What do you think?
Rate this book
Izlazak
- GenresNovels
324 pages
First published January 1, 1960
2 people are currently reading
29 people want to read
About the author
Radomir Konstantinović
23 books12 followersRadomir Konstantinović je bio srpski književnik i filozof. Bio je član Literarne redakcije Radio Beograda od 1949-1951. godine. Uređivao je časopis "Mladost", "Književne novine" i dvonedeljnik "Danas". Više decenija bio je saradnik Trećeg programa Radio Beograda.
Konstantinović je počeo kao pesnik, sa zbirkom stihova „Kuća bez krova“, da bi se posvetio romanu i objavio čitav niz eksperimentalnih projekata i modernih dela: „Daj nam danas“, „Mišolovka“, „Čisti i prljavi“, „Izlazak“ (NIN-ova nagrada 1960. godine) i „Ahasver ili traktat o pivskoj flaši“.
Konstantinović je počeo kao pesnik, sa zbirkom stihova „Kuća bez krova“, da bi se posvetio romanu i objavio čitav niz eksperimentalnih projekata i modernih dela: „Daj nam danas“, „Mišolovka“, „Čisti i prljavi“, „Izlazak“ (NIN-ova nagrada 1960. godine) i „Ahasver ili traktat o pivskoj flaši“.
Ratings & Reviews
Friends & Following
Create a free account to discover what your friends think of this book!
Community Reviews
Displaying 1 - 3 of 3 reviews
October 18, 2024
Izašavši iz senke velike ličnosti i "najveće priče ikad ispričane", Konstantinovićev Juda progovara iz neravnopravnosti o neravnopravnosti kao onaj čiji se glas nikad ne čuje. Namesto podređenog položaja gde je sve obdelavano po Njegovim besedama i po besedama o Njegovim besedama i gde je izdajnik, takoreći, tek propovska funkcija, ovde dobijamo Jevanđelje po Judi. Drugi ugao i manično pričanje.
Slovoproliće je uslovljeno najnelagodnijom pozicijom. Juda je onaj koji zna da ga na koncu besane noći, jedine u kojoj mu je dato(?) - bolje reći u kojoj mu je mogućno da se iskaže - očekuje smrt.* Tek kada Mesijina živa reč na krstu zamre, može da započne i da se (samo)uguši Judina. Zato ga se i ne krivi što ne može da ućuti - sa preopterećenom s(a)vešću ništa drugo mu ni ne preostaje.
Problem je samo što se izlaskom iz vlastitog života i svog narativa o vlastitom životu zauvek otklizava u oprečan narativ u kome je neizostavno Juda Juda a On On. Iliti sve što o Njemu kažem meni se vraća. Odatle izlaska nema!
"Svršeno je sa onima koji pričaju priče. Kad nemaš kuda onda ideš u priču."
Kao prvi domaći roman zasnovan na biblijskoj epizodi, Konstantinovićeva knjiga, za razliku od Pekićevog "Vremena čuda", ne potire mit, jer ne sadrži antimesijanski naboj**, što bi se opet, imajući u vidu kontekst u kom se "Izlazak" javlja, moglo uzeti za subverziju.
Sve je u prvom licu i kroz prvo lice: Juda kaže i Juda kaže da Mesija kaže. (Pro)kazujući mnogo, neumitno je da samom sebi uskoči usta. U maničnoj logoreji tek je uz jaku volju moguće ostati koncentrisan, ali će (pažljiviji) čitalac očitavati svekoliku manipulativnost, od zatrpavanja rečima kao dominantnoj strategiji, preko postupaka trganja iz konteksta, zabašurivanja (gde se to, recimo, denuše drugi apostoli), podmetanjâ, preuveličavanja (sopstvene inferiornosti i ružnoće), preinačenjâ i ublažavanjâ ...
Pa opet Juda nije odbojan, ne zato što je kao vešt lažov obrlatio za svoju stvar (nije! ni vešt lažac, nije ni obrlatio!), niti zbog toga što je dozlaboga duhovit pričalac, mada takvih momenata ima***, već zato što je nemoguće da se sve vreme laže i zato što je, uprkos svim zaobilaženjima, dat reljefno, kao biće s kojim se može i saosećati. (Mesija je uz sebe primao slabe, a Juda je najslabiji!) Namesto funkcije pružena je i psihologija, ali i sablazan koja se ne ispiljuje isključivo iz njegovog legla. (L)Judski odviše (L)Judski: "[...] ali ko bi više voleo da bude raspet a ne onaj koji raspinje?", "Ja, vaša plata. Kojom ćete da mu platite za udarac po njegovom licu. Za pljuvačku kojom ste ga pljuvali.", "Budi srećan svete: ostajem Juda zauvek."
