20, 2020
Neverovatno, ali izgleda da ne postoji prevod na engleski ovog dela... Neka izdavacka kuca je mogla napraviti cudo sada u vreme korone sa ovom izvrsnom knjigom...
July 20, 2022
Remek-delo domace knjizevnosti, a meni i dalje nije jasno kako ova knjiga nije dobila svoju ekranizaciju. 🥲
June 16, 2024
Ovo ne da ulazi u najbolje knjige godine, nego i u najbolje knjige života.
Utiske pišem kad se saberem.
Utiske pišem kad se saberem.
Read
May 17, 2020Odavno već me neka knjiga nije u ovolikoj meri obuzela 😎 baš sam se dobro navukla.
Ovo nije Pekić kakvim ga pamtim - očekivala sam (na osnovu iskustva sa prethodnim delima) laganu radnju, sporo čitanje, udubljivanje u divno sročene rečenice, kitnjasti stil...i dobila nešto potpuno drugačije - napeti triler, pun fantastičnih preokreta, neočekivanih ishoda, gomilu detalja u kojima sam se u početku gubila.
Prijatno sam iznenađena. 🤗
Odličan roman, s jasnom porukom.
Nismo ni svesni, koliko smo besni.
Ovo nije Pekić kakvim ga pamtim - očekivala sam (na osnovu iskustva sa prethodnim delima) laganu radnju, sporo čitanje, udubljivanje u divno sročene rečenice, kitnjasti stil...i dobila nešto potpuno drugačije - napeti triler, pun fantastičnih preokreta, neočekivanih ishoda, gomilu detalja u kojima sam se u početku gubila.
Prijatno sam iznenađena. 🤗
Odličan roman, s jasnom porukom.
Nismo ni svesni, koliko smo besni.
February 13, 2023
Apsolutno prokletno genijalno napisano da vam se svakim novim poglavljem žile sve više lede od radnje koja možda nikada nije bila relevantnija. Stvarno je zastrašujuće koliko je istovremeno nevjerovatna, a opet moguća ova nesrećna kaskada događaja koji je kroz par dana uništila svjetsko saobraćajno čvorište, a zamalo i cijeli svijet da zvijer nije uspjela da ujedini istok i zapad na vrhuncu hladnog rata. Nesumnjivo, Pekićev opus vitae.
May 12, 2023
„Исцрпели смо изворе. Потрошили кредите. Загадили земљу. Пореметили равнотежу. Понашали смо се према њој као друмски разбојници, на земљи у пролазу, а не као сувласници и саучесници. Као да после нас више никога неће бити. Платићемо. И у нечему другом смо се преварили. Данијел Леверкин је био у праву. Мислили смо да је беснило ово што је на Хитроу урадио Rhabdo вирус. А то је оно што смо сами чинили откако постојимо као интелигентна врста. Што смо чинили од себе, своје биолошке шансе, своје историје, својих живота и циљева. То је, Цоро, право беснило, а ово је болест, коју ћемо овако или онако савладати, као што смо их до сада савлађивали. И није питање колико ће нас остати него зашто? Да ли ће ти што преживе бити другачији. Јер без тога, преживљавање нема сврхе.“
Лондонски аеродром Хитроу. Раскрсница чији краци се пружају ка свим крајевима света у делу Борислава Пекића кошмарно се претвара у раскршће коме хрле у загрљај сви демони словенске митологије у окриљу глувог доба.Путница на лету Рим- Лондон- Њујорк је болесна, а у међувремену вирус се шири и на друге путнике. Пријем у медицински центар на аеродрому не спречава ширење заразе јер она се шири брзином светлости и убрзо Хитроу се претвара у карантин, а у карантину се налазе звери које су некада били људи. Пекићев трилер, са елементима хорора заводи читаоце које приморава да прелазе са странице на страницу једнаком брзином као што се вирус беснила шири аеродромом Хитроу. Наизглед једноставна радња у којој се води борба за очување људских живота нападнутих од стране вируса добија кроз Пекићево перо приказ понашања човека у свакодневним кризним ситуацијама. На Хитроу јавила се болест позната као беснило, али за Пекића основно питање гласи да ли је човек заправо извор заразе на овоме свету. Нажалост претходних година били смо сведоци феномена званог карантин, али тај феномен донео је са собом нешто много више од болести, а то је паника и недостатак емпатије према другим људским створовима. У погледе људи уселио се страх, само свој живот био је битнији од живота људи са којима смо до јуче били комшије, пријатељи, комшије, општа грабеж и себичлук владала је светом са жељом да се преживи, квалитет више није био битан, али живот и алавост то је оно што је владало људима у нашој близини. И све то због страха, страх је био оно што је покренуло све најгоре у људима и сви су имали свој разлог да буду болесни или бесни, симптоми агресије и беснила јавили су се спонтано и без контакта са другим људима. Понашање људи на аеродрому представља савршен модел беснила који је владао и на жалост код неких и даље влада на улицама наших насеља. Довољан је само трен, малени тренутак који људе помери из зоне комфора, па да се на лицима јави урођени рефлекс, да се појави у нерве укорењени закон одржања и да сви једноставно побесне и претворе се у Пекићеве звери које уништавају све око себе и шире болест далеко изван граница карантина. Битно је само преживети, јер болест није алиби за Беснило које влада светом.
