1999

Besnilo – Atlantida – 1999 #3

by Borislav Pekić

Roman 1999. je treći i poslednji deo Pekićeve poznate antropološke trilogije Besnilo – Atlantida – 1999. To je kentaurski hibrid zbirke pripovedaka i romana, u kome se kroz neizračunjivo vreme spajaju rađanje, lutanje i smrt jedne komete. Slutnja propasti civilizacije na pragu samouništenja njenim tragičnim junacima daje simboličke obrise poslednjih bića na opustošenoj planeti. Ova dramatična priča u različitim junacima prepoznaće istu sudbinu, i kroz pet priča i pet čovečanstava udaljenih milonima godina sjediniti ih u zajedničku kataklizmu. „Ako je i ne opažaju, niti njene antropološke posledice razumeju, ljudi je osećaju. Ako su pravi, naravno. Ako i oni nisu već androidi...“

Genres: Science Fiction, Fiction, Fantasy, Serbian Literature

443 pages, Paperback

First published January 1, 1984

About the author

Borislav Pekić was a Serbian/Montenegrin political activist and writer. He was born in 1930, to a prominent family in Montenegro, at that time part of the Kingdom of Yugoslavia. From 1945 until his immigration to London in 1971, he lived in Belgrade. A staunch anti-communist throughout his life, he was the founding member of the Democratic Party during the post-Tito era and is considered one of the greats of 20th century literature.

Reviews

[Puella Sole · Rating 5 out of 5]

Možda i najluđi Pekić do sada, Sizif na steroidima. Priče koje se međusobno povezuju u roman vremenom, prirodom likova i pitanjem kad čovjek počinje ili prestaje da bude čovjek. Nije baš najlakše pratiti osnovnu nit u određenim trenucima, što je prilično smiješno uzimajući u obzir broj imena koja se u romanu javljaju :) Ovo je jedna od onih knjiga što vas ostave sa praznim pogledom uperenim ko zna gdje nakon što završite i posljednju stranu.

[Jadranka · Rating 4 out of 5]

Опсесивно срљање човечанства у сопствену пропаст, у разним историјским периодума била је главна инспирација Пекићу за трилогију; Беснило, Атлантида и 1999.
Роман 1999 је најмрачнија визија будућности али и човечанства уопште. Ипак, крајње чудан вид будучности.

[Miroslav Maričić · Rating 4 out of 5]

„Човек је сам, створен да сам живи и сам умре. Човечанство не постоји. Постоје само независни облици општег људског типа. Сваки је човек човечанство за себе. Свет као Целина илузија је погрешне перспективе. Постоје само светови, онолико светова колико има људи. Сваки је свет димензија за себе. Сваки је свет посед свог човека, неупоредив са свим другим и непојмљив од сваког другог.“