* Eto nas na tragu "Derviša i smrti", eto jednog od Čitaoca s meditativno-filozofskim pretenzijama. Doduše, u razmišljanja o paralelama valja uključiti stanovita mimoilaženja. Recimo: 1) izgovorena namesto zapisane ispovesti, ne ulazeći u verovatnost toga da se ova naplavina pre može izgovoriti za noć, negoli se Nurudinova pripovest može ispisati, što, naprotiv, ne znači da je "Izlazak" uspeliji roman od "Derviša" ; 2) Kom se to auditorijumu, ako ikom, Juda obraća? Nije li pričanje izraz jedne neizgrađene, infantilne svesti koja mora da se ospolji, jer drugačije ne ume - "Možda ću nešto i da razumem, zato govorim"? Logoreični nanos zato najpre dođe kao pucanj u prazno. Ahmed, s druge strane ima (makar) jednog čitaoca koji ga voli, onog koji skraja ostavlja komentar ispod teksta.
** Pekić je docnije otpisivao "Vreme čuda", zbog jednoobraznosti Hristovog lika, što opet ne znači da je reč o neuspelijem delu u odnosu na "Izlazak". Jedna od temeljitih razlika u motivaciji jesta ta što kod Pekića već postoji Knjiga koje se Juda pridržava. Kod Konstantinovića jedna od refrenskih sentenci jeste ona o DELU koje prethodi REČI. Dok god traje Judina priča, traje i drama o mogućnosti da se Knjiga drugačije ispisuje - mada je Juda samog sebe otpisao! - i da je binarnost koju upisuje - On je bio On i Ja sam bio Ja da bi On bio On! - moguće izbeći. Što će reći da je drugačiji izlazak koliko-toliko u Judinim rukama.
***I Pekić je Čitalac.
A gde je moj čitalački put? Strahovao sam od "Izlaska" kao od nečega u šta ću pre ubeđivati sebe da mi se dopada - već jednom započinjao! - jer je Konstantinović prevashodno inteligibilni autor, koji sa nepromenljivim poetsko-pripovedačkim manirom i poslovičnom eksperimentalnošću - ne i hermetičnošću od koje sam takođe strahovao! - puca u sopstvenu recepciju. Onda: koja je prava mera eksperimentalnosti? Gde je treba kratiti nauštrb priče i pripovedanja, a gde potencirati do raspukline u razumevanju? Ono što je vrlina odabranog logorejskog principa ovde je ujedno i mana. I nije se moralo i moralo se kratiti. Postoji nemala deonica koju sam s naporom krčio [Nju bih kratio!], konačno ubedivši sebe da je valja krčiti... A onda kada se odatle izbije na čistinu, nije moglo a da me ne pukne. Dvesta strana prslo za dan i po. U dopadanju.
Slovoproliće je uslovljeno najnelagodnijom pozicijom. Juda je onaj koji zna da ga na koncu besane noći, jedine u kojoj mu je dato(?) - bolje reći u kojoj mu je mogućno da se iskaže - očekuje smrt.* Tek kada Mesijina živa reč na krstu zamre, može da započne i da se (samo)uguši Judina. Zato ga se i ne krivi što ne može da ućuti - sa preopterećenom s(a)vešću ništa drugo mu ni ne preostaje.
Problem je samo što se izlaskom iz vlastitog života i svog narativa o vlastitom životu zauvek otklizava u oprečan narativ u kome je neizostavno Juda Juda a On On. Iliti sve što o Njemu kažem meni se vraća. Odatle izlaska nema!
"Svršeno je sa onima koji pričaju priče. Kad nemaš kuda onda ideš u priču."
Kao prvi domaći roman zasnovan na biblijskoj epizodi, Konstantinovićeva knjiga, za razliku od Pekićevog "Vremena čuda", ne potire mit, jer ne sadrži antimesijanski naboj**, što bi se opet, imajući u vidu kontekst u kom se "Izlazak" javlja, moglo uzeti za subverziju.
Sve je u prvom licu i kroz prvo lice: Juda kaže i Juda kaže da Mesija kaže. (Pro)kazujući mnogo, neumitno je da samom sebi uskoči usta. U maničnoj logoreji tek je uz jaku volju moguće ostati koncentrisan, ali će (pažljiviji) čitalac očitavati svekoliku manipulativnost, od zatrpavanja rečima kao dominantnoj strategiji, preko postupaka trganja iz konteksta, zabašurivanja (gde se to, recimo, denuše drugi apostoli), podmetanjâ, preuveličavanja (sopstvene inferiornosti i ružnoće), preinačenjâ i ublažavanjâ ...