Лондонски аеродром Хитроу. Раскрсница чији краци се пружају ка свим крајевима света у делу Борислава Пекића кошмарно се претвара у раскршће коме хрле у загрљај сви демони словенске митологије у окриљу глувог доба.Путница на лету Рим- Лондон- Њујорк је болесна, а у међувремену вирус се шири и на друге путнике. Пријем у медицински центар на аеродрому не спречава ширење заразе јер она се шири брзином светлости и убрзо Хитроу се претвара у карантин, а у карантину се налазе звери које су некада били људи. Пекићев трилер, са елементима хорора заводи читаоце које приморава да прелазе са странице на страницу једнаком брзином као што се вирус беснила шири аеродромом Хитроу. Наизглед једноставна радња у којој се води борба за очување људских живота нападнутих од стране вируса добија кроз Пекићево перо приказ понашања човека у свакодневним кризним ситуацијама. На Хитроу јавила се болест позната као беснило, али за Пекића основно питање гласи да ли је човек заправо извор заразе на овоме свету. Нажалост претходних година били смо сведоци феномена званог карантин, али тај феномен донео је са собом нешто много више од болести, а то је паника и недостатак емпатије према другим људским створовима. У погледе људи уселио се страх, само свој живот био је битнији од живота људи са којима смо до јуче били комшије, пријатељи, комшије, општа грабеж и себичлук владала је светом са жељом да се преживи, квалитет више није био битан, али живот и алавост то је оно што је владало људима у нашој близини. И све то због страха, страх је био оно што је покренуло све најгоре у људима и сви су имали свој разлог да буду болесни или бесни, симптоми агресије и беснила јавили су се спонтано и без контакта са другим људима. Понашање људи на аеродрому представља савршен модел беснила који је владао и на жалост код неких и даље влада на улицама наших насеља. Довољан је само трен, малени тренутак који људе помери из зоне комфора, па да се на лицима јави урођени рефлекс, да се појави у нерве укорењени закон одржања и да сви једноставно побесне и претворе се у Пекићеве звери које уништавају све око себе и шире болест далеко изван граница карантина. Битно је само преживети, јер болест није алиби за Беснило које влада светом.
April 29, 2018
Orlovi nadleću aerodrom Hitrou dobro napunjenih stomaka i poput čuvara posmatraju sve veću deponiju života! Ovo je jedna sasvim plauzibilna priča. Na momente dijeluje pretenciozno ali to sve ima svoje razloge. Metamorfoza beznađa u čovjeku je izvrsno okarakterisana. Nema tu skromnog ustezanja. Na mikro planu objašnjeno je kako funkcioniše ljudska psiha u stanju rezignacije i potpune apatije. Vitalnost romana ogleda se u paradoksu koji je prožet onom njegovom "Mi smo bijesni, oni su samo bolesni"
June 12, 2022
Ljudi besne iz različitih razloga. Mogu da budu besni na vlast, društvo, porodicu, prirodu, čak i na sam život kada trpe neku nepravdu ili zlo. Šta ako pobesne od virusa? Oteo se kontroli u naučnoj laboratoriji, mutirao je, krenuo na jednog čoveka da bi se preneo na drugog i tako dalje... do pobede nad ljudskom prirodom.
Da, dragi moji, krivicom jednog doktora koji se igrao Boga u želji da stvori natčoveka, tj. savršeno stvorenje koje bi zamenilo "genetički promašaj", nastao je mutant Rhabdovirus. Pobegla je životinja koja je bila žrtva eksperimenta. Njen virus na tajanstven način dospeva u telo stare kaluđerice dok je putovala avionom (kasnije tokom radnje saznaćete kako). I tako je sve počelo. Tihi "unutrašnji" neprijatelj kaluđerice stiže na londonski aerodrom Heathrow. Možete misliti do kakvog haosa će doći jer se virus brzo širi. Njegovi simptomi pretvaraju ljude u besne psolike životinje. On ne sme napolje jer, iako je nevidljiv, preti čitavom čovečanstvu.
