What do you think?
Rate this book
Deca
In Latin script (not Cyrillic).
Hardcover
First published January 1, 1960
8 people are currently reading
115 people want to read
About the author
Ivo Andrić
261 books1,254 followersIvo Andrić (Serbian Cyrillic: Иво Андрић; born Ivan Andrić) was a Yugoslav novelist, poet and short story writer who won the Nobel Prize in Literature in 1961. His writings dealt mainly with life in his native Bosnia under Ottoman rule.
Born in Travnik in Austria-Hungary, modern-day Bosnia and Herzegovina, Andrić attended high school in Sarajevo, where he became an active member of several South Slav national youth organizations. Following the assassination of Archduke of Austria Franz Ferdinand in June 1914, Andrić was arrested and imprisoned by the Austro-Hungarian police, who suspected his involvement in the plot. As the authorities were unable to build a strong case against him, he spent much of the war under house arrest, only being released following a general amnesty for such cases in July 1917. After the war, he studied South Slavic history and literature at universities in Zagreb and Graz, eventually attaining his PhD. in Graz in 1924. He worked in the diplomatic service of the Kingdom of Yugoslavia from 1920 to 1923 and again from 1924 to 1941. In 1939, he became Yugoslavia's ambassador to Germany, but his tenure ended in April 1941 with the German-led invasion of his country. Shortly after the invasion, Andrić returned to German-occupied Belgrade. He lived quietly in a friend's apartment for the duration of World War II, in conditions likened by some biographers to house arrest, and wrote some of his most important works, including Na Drini ćuprija (The Bridge on the Drina).
Following the war, Andrić was named to a number of ceremonial posts in Yugoslavia, which had since come under communist rule. In 1961, the Nobel Committee awarded him the Nobel Prize in Literature, selecting him over writers such as J.R.R. Tolkien, Robert Frost, John Steinbeck and E.M. Forster. The Committee cited "the epic force with which he ... traced themes and depicted human destinies drawn from his country's history". Afterwards, Andrić's works found an international audience and were translated into a number of languages. In subsequent years, he received a number of awards in his native country. Andrić's health declined substantially in late 1974 and he died in Belgrade the following March.
In the years following Andrić's death, the Belgrade apartment where he spent much of World War II was converted into a museum and a nearby street corner was named in his honour. A number of other cities in the former Yugoslavia also have streets bearing his name. In 2012, filmmaker Emir Kusturica began construction of an ethno-town in eastern Bosnia that is named after Andrić. As Yugoslavia's only Nobel Prize-winning writer, Andrić was well known and respected in his native country during his lifetime. In Bosnia and Herzegovina, beginning in the 1950s and continuing past the breakup of Yugoslavia, his works have been disparaged by Bosniak literary critics for their supposed anti-Muslim bias. In Croatia, his works had occasionally been blacklisted following Yugoslavia's dissolution in the 1990s, but were rehabilitated by the literary community. He is highly regarded in Serbia for his contributions to Serbian literature.
Born in Travnik in Austria-Hungary, modern-day Bosnia and Herzegovina, Andrić attended high school in Sarajevo, where he became an active member of several South Slav national youth organizations. Following the assassination of Archduke of Austria Franz Ferdinand in June 1914, Andrić was arrested and imprisoned by the Austro-Hungarian police, who suspected his involvement in the plot. As the authorities were unable to build a strong case against him, he spent much of the war under house arrest, only being released following a general amnesty for such cases in July 1917. After the war, he studied South Slavic history and literature at universities in Zagreb and Graz, eventually attaining his PhD. in Graz in 1924. He worked in the diplomatic service of the Kingdom of Yugoslavia from 1920 to 1923 and again from 1924 to 1941. In 1939, he became Yugoslavia's ambassador to Germany, but his tenure ended in April 1941 with the German-led invasion of his country. Shortly after the invasion, Andrić returned to German-occupied Belgrade. He lived quietly in a friend's apartment for the duration of World War II, in conditions likened by some biographers to house arrest, and wrote some of his most important works, including Na Drini ćuprija (The Bridge on the Drina).