Pa opet Juda nije odbojan, ne zato što je kao vešt lažov obrlatio za svoju stvar (nije! ni vešt lažac, nije ni obrlatio!), niti zbog toga što je dozlaboga duhovit pričalac, mada takvih momenata ima***, već zato što je nemoguće da se sve vreme laže i zato što je, uprkos svim zaobilaženjima, dat reljefno, kao biće s kojim se može i saosećati. (Mesija je uz sebe primao slabe, a Juda je najslabiji!) Namesto funkcije pružena je i psihologija, ali i sablazan koja se ne ispiljuje isključivo iz njegovog legla. (L)Judski odviše (L)Judski: "[...] ali ko bi više voleo da bude raspet a ne onaj koji raspinje?", "Ja, vaša plata. Kojom ćete da mu platite za udarac po njegovom licu. Za pljuvačku kojom ste ga pljuvali.", "Budi srećan svete: ostajem Juda zauvek."
* Eto nas na tragu "Derviša i smrti", eto jednog od Čitaoca s meditativno-filozofskim pretenzijama. Doduše, u razmišljanja o paralelama valja uključiti stanovita mimoilaženja. Recimo: 1) izgovorena namesto zapisane ispovesti, ne ulazeći u verovatnost toga da se ova naplavina pre može izgovoriti za noć, negoli se Nurudinova pripovest može ispisati, što, naprotiv, ne znači da je "Izlazak" uspeliji roman od "Derviša" ; 2) Kom se to auditorijumu, ako ikom, Juda obraća? Nije li pričanje izraz jedne neizgrađene, infantilne svesti koja mora da se ospolji, jer drugačije ne ume - "Možda ću nešto i da razumem, zato govorim"? Logoreični nanos zato najpre dođe kao pucanj u prazno. Ahmed, s druge strane ima (makar) jednog čitaoca koji ga voli, onog koji skraja ostavlja komentar ispod teksta.
** Pekić je docnije otpisivao "Vreme čuda", zbog jednoobraznosti Hristovog lika, što opet ne znači da je reč o neuspelijem delu u odnosu na "Izlazak". Jedna od temeljitih razlika u motivaciji jesta ta što kod Pekića već postoji Knjiga koje se Juda pridržava. Kod Konstantinovića jedna od refrenskih sentenci jeste ona o DELU koje prethodi REČI. Dok god traje Judina priča, traje i drama o mogućnosti da se Knjiga drugačije ispisuje - mada je Juda samog sebe otpisao! - i da je binarnost koju upisuje - On je bio On i Ja sam bio Ja da bi On bio On! - moguće izbeći. Što će reći da je drugačiji izlazak koliko-toliko u Judinim rukama.
***I Pekić je Čitalac.
A gde je moj čitalački put? Strahovao sam od "Izlaska" kao od nečega u šta ću pre ubeđivati sebe da mi se dopada - već jednom započinjao! - jer je Konstantinović prevashodno inteligibilni autor, koji sa nepromenljivim poetsko-pripovedačkim manirom i poslovičnom eksperimentalnošću - ne i hermetičnošću od koje sam takođe strahovao! - puca u sopstvenu recepciju. Onda: koja je prava mera eksperimentalnosti? Gde je treba kratiti nauštrb priče i pripovedanja, a gde potencirati do raspukline u razumevanju? Ono što je vrlina odabranog logorejskog principa ovde je ujedno i mana. I nije se moralo i moralo se kratiti. Postoji nemala deonica koju sam s naporom krčio [Nju bih kratio!], konačno ubedivši sebe da je valja krčiti... A onda kada se odatle izbije na čistinu, nije moglo a da me ne pukne. Dvesta strana prslo za dan i po. U dopadanju.
March 6, 2020
Objektivno „Izlazak” jeste jedan od (naj)značajnih romana modernizma u srpskoj književnosti. Antiroman, napisan u vidu hermetičnog toka svesti Jude tokom večeri nakon Hristovog raspeća. Stilski koncizan, telegrafski, eksperimentalan.
Subjektivno, „Izlazak” je nešto najdosadnije što sam čitao, ikada.
Subjektivno, „Izlazak” je nešto najdosadnije što sam čitao, ikada.
October 15, 2018
Version alternative, et exigeante, du couple Juda/Jésus
Displaying 1 - 3 of 3 reviews