Borislav Pekić koristi temu besnila, karantina i epidemije da bi ukazao na mane pojedinca i društva. Videćete kako ima mnogo likova koji se kreću po aerodromu sa raznim namerama. Recimo, tu je pisac koji želi da napiše roman, a traži inspiraciju baš na aerodromu. Zatim, doktor Luke Komarowsky koji se odrekao nauke da bi se posvetio medicini, ali preispituje svoje izbore, propali brak i ljubav. Drugi doktor John Hamilton veliča nauku i divi se prirodi virusa, hladnokrvno lečeći ljude. Zamislite, dešava se i ubistvo na jednom od terminala, a narednik Elmer uporno traga za ubicom. Ljudima prete teroristi, sreću se špijuni, motri se na britansko-sovjetsku delegaciju. Tu je i misteriozni muškarac sa nejasnim vizijama. Dolazi čak i do rata, ali i ljubavi između mladih iz dva suprotstavljena tabora.
Da li primećujete da besnilo nije ono najstrašnije? Opaki Rhabdovirus je samo jedan u nizu neprijatelja. Meni se čini da je veće zlo u ljudskoj prirodi. Virus je samo aktivirao ono što već čovek ima u sebi, izvukao je ono što je "civilizacija potisnula u najdublje podrume ljudske podsvesti, ali nikad nije uspela izbrisati iz genetičkog koda vrste, nikad izbrisati iz njene kolektivne memorije".
Postepeno vas Pekić uvodi u horor priču o uticaju virusa na ljude. Ili je zapravo pravi horor ono što zdravi ljudi rade u karantinu? Neki koriste situaciju da naude drugima, da zavladaju kao diktatori ili pak da zarade na tuđoj nesreći. Ljudi su na distanci, dele se u grupice, bore za hranu, strahuju za sebe i voljene, mrze one drugačije, iživljavaju se, ali sve to postoji i u svetu bez epidemije. Besnilo je samo izvuklo na površinu ono loše u nama i skinulo maske.
Postavlja se pitanje: Šta je normalno? Ko je besan i zašto? Ubijaju se, nažalost, i besni i zdravi. A teško je ne pobesneti u takvim okolnostima svakodnevnog straha, ratovanja, mržnje, nepravde i dr. Kao što slutite, virus nije jedini uzrok besnila.
Interesantno je kako je Pekić kombinovao žanrove. Ovo je distopija, fantastika i horor sa krimi elementima i ljubavnim pričama. Radnja se dešava na jednom mestu. Pratite više različitih perspektiva u pripovedanju, štaviše, pripoveda se i iz ugla šteneta Sharon. Kako ovo kučence posmatra svet oko sebe i kako se nosi sa besnilom, saznajte to u knjizi.
Za kraj citiram šta junak Daniel Leverquin kaže o karantinu:
"Mi, u stvari, jesmo oteti. Kidnapovao nas je Rhabdovirus. Uzeo za taoce svega zla što ga je, prema Hamiltonu, čovek naneo prirodi. Mi smo, naravno, kao i sve žrtve otmice, svesni da nas moraju izolovati, da se aerodrom mora 'zapečatiti'. Otmičar Rhabdovirus ne sme pobeći. Nevolja je u tome što smo s njim 'zapečaćeni' i mi. Pitamo se zašto se ništa ne preduzima, zašto se ne 'udovolji' zahtevima otmičara, zašto nema nikoga da nas spase. S besnilom, nažalost, nagodbe nema.
'Juče' u karantinu ne postoji, ako nije karantinsko. Svako drugo 'juče' muči nas uspomenama, propuštenim šansama, izgubljenim danima, neiskorišćenim prilikama. Što pre ga zaboravimo, tim bolje. Jer u karantinu postoji i vredi samo ono što je 'danas'.
Za one 'napolju' besnilo je pretnja. Za nas 'unutra' besnilo je način života. Nov način, koji zahteva prilagođavanje. Civilizovana merila preko noći postala su varvarska. Necivilizovano je postalo rukovati se, neljudski ljubiti. Asocijalnost je postala bazična pretpostavka RHABDOVIVILIZACIJE. Usamljenost je postala stvar dobrih običaja, ukusa, a ne mizantropije, ekscentričnosti ili paranoje".
