MLADIC

by Fjodor Dostojevski

Пасионарани читалац се радује свакој новој књизи ако она у себи садржи нешто од зрнасте звездане прашине од којих је саткан речник вилењака и гоблина, јер тада има утисак да их он лично, главом и брадом слуша. Изгледа да је овог пута анонимни приповедач успео да дотакне савршену барокну музику коју нам доносе његове чаробне бајке; додуше, оне би се могле назвати и стварним, док нам се само чини да се ради о приповестима из света маште. У свакој причи приповедач је субјекат који заводи слушаоца да пажљиво следи бајку од почетка до краја те да промисли, или осети, како се још једна кап у свемиру покренула и усталасала хемсиферу. Јер појављивање прича које нам нешто значе у животу, а да нису одраз баналне стварности, заправо су декодирање тајног записа у нашем читалачком бићу.Наравно, нисмо сви рођени да будемо Небеска ткаља – јер онај који је прошао испод дуге није се ни вратио из мноштва светова, али да су људи опстали баш захаљујући њој, као и раду марљивих „корпара“ – јесу. Увек волим да кажем како би било довољно да је Моцарт компоновао само Дон Ђованија, као што би било довољно да нам је у аманет остала само једна Птица ругалица – јер овај свет постаје све више свет над којим се надвија тамна сенка (Златоусти и Душа света). Смисао за којим трагамо целим бићем је толико дирљив и миситичан у Корпару и једној сузи да подсећа на путовање по Индији, где сусрећемо мудраце који плету корпе за рупију и приповедају приче, али никад не успевају да скупе новац и оду на ходчашће како би сазнали да ли је њихове приповести благосиљала Небеска ткаља и да ли су оне само плод маште, или су бајке које нам значе „савршени живот“. То су бајке које би и Грим уврстио у своју библиотеку, а вероватно би се за њу отимала и Александријска библиотека, као и она изгорела у Пергаму. Али, као што рекох, ко је схватио да се овај свемир окреће у смеру Питагориних прорачуна, да душа путује и да нам се случајно доживљени deja vu заправо враћа из претходних живота, тако је и Јелица пошла на бал (Хаљина од месечине), али је, попут Алисе, схватила да постоји само један пут који је води кући. Јер пут ка дому је увек јединствен, а он је биће нашег језика. Баш као што је једна лекторка милог лица и чудесних моћи помогла корпару тако су и две лутке повеле Јелицу на бал. Толико тога нам је у животу забрањено – од црвених балских ципелица до изалска са принцем који се у сред ноћи претвара у жабу – као што већ бива у страшним митовима. Тако је корпар спознао да благо на ходочашћу Злаотустог није проћердано, јер је тумарао по белом свету да нађе одоговор на своје питање, а добио га је од једне царске службенице у његовом суседству. Но, време никад није узалуд утрошено док трагамо за одговором да ли је за нас довољно савршено оно што смо сачинили. Да ли је то корпа, дворац, чаша од кристала или љупке минђуше, није важно. Бити мајстор од заната или од умећа узноси нас у пантеон блиставог сазвежђа Ориона, а можда и у неко даље што је одувек постојало само му је недостајало да му се прикључи један анонимни приповедач, коме ће хитати и друге душе склоне уметности, оне коју је Платон толико желео да прогна из своје Државе.Но, господин Златоусти нам није приредио баш ништа од оног што спада у митове који нас застрашују, већ нас враћа у времена кад су људи били саздани од злата, кад су земљом ходали дивови и месечари и скупа разговарали, а нису водили бесконачне ратове. То што је било лоших краљева и добрих просјака, прерушених светаца орфичке нам религије, то је ствар приповедача да нам представи стварност онако како би она требало да изгледа, под условом да слушате Вивалдијеву музику и да сте у неком смислу заинтересовани да завирите у књиге прошлости. Историја човечанства није лепа, а још мање је савршена, али барокна композиција је савршена и одзвања у ушима још дуго пошто престанете да је слушате. Јер ако у држави немамо уметности, ако су заћутале музе, чему онда живот? Ако је владар наредио да сви песници, арлекини и лире заћуте, онда је и сво дрвеће у шуми престало да шушти и планета је престала да дише. Али у Деви заносне лепоте – тешко да је ово могуће. Наиме, иако је красотица – чудесна алегорија уметности – погубљена, изникло је чаробно дрво које звучи као Орфејева лира и подстиче рђавог краља да промени своју „наопаку“ политику; и наједанпут се у тој држави зле судбе све мења. Много је ту поучног речено, али је свакако онај који је решио да прогна мудрост и лепоту уметности грдно згрешио због чега ће му се судити оног дана кад се буду вагале само сузе небеске. Још увек сањам и још увек трагам за музиком сфера јер је она, као и Бахова музика, пријатна уху, смирује дух и није попут модерне бајке, већ има нешто од оног старинског у себи када смо веровали у лепоту. Стога мислим да нећу претерати ако кажем да ове приче није писао један човек, већ неколика њих у различитим просторима, временима и небеским сферама. Једна особа није могла да их напише, јер је много мудрости саткано и знања пожњевено да би се оне исписале и да би се добио калеидоскоп...

