Beton i svici

by Oskar Davičo

397 pages

First published January 1, 1956

About the author

Born to a Jewish family, Davičo was a Serbian novelist and poet. A leading literary figure of his generation, he was one of the most acclaimed surrealist writers, but also a revolutionary socialist activist and a politician.

Oskar Davičo was awarded with prestigious literary NIN Award a record three times.

Reviews

[Brodolomi · Rating 3 out of 5]

Fabularna osnovica je vrlo slična romanu „Pesma“. Tamo gde je bio Mića zadrti no-sex idealista partizan, ovde imamo Vuka, zadrtog radnika idealistu, koji se teško miri da drugi ljudi ne žive po strogoj liniji ideološkog svetonazora – neprijatelj vreba i u miru, a mi moramo da rintamo 24 sata kako bismo sagradili industriju i ostvarili budućnost. Ipak, tamo gde „Pesma” peva (a meni bi taj roman sigurno bio na listi najdražih domaćih ostvarenenja), u „Betonu i svicima“ se falšira. Ajde što je Vuk Rsavac kao junak neubedljiv – general koji je skinuo epolete da bi bio običan radnik, kako da ne, – nego je i naporni smarač, jedan od onih zbog kojih, kada ih vidiš, prelaziš na drugu stranu ulice zagnjuren u telefon kao noj. Interesantno je da Davičo, za kojeg se vezuje da je pesnik ženskog tela, ovde posvećuje muškom telu. Na svakih deset stranica opisuje koliko je Vuk razvijen, širokih pleća, kako su mu grudi „gotički lukovi”, a jagodice što se pod vojnički oštrim uglom povlače od krajeva obrva ka krajevima ušiju, ravne, mlade ploče prevučene tako zategnutom kožom da je niz njih morao da klizne svaki pokušaj brazdanja, A i telo mu je toliko široko da ruši sve kad prođe. Takvo telo postaje središte karnevalskog prostora u romanu, ali umesto da bude pokretač kolektivnog tela, on je više hemoroid koji ne dozvoljava pražnjenje ili ga barem čini neprijatnijim. Radnička klasa želi da se zabavlja, a on je onaj koji postaje neprijatan glas dužnosti i obaveza. I tu je srž zašto pisac falšira – Davičo je srcem bio za poeziju zadovoljstva tela, ali je folirao da mu je stalo do ideološkog moralisanja koje je upropastilo roman. Tako i, ono za Daviča tipično i meni milo, spajanje muškarca (koji je uvek pesnik) i žene (koja je otelotvorenje poezije (a ovde se žena čak i zove Rima!)), postaje naporno: šaputanje na jastuku se vrlo brzo pretvara u napornu ideološku svađu zato što je žena umesto mašinstva upisala unutrašnju arhitekturu, a to je, avaj, tako buržua, pa ćemo se raspravljati na 50 stranica. Delovi kada Davičo progovara kao pesnik, a ne kao ideolog, su vredni čitanja.

[Momčilo Žunić · Rating 2 out of 5]

Davičov (prozni) opus u određenom trenutku počinje da prerasta u PREKUCAVANJE RADNE NORME.

Kada bi baš prstom trebalo otkucati taj trenutak - neka mi to nadalje bude radna hipoteza - upro bih ga verovatno u "Beton i svice". Ponešto je, čini se, zajedničko Daviču i njegovom protagonisti, Vuku Rsavcu: pravovernost i proključala radna temperatura, nekoliko desetina stepeni iznad normale.* Ukoliko i dođe do zastranjenja, ono je minimalno i proishodi iz viška ideala i rada. Ne govori li onaj direktan pogled u oči Marksa, Engelsa i Lenjina [Ujka Josif je simptomatično izostao sa zida!], pogled koji istovremeno na sindikalnom zboru preleće preko radnika i partijskih komesara, jer Vuk Rsavac račune polaže jedino izvoru, upravo o tome. O višku ideala, sopstvenih vrednosti i pravovernosti. Partija će nepogrešivo ukazati na ogrešenje, isključiti, korigovati i pomilovati koga treba. Najpre onoga koji je Sveti velikomučenik rada i ideala. Vernik se poput nabujale reke [Ne reci da se zove Nerekava!] vraća u svoje korito, jer, citiram: "A šta sam ja bez partije?"