Da, dragi moji, krivicom jednog doktora koji se igrao Boga u želji da stvori natčoveka, tj. savršeno stvorenje koje bi zamenilo "genetički promašaj", nastao je mutant Rhabdovirus. Pobegla je životinja koja je bila žrtva eksperimenta. Njen virus na tajanstven način dospeva u telo stare kaluđerice dok je putovala avionom (kasnije tokom radnje saznaćete kako). I tako je sve počelo. Tihi "unutrašnji" neprijatelj kaluđerice stiže na londonski aerodrom Heathrow. Možete misliti do kakvog haosa će doći jer se virus brzo širi. Njegovi simptomi pretvaraju ljude u besne psolike životinje. On ne sme napolje jer, iako je nevidljiv, preti čitavom čovečanstvu.
Borislav Pekić koristi temu besnila, karantina i epidemije da bi ukazao na mane pojedinca i društva. Videćete kako ima mnogo likova koji se kreću po aerodromu sa raznim namerama. Recimo, tu je pisac koji želi da napiše roman, a traži inspiraciju baš na aerodromu. Zatim, doktor Luke Komarowsky koji se odrekao nauke da bi se posvetio medicini, ali preispituje svoje izbore, propali brak i ljubav. Drugi doktor John Hamilton veliča nauku i divi se prirodi virusa, hladnokrvno lečeći ljude. Zamislite, dešava se i ubistvo na jednom od terminala, a narednik Elmer uporno traga za ubicom. Ljudima prete teroristi, sreću se špijuni, motri se na britansko-sovjetsku delegaciju. Tu je i misteriozni muškarac sa nejasnim vizijama. Dolazi čak i do rata, ali i ljubavi između mladih iz dva suprotstavljena tabora.
Da li primećujete da besnilo nije ono najstrašnije? Opaki Rhabdovirus je samo jedan u nizu neprijatelja. Meni se čini da je veće zlo u ljudskoj prirodi. Virus je samo aktivirao ono što već čovek ima u sebi, izvukao je ono što je "civilizacija potisnula u najdublje podrume ljudske podsvesti, ali nikad nije uspela izbrisati iz genetičkog koda vrste, nikad izbrisati iz njene kolektivne memorije".
Postepeno vas Pekić uvodi u horor priču o uticaju virusa na ljude. Ili je zapravo pravi horor ono što zdravi ljudi rade u karantinu? Neki koriste situaciju da naude drugima, da zavladaju kao diktatori ili pak da zarade na tuđoj nesreći. Ljudi su na distanci, dele se u grupice, bore za hranu, strahuju za sebe i voljene, mrze one drugačije, iživljavaju se, ali sve to postoji i u svetu bez epidemije. Besnilo je samo izvuklo na površinu ono loše u nama i skinulo maske.
Postavlja se pitanje: Šta je normalno? Ko je besan i zašto? Ubijaju se, nažalost, i besni i zdravi. A teško je ne pobesneti u takvim okolnostima svakodnevnog straha, ratovanja, mržnje, nepravde i dr. Kao što slutite, virus nije jedini uzrok besnila.
Interesantno je kako je Pekić kombinovao žanrove. Ovo je distopija, fantastika i horor sa krimi elementima i ljubavnim pričama. Radnja se dešava na jednom mestu. Pratite više različitih perspektiva u pripovedanju, štaviše, pripoveda se i iz ugla šteneta Sharon. Kako ovo kučence posmatra svet oko sebe i kako se nosi sa besnilom, saznajte to u knjizi.
Za kraj citiram šta junak Daniel Leverquin kaže o karantinu:
"Mi, u stvari, jesmo oteti. Kidnapovao nas je Rhabdovirus. Uzeo za taoce svega zla što ga je, prema Hamiltonu, čovek naneo prirodi. Mi smo, naravno, kao i sve žrtve otmice, svesni da nas moraju izolovati, da se aerodrom mora 'zapečatiti'. Otmičar Rhabdovirus ne sme pobeći. Nevolja je u tome što smo s njim 'zapečaćeni' i mi. Pitamo se zašto se ništa ne preduzima, zašto se ne 'udovolji' zahtevima otmičara, zašto nema nikoga da nas spase. S besnilom, nažalost, nagodbe nema.