Following the war, Andrić was named to a number of ceremonial posts in Yugoslavia, which had since come under communist rule. In 1961, the Nobel Committee awarded him the Nobel Prize in Literature, selecting him over writers such as J.R.R. Tolkien, Robert Frost, John Steinbeck and E.M. Forster. The Committee cited "the epic force with which he ... traced themes and depicted human destinies drawn from his country's history". Afterwards, Andrić's works found an international audience and were translated into a number of languages. In subsequent years, he received a number of awards in his native country. Andrić's health declined substantially in late 1974 and he died in Belgrade the following March.
In the years following Andrić's death, the Belgrade apartment where he spent much of World War II was converted into a museum and a nearby street corner was named in his honour. A number of other cities in the former Yugoslavia also have streets bearing his name. In 2012, filmmaker Emir Kusturica began construction of an ethno-town in eastern Bosnia that is named after Andrić. As Yugoslavia's only Nobel Prize-winning writer, Andrić was well known and respected in his native country during his lifetime. In Bosnia and Herzegovina, beginning in the 1950s and continuing past the breakup of Yugoslavia, his works have been disparaged by Bosniak literary critics for their supposed anti-Muslim bias. In Croatia, his works had occasionally been blacklisted following Yugoslavia's dissolution in the 1990s, but were rehabilitated by the literary community. He is highly regarded in Serbia for his contributions to Serbian literature.
Ratings & Reviews
Friends & Following
Create a free account to discover what your friends think of this book!
Community Reviews
Displaying 1 - 19 of 19 reviews
December 12, 2020
Zbirka Andrićevih pripovjetki o djeci, dječjem svijetu, djetinjstvu. Nije se još rodio na našim prostorima, u našim književnostima netko tko pripovijeda poput Andrića. Za sva vremena.
January 22, 2018
Mali ljudi koje mi zovemo 'deca', imaju svoje velike bolove i duge patnje, koje posle kao mudri i odrasli ljudi zaboravljaju. Upravo, gube ih iz vida. A kad bismo mogli da se spustimo natrag u detinjstvo, kao u klupu osnovne škole iz koje smo davno izišli, mi bismo ih opet ugledali. Tamo dole, pod tim uglom, ti bolovi i te patnje žive i dalje i postoje kao svaka stvarnost."
Read
April 28, 2021Drago mi je što sam se vratila "Deci", jednoj bitnoj zbirci, jer je dosta godina prošlo. Posebno me je iznenadilo što je Andrić u ovaj bolni kolaž uključio i temu traume kao posledice seksualnog zlostavljanja u detinjstvu u pripoveci "Ekskurzija", koju ranije nisam imala priliku da pročitam. Što se tiče par drugih pripovedaka i autorovih zaključaka, rekla bih da odrastanje ne podrazumeva strogo razvijanje ravnodušnosti prema sporednostima i zaokupljenost isključivo krupnim životnim problemima (doduše ima nas svakakvih, iz dana u dan to sebi potvrđujem). Anksioznost i brige oko sitnica su i te kako rasprostranjene pojave kod odraslih (ovo kaže osoba koja je prošle nedelje ispravljala riknu knjige dva sata jer nije mogla da zaspi).
Sve u svemu, prijatno je ovo podsećanje. Možda je čak bitnije pročitati Decu kao zrelija ličnost, a ne pretrčati zbirku sa dvanaest godina, pod pritiskom obrazovnog sistema, i zaturiti je negde za potiljak, jer ovo uopšte nije jednostavno štivo, ni u stilskom ni u emotivnom smislu, a bogami ni kad je odabir tema u pitanju.
