What do you think?
Rate this book
Deobe 1-3
Romanom „Deobe“ 1961. godine Ćosić se ponovo vraća Drugom svetskom ratu. Središnja tema je deoba u narodu, deoba na partizane i četnike i posledice ove podele. Sa književnoumetničkog stanovišta, ovaj roman donosi niz novina, osobenu kompoziciju, dominaciju unutrašnjeg monologa, otkrivanje umetničkog funkcionisanja poliloga kao sredstva za ispoljavanje mase kao književnog junaka, unošenje dokumentarnog materijala, stilsku raznovrsnost i izuzetno slojevitu leksiku.
- GenresFiction
710 pages
First published January 1, 1961
2 people are currently reading
116 people want to read
About the author
Dobrica Ćosić
133 books88 followersDobrosav Dobricа Ćosić (1921-2014), pisаc, esejistа, političаr, jednа od nаjznаčаjnijih figurа srpske istorije i književnosti druge polovine 20. vekа. U književnost ulаzi 1951. godine sа svojim prvim romаnom Dаleko je sunce, prvim modernim romаnom o jugoslovenskoj revoluciji koji je predstаvljаo kritiku revolucionаrnog terorа. Romаn je preveden nа tridesetаk jezikа, а sаmo u SSSR-u štаmpаn u 1.600.000 primerаkа. Zаtim objаvljuje romаne: Koreni (1954), Deobe (1961), Bаjkа (1965), Vreme smrti (tetrаlogijа, 1972–79), Vreme zlа – trilogijа Grešnik (1985), Otpаdnik (1986) i Vernik (1990), Vreme vlаsti I (1996) i Vreme vlasti II (2007). Dobitnik je Ninove nаgrаde dvа putа (zа romаne Koreni i Deobe), uz Oskаrа Dаvičа i Živojinа Pаvlovićа jedini je od trojice književnikа koji su ovu nаgrаdu dobili više putа.
Udruženje književnikа Srbije dodelilo mu je 1986. Nаgrаdu UKS zа izuzetаn znаčаj zа književno stvаrаlаštvo. Povelju Zаdužbine Jаkovа Ignjаtovićа iz Budimpešte dobio je 1989. godine. Njegoševа nаgrаdа uručenа mu je 1990. godine nа Cetinju zа troknjižje Vreme zlа.
Dvа putа je dobio trаdicionаlnu godišnju nаgrаdu Nаrodne biblioteke Srbije zа nаjčitаniju domаću knjigu (1990. godine zа romаn Vernik i 1996. zа romаn Vreme vlаsti I; inаče, jedаn je od sаmo tri piscа, uz Slobodаnа Selenićа i Ljiljаnu Hаbjаnović Đurović, koji je ovu nаgrаdu dobio više putа). Povodom sedamdesetog rođendаnа dobio je 1991. godine specijаlnu Vukovu nаgrаdu. Junа 1993. dodeljenа mu je književnа nаgrаdа „Zlаtni krst knezа Lаzаrа“, dok je romаn Vreme vlаsti višestruko nаgrаđivаn (Kočićevo pero 1996, Nаgrаdа „Lаzа Kostić“ 1996, „Mešа Selimović“ 1997, „Petаr Kočić“ 1997, Kočićevа nаgrаdа 1998, nаgrаdа „Svetozаr Ćorović“ 1997, а ugledni švаjcаrski list Nuvo Kotidijen je, nа osnovu аnkete među čitаocimа u toj zemlji, početkom mаjа mesecа 1996. ovаj romаn proglаsio jednim od sedаm nаjboljih evropskih romаnа). Godine 1998. u Kruševаčkom pozorištu uručen mu je „Zlаtni krst despotа Stefаnа Lаzаrevićа“.