Последњи део аунтиутопијске трилогије писан је у најспоријем темпу, без трилерских делова који делу дају брзину, али са пуно Пекића који се бави питањем и природом човека. Док је први део још увек посматрао човека као део природе који жели да олакша свој живот и унапреди себе као индивидуу, Атлантида описивала последње трзаје људске цивилизације у бици са андроидском надолазећом стварношћу, у трећем делу 1999 човек је посматран као реликт, давно прошло време и разлог постојања свих тих хуманоидних робота, кибернетичких машина и друге технологије. Посматра се разлог постојања машина које се у борби са сопственом психом питају за свој разлог постојања када људи више нема, они су направљени да служе човеку и њихов век на Земљи је безнадежан сада када човека више нема или када је смрт последњег човека ту иза угла. Човек је у својим настојањима да унапреди свој живот новим технологијама, помагачима у виду андроида и протезама које спашавају и олакшавају живот човека али га уједно претварају и у нешто што човек није, јер немогуће је направити протезу за душу својствену једино живом створењу. Пекић верно представља очекивање од савременог човека, у данашњем аутоматизованом друштву,да ради низ послова роботском вољом, роботском прецизношћу и роботским учинком. Књига је писана 1984. године, не по Орвеловом мерењу времена, већ по мерењу времена цивилизације у којој сматрамо да живимо као људи, а можда смо заправо само Пекићеви андроиди и кибернетички роботи који ни наслућују да у својим синапсама немају ни трунку живота. Роман је подељен у пет целина, наизглед неповезаних, који се баве једном од цивилизација које су владале Земљом. Уједно сваки део посвећен је по једном од значајних писаца и у свом саставу има елементе поетике датих писаца. Бредбери, Симак, Асимов, Хаксли и Солжењицин послужили су својим делима као покретачка идеја за садржај овог причама склопљеног романа. Бредберијев опус који својим радом дарује не тако светлу будућност наше цивилизације, Симаков Град који описује сумрак цивилизације услед играња атомском енергијом, Асимов који своје дело гради на односу човек- робот, Хаксли који у Врлом новом свету приказује последњег свесног човека, док је човек у гулагу последњи човек на свету без слободе и права, који је описан у Солжењициновом капиталном делу. Крај човечанства и однос технологије у бројним елементима сувишне, али без које се сада не може, и човека описан је у форми фантастике и неког научно фантастичног филма, али краја који је уједно са данашње тачке гледишта на жалост превише опипљив и реалан.

„Бог је, најзад, могао и пропустити по нешто да створи, а ми све морамо да уништимо.“

[Tanja · Rating 5 out of 5]

Kao i uvek - knjige Borislava Pekića me ostavljaju bez teksta i uvek sebi kažem kako bi trebalo da pravim beleške dok čitam. Ovu knjigu sam skoro celu pročitala napolju na travi - poetično, zar ne? Kada se uzme u obzir njena tema. Ili bolje da kažemo teme i ideje koje Pekić razmatra.

Poslednji deo antiutopističe triologije, iako po mnogima najsporijeg tempa, verno oslikava piščevu glavnu preokupaciju - čoveka. Dok je u Besnilu, on sagledan kao biološko biće koje nastoji da svoju formu i sadržaj unapredi, Atlantidi kao retki ostatak davno propale civilizacije koje se okrenula ka višim misaonim ciljevima i koja upravo zbog toga propada (da li je rešenje u idealnoj srazmeri idealnog i materijalnog?), ovde je reč o čoveku sa neke druge strane.


Pre svega, čovek i njegov odnos prema prirodi koja ga okružuje. Pekić na izvestan način podvlači čovekovo nastojanje da prirodu podredi sebi iako je on samo jedan deo njene Celine. On se od nje otuđio i postaje više robor nego živo biće. Uništava je radi nekih besmislenih ciljeva koji vode ka nekim još besmislenijim ishodima. Dakle, čovek je kao prirodno biće u svom odnosu prema svojoj "majci" potpuni promašaj.

Zatim, šta je onda to čovek? Koliko mu se može oduzeti da on opet ostane čovek i šta se nečemu neživom može dodati da bi se smatralo čovečnim? To nas opet upućuje da pitanja postavljena u Atlantidi. Ovde ću citarati Pekića kad kaže - Čoveka čine njegove nesavršenosti (1999). Sličnu ideju ideju izražava i Romen Gari u svojoj knjizi Ptice odlaze da umru u Peruu - čovek je pionir čovečanstva. Njegova suština je upravo u konstantnom menjanju svoje suštine. Kada bi bio savršen, on više ne bi bio čovek pošto ne bi mogao da se menja.

Zatim čitava alegorija čovek - robot u današnjem društvu gde su ljudi primorani da robotski izvrašavaju pregrš poslova može samo da zastraši čitaoca. Postajemo li mi roboti? Odvija li se naš život isto po nekom Programu, a da toga nismo ni svestni? I kada bismo bili svesni, da li bi smo našli dovoljno hrabrost i odvažili se da to zaustavimo?