Hardcover

First published January 1, 2015

About the author

Main profile in english: Fyodor Dostoyevsky.

Dit is een van de transliteraties van de naam van deze auteur in het Nederlands.

Fjodor Michajlovitsj Dostojewski (Russisch: Фёдор Михайлович Достоевский) was een Russische journalist en schrijver, waarvan de psychologische penetratie in de menselijke ziel een grote invloed had op de roman va, de twintigste eeuw.
Hij was de tweede zoon van een voormalig legerarts. Hij kreeg thuisonderricht en ging naar een particuliere school. Kort na de dood van zijn moeder in 1837 werd hij de ingenieurschool van het leger in St. Petersburg gestuurd. Zijn vader overleed in 1839, waarschijnlijk van een beroerte, maar het gerucht ging dat hij werd vermoord door zijn eigen lijfeigenen. Hij studeerde af als militair ingenieur, maar nam in 1844 ontslag om zich te wijden aan het schrijven. In 1846 verscheen zijn eerste roman, Arme mensen.
Dat jaar werd hij lid van een groep utopische socialisten. Hij werd gearresteerd in 1849 en ter dood veroordeeld. De doodstraf werd omgezet in vier jaar dwangarbeid in Siberië, waarna hij verplicht in militaire dienst moest als gewoon soldaat, in Semipalatinsk, een stad in het huidige Kazachstan. In 1857 huwde hij met Maria Isajeva. In 1858 werd hij op medische gronden uit het leger ontslagen, en kreeg hij de toestemming om terug te keren naar Rusland. Hij vestigde hij zich eerst in Tver in het westen van Rusland, om vervolgens terug te keren naar St. Petersburg en zijn literaire carrière opnieuw op te nemen.
Begin 1864 overleden zowel zijn vrouw als zijn broer. Hij nam de zorg voor het gezin van zijn broer op zich, evenals de schulden die deze gemaakt had. Hierdoor, en mede door zijn gokverslaving, geraakte hij in financiële moeilijkheden, maar hij wist een gevangenisstraf te ontlopen.
In 1867 hertrouwde hij met Anna Grigorjevna Snitkina en vluchtte met haar naar het buitenland (Dresden, Zwitserland en Florence), zowel voor de schuldeisers als voor de veeleisende familieleden van zijn broer, die op Dostojevski's zak teerden.
Zijn huwelijk met Anna markeerde het begin van de mooiste periode van zijn leven. In de veertien volgende jaren schreef hij zijn belangrijkste werken, welke hem definitief een plaats bezorgden in het rijtje van de allergrootste schrijvers.

Reviews

[Anja Weber · Rating 5 out of 5]