'Juče' u karantinu ne postoji, ako nije karantinsko. Svako drugo 'juče' muči nas uspomenama, propuštenim šansama, izgubljenim danima, neiskorišćenim prilikama. Što pre ga zaboravimo, tim bolje. Jer u karantinu postoji i vredi samo ono što je 'danas'.
Za one 'napolju' besnilo je pretnja. Za nas 'unutra' besnilo je način života. Nov način, koji zahteva prilagođavanje. Civilizovana merila preko noći postala su varvarska. Necivilizovano je postalo rukovati se, neljudski ljubiti. Asocijalnost je postala bazična pretpostavka RHABDOVIVILIZACIJE. Usamljenost je postala stvar dobrih običaja, ukusa, a ne mizantropije, ekscentričnosti ili paranoje".
February 8, 2019
Od ovoga može da se rikne...
March 17, 2021
Prema knjizi je bilo mnogo skepse u književnoj kritici kad je izašla, jer je bilo ispod časti da pisac Pekićevog kalibra piše žanrovski roman, međutim, kako je vreme prolazilo i ljudi se upoznavali sa romanom, shvatilo se da se iza SF priče krije ozbiljno antropološko razmatranje, koje ima nastavke u Atlantidi i 1999. koji se na prvi pogled ne poklapaju . Od priče, do razvijanja likova, preko pekićevske ironije, zaključno sa meni fenomenalnim poređenjima čoveka i virusa, sve navodi na to da bi je trebalo pročitati...
April 11, 2022
Ovo je moj prvi susret sa Pekićevim stvaralastvom (dobio sam preporuku od prijatelja da prvo krenem sa njegovim žanrovskim delima) i mogu reći da ću dugo biti pod utiskom i radnje i krajnje poruke ovog vanvremenskog romana.
Iako se radnja dešava prilikom izbijanja epidemije besnila na londonskom aerodromu Heathrow i uprkos tome što kroz skoro celi roman čitamo o samoj bolesti, kako utiče na ljude i kakve simptome daje, sve to nakon čitanja ostaje u drugom planu u odnosu na ono drugo "besnilo" u ljudskoj duši, praiskonsko, koje je ova bolest isterala na površinu. U toku epidemije možemo pratiti apsolutnu fizičku, psihološku, emotivnu i duhovnu degradaciju i pojedinca i skupine ljudi čije pravo besnilo isplivava u suočavanju sa sopstvenim strahovima, indukovanim i probuđenim, u borbi za opstanak po svaku cenu.
Besnilo nam pokazuje različite forme ljudskog zla, pobune protiv prirode i Boga, protiv pravde i moralnih zakona. Puno je likova različitih sudbina, psiholoških profila i pozadinskih priča, i kroz svakog od njih je Pekić do tančina prikazao borbu sa virusnim i sopstvenim besnilom.
Ono što mi se posebno dopada u Pekićevom pripovedanju jeste obilje metafora kojima tako lepo obogaćuje narativni tok da sa uživanjem čitate, ne primećujući koliko brzo odmičete sa stranicama i sa kakvom lakoćom vizualizujete ono što želi da vam prikaže. Savetujem vam da, ukoliko čitate više knjiga istovremeno, Besnilo ipak čitate samo jer zahteva jaku koncentraciju zbog kompleksnosti u Pekićevom izražavanju.
Šta na kraju da kažem osim - čitajte Pekića, kakvih god da ste knjiških afiniteta. Njegove priče govore prvenstveno o nama, o našoj pravoj prirodi, ogoljenoj u teškim situacijama. Shvatićemo da sa manje gordosti gledamo svoju poziciju najinteligentnijih bića na planeti.
Iako se radnja dešava prilikom izbijanja epidemije besnila na londonskom aerodromu Heathrow i uprkos tome što kroz skoro celi roman čitamo o samoj bolesti, kako utiče na ljude i kakve simptome daje, sve to nakon čitanja ostaje u drugom planu u odnosu na ono drugo "besnilo" u ljudskoj duši, praiskonsko, koje je ova bolest isterala na površinu. U toku epidemije možemo pratiti apsolutnu fizičku, psihološku, emotivnu i duhovnu degradaciju i pojedinca i skupine ljudi čije pravo besnilo isplivava u suočavanju sa sopstvenim strahovima, indukovanim i probuđenim, u borbi za opstanak po svaku cenu.
Besnilo nam pokazuje različite forme ljudskog zla, pobune protiv prirode i Boga, protiv pravde i moralnih zakona. Puno je likova različitih sudbina, psiholoških profila i pozadinskih priča, i kroz svakog od njih je Pekić do tančina prikazao borbu sa virusnim i sopstvenim besnilom.