Jedna rečenica me je posebno zaprepastila - ljudi nisu mogli činiti ono šta su se oni spremali. Naravno da su mogli! Do te mere je čovečanstvo došlo - da se zbog gomile gluposti međusobno poubije uništavajući sve - iza mene, potop. Naivan pogled Arna na situaciji zasta otvara oči kada se radi o sadašnjici. Ljudi su na sve sposobni.

Što me dovodi do sledeće tačke. Prvi robot priča kako su roboti stvorili ljude da bi od njih kopirali volju za opstankom koja bi im pomogla da prežive u svom pohodu na svemir. Svaki čin kreacije koji za krajnji cilj ima potpuno bespotrebno i besciljno uništenje treba da bude zabranjen (moje lično mišljene) - kada se samo pogleda količina proizvedenih stvari čije ja nemena uništenje (podvlačim bespotrebno), može Čovek samo da se zaprepasti. Osim toga, može li nešto što i nije živo da ima nagon za samoodržanjem???

Na kraju, ostaje nam samo da se zaprepastimo cikličnosti istorije koju Pekić ovde slika - dok ne ograničimo naše materijalstičke težnje da sebi sve pokorimo, osuđeni smo na večito ponavljanje istog poraza. Do iznemoglosti.

Predložila bih (opet lično) svima koji ovo čitaju - zalijte cvet ili ga posadite. O životu treba brinuti jer čovek bez života ne postoji.

[Alhemičar želja · Rating 4 out of 5]

Pekić je bezvremen. Ipak, bilo mi je teško da pratim nit priče od samog početka. Knjiga je podeljena na pet priča koje opisuju pet čovečanstava udaljenih milionima godina. Svako čovečanstvo karakteriše odnos ljudi i robota i naposletku, androida. Logički mi deluje da Atlantida sleduje romanu 1999, mislim da bi tako antropološka trilogija bila potpunija i zasigurno razumljivija. Najviše mi se dopao roman Besnilo, zatim Atlantida i na kraju 1999.

[Sladjana Kovacevic · Rating 5 out of 5]

1999-BORISLAV PEKIĆ
✒️"Kad ću te opet videti?
Kad cveće ponovo procveta, reče krtica i nestade u zemlji."
🤖Da li su neki pisci zaista proroci ili se istorija neprestano ponavlja? Ko ili šta je čovek-program nekog kompjutera koji je debelo zakazao?
🤖Ovo je treći deo Pekićeve trilogije Besnilo/Atlantida/1999
🤖U Besnilu besni virus, pisano 1983, čitano mnogo puta, poslednji put 2020. Iz očiglednih razloga
🤖Atlantida je poslednja pisana, 1988, ali je druga u serijalu. Triler s robotima i ljudima i mnogo metafizičkog promišljanja o ljudskosti.
🤖Godina je 1999. Omaž Orvelovoj 1984, pisan u stvarnoj 1984. Ako stvarnost uopšte postoji.
🤖Čitana 2025. Još uvek slike i osvrt bez pomoći AI, jer sam tako u mogućnosti. 😁
🤖Roman se bavi proročanstvima, nuklearnom katastrofom, i počinje kao distopija, prelazi u postapokalipsu i SF.
🤖Arno, svaki od njih, bavi se pitanjima života i smrti i sopstvene čovečnosti. Neizvesnost, nada, smrt. To nas razlikuje od robota. A možda smo zaista svi androidi, samo još toga nismo svesni. Što je dobro. Nije lako buditi se sa saznanjem šta će se desiti, kad i kako.
🤖Pored Orvela, kome je posvećen ceo roman, svako poglavlje je posvećeno nekom autoru, od Bredberija preko Solženjicina do Hakslija.
🤖Koliko poglavlja-toliko Čovečanstava, ili nekih društava. I toliko Geneza i Mesija. Ljudskih, ljudsko-robotskih, robotskih.
🤖Na kraju svakog - smak sveta. I novi početak.
🤖A sad se vratite u prošlost i setite se koliko ste puta čuli ili pročitali da se predviđa smak sveta? 🤔
🤖Pitaj Boga, ili pitaj AI
✒️"Zakasnio si, reče krtica prekorno.
Zašto?, odgovorio sam. Nikad nije kasno."
...
...
#prerazmišljaton2025 @prerazmisljavanje #septembar #broj
#7sensesofabook #borislavpekić #1999

[Ivana · Rating 3 out of 5]

Iskreno, namučila me ova knjiga. Teška je za čitanje i praćenje i najmanje mi se dopala od ostalih iz trilogije. Možda mi prosto nije "legla ".