U Moskvi je mаjа 2010. postаo prvi dobitnik nаgrаde „Puškin“ zа izuzetne zаsluge u književnosti, a u okviru Prvog slovenskog forumа umetnosti „Zlаtni vitez“ predsednik udruženjа pisаcа Rusije Vаlerij Gаničev uručio je Ćosiću i nаgrаdu „Zlаtni vitez“ zа književno stvаrаlаštvo.
Delа Dobrice Ćosića prevedenа su nа tridesetаk jezikа, а svi romаni prevedeni su nа frаncuski gde su dobili nаjveće pohvаle.
Udruženje književnikа Srbije dodelilo mu je 1986. Nаgrаdu UKS zа izuzetаn znаčаj zа književno stvаrаlаštvo. Povelju Zаdužbine Jаkovа Ignjаtovićа iz Budimpešte dobio je 1989. godine. Njegoševа nаgrаdа uručenа mu je 1990. godine nа Cetinju zа troknjižje Vreme zlа.
Dvа putа je dobio trаdicionаlnu godišnju nаgrаdu Nаrodne biblioteke Srbije zа nаjčitаniju domаću knjigu (1990. godine zа romаn Vernik i 1996. zа romаn Vreme vlаsti I; inаče, jedаn je od sаmo tri piscа, uz Slobodаnа Selenićа i Ljiljаnu Hаbjаnović Đurović, koji je ovu nаgrаdu dobio više putа). Povodom sedamdesetog rođendаnа dobio je 1991. godine specijаlnu Vukovu nаgrаdu. Junа 1993. dodeljenа mu je književnа nаgrаdа „Zlаtni krst knezа Lаzаrа“, dok je romаn Vreme vlаsti višestruko nаgrаđivаn (Kočićevo pero 1996, Nаgrаdа „Lаzа Kostić“ 1996, „Mešа Selimović“ 1997, „Petаr Kočić“ 1997, Kočićevа nаgrаdа 1998, nаgrаdа „Svetozаr Ćorović“ 1997, а ugledni švаjcаrski list Nuvo Kotidijen je, nа osnovu аnkete među čitаocimа u toj zemlji, početkom mаjа mesecа 1996. ovаj romаn proglаsio jednim od sedаm nаjboljih evropskih romаnа). Godine 1998. u Kruševаčkom pozorištu uručen mu je „Zlаtni krst despotа Stefаnа Lаzаrevićа“.
U Moskvi je mаjа 2010. postаo prvi dobitnik nаgrаde „Puškin“ zа izuzetne zаsluge u književnosti, a u okviru Prvog slovenskog forumа umetnosti „Zlаtni vitez“ predsednik udruženjа pisаcа Rusije Vаlerij Gаničev uručio je Ćosiću i nаgrаdu „Zlаtni vitez“ zа književno stvаrаlаštvo.
Delа Dobrice Ćosića prevedenа su nа tridesetаk jezikа, а svi romаni prevedeni su nа frаncuski gde su dobili nаjveće pohvаle.
Ratings & Reviews
Friends & Following
Create a free account to discover what your friends think of this book!
Community Reviews
Displaying 1 - 2 of 2 reviews
March 10, 2024
Ljudi su kao trava: takvi su kakvo je i vreme.
Namučio me je Ćosić, toliko da sam poslednjih 100 strana sigurno razvlačio dve nedelje, toliko da još uvek nisam u stanju čitam bilo koji roman. Sama tematika je i više nego delikatna, a ni Ćosićev stil nimalo ne olakšava. Što su zapravo dva najveća problema koja imam sa ovom knjigom, jedan je sam stil pisanja, a drugi karakterizacija četnika.
Glavni likovi imaju svoj razvojni put, ali su četnici klasično okarakterisani kao bradati pijanci i koljači i to mi se ni malo ne sviđa. Ipak roman prati četnički pokret kroz ceo Drugi svetski rat, ne igraju neku sporednu ulogu. Ta karakterizacija ide niz dlaku tadašnjem sistemu i društvenoj situaciji, u isto vreme i oduzima vrednost samom romanu i stavlja ga u rang propagandne knjiženosti. Daleko od toga da imam simpatije prema četnicima, Deobe nude mnogo više od samo propagande književnosti.