"Nije osećao svoje telo ni znao svoje ime. Video je kako se protivna obala primiče i biva jasnija, i u tome je nalazio nove snage. Samo plivati! Isplivati iz hladne vode i okrenuti leđa svemu, i maštanjima o onom što je bilo, i čega nema, i što bi trebalo da bude, i ovoj obali i ovom životu. Plivati i isplivati!" - "Na obali"
"Život bi bio lakši i lepši kad bi bilo manje izlišnih susreta, ali kad se već ne mogu izbeći, treba ih koliko je mogućno skratiti, nastojati da se ne ponove i - što pre zaboraviti." - "Panorama"
"Mislim šta će biti od nas ako nas život i dalje bude menjao ovako brzo i ovako duboko, mislim da su samo promene koje zapažam na sebi dobre i pravilne." - "Pismo iz 1920. godine"
Sve u svemu, prijatno je ovo podsećanje. Možda je čak bitnije pročitati Decu kao zrelija ličnost, a ne pretrčati zbirku sa dvanaest godina, pod pritiskom obrazovnog sistema, i zaturiti je negde za potiljak, jer ovo uopšte nije jednostavno štivo, ni u stilskom ni u emotivnom smislu, a bogami ni kad je odabir tema u pitanju.
"Nije osećao svoje telo ni znao svoje ime. Video je kako se protivna obala primiče i biva jasnija, i u tome je nalazio nove snage. Samo plivati! Isplivati iz hladne vode i okrenuti leđa svemu, i maštanjima o onom što je bilo, i čega nema, i što bi trebalo da bude, i ovoj obali i ovom životu. Plivati i isplivati!" - "Na obali"
"Život bi bio lakši i lepši kad bi bilo manje izlišnih susreta, ali kad se već ne mogu izbeći, treba ih koliko je mogućno skratiti, nastojati da se ne ponove i - što pre zaboraviti." - "Panorama"
"Mislim šta će biti od nas ako nas život i dalje bude menjao ovako brzo i ovako duboko, mislim da su samo promene koje zapažam na sebi dobre i pravilne." - "Pismo iz 1920. godine"
March 1, 2022
Ова збирка је човјечја рибица, гмиже по забаченим мјестима ове пећине у нама коју продубљује. Заиста, као да неко баца ријечи које пропадају у вас, "на тле сад јабука паде." Туп звук пада остаје само у нама, мала, тешка, јабука. Понеси је у гроб. Кула је свијет у маломе, јасно оцртана граница овостраног и оностраног; само с ове стране убијање не боли. "Он се полако кретао дуж руба своје линије; а каткада би потрчао." То искуство рађа тигрове који нападају у мраку, и свуда су око нас, искачу из крунице цвијета, посебно су страшни у уском простору и у самоћи. Опис непријатеља који не постоји, сједим и упирем прстом, кажу: "Ту нема ништа." Налазимо се у кругу, "савршени и благословени облик правилног круга у ком сваки корак напред мора да води ка полазној тачки, ка излазу, или се, како му његов страх стално дошаптава, одједном претворио у неке беумно испреплетене кривине и спирале које и немају краја ни исхода, и у којима га негде чека сигурна, грозна смрт од страха, исцрпености и безнађа." И настављајући са читањем збирке, све више кружимо, залазимо дубоко, урезујемо кругове као навоје. Опис тетке Миле је диван, подсјећа на госопођу Еву Емила Синклера, свакоме ко има Милу живот је лакши, или утолико тежи - ако је далеко. А ако је ту, можете је дотаћи, како се помирити са њеним падом, нестанком онога на чему се темељи ваш однос? Није смрт, можда је само истина. Ћорканов лик је сличан као у роману, меланхоличан, суморан, скитничав, нешто као покисао миш, смијешан. " На крају сваке шале је смрт и иза сваког смеха ћутање." Његова патња га осамљује, дан мирише на "покислу децу" и у њему се шире "сиви предели у којима ништа не ниче и не живи." Збирка је онеобичена, насловљена са "Деца", а тако болна и тако вјечно затајена, унутрашња бујица. Не нестаје са "одраслим добом", све више пече у поткожном ткицу, неки је забораве - тог тренутка дјетињство је готово. Свима су нам познати, јер живе око нас и са нама, у комшилуку, старији људи, мрзовољни, горки, злобни. Стара оронула кућа је слична баби чије се породице сјећају још само реликтне врсте, прозори су јој једине споне са вањским, живим свијетом. Разбити јој прозор значи убити је. Сцене насиља над дјечаком редају се пред очима, врисци, јауци, а и даље се глорификује насиље ауторитета. Да, а траже разлоге против љубави. Нема лијека свој несрећној дјеци. Али оно што је написано можда говори нешто умјесто усана у сјени. Размишљам колико се приповијетка "Књига" може двојако схватити, једни неће разумијети бригу, излишну, безразложну, а у другима ће бити све стварније и усамљеније. Лијечимо се причама.
