SEOBE 2

Seobe #2

by Miloš Crnjanski

Traduzione di Lionello Costantin . 8vo pp. 868 Brossura (wrappers) Dorso deformato(Deformed spine) Molto buono (Very Good)

Genres: Classics

Hardcover

First published January 1, 1929

About the author

Miloš Crnjanski (in Serbian Cyrillic: Милош Црњански, pronounced [mîlɔʃ t͡srɲǎnskiː]) was a poet of the expressionist wing of Serbian modernism, author, and a diplomat. He initially wrote poetry but later turned to prose fiction and drama, as well. He wrote about his disillusionment, the futility of war and the destruction of his country.

Crnjanski was born in Csongrád, present day Hungary in 1893. His father was a municipal notary. The family moved to Temesvár (now Timisoara in Romania), where he grew up in a Serbian environment, favouring Serbian nationalism. After high school, he studied in Rijeka and then Vienna. After the assassination of Franz Ferdinand, he was persecuted like other Serbs and then drafted into the army to fight the Russians. He was wounded in 1915, spending time in a hospital in Vienna. He was later sent back to the Italian front. He then studied art history and philosophy in Vienna and graduated from the University of Belgrade, where he had edited the student newspaper. He later worked as a teacher, a newspaper editor and an embassy press attaché in Berlin and then in the Yugoslav Embassy in Rome. He also worked as reporter in Spain during the Spanish Civil War. In World War II, he escaped to London, where he remained after the war, becoming a British citizen. He worked in Hatchards, the bookshop, while his wife sewed dolls dresses for Harrods. He returned to Belgrade, Serbia in 1965, where he died in 1977.

Reviews

[Prerazmišljavanje - Katarina Kostić · Rating 5 out of 5]

622 velike strane stvarno dobrog dresiranja jezika

Ako vam se u srednjoj nije dopao roman Seobe, ovaj još može da spase stvar. Ima svu poetskost i filozofskost Seoba, ali nije tako zgusnuta ni tako neprohodna. Ne umara, nego ljulja, ne umem bolje da objasnim za sada. Možda kad se slegne pa pročitam opet.

***za pripremu ispita ili podsećanje na događaje iz dela, poslužite se ovim linkovima:
Hronologija Druge knjige Seoba https://prerazmisljavanje.org/2018/09...
Beleške i citati: http://prerazmisljavanje.org/2018/11/...

[Petra Knežević · Rating 5 out of 5]

"Sudbina pojedinog čoveka, ili žene, sitno je zrno peska, koji izbacuje, na obalu, bezmerna mora, posle bura. Smrt jednog čoveka, ili žene, čak i kad, u tom istom trenutku, padne jedna zvezda sa neba, ne traje duže u uspomeni ljudi, nego u mraku, jedan trepet, u mnogim treptajima noćnih svitaca."

Jedan jedini, Miloš Crnjanski. 🤎

[Miroslav Maričić · Rating 5 out of 5]

„Као брод, који таласи бацају по мору, на пучини, наш национ лута.“

Након текста о првој књизи Сеоба наишао сам на коментар о Црњанском као о Русијом заслепљеном аутору, човеку, индивидуи. Наравно Вук Исакович са својим сновима и идеализовањем Русије даривао је сумње на тако нешто и поред ауторовог изгнанства опозитно од, кроз његове описе Вука Исаковича, идеализоване Русије. Тада сам написао да ћу се ускоро упознати и са другом књигом Сеоба, некако у то време због израженог агресивног национализма престао да куцкам ћирилицом, а прошло је нешто дуже времена од планираног, док Сеобе и Црњански некако не иду без љубљене ми ћирилице. И тада ми је наговештено да је друга књига Сеоба нешто најбоље написано у мноштву велелепних дела српских књижевника, и добра је, више него добра, одлична је књига, стоји као споменик једног времена, једне заблуде једног народа, стоји као жртва, као опомена свима нама потомцима великих бораца за слободу и онима који су тражили начин за нешто боље, за нешто мирније, за нешто богатије, али Вук Исакович је милији, Сеобе прва књига је дража, без разлога, без довољно јаких аргумената, једноставно је тако, иако на Сеобе треба гледати као на једну целину, на једно грандиозно дело.

„Служили смо, верно, хришћанство, аустријско, неки Венецију, други Турску, па се прочусмо, је ли, и нагиздасмо. Све је то наше славно Сербство обично ајлугџијство. Па је л' нам је проврила памет? Еј, хеј, има нас у аресту, чак у Ајфи, кажу. И Египту. Свуд ми криви!
Иде твој стражмештер, Пивар, чак у Тријест, да се причести, пре него што пођемо, па ни то не дају. Може, кажу, али да гречески појимо. Сви нас регулишу. Да куће и кућишта по концу набијамо и дудове садимо! Решили да чак и по црквама нашим, у нашој Сервији, гречески попови завијају и славе Бога, а ми сербски, само да аминујемо.
Тек да нешто и ми, Богу, ланемо.“