Stilski iskorak je napravljen u odnosu na Korene, generalno deluje da je svakoj knjizi pisac dodavao nove elemente svom pisanju i trudio se da napravi promenu. Od vrlo plastičnih partizana knjige Daleko je sunce, preko već zacementiranog klasika, Korena, Deobe donose mešavinu boljki prethodna dva romana i stilske iskorake u vidu menjanja pogleda, igranja sa prvim i trećim licem, grupnog razgovora (Bajku nisam čitao, ali znam da je potpuno drugačija). Ostali su plastični likovi, ovaj put četnici, umesto partizana iz Daleko je sunce, kao i "sakrivanje" identiteta lika koji govori, što se prvi put pojavilo u Korenima, gde se čitaocu iz konteksta šta je izgovoreno, ostavlja da zaključi ko te reči izgovara.
Sam roman je vrlo atmosferičan, ako je to uopšte i reč. Kao da ceo izvire iz neke teskobe, kao da se ceo dešava u nekoj mračnoj šumi. Čak je i dijalog sveden na monolog dva lika, koji tu teskobu samo pojačava. Na momente prespor, sa pažljivim postavljanjem scene kao u nekom filmu, na momente prebrz gde se interpunkcija izbacuje, likovi gube imena i postaju celina sa stotinu glava koje sve pričaju u isto vreme.
Deobe su, naravno, ključni motiv romana. Deobe na partizane i četnike, na grad i selo, sluge i vlasnike, učene i seljake, očeve i sinove, na okupatore i oslobodioce i sve one između ta dva. Uspeo je Ćosić da od ratnog romana napravi psihološki, predstavi sve ove sukobe i iskleše naš mentalitet. Sad moj mozak iz neke fioke vadi onaj video: "Za budalu je posao razonoda. Nije bitno kolko će zaradi, važno ako je Duško posadio šes ljade korena paradajz, ja mora posadim osam, da ga poebem, da sam bolji od njega". I to je prosto tako, treba se pogledati u ogledalo i reći da je upravo to naš mentalitet.
Epizoda sa guranjem naroda u crkvu mi je definitivno jedna od najupečatljivijih scena u domaćoj književnosti. Nervoza, skučenost, vrućina, vriska, cika, nemogućnost dogovora, nada, vera, hrabrost i sve ostalo prikazuju sužavanje opcija jadnog naroda jednog sela dok ih Nemci okupljaju i guraju u crkvu koju će porušiti. Mogli su da pobegnu, da se sakriju, da naprave drugi izbor, ali sada izbora više nema, kao što ih ni četnici na kraju rata neće više imati.
Nekako mi je teško da dam četvorku, ali ni petica mi se ne čini adekvatnom. Koreni su jezgrovitiji, Deobe više epske, ako ništa, zbog priče o Avramu i Isaku tj. Urošu i Milošu Baboviću. Samo ovde nema Boga da kaže kad je dosta.
Namučio me je Ćosić, toliko da sam poslednjih 100 strana sigurno razvlačio dve nedelje, toliko da još uvek nisam u stanju čitam bilo koji roman. Sama tematika je i više nego delikatna, a ni Ćosićev stil nimalo ne olakšava. Što su zapravo dva najveća problema koja imam sa ovom knjigom, jedan je sam stil pisanja, a drugi karakterizacija četnika.
Glavni likovi imaju svoj razvojni put, ali su četnici klasično okarakterisani kao bradati pijanci i koljači i to mi se ni malo ne sviđa. Ipak roman prati četnički pokret kroz ceo Drugi svetski rat, ne igraju neku sporednu ulogu. Ta karakterizacija ide niz dlaku tadašnjem sistemu i društvenoj situaciji, u isto vreme i oduzima vrednost samom romanu i stavlja ga u rang propagandne knjiženosti. Daleko od toga da imam simpatije prema četnicima, Deobe nude mnogo više od samo propagande književnosti.