"Истина је да и њему уторба гори за лепотом; а та је лепота видљива (и колима се вози!), али недостижна и незадржљива; не да се ухватити, не може се украсти, нема се за шта купити, нити се може од људи отети ни од бога измолити; као привиђење је, нестварно и кратковеко, а драже од свега што је живо, стварно и надохват руке."
"Само пливати! Испливати из хладне воде и окренути леђа свему, и маштањима о оном што је било, и чега нема, и што би требало да буде, и овој обали и овом животу.
Пливати и испливати!"
Амалија, из приче "Змија", слична је Лотици, сви се ослањају на њу, она држи све под контролом, а онда се сломи. Из приповијетке "Панорама" видимо како љепота утиче на човјека, како је нестална, смртна, а исто толико - драгоцјена. Али, ово није срећа, него њен фрагмент, у мору забиљежених тренутака који нам бјеже испред очију и које не можемо задржати, али их вјечно тражимо. Онај вео скинут са Маргаритиног гласа јесте пропаст љепоте, њене заносности, љубопитљивости која својим садражјем провоцира!
"Босна је земља мржње и страха", јежим се од помисли на истину, и ја у њој живим, и заиста, посвуда, у сваком покрету су каиновски нагони.
На крају, не остајемо у Лазаревој кули, кроз велику мисао о умјетнисти и њеној моћи, замислимо, на тренутак, да смо на ћуприји и да, као Салко Ћоркан, пркосимо олаком паду у воду, играјући лагано на танкој каменој огради. Умјетности, заваравај смрт још мало!
"Уметност је, говорила је мајка, несигуран позив који нит храни нит брани оног ко му се ода. Пут уметности уопште је неизвестан, варљив и тежак, а игра је понајтежа и најварљивија од свих уметности, чак озлоглашена и опасна ствар."
"И данас, после толико година, игра се тај њен чувени балет у ком уметност и воља за отпором побеђују савко зло, па и саму смрт."
"Истина је да и њему уторба гори за лепотом; а та је лепота видљива (и колима се вози!), али недостижна и незадржљива; не да се ухватити, не може се украсти, нема се за шта купити, нити се може од људи отети ни од бога измолити; као привиђење је, нестварно и кратковеко, а драже од свега што је живо, стварно и надохват руке."
"Само пливати! Испливати из хладне воде и окренути леђа свему, и маштањима о оном што је било, и чега нема, и што би требало да буде, и овој обали и овом животу.
Пливати и испливати!"
Амалија, из приче "Змија", слична је Лотици, сви се ослањају на њу, она држи све под контролом, а онда се сломи. Из приповијетке "Панорама" видимо како љепота утиче на човјека, како је нестална, смртна, а исто толико - драгоцјена. Али, ово није срећа, него њен фрагмент, у мору забиљежених тренутака који нам бјеже испред очију и које не можемо задржати, али их вјечно тражимо. Онај вео скинут са Маргаритиног гласа јесте пропаст љепоте, њене заносности, љубопитљивости која својим садражјем провоцира!
"Босна је земља мржње и страха", јежим се од помисли на истину, и ја у њој живим, и заиста, посвуда, у сваком покрету су каиновски нагони.
На крају, не остајемо у Лазаревој кули, кроз велику мисао о умјетнисти и њеној моћи, замислимо, на тренутак, да смо на ћуприји и да, као Салко Ћоркан, пркосимо олаком паду у воду, играјући лагано на танкој каменој огради. Умјетности, заваравај смрт још мало!
"Уметност је, говорила је мајка, несигуран позив који нит храни нит брани оног ко му се ода. Пут уметности уопште је неизвестан, варљив и тежак, а игра је понајтежа и најварљивија од свих уметности, чак озлоглашена и опасна ствар."
