Саћу да вам испричам фасцинантну причу о томе како сам узео ову књигу у библиотеци, има да вас изује из ципела. Значи сурфујем ја по полицама библиотеке и набасам на ову књигу и двоумим се дал да је узмем или не, пошто ми је на прелиставање дјеловала некако... шта ја знам, препатетично. И онда одлучим ипак да је узмем, пошто је врло кратка, а то се управо и тражи, јер иде европско првенство у фудбалу и нема се много времена за читање. А и контам, ипак је то брате Достојевски. И тако узмем ја ову књигу. Импресивно, зар не?
Шта, разочарани сте? А замислите како је тек мени било кад сам коначно успио ово да прочитам до краја и схватио да први утисак не да ми није био варљив, него ми још ни пола није рекао! Али оставићемо то за касније, него да прво опишем о чему се овде ради.
Главни лик ове књиге, титуларна Неточка Незванова, којој је право име Ана или тако нешто, млада је дјевојчица која се након силних породичних трагедија (смрт оца, живот с очухом будалетином, смрт очуха будалетине, смрт мајке,...) смјести код некаквог кнеза, који је ђаво ће га знат из којег разлога припоји свом домаћинству. Ту се "спријатељи" (да не кажем неку тежу ријеч) са кнегињицом (то вам је, наиме, кнежева кћерка) и тако оне "другују" (да не формулишем то мало другачије) у тајности све док их не провали кнегиња (то вам је кнежева жена) и начисто се изнервира и онда се комплетна фамилија одсели у Москву, а Неточку пребаце код кнежеве друге кћерке која је у то вријеме већ овелико матора бабускера од своје дваес двије године, удата за неког мрљавог кретена с наочалама, једног од оних иритантних уштогљених ликова што би их човјек радо млатио тољагом по леђима сваки дан ето чисто онако. Однос између Александре (то је та друга кнежева кћерка) и њеног мужа Петра, коме је фасцинантном коинциденцијом средње име Александрович (јесте ли примијетили како се то поклапа са именом његове жене? Нису ту чиста посла) натегнут је скоро до пуцања и јасно је да ту постоји некаква мрачна тајна. Знате како оно у бајкама увијек кад се главни херој налази у неком огромном замку, кажу му "Иди свугдје, али нипошто не иди у ту-и-ту собу" и он ко за инат забаса управо тамо, е па нешто слично се десило и овде, кад је Неточка здипила кључ од библиотеке и тамо почела да чита разну забрањену литературу, као што су нпр. романи Валтера Скота. У једној од књига она нађе некакво писмо и схвати у ком грму лежи зец. Онда слиједи мучан и болан конфликт између њих троје и шта се даље десило нисмо сазнали, јер је Достојевски мудро одлучио да ово дјело остави недовршеним. Искрено речено, захвалан сам му на томе. Он је иначе почео ово да пише са великим ентузијазмом и сматрао је да је то најбољи роман свих времена, али онда су га стрпали у апс и кад се вратио никад се није наканио да тај "најбољи роман" доврши, већ га је само мало преправио и претворио у обичну новелу (која је, узгред буди речено, једнако недовршена као и то оригинално замишљено веће дјело). Овакав потпуно неаргументован став према овој књизи (и потпуно мистериозно отписивање генијалног Двојника) говори нам да велики писци не морају обавезно да буду и велики критичари, чак ни кад су њихова дјела у питању (можда поготово тад).
Да сад образложим шта ми се овде није свидјело. Знамо да велика већина писаца има склоност ка повременој претјераној патетици и то не мимоилази ни оне највеће. Рецимо Ана Карењина - пола те књиге је генијално, а друга половина је љубавни викенд роман. Слично важи рецимо, да се опет врнемо на Достојевског, за Понижене и увређене. Никако нисам могао да сварим билмеза од главног лика који се сатире од бриге оће ли се цура која му се свиђа смувати са неким анонимусом. Оно "ако је волиш, мораш да је пустиш" и сл. будалаштине, које је лијепо деконструисао отац Патрика Демпсеја у оном иначе потпуно кретенском филму кад он оде у Шкотску и отме своју љубљену жемску из канџи злог Луцијуса Воренуса. Није то наравно карактеристика само Руса. Има је доста на примјер и у Буденброковима. Или би требало да је има. Нисам сигуран, пошто сам срећом тај монструозни ужас одавно избрисао из памћења. Хех, примијетимо да сам исписао читав пасус само да бих вријеђао Томаса Мана. Шта ћу му ја кад је гњаватор, да не кажем неку тежу ријеч. Него, да завршим ову причу, колико је мени познато, једино је Гогољ успио херојски да избјегне све ово у свим својим дјелима и зато је Гогољ највећи међу највећима.