Вука и Аранђела, наследили су Павле, Петар, Трифун и Ђурђе, а главни протагониста, очију у чијем се видокругу налази само Русија, и чије су мисли ограничене Русијом, јесте Павле. Кроз дела и речи Павловљеве Црњански својом уобичајеном лириком набијеном прозном реченицом заправо не велича ни Русију, ни Османлије, ни царску Аустрију, он заправо на веома пластичан начин приказује историјску несрећу српског народа, поробљеног, у рату поштованог и коришћеног, а у миру заробљаваног и понижаваног, приказује и вишевековну заблуду о помоћи која се очекује од Русије, која ће доћи од Русије, приказује недостижан рај, више жељен него реалан, приказује га на једини могући начин, тако што је створио Павла, човека који неизмерно воли Русију, који идеализује ту далеку и велику земљу, и чија се идеализација, као код сваке љубави младости, временом гаси, очи прогледавају, срце које пати бива реалније у својим проценама, сва обећања добијају своју коначну нереалну и неиспуњиву форму. Кроз Вука и Павла, Црњански као да описује себе, своју заблуду младости и сопствено признање, он не престаје да воли Русију, његова љубав постаје вероватно и већа, али признаје своју заблуду овим текстом, гледа на прошлост са носталгијом, трага за изгубљеним временом, за изгубљеним годинама, за у рату проведеним данима посвећеним увек неком туђем ко би могао да нас призна, да нас прихвати, да нас поштује, да заволи наше обичаје и неумереност у свему, нашу песму, наше улице без плана, наше куће различитих боја, величина и облика, и нашу религију, сличну, али опет другачију.

„Нек се они само селе у Росију! На њихово место населиће Лотрингијце и немецке сељаке из Елзаса. Кроз коју годину, по њиховим селима, у Темишварском Банату, неће се ни песма њихова више чути. Остаће само гробови расути, као што осташе у Коморану и Острогону. Тишина ће завладати, ту, где сад багремови миришу и цвет опада, на Махалу.“

Ти коњаници, у седлу грандиозни Хусари, у рату сурови, у миру боеми и љубавници, у трагању за слободом Срба јужно од Дунава и сопственим миром на северу исте реке, траже мир од аустроугарских војсковођа и царице, траже признање за освајања и верност, али и траже пресељење у вољену и идеализовану Русију. Хапшењима спутавани, у понижење амова стављени, они траже путање до Русије, преко јатака, различитим друмовима, преко Будима и токајских винограда, ледених пољских планина, траже путеве ка мајчици својој, тамо их раширених руку чека идеал мира, без рата заувек, прихватање и признање, тамо је велика Русија, тамо је коначни чин свих сеоба, тамо је завршни чин свих идеала, тамо је пропаст. На реци Дњепар давили су се наши преци, нашли су једно непознато блато непознате реке, нашли су неразумевање, понижење, нашли су оно што су имали и у својим крајевима, поробљеним али ипак својим, а сада у свој својој слободи у идеалу велике Мајке Русије, немају ни то да бар познају навике велике реке и навике божанске природе, ни тамо као ни у својим домовима цареве није било брига за страдање сиромашног света, није их било брига ни за ослобађање свог малог братског народа жељног великог заштитника, и тамо, као у темишварском вољеном крају ратници су служили само у рату, Хусари су били коњаници неупотребљиви у миру, они који у миру треба да забораве Сервију, да забораве серпски, све ће бити росијско, Србин је мало, Русија је велико. Сеобе су велика ода њиховим заблудама које и даље трају, које неће никада ни престати да постоје, као што ни вековне сеобе никада неће бити заустављене и даље трају, у неком новом Бечу, Минхену, Канбери, Торонту, Стокхолму, Ослу, Ла Валети, Дубаију, Дохи, можда је време и за Токијо, место где звезда на бескрајном плавом кругу почиње своје путовање, близу је и Суматра, можда је то коначно одредиште номадског и сеобама условљеног народа.

„Није, дакле живот сербски био бесмислен, него њихове смрти.“

„Било је сеоба и биће их вечно, као и порођаја, који ће се наставити.
Има сеоба.
Смрти нема!“

[Nemanja · Rating 5 out of 5]

Posle godinu dana i jače, plus prolivene suze.

[Jelena · Rating 4 out of 5]

Ослушкивао је себе самог и гледао у самоћу.

[Margarita Nikolajevna · Rating 5 out of 5]

Crnjanski je nešto najdivnije što se desilo ovom svetu

[Anastasja Kostic · Rating 5 out of 5]

Knjiga je jako lepo napisana tako da mozete jasno da zamislite sve onako kako je opisano , ali je previse duga i sporo se cita zbog mnostva arhaicnih reci. Inace svi kazu da je drugi deo bolji od prvog, a meni je drazi prvi, iako sam ga bas davno citala.