"И данас, после толико година, игра се тај њен чувени балет у ком уметност и воља за отпором побеђују савко зло, па и саму смрт."
August 23, 2017
Just wonderful, insightful, full of life wisdom...
February 16, 2022
"Celog života se posle lečimo od tog detinjstva."
February 10, 2024
Zbirka pripovjetki ispričanih putem retrospekcije pripovjedača koji se vividno sijeća događaja iz svog djetinjstva.
July 31, 2020
2.5
Iskreno, mislio sam da će priče više biti prilagođene deci, jer znam da se neke čitaju u osnovnoj školi, pa ih se kao takvih sećam.
Bilo kako bilo, većina priča (pa čak i one kratke) bi mogle da budu kraće, a da ne izgube smisao, niti da naškode andrićevskoj rečenici. Takođe, iako se u nekoliko priča odrasli sećaju svog detinjstva, i kao deca izgleda da su bili previše zreli i previše svesni sveta oko sebe, i to mi baš nekako ne pije vodu.
Sve u svemu, više volim Andrića u pričama poput "Most na Žepi", "Put Alije Đerzeleza" i sl.
Iskreno, mislio sam da će priče više biti prilagođene deci, jer znam da se neke čitaju u osnovnoj školi, pa ih se kao takvih sećam.
Bilo kako bilo, većina priča (pa čak i one kratke) bi mogle da budu kraće, a da ne izgube smisao, niti da naškode andrićevskoj rečenici. Takođe, iako se u nekoliko priča odrasli sećaju svog detinjstva, i kao deca izgleda da su bili previše zreli i previše svesni sveta oko sebe, i to mi baš nekako ne pije vodu.
Sve u svemu, više volim Andrića u pričama poput "Most na Žepi", "Put Alije Đerzeleza" i sl.
Read
June 5, 2022Read for school.
February 23, 2024
rešena bratu lektira i to je najvažnije
December 17, 2022
Imala sam za lektiru u aprilu. Idemo pripovetku po pripovetku, jer vremena, a i volje da pričam o delima ovog genijalnog čoveka, imam i uvek ću imati:
1.Kula - na mene je od svih nekako ostavila najmanji utisak, ali ima i o njoj dosta toga da se kaže. Na primer, savršeno napisan deo gde je čitaocu verno prenesena panika kroz koju Lazar prolazi dok ga udaraju mačem po rukama u bezazlenoj igri. Devojčica koja se nasumično pojavljuje. Celo detinjstvo provedeno u igri i smehu u toj turskoj kuli, i ona je, na kraju, sravnjena - a sa njom i Lazarevo detinjstvo. Ostaju samo sećanja, ma kakva ona bila.
2. U zavadi sa svetom - Lazar koji prvi put "zakorači" u svet odraslih slušajući krišom njihove priče i saznaje nešto o tom "sumnjivom" čoveku koga oni tako bez daha pominju. Iako se to nigde ne pominje, očigledno je sada da je čovek koji je u pitanju, nešto govorio protiv tadašnje vlasti i zato sada ne može nigde da se zaposli. Lazara to fascinira. Nekad se svet odraslih čini tako objašnjivim, a zapravo ume da bude luđi od dečijeg.
3. Deca - pripovetka koju smo najviše analizirali na času. Mržnja prema grupi ljudi određene etničke pripadnosti - tema koja je i dan-danas aktuelna i i dan-danas boli isto onoliko koliko je bolela kad je ovo pisano. Potresan deo kada se glavni junak, koji je u sve ovo nepromišljeno nateran naivno želeći da se uklopi u loše društvo, sreće oči u oči sa prestrašenim jevrejskim dečakom i shvata da je i on ipak samo to - prestrašen dečak.
4. Prozor - pokušavši da bude dobar i da odbije da učestvuje u razbijanju prozora svojoj komšinici Kokotovićki, glavni junak je izvukao deblji kraj - i njegov je prozor bio razbijen. Njegova je porodica to, naravno, shvatila tragično i tada je na teži način shvatio da život nikada nije ravnomeran i da se dobro ne vraća uvek dobrime. Ne pamti da su ga ijedne batine tako bolele, niti da je ijedno poniženje bilo tako gorko.