Namesto znatno uspelije sinergije poezije i revolucije ("Pesma"), u drugom Davičovom romanu, dobili smo poratno udruživanje poezije i rada. U žanrovskoj srži, ovo je roman o radu i udarniku, u kome ono što bi trebalo da bude trudbenički erotizam postaje pornografizacija rada.** Nekadašnju ratnu retoriku smenila je radna. Diskurs ofanzive i neprijateljstva otkačen je sa okupatora i priboden na prirodu. Nju sad treba podjarmiti i silovati. [Baš tako u "Svicima"! Reka je kurva! Priroda je kurva!] Oreol herojske žrtve, za slobodu palih, treba da se prenese na udarnički.*** Žrtvu treba uzidati u obnovu.

Ovo je suštinski socrealistički roman - prvi od svoje tendenc-vrste koji sam pročitao - shematizovan, dramaturški predvidiv,  psihološki neistinit [Frojd je otperjao, ostao je Marks!], moralno-politički dogmatizovan, dijaloški i monološki izveštačen, parolaški ogoljen****, uz sporadična patetična proklizavanja ("mitraljeski rafal očajanja", primerice)*****. Mnogo praznog hoda, a RADpurRADIZAM to ne trpi. Gotovo da je naslovom sugerisano (pseudo)poetičko dvoumljenje. Beton je socrealizam a svici poetski (nadrealistički) proplamsaji. Nekada je zmaj izjedao slavuja, sada je beton ugasio svice.

*Buvije na jednom mestu u "Upotrebi sveta" govori o revoluciji koja se nakon rata preselila u vajarstvo. Sudeći po potenciranim (hiperdimenzioranim) telesnim atributima, deluje da je Rsavac sa postamenta izliven u tekst.

** Ispade da je u zemlji bez bazične industrije seks jedan od partijskih neprijatelja broj jedan. U rad se ide pohotno, s dignutim! U krevet se leže s palim! Nešto se tu "ne rimuje"!

***Zato jedan od likova, mladi pregalac a u slobodno vreme student - o, znakovitog li imena, Rade! - "balavi" na počivšu partizansku heroinu Vukicu Mitrović.

**** U tekstu su zbrinuti i blago mimikrirani svi ideološki postulati, i onaj o bazi-nadgradnji, i onaj o verskom opijumu, i onaj o inženjeringu duše ["Otvori duši ventil, ispusti preterani pritisak..."], i onaj o..., a ide se i do onih opštenarodnih FNRJ slogana o neprijatelju koji ne spava ili do ovog čije se preinačenje prepoznaje: "Neka se odmara ko je umoran. Ja produžujem." Produžujem i ja s par citata, preko norme:

1)Biti komunist: "To je ginuti, ginuti, ginuti sve do smrti." [Aha, to je, to je, to je to!]

2)"Da me neko za sto ili hiljadu godina upita šta je polovinom ovog veka bilo ukus života i uopšte život u Efenerjoti - ja bih mu rekao, rekao bih mu: 'Ščepati nejahanog još pastuva golim rukama za muda.' " [Uopšte život, reci mi ili mi reci]

***** Ume Davičo da razbije beton - tako "hleb ima svoju senku" - i razbija ga, podsećajući na sebe pređašnjeg, no opet, avaj, manje od sopstvene norme.

[Milovan Todorović · Rating 2 out of 5]

Čovjek je čak 3 puta dobijao NIN-ovu nagradu, a po tome je jedinstven. To može značiti samo tri stvari: ili je Davičo odličan pisac, ili je pisao hvalospjevno o jugoslovensko-socijalističkim temama pa je ''guran'' od strane vlasti, ili oboje.

Ovo je prvo njegovo djelo koje sam čitao. Prije nego što sam počeo, očekivao sam partizanske ili ranojugoslovenske teme u ovom romanu i nisam puno ni pogriješio. Ovo je roman koji prikazuje i hvali radničku snagu u Jugoslaviji. Nije loša knjiga, ali ništa posebno. Na momente malo zamorna, ne znaš ni kad je java ni kad je san, opisi znaju biti predugi, sagovornici nekad imaju dijaloge kao da su na drogama...Dopao mi se dio kad jedan radnik laže kako je on jedini preživio Titanik, i ne samo to, već je te noći na brodu uspio povaliti američku kraljicu (?!) koja mu je naletima seksualnog uzbuđenja uzvikivala: ''Živeli jugoslovenski muškarci.''