Пасионарани читалац се радује свакој новој књизи ако она у себи садржи нешто од зрнасте звездане прашине од којих је саткан речник вилењака и гоблина, јер тада има утисак да их он лично, главом и брадом слуша. Изгледа да је овог пута анонимни приповедач успео да дотакне савршену барокну музику коју нам доносе његове чаробне бајке; додуше, оне би се могле назвати и стварним, док нам се само чини да се ради о приповестима из света маште. У свакој причи приповедач је субјекат који заводи слушаоца да пажљиво следи бајку од почетка до краја те да промисли, или осети, како се још једна кап у свемиру покренула и усталасала хемсиферу. Јер појављивање прича које нам нешто значе у животу, а да нису одраз баналне стварности, заправо су декодирање тајног записа у нашем читалачком бићу.
Наравно, нисмо сви рођени да будемо Небеска ткаља – јер онај који је прошао испод дуге није се ни вратио из мноштва светова, али да су људи опстали баш захаљујући њој, као и раду марљивих „корпара“ – јесу. Увек волим да кажем како би било довољно да је Моцарт компоновао само Дон Ђованија, као што би било довољно да нам је у аманет остала само једна Птица ругалица – јер овај свет постаје све више свет над којим се надвија тамна сенка (Златоусти и Душа света). Смисао за којим трагамо целим бићем је толико дирљив и миситичан у Корпару и једној сузи да подсећа на путовање по Индији, где сусрећемо мудраце који плету корпе за рупију и приповедају приче, али никад не успевају да скупе новац и оду на ходчашће како би сазнали да ли је њихове приповести благосиљала Небеска ткаља и да ли су оне само плод маште, или су бајке које нам значе „савршени живот“.
То су бајке које би и Грим уврстио у своју библиотеку, а вероватно би се за њу отимала и Александријска библиотека, као и она изгорела у Пергаму. Али, као што рекох, ко је схватио да се овај свемир окреће у смеру Питагориних прорачуна, да душа путује и да нам се случајно доживљени deja vu заправо враћа из претходних живота, тако је и Јелица пошла на бал (Хаљина од месечине), али је, попут Алисе, схватила да постоји само један пут који је води кући. Јер пут ка дому је увек јединствен, а он је биће нашег језика. Баш као што је једна лекторка милог лица и чудесних моћи помогла корпару тако су и две лутке повеле Јелицу на бал.
Толико тога нам је у животу забрањено – од црвених балских ципелица до изалска са принцем који се у сред ноћи претвара у жабу – као што већ бива у страшним митовима. Тако је корпар спознао да благо на ходочашћу Злаотустог није проћердано, јер је тумарао по белом свету да нађе одоговор на своје питање, а добио га је од једне царске службенице у његовом суседству. Но, време никад није узалуд утрошено док трагамо за одговором да ли је за нас довољно савршено оно што смо сачинили. Да ли је то корпа, дворац, чаша од кристала или љупке минђуше, није важно. Бити мајстор од заната или од умећа узноси нас у пантеон блиставог сазвежђа Ориона, а можда и у неко даље што је одувек постојало само му је недостајало да му се прикључи један анонимни приповедач, коме ће хитати и друге душе склоне уметности, оне коју је Платон толико желео да прогна из своје Државе.
Но, господин Златоусти нам није приредио баш ништа од оног што спада у митове који нас застрашују, већ нас враћа у времена кад су људи били саздани од злата, кад су земљом ходали дивови и месечари и скупа разговарали, а нису водили бесконачне ратове. То што је било лоших краљева и добрих просјака, прерушених светаца орфичке нам религије, то је ствар приповедача да нам представи стварност онако како би она требало да изгледа, под условом да слушате Вивалдијеву музику и да сте у неком смислу заинтересовани да завирите у књиге прошлости. Историја човечанства није лепа, а још мање је савршена, али барокна композиција је савршена и одзвања у ушима још дуго пошто престанете да је слушате. Јер ако у држави немамо уметности, ако су заћутале музе, чему онда живот? Ако је владар наредио да сви песници, арлекини и лире заћуте, онда је и сво дрвеће у шуми престало да шушти и планета је престала да дише. Али у Деви заносне лепоте – тешко да је ово могуће. Наиме, иако је красотица – чудесна алегорија уметности – погубљена, изникло је чаробно дрво које звучи као Орфејева лира и подстиче рђавог краља да промени своју „наопаку“ политику; и наједанпут се у тој држави зле судбе све мења. Много је ту поучног речено, али је свакако онај који је решио да прогна мудрост и лепоту уметности грдно згрешио због чега ће му се судити оног дана кад се буду вагале само сузе небеске.
Још увек сањам и још увек трагам за музиком сфера јер је она, као и Бахова музика, пријатна уху, смирује дух и није попут модерне бајке, већ има нешто од оног старинског у себи када смо веровали у лепоту. Стога мислим да нећу претерати ако кажем да ове приче није писао један човек, већ неколика њих у различитим просторима, временима и небеским сферама. Једна особа није могла да их напише, јер је много мудрости саткано и знања пожњевено да би се оне исписале и да би се добио калеидоскоп лепог и могућег. Прошлост нам поручује, а ми би требало да будемо мудри да је саслушамо, уместо да будемо папагаји који ће кликтати златном магарцу овенчаном наградом неког уклетог удружења.
Нећу говорити о свакој причи посебно зато што вам препоручујем да узмете књигу у руке и да је читате уз пријатну музику и блиставу светлост дана – како вам се не би учинило да сањате.