5. Knjiga - najsimpatičnija i najrealnija pripovetka. Dečak koji pozajmljuje knjigu iz školske biblioteke, a onda joj slučajno pocepa korice i provodi mesece tako što se trese od straha da će neko saznati i debelo ga kazniti zbog toga. I na kraju - niko ništa ni ne primeti. Zaista ukazuje na to koliko ljudi nekada uspeju da svoje greške gledaju van granica razuma, i da očekuju mnogo gore od racionalnog.
6. Na obali - mene je ovde, zapravo, najviše potresla tužna životna priča Roze Kaline. Zabranjena ljubav njenih roditelja i beg da bi mogli da žive zajedno i da dobiju njenog brata. Pa njena majka Lola koja zatrudni iz afere sa češkim studentom i Anton koji pristaje da dete odgaja kao svoje, ali joj ipak tu prevaru nikad ne oprašta. Roza koja ceo život živi u tako odvratnom ognju svađe njenih roditelja, a i deci oko sebe postaje predmet zabave, i na kraju iščeza iz života svih koji su je poznavali. Retko ko je se više ikada sećao.
7. Panorama - dirljiva priča o dečku koji bi i poslednji dinar istrošio kada bi svakog petka u njegov grad došao novi program slika na panorami. Niko drugi nije razumeo njegovu opsednutost a, na momente, to je teško bivalo i njemu. Najveće razočaranje života bilo mu je kada je panorama sklonjena i on je ostao sa nedosanjanim snovima o predelima koje je sledeće mogao da vidi. Ipak, mi naposletku saznajemo da nije ostao dužan svojoj savesti, da je proputovao svet u žudnji za nečim drugačijim. Na kraju se priseća mladosti i upoređuje je sa sadašnjošću, zaključivši da nikada nije pogrešio što je pustio život da teče mimo svakog kalupa i mimo svake panorame.
8. Izlet - divna, skoro legendarna priča o srednjevekovnom gradu i razmaženoj kneginji koja gubi prsten i naredi da se pogubi njena sluškinja i maltene usvojena ćerka, Jelena, u sumnji da je ona to uradila. Kasnije nalazi prsten kod sebe i, od kajanja, izvršava samoubistvo. Podsetnik da će i najbliži najbližima okrenuti leđa kada za to dođe vreme.
Jedna rečenica iz "Dece" opisuje celu ovu zbirku:
"Tek docnije, mladićke godine izbrisale su potpuno taj spomen iz moga sećanja, i istisnule tu sliku iz mojih snova. Ali to je već bio zaborav, smrt detinjstva".
1.Kula - na mene je od svih nekako ostavila najmanji utisak, ali ima i o njoj dosta toga da se kaže. Na primer, savršeno napisan deo gde je čitaocu verno prenesena panika kroz koju Lazar prolazi dok ga udaraju mačem po rukama u bezazlenoj igri. Devojčica koja se nasumično pojavljuje. Celo detinjstvo provedeno u igri i smehu u toj turskoj kuli, i ona je, na kraju, sravnjena - a sa njom i Lazarevo detinjstvo. Ostaju samo sećanja, ma kakva ona bila.
2. U zavadi sa svetom - Lazar koji prvi put "zakorači" u svet odraslih slušajući krišom njihove priče i saznaje nešto o tom "sumnjivom" čoveku koga oni tako bez daha pominju. Iako se to nigde ne pominje, očigledno je sada da je čovek koji je u pitanju, nešto govorio protiv tadašnje vlasti i zato sada ne može nigde da se zaposli. Lazara to fascinira. Nekad se svet odraslih čini tako objašnjivim, a zapravo ume da bude luđi od dečijeg.
3. Deca - pripovetka koju smo najviše analizirali na času. Mržnja prema grupi ljudi određene etničke pripadnosti - tema koja je i dan-danas aktuelna i i dan-danas boli isto onoliko koliko je bolela kad je ovo pisano. Potresan deo kada se glavni junak, koji je u sve ovo nepromišljeno nateran naivno želeći da se uklopi u loše društvo, sreće oči u oči sa prestrašenim jevrejskim dečakom i shvata da je i on ipak samo to - prestrašen dečak.
