Пре пар дана сам, уз доста муке, завршио „Срце тајге“ Алексеја Иванова. Никада нисам читао тежи текст на руском - све је препуно позајмљеница из уралских језика, да не помињемо етнографске и историјске архаизме из рускословенског језика XV века.
Сам роман је, и то не кажем олако - андрићевски. Сличности са Андрићем су врло конкретне: у питању је историјски роман о мало познатим догађајима са маргине руске историје (и руске земље) у другој половини XV века), уз огромну пажњу посвећену етнографским и митолошким детаљима, међуетничким односима, и духовном свету јунака. Роман, дакле, веома подсећа на, рецимо, први део „На Дрини ћуприје“, уз елементе „Алије Ђерђелеза“, али и са политичком атмосфером и локалним фатализмом „Травничке хронике“.
Митолошки елементи су нешто присутнији - као кад би легенде са почетка „Ћуприје“ биле уткане у цели роман, уместо што су јасно одвојене од историјских догађаја који им стоје у основи. Такође, роман има нешто више парапсихолошко-магијских елемената него што смо навикли код Андрића. Отприлике, замислимо да је у „Ћуприји“ било више елемената налик на „партију карата са ђаволом на Капији“, и то је отприлике то.
Ако се изузме чињеница да је због изразито специфичног језика изузетно тежак за читање (немам представу како су га уопште успели превести на српски), роман сјајно држи пажњу, и на веома духовно задовољавајући (и често духовит) начин варира између историјских, легендарних, и психолошких елемената.
Роман је етнографски врло прецизно похрањен у епоху и простор који су нама веома слабо познати. Ми о XV веку знамо много тога што се догађало на дворовима српских великаша, или о паду Цариграда, али скоро ништа о обичним људима, њиховом језику, обичајима, начину живота. А како је то све изгледало на далеком северу, у (још увек не) руским забитима иза Урала, не можемо ни да замислимо.
Сам роман обрађује неколико крупних тема – покрштавање паганских народа Пермске области и Зауралја, борбу за уједињење Русије и њено претварање у царевину (и јединствен, кохерентан етнос), колонизацију и културну асимилацију. И све то са интелектуалним поштењем велике руске прозе.
Атмосфера романа је врло необична. Атмосфера романа је врло необична. И време, и место, и клима, као и културни контекст за српског читаоца су егзотични. (Говоримо о ратницима замотаним у кожу који јашу јелене, возе ратне санке – да, добро сте чули, РАТНЕ САНКЕ – и користе стреле са звиждаљкама да би усадили страх у срца противника, и мноштву других локалних момената који делују потпуно надреално.) Највише подсећају на романе и стрипове о колонизацији америчког Запада, са сличним сукобом меркантилне и трговачке цивилизације са локалним шаманским културама. Тешко је нагласити колико је Иванов педантан и интелектуално поштен у сликању ове динамике. Он приповеда из перспективе православаца и мисионара, али уз огромну љубав, поштовање, и саосећање за паганску културу која се истискује, и која нестаје.
Он педантно слика ужасне стране идолопоклонства – фатализам и одсуство чврстог моралног компаса, људске жртве и крваве ритуале, али и раскошне народне обичаје везане за годишња доба, флору и фауну, и локалну митологију. Са друге стране, монаси и проповедници који са собом доносе хришћанску веру приказани су и као свеци, аскете, и равноапостолски проповедници, али и као људи од крви и меса, понекад опседнути својим фиксацијама, понекад властољубиви, понекад затровани паганством које искривљује и контаминира њихову властиту веру.
У роману можемо наћи мноштво узбудљивих перспектива на ствари које узимамо здраво за готово. Ми обично замишљамо многобошце како пружају отпор покрштавању. Али они, заправо, оберучке прихватају Христа као "руског бога", и искрено, детињасто не могу да схвате зашто ОСТАЛЕ БОГОВЕ треба да одбаце.
Бавећи се унутрашњом психологијом својих ликова, међу којима има кнезова, бољара, војвода, али и обичних сељака, ловаца, и занатлија, Иванов сјајно захвата динамику преплитања хришћанства и паганства, која је у великој мери присутна и у савременом српском односу према вери. У том смислу, овај роман представља веома пријатан подстицај да се реевалуира српска историја од средњег века наовамо, а да се не упада у идеолошке замке и клеветничке релативизације. Можемо мирно да промишљамо примере из историје народа и културе која је разумљива и слична, али ипак довољно страна да је можемо хладнокрвно разматрати.
Перм XV века је веома сличан Балкану, и није тешко повући паралеле. Имамо две православне суперсиле које се боре за примат (Московску кнежевину и Новгородску републику), имамо исламски Казански канат, распрострањене јудаистичке секте, и више локалних, паганских култура. На све стране стоје идоли и стара светилишта, нека заборављена, нека жива.
Притом је врло занимљив однос руског свештенства према паганству, будући да су они тек недавно у својој земљи успели да искорене словенско многобоштво. У том смислу се Перун не помиње као носталгични појам из давних времена, него као безмало сам ђаво, и саблазан идолопоклонства.
Ова чисто етничка и културна динамика се истовремено прожима са тематиком техничке цивилизације и експлоатације ресурса (укључујући и наметање кметства) са слободним животом ловаца, скупљача, номада, и хајдука.
Ова чисто етничка и културна динамика се истовремено прожима са тематиком сукоба техничке цивилизације са својом инфраструктуром и експлоатацијом ресурса (укључујући и наметање кметства) са једноставним, али слободним животом ловаца, скупљача, номада, и хајдука.
На све то треба додати изванредно комплексне, дубоке, и потпуно нешаблонске ликове, који цели тај свет посматрају и тумаче из своје перспективе, на основу својих стереотипа, а неретко и на основу својих сујеверја и халуцинација. Напорно штиво, али занимљиво. И пре свега – задовољавајуће.