Ono što mi se posebno dopada u Pekićevom pripovedanju jeste obilje metafora kojima tako lepo obogaćuje narativni tok da sa uživanjem čitate, ne primećujući koliko brzo odmičete sa stranicama i sa kakvom lakoćom vizualizujete ono što želi da vam prikaže. Savetujem vam da, ukoliko čitate više knjiga istovremeno, Besnilo ipak čitate samo jer zahteva jaku koncentraciju zbog kompleksnosti u Pekićevom izražavanju.
Šta na kraju da kažem osim - čitajte Pekića, kakvih god da ste knjiških afiniteta. Njegove priče govore prvenstveno o nama, o našoj pravoj prirodi, ogoljenoj u teškim situacijama. Shvatićemo da sa manje gordosti gledamo svoju poziciju najinteligentnijih bića na planeti.
May 11, 2015
Ova knjiga je izvrstan materijal za priču pc igre. Branjenje od zombi invazije je passe, na red bi došlo branjenje od pobiješnjelih, bolesnih i zdravih ljudi. Imala bi odličan kraj!
________________
str. 548:
"Mangele je u nauci bio ono što je taj majmun Hitler bio u istoriji", vikao je Lieberman/Stadler. "Prokleti diletant! Poput slepe živine, oni su čeprkali po periferiji velike istine veka da je sve u genima i da bez gospodarstva nad genima nema gospodarstva nad svetom. Mengele je ljude potapao u led da im uveća izdržljivost na hladnoću, Hitler ih je potapao u iluziju o superiornosti germanske rase, koja je u međuvremenu, zajedno s ostalim rasama, bila jedva i od orangutana naprednija. U jednom genetički usavršenom svetu takvi bi se primerci jednostavno likvidirali."
________________
str. 548:
"Mangele je u nauci bio ono što je taj majmun Hitler bio u istoriji", vikao je Lieberman/Stadler. "Prokleti diletant! Poput slepe živine, oni su čeprkali po periferiji velike istine veka da je sve u genima i da bez gospodarstva nad genima nema gospodarstva nad svetom. Mengele je ljude potapao u led da im uveća izdržljivost na hladnoću, Hitler ih je potapao u iluziju o superiornosti germanske rase, koja je u međuvremenu, zajedno s ostalim rasama, bila jedva i od orangutana naprednija. U jednom genetički usavršenom svetu takvi bi se primerci jednostavno likvidirali."
March 31, 2021
Dobar roman, ali možda nepotrebno opterećen sa velikim brojem podzapleta koji nemaju suštinskog značaja za priču ili razvoj glavnih likova. Dosta akcije se dešava off-screen, pa čitalac saznaje za ta dešavanja posredno - što u izvesnoj meri utiče na dinamiku romana. Izuzetna završnica, definitivno po pravilima žanra (kao što i sam Pekić ističe u predgovoru). Imam utisak da bi efekat bio neuporedivo bolji da su neki podzapleti odbačeni, a više vremena utrošeno na izgradnju nekih likova (na primer, aerodromskog lekara Komarowskog - jer postoji nekoliko važnih scena vezanih za njegovu priču, čiji je emotivni potencijal daleko veći).
January 8, 2021
Veliko delo, mnoštvo tema. Izmaštano ili izmišljeno, naglašeno da je stvarnost proizvod uspešnog maštanja. Moć reči je velika.
Skroz su mi bespotrebni logori iz Drugog svetskog rata. Priča bi bila dovoljno uverljiva i bez toga. Kraj mi je nelogičan. A možda baš zato i logičan. Don't shoot.
Skroz su mi bespotrebni logori iz Drugog svetskog rata. Priča bi bila dovoljno uverljiva i bez toga. Kraj mi je nelogičan. A možda baš zato i logičan. Don't shoot.
July 26, 2025
iz dva navrata sam prestajao sa citanjem, od puke ljubomore koliko besprekorno covek pise
March 4, 2024
Remek-delo!
Zaslužuje najmanje 6 zvezdica.
Zaslužuje najmanje 6 zvezdica.