4. Prozor - pokušavši da bude dobar i da odbije da učestvuje u razbijanju prozora svojoj komšinici Kokotovićki, glavni junak je izvukao deblji kraj - i njegov je prozor bio razbijen. Njegova je porodica to, naravno, shvatila tragično i tada je na teži način shvatio da život nikada nije ravnomeran i da se dobro ne vraća uvek dobrime. Ne pamti da su ga ijedne batine tako bolele, niti da je ijedno poniženje bilo tako gorko.
5. Knjiga - najsimpatičnija i najrealnija pripovetka. Dečak koji pozajmljuje knjigu iz školske biblioteke, a onda joj slučajno pocepa korice i provodi mesece tako što se trese od straha da će neko saznati i debelo ga kazniti zbog toga. I na kraju - niko ništa ni ne primeti. Zaista ukazuje na to koliko ljudi nekada uspeju da svoje greške gledaju van granica razuma, i da očekuju mnogo gore od racionalnog.
6. Na obali - mene je ovde, zapravo, najviše potresla tužna životna priča Roze Kaline. Zabranjena ljubav njenih roditelja i beg da bi mogli da žive zajedno i da dobiju njenog brata. Pa njena majka Lola koja zatrudni iz afere sa češkim studentom i Anton koji pristaje da dete odgaja kao svoje, ali joj ipak tu prevaru nikad ne oprašta. Roza koja ceo život živi u tako odvratnom ognju svađe njenih roditelja, a i deci oko sebe postaje predmet zabave, i na kraju iščeza iz života svih koji su je poznavali. Retko ko je se više ikada sećao.
7. Panorama - dirljiva priča o dečku koji bi i poslednji dinar istrošio kada bi svakog petka u njegov grad došao novi program slika na panorami. Niko drugi nije razumeo njegovu opsednutost a, na momente, to je teško bivalo i njemu. Najveće razočaranje života bilo mu je kada je panorama sklonjena i on je ostao sa nedosanjanim snovima o predelima koje je sledeće mogao da vidi. Ipak, mi naposletku saznajemo da nije ostao dužan svojoj savesti, da je proputovao svet u žudnji za nečim drugačijim. Na kraju se priseća mladosti i upoređuje je sa sadašnjošću, zaključivši da nikada nije pogrešio što je pustio život da teče mimo svakog kalupa i mimo svake panorame.
8. Izlet - divna, skoro legendarna priča o srednjevekovnom gradu i razmaženoj kneginji koja gubi prsten i naredi da se pogubi njena sluškinja i maltene usvojena ćerka, Jelena, u sumnji da je ona to uradila. Kasnije nalazi prsten kod sebe i, od kajanja, izvršava samoubistvo. Podsetnik da će i najbliži najbližima okrenuti leđa kada za to dođe vreme.
Jedna rečenica iz "Dece" opisuje celu ovu zbirku:
"Tek docnije, mladićke godine izbrisale su potpuno taj spomen iz moga sećanja, i istisnule tu sliku iz mojih snova. Ali to je već bio zaborav, smrt detinjstva".
November 30, 2019
"Nije osecao svoje telo ni svoje ime. Video je kako se protivna obala primice i biva jasnija, i u tome je nalazio nove snage. Samo plivati! Isplivati iz hladne vode i okrenuti ledja svemu, i mastanjima o onom sto je bilo, i cega nema, i sto bi trebalo da bude, i ovoj obali i ovom zivotu. Plivati i isplivati!"
March 13, 2023
Lektira ali knjiga je pa da mi pomogne za moj goal
January 18, 2024
Прекрасно.
Read
October 13, 2024A book that captues not only the good in childhood but also the and and the ugly.A book that higlights the dark side of a childhood infused with trauma.A book not for kids,but about kids.
February 21, 2010
aaaaaaaaaa
Read
November 29, 2012lčjč
March 28, 2012
nisam je procita xD kako?
This entire review has been hidden because of spoilers.
Displaying 1 - 19 of 19 reviews