[Sonja · Rating 4 out of 5]

Moja ocena bi zapravo bila bliža 3,5 zvezdica.
Pekić je sjajan pisac, i bilo je lepo opet čitati na maternjem jeziku, ali mi ova knjiga nije legla kao Besnilo; previše je mračna, čak fatalistična (a možda u neku ruku i previše realna za naučnu fantastiku).

[Aleksandar Simovic · Rating 4 out of 5]

Бескрајна је моћ интелекта Борислава Пекића.

[Maša Tomković · Rating 5 out of 5]

Vise nego u bilo kojoj knjizi iz istog serijala, Pekicev geniji je, bas u ovoj dotakao svoj zenit.

("Jer sta je covjek nego narocit' koncept o sebi?")

[Marko Bzenić · Rating 5 out of 5]

Goated knjiga bre

[Sanja · Rating 5 out of 5]

Raspamećujuće i zbunjujuće Pekićevo pisanije... Matrix pre i preko Matrixa. Knjiga koju, definitivno, moram ponovo pročitati da bi bar jedan deo "legao" na svoje mesto.

Kako je suštinski 'svaki čovek vlastito čovečanstvo', drugim rečima da 'čovečanstva ima koliko i ljudi', a cinici su tvrdili i nekoliko preko toga - što je mutantska civilizacija autarkičnih jedinki nepobitno dokazala - zajednički Cilj, uslov za realizaciju Totaliteta, bio je neostvarljiv bez upotrebe sile. U tzv. diktaturama fanatizacijom, propagandom i golom prinudom, u tzv. demokratijama korupcijom, reklamom i manipulacijom.

[Moonfreckle · Rating 5 out of 5]

Knjiga je primarno filozofska studija čoveka i civilizacije uopšte. Nema klasičnu, linearnu radnju sa smenjujućim dogadjajima i mislim da je to glavni razlog zašto ljudima teško pada čitanje. Da, na momente jeste teška da se pohvata, ali se pažljivim čitanjem, i da, uključivanjem mozga (šta to beše mozak, jel?), sasvim dobro može ispratiti. Prepuna genijalnih rečenica, ova knjiga je nalik krugu jer gde počinje tu se završava i obrnuto. Ovo nije nikakva naučna fantastika ovo je ono što živimo danas i što ćemo živeti.

[Goran Jankuloski · Rating 1 out of 5]

Velikim umetnicima su valjda dozvoljeni veliki eksperimenti. Recimo da je ovo pokušaj neke metafizičke poezije. Svaka rečenica zvuči epohalno, ali na profan način, kao da time treba da doda sebi na istinitosti. Medjutim, ako se stvarno značenje ne otkriva, nego samo beskrajno nagoveštava, onda eksperiment ostaje zabavan samo piscu.
42/429

[Jelena]

Ne želim i ne mogu da nastavim. Stajem na 1/4 (25%). Nisam sa Pekićem na istoj talasnoj dužini ovaj put. Previše apstraktno i filozofski nastrojeno štivo za moj ukus.

[Marija Suzic · Rating 5 out of 5]

Masterpeace!

[Pavle Ranđelović · Rating 5 out of 5]

Odlicno

[Bogdan Maric · Rating 4 out of 5]

More confusing than some of his other works, amazing writer never the less

[Neny · Rating 5 out of 5]

One of the best books I've ever read!

[Misti Nite · Rating 2 out of 5]

I love the writer, but this one was a disappointing, overly-long and too vague piece. Still a great writer, tho.

[Mira Stantić · Rating 4 out of 5]

Zanimljivo.....