Ако узмемо и саберемо на једно мјесто све патетике из свих умјетничких дјела, укључујући ранија дјела Достојевског (међу које спада и ово) и јужнокорејске филмове (!!!!), апсолутни и недодирљиви шампион међу свим тим дјелима је управо Неточка Незванова. Ово је, једноставно речено, прича (срећом не и роман) о плакању. Буквално на свакој проклетој страни неко (најчешће главна јунакиња) цмиздри, на сваких пет страна неко неком љуби руке и облива их сузама, стално неко неком изјављује љубав, стално је неко болестан, сачувај ме Боже и саклони. Ја мислим кад би се Народно позориште Републике Српске организовало и направило адаптацију ове приче, да би дошло до имплозије Универзума. У сваком случају би био неки катаклизмични догађај. Разумијем ја потпуно и тужну судбину главне јунакиње и све те околности, али брате драги, улагани мало. На крају, дозволићете, ако занемаримо појаву зомбија на крају, ко има тужнију судбину од Акакија Акакијевича? Неточка Незванова? Бич, плиз! Ни близу. Па опет, нити је Акакије Акакијевич стално кукумавчио и плакао, нити га је писац обасипао сузама у сваком параграфу. Једноставно, ова књига је у одређеним тренуцима помало непријатна за читање, а количина проливених суза свих ликова заједно сасвим је довољна да након десалинизације и других неопходних операција ријеши проблем питке воде у Африци на неколико година.
Захваљујући недовршености књиге постоје неке ствари које нису објашњене и ликови који нису довољно разрађени, што је штета, јер би то ипак заокружило причу и донекле је унаприједило. Однос између Александре Михајловне и њеног мужа није баш сасвим најјаснији (њихова прича се прекида са крајем књиге), али то и није толико битно, много већа је штета што се Достојевски није мало више посветио неким ликовима у другом (од три) дијелу књиге, кад Ана борави код реченог кнеза. Тамо наиме има нека кнежева тетка која из неког разлога живи с њима и рулује комплетном кућом, а поред тога ту је и некакав кер који мрзи све, а нарочито ту тетку. То двоје су и најбољи ликови у књизи.
Оно што је велика штета је што ова књига заправо почиње прилично добро. Прва трећина (отприлике) посвећена је мање главној јунакињи а много више њеном очуху, махнитом неталентованом виолинисти са манијом величине, чији је живот (фигуративно и буквално) завршен онда када је коначно спознао своју ништавност. Видјећете и у другим ривјуима да ривјуери веома хвале овај дио и то је заиста много лијепо написано и потпуно оправдава оно што је моја покојна баба Грозда давно говорила, а то је да нико није проникао у човјекову душу тако као Достојевски. Авај, све послије тога лети низбрдо. За разлику од недовршених ремек-дјела као што је рецимо Кафкин Замак (гдје сам много времена након завршетка читања утрошио на мозгање о ликовима и размишљање шта би даље могло да се дешава), овде ми је лијепо било потпуно свеједно шта ће бити са главном јунакињом и осталима, хоће ли се поново видјети са својом Катјом, да ли ће кер да поједе кнежеву тетку и томе слично. У ствари, повлачим овај посљедњи дио, прича о керу и кнежевој тетки је вриједна закључивања.
Срећом, пут Достојевског након овог мање него спектакуларног дебија сличан је путу Веса Крејвна, који је као што нам је познато дебитовао једним од најгорих филмова свих времена, да би касније снимио неке чисте класике хорор жанра. Чиста је срећа да сам неке од тих класика Достојевског (нпр. већ поменутог феноменалног Двојника) већ прочитао, иначе да ми је којим случајем ово био први сусрет са Достојевским, вјероватно би завршио у истој канти за отпатке гдје и данас почива Томас Ман.