Stilski iskorak je napravljen u odnosu na Korene, generalno deluje da je svakoj knjizi pisac dodavao nove elemente svom pisanju i trudio se da napravi promenu. Od vrlo plastičnih partizana knjige Daleko je sunce, preko već zacementiranog klasika, Korena, Deobe donose mešavinu boljki prethodna dva romana i stilske iskorake u vidu menjanja pogleda, igranja sa prvim i trećim licem, grupnog razgovora (Bajku nisam čitao, ali znam da je potpuno drugačija). Ostali su plastični likovi, ovaj put četnici, umesto partizana iz Daleko je sunce, kao i "sakrivanje" identiteta lika koji govori, što se prvi put pojavilo u Korenima, gde se čitaocu iz konteksta šta je izgovoreno, ostavlja da zaključi ko te reči izgovara.
Sam roman je vrlo atmosferičan, ako je to uopšte i reč. Kao da ceo izvire iz neke teskobe, kao da se ceo dešava u nekoj mračnoj šumi. Čak je i dijalog sveden na monolog dva lika, koji tu teskobu samo pojačava. Na momente prespor, sa pažljivim postavljanjem scene kao u nekom filmu, na momente prebrz gde se interpunkcija izbacuje, likovi gube imena i postaju celina sa stotinu glava koje sve pričaju u isto vreme.
Deobe su, naravno, ključni motiv romana. Deobe na partizane i četnike, na grad i selo, sluge i vlasnike, učene i seljake, očeve i sinove, na okupatore i oslobodioce i sve one između ta dva. Uspeo je Ćosić da od ratnog romana napravi psihološki, predstavi sve ove sukobe i iskleše naš mentalitet. Sad moj mozak iz neke fioke vadi onaj video: "Za budalu je posao razonoda. Nije bitno kolko će zaradi, važno ako je Duško posadio šes ljade korena paradajz, ja mora posadim osam, da ga poebem, da sam bolji od njega". I to je prosto tako, treba se pogledati u ogledalo i reći da je upravo to naš mentalitet.
Epizoda sa guranjem naroda u crkvu mi je definitivno jedna od najupečatljivijih scena u domaćoj književnosti. Nervoza, skučenost, vrućina, vriska, cika, nemogućnost dogovora, nada, vera, hrabrost i sve ostalo prikazuju sužavanje opcija jadnog naroda jednog sela dok ih Nemci okupljaju i guraju u crkvu koju će porušiti. Mogli su da pobegnu, da se sakriju, da naprave drugi izbor, ali sada izbora više nema, kao što ih ni četnici na kraju rata neće više imati.
Nekako mi je teško da dam četvorku, ali ni petica mi se ne čini adekvatnom. Koreni su jezgrovitiji, Deobe više epske, ako ništa, zbog priče o Avramu i Isaku tj. Urošu i Milošu Baboviću. Samo ovde nema Boga da kaže kad je dosta.
November 1, 2018
Naravno, čitao sam Deobe i mnogo ranije, ali potpuno je drugačije iskustvo kada ih se čita
sa ipak nekim priličnim životnim iskustvom, i nakon što i sam prođeš jedan težak i krvav rat, možda donekle drugačiji od onog o kome je pisao Ćosić, ali opet svi su ratovi u suštini slični i isti.
Na stranu ideološka obojenost i uverenja, ali vrednost umetnička, književna, ovog dela je izvanredna. Taj sklop rečenica, taj misaoni tok, to slikanje onog i najdubljeg i najpovršnijeg u čoveku, tih najnižih strasti i nagona koji se probude pod pritiskom rata, opasnosti po život i bremenom istorije je sjajan. Iako se priča uglavnom kroz ugao nekoliko protagonista, izvanredno se dotiče i psihologije mase, onog duboko nesvesnog i podsvesnog u kolektivitetu. Ćosić je jasno odslikao koliko je tanka granica između slobode, pravde, dobrote, patriotizma s jedne, i tame, mraka, zločina i izdaje s druge strane, i kako se lako ta granica gubi i prelazi. Istorija, nasleđe, pritisak okolnosti, sve to utiče. Jedan isti čovek u jednom ratu može biti heroj, a u drugom izdajnik i kukavica.