March 19, 2020
Polagao sam velike nade u Pekića i ovu knjigu budući da zaista volim tematiku horora kroz koju se provlači zapažanje u ljudskoj prirodi i psihologiji, pogotovu u teškim situacijama. Međutim, moram reći da sam izuzetno razočaran knjigom iz više razloga. Prvenstveno, veoma pretenciozan način pisanja i nepotrebno ubacivanje stranih izraza (stupidno, saliva, nekoherentno, konsekventno, pa čak i elefant) kako bi se valjda ostavio uzvišeni efekat na čitaoca, uz užasavajuće korišćenje transliteracije ličnih imena i imena gradova, te posledično dobijanje frankenštajnskih reči kada se dodaju padežni nastavci, kao što su "newyorkški", " Wolfenden Houseu", "Casablancu", itd. Nadalje, roman je preobiman pogotovu za ovakvu tematiku, prepun izlišnih i suvoparnih činjenica, te natrpan gotovo komičnom kolekcijom jednodimenzionalnih kako glavnih, tako i sporednih likova kao što su epidemiolog, romanopisac, grupa terorista, nemački bankar ubica, tajni agenti KGB i MI5, umobolna osoba, nacistički doktor iz Aušvica i mnogi drugi, za koje se stiče utisak da su ubačeni samo kako bi roman imao neku radnju, pošto mu je osnova vrlo tanka s obzirom na to da je Pekić vrlo zanimljivu temu pretvorio u pozadinsku priču. Takođe, na psihološkom i filozofskom planu roman nema ništa novo da kaže, deluje nekako naivno u odnosu na današnje romane slične tematike, tako da se, po mom mišljenju, ne može ubrajati u kultna dela naše književnosti. Ni blizu.
September 30, 2021
Nije među najgorim knjigama koje sam čitala, ali je definitivno među najmržim.
Odavno mi se neka knjiga od početka do kraja nije toliko srozala i odavno nisam čula toliko hvalospjeva da bih na kraju završila s potpuno suprotnim dojmom i pitanjem jesmo li čitali istu knjigu.
Hrpa nepotrebnih i nerealnih sporednih radnji, otrcani pokušaji filozofiranja o čovjeku i prirodi kojima nije rečeno ništa novo, glupi dijalozi, likovi površni, nerealni i nacionalno stereotipizirani do razine nelagode, gomila suvišnih stručnih informacija koje ne služe ničemu osim da se pisac osjeti pametnim itd itd.
U stvarno ozbiljnoj konkurenciji, ubacivanje Auschwitza i te cijele priče o osobnoj odmazdi je vrhunac krindža kad doslovno nisam mogla vjerovati šta čitam i je li lik realan. Otporan na metke ti ste??
Najgori od svega mi je ipak stil pisanja, kitnjast, patetičan i ogrezao u samodopadnosti. Stvarno rijetko pretenciozno napisana knjiga, s jedno 200 suvišnih strana koje se mogu svesti na puku piščevu opijenost time šta on sve zna i šta on sve može. Kao da to što čitatelja time smara ne čak da ne uviđa, nego kao da ga nije ni briga, on ima svoj "I'm speaking" momenat.
Ukratko - bez mjere, takta i ukusa, knjiga kao da gledaš više loših američkih filmova odjednom, ne preporučujem nikome.
Odavno mi se neka knjiga od početka do kraja nije toliko srozala i odavno nisam čula toliko hvalospjeva da bih na kraju završila s potpuno suprotnim dojmom i pitanjem jesmo li čitali istu knjigu.
Hrpa nepotrebnih i nerealnih sporednih radnji, otrcani pokušaji filozofiranja o čovjeku i prirodi kojima nije rečeno ništa novo, glupi dijalozi, likovi površni, nerealni i nacionalno stereotipizirani do razine nelagode, gomila suvišnih stručnih informacija koje ne služe ničemu osim da se pisac osjeti pametnim itd itd.
U stvarno ozbiljnoj konkurenciji, ubacivanje Auschwitza i te cijele priče o osobnoj odmazdi je vrhunac krindža kad doslovno nisam mogla vjerovati šta čitam i je li lik realan. Otporan na metke ti ste??
Najgori od svega mi je ipak stil pisanja, kitnjast, patetičan i ogrezao u samodopadnosti. Stvarno rijetko pretenciozno napisana knjiga, s jedno 200 suvišnih strana koje se mogu svesti na puku piščevu opijenost time šta on sve zna i šta on sve može. Kao da to što čitatelja time smara ne čak da ne uviđa, nego kao da ga nije ni briga, on ima svoj "I'm speaking" momenat.
Ukratko - bez mjere, takta i ukusa, knjiga kao da gledaš više loših američkih filmova odjednom, ne preporučujem nikome.
June 29, 2025
Remek djelo! U svakom smislu te riječi.