Jezik, izuzetno bogat, neobičan, dubok, izražajan, bezbroj rečenica koje ću pamtiti,
ali evo samo primer jedne ,,kobila srče mesečinu''.
Impresivan je i način kako odslikava ljude koji su zašli u koljačku tamu. Gotovo možete da ih zamislite i vidite. Motivi Ljubiše Dačića su prizemni : sirotinja, bogataški sluga, rat će videti kao priliku za uspon na društvenoj lestvici, ali ni novoprigrabljena vlast i moć neće mu pomoći, duboko ukorenjena destrukcija i osećaj niže vrednosti u njemu odvešće ga u tamu.
Još upečatljivi je jezivi, sablasni lik koljača pod nadimkom Profesor : možete da zatvorite oči i da ga vidite kako utvarno, poput žive sablasti igra na mesečini i smeje se jezivim osmehom.
Tragedija Babovića, otac ubija sina, žena ubija muža sinoubicu, simbol je sve tragike
građanskih ratova , besmisla i zla koje donesu.
Ima tu još dosta da se kaže, ali i ovo je dovoljno.
Veliko delo.
sa ipak nekim priličnim životnim iskustvom, i nakon što i sam prođeš jedan težak i krvav rat, možda donekle drugačiji od onog o kome je pisao Ćosić, ali opet svi su ratovi u suštini slični i isti.
Na stranu ideološka obojenost i uverenja, ali vrednost umetnička, književna, ovog dela je izvanredna. Taj sklop rečenica, taj misaoni tok, to slikanje onog i najdubljeg i najpovršnijeg u čoveku, tih najnižih strasti i nagona koji se probude pod pritiskom rata, opasnosti po život i bremenom istorije je sjajan. Iako se priča uglavnom kroz ugao nekoliko protagonista, izvanredno se dotiče i psihologije mase, onog duboko nesvesnog i podsvesnog u kolektivitetu. Ćosić je jasno odslikao koliko je tanka granica između slobode, pravde, dobrote, patriotizma s jedne, i tame, mraka, zločina i izdaje s druge strane, i kako se lako ta granica gubi i prelazi. Istorija, nasleđe, pritisak okolnosti, sve to utiče. Jedan isti čovek u jednom ratu može biti heroj, a u drugom izdajnik i kukavica.
Jezik, izuzetno bogat, neobičan, dubok, izražajan, bezbroj rečenica koje ću pamtiti,
ali evo samo primer jedne ,,kobila srče mesečinu''.
Impresivan je i način kako odslikava ljude koji su zašli u koljačku tamu. Gotovo možete da ih zamislite i vidite. Motivi Ljubiše Dačića su prizemni : sirotinja, bogataški sluga, rat će videti kao priliku za uspon na društvenoj lestvici, ali ni novoprigrabljena vlast i moć neće mu pomoći, duboko ukorenjena destrukcija i osećaj niže vrednosti u njemu odvešće ga u tamu.
Još upečatljivi je jezivi, sablasni lik koljača pod nadimkom Profesor : možete da zatvorite oči i da ga vidite kako utvarno, poput žive sablasti igra na mesečini i smeje se jezivim osmehom.
Tragedija Babovića, otac ubija sina, žena ubija muža sinoubicu, simbol je sve tragike
građanskih ratova , besmisla i zla koje donesu.
Ima tu još dosta da se kaže, ali i ovo je dovoljno.
Veliko delo.
Displaying 1 - 2 of 2 reviews