June 20, 2020
Moj prvi susret s Pekićevim stvaralaštvom bio je kroz Kako upokojiti vampira, pa sam od
Besnila očekivala pretežno filozofski pogled na epidemiju i ljudsko ponašanje. Umjesto toga, roman je više triler sa povremenim filozofskim osvrtima, rijedak slučaj da pisac napiše dva djela na toliko različit način da bi bez natpisa na koricama bilo teško shvatiti da isti čovjek stoji iza oba.
Meni najbolji dio upravo su razmišljanja na temu nevirusnog bjesnila. Aerodrom Heathrow svijet je za sebe, koji ispočetka muče svakodnevni, trivijalni problemi, a pojavom bjesnila i uvođenjem karantina do juče civilizovani ljudi okreću se jedni protiv drugih, zasljepljeni strahom od bolesti. Besnilo postepeno pokazuje i da stvarna opasnost ne leži u česticama virusa, već fanatizmu koji naizgled zdravi ljudi nose u sebi.
Međutim, te poruke su nepotrebno zatrpali
neuvjerljivi podzapleti o špijunaži, šturo obrađeni likovi i loš dijalog. Likovi su uglavnom (rasni/etnički) stereotipi sa imenom i prezimenom, a njihovi dijalozi podsjećaju na akcione filmove B produkcije.
Besnila očekivala pretežno filozofski pogled na epidemiju i ljudsko ponašanje. Umjesto toga, roman je više triler sa povremenim filozofskim osvrtima, rijedak slučaj da pisac napiše dva djela na toliko različit način da bi bez natpisa na koricama bilo teško shvatiti da isti čovjek stoji iza oba.
Meni najbolji dio upravo su razmišljanja na temu nevirusnog bjesnila. Aerodrom Heathrow svijet je za sebe, koji ispočetka muče svakodnevni, trivijalni problemi, a pojavom bjesnila i uvođenjem karantina do juče civilizovani ljudi okreću se jedni protiv drugih, zasljepljeni strahom od bolesti. Besnilo postepeno pokazuje i da stvarna opasnost ne leži u česticama virusa, već fanatizmu koji naizgled zdravi ljudi nose u sebi.
Međutim, te poruke su nepotrebno zatrpali
neuvjerljivi podzapleti o špijunaži, šturo obrađeni likovi i loš dijalog. Likovi su uglavnom (rasni/etnički) stereotipi sa imenom i prezimenom, a njihovi dijalozi podsjećaju na akcione filmove B produkcije.
February 6, 2011
Ovo je jedna od mojih najomiljenijih knjiga svih vremena!
Nacin na koji je Pekic napravio jednu vrstu nevidljive teorije zavre tako da ne mozemo videti dal se desava nesto paranormalno,dal nas unistavaju i spasavaju djavo i anjdeli ili je prosto eksperimentisanje coveka napravilo nesto sto moze da unisti samo covecanstvo.
Ima milion dobrih scena u ovoj knjizi,isto koliko ima dubogih likova.
Plakala sam za mnogim izgubljenima,ali sam se smejala posalicama i bojala se uz pokusaje ocuvanja svih.
Mislim da cu zauvek ipak zamisljati kada mi neko pomene 'Besnilo" trenutak kada se trupee specijalnih jedinica,tj njihova dva clana,popnu na krov zarazeni,i rastrgnu se,na toliko nivoa,fizicki,emocionalno,borba muskarca i zene,...famozno.Neopisivo.
Ova knjiga je bila i ostace-nesto drugo.
Nacin na koji je Pekic napravio jednu vrstu nevidljive teorije zavre tako da ne mozemo videti dal se desava nesto paranormalno,dal nas unistavaju i spasavaju djavo i anjdeli ili je prosto eksperimentisanje coveka napravilo nesto sto moze da unisti samo covecanstvo.
Ima milion dobrih scena u ovoj knjizi,isto koliko ima dubogih likova.
Plakala sam za mnogim izgubljenima,ali sam se smejala posalicama i bojala se uz pokusaje ocuvanja svih.
Mislim da cu zauvek ipak zamisljati kada mi neko pomene 'Besnilo" trenutak kada se trupee specijalnih jedinica,tj njihova dva clana,popnu na krov zarazeni,i rastrgnu se,na toliko nivoa,fizicki,emocionalno,borba muskarca i zene,...famozno.Neopisivo.
Ova knjiga je bila i ostace-nesto drugo.
Displaying 1 - 30 of 158 reviews