[Radonja · Rating 5 out of 5]

"Није дакле, живот сербски био бесмислен, него њихове смрти"

Прича о сеобама породице Исакович у потрази за срећом и правдом, која је уједно и прича целог једног народа, а која је уједно и прича целог човечанства..

Црњански поред тога што је био највећи гасер свог времена, успева да продре у најдубље делове човекове душе и у неким тренуцима сам морао да одложим књигу због саме количине емоција које је изазвала �� мени, у једном тренутку изазване и једноставним описом рађања сунца над Дњепром.

[Nenad · Rating 4 out of 5]

Борба је била тешка, али победа, горка победа, је ту.

[Milan Vasiljevic · Rating 5 out of 5]

Migrations - Second book -1962 - Milos Crnjanski

[Željko Matić · Rating 4 out of 5]

Ово је био озбиљан подухват. Доста књига сам узимао да читам паралелно током читања ове. Више пута сам помислио да је преобимна и да је требало скратити је, да буде налик првој књизи. Неки делови су ми били напорни, требало је направити паузу, одморити се, па наставити даље. Касније би се, као нека награда за стрпљење, изненада указали делови који су итекако давали смисао. Тако је и у животу.

[Milan Vasiljevic · Rating 5 out of 5]

Milos Crnjanski - Migrations - Second Book - part I - publ. 1962

[Jovana Ivanac Milijanović · Rating 5 out of 5]

pustih suzu

[Џуди · Rating 5 out of 5]

љубав је то <3

[Ognjen Lopusina · Rating 4 out of 5]

Натерао ме је Владан Максимоф да прочитам српски Рат и мир. Као и увек пре тога и на томе му велико хвала. За сваког ко има амбицију да разгорева ватру љубави према својем НАЦИОНУ право је време да се прочитају Сеобе у целини и целости али чини ми се да овај специфични период специјалне војне операције у Украјини даје један посебан квалитет читању ове књиге која промишља ратовање Срба на подручју бахмутске губерније.

Радња друге књиге сеоба се дешава 7 година након што се прва књига заврши. Уместо Вука и Аранђела пратимо браћу Исаковиче који су представљени као Вукови братанци (тако каже и Ломпар). Максимоф каже да цепидлачим око те информације али ја мислим да је доста битан тај опис. Дакле они су Вукови братанци, а не Аранђелови братанци што би по природи ствари морали да буду. Јасно је услед временске разлике да то не могу бити прави братанци већ неки фигуративни рођаци. Ово је све битно у том смислу што су браћа Исаковичи, а поготову Павле, некакви спиритуални наследници Вука Исаковича из прве књиге (а ово је битно јер Црњански кроз Вука и Аранђела даје некакав координатни систем).

Услед измењених геополитичких околности аустријска империја жели српске војне крајине да претвори у класично цивилно становништво. Ово за последицу има нови power play између Срба и угарског племства. Добар део српске војске не жели да почне да се бави паорским пословима и опредељује се за емиграцију у Русију где би наставили да се баве истим војним послом. Павле Исакович је спиритус мовенс ове идеје и он кроз скоро цео роман вуче за собом себе, свој багаж као и своја три брата и њихову менажерију ликова несигурним путем до Кијева. Овај пут креће од Темишвара у којем они живе након потуцања по Срему и Банату. Наставља се преко Беча у којем Павле успоставља прве контакте са руском амбасадом, Граца, Новог Сада, Токаја, Карпата све до доласка у Кијев. У Кијеву проводимо непуних годину дана у којима се изперипетирају готово све животне приче не би ли кроз пишчев епилог сазнали патрљке информација које су познате о ликовима након напуштања Кијева.

Главни ликови су Павле Исакович, меланхолични српски међед који је у перманентној потрази за нечим чега нема. Павле је уморан и стар, иако је заправо у пуној снази и очевидно привлачан. Он би у Русију иако појма нема о томе шта је Русија а и кад у њу дође он измишља неке нове циљеве који су подједнако немогући. Павлова покојна жена коју очигледно није претерано за живота волео (на исти начин на који ни Вук Исакович није волео Дафину) од тренутка смрти постаје на некин начин његова опсесија мада и то доста килаво и више као изговор за перпетуирање меланхолије. Жене га опседају.

Остатак браће представљају прилично крокијасти ликови. Трифун је најстарији и најсиромашнији од све браће. Ожењен је за ”анималну” Кумрију и са њом има шесторо деце. Потоњи разилазак са њом биће генератор за велики конфликт са Павлом. Трифун као и многи други ликови у роману има необјашњиве mood swings. Ђурђе је највеселији врат који је ожењен са Аном, лепом црнком. И ова веза такође доживљава релативно необјашњиву кризу љубави и на крају завршава у једној грозној ситуацији. Најмлађи, најлепши и најбогатији брат је Петар и он такође има нефункционалну везу са Варваром, Шокицом која је као и све жене у роману заљубљена у Павла. Њихова веза је површна, инфантилна и непотпуна баш као што је и лик Петра.

Између две књиге Сеоба је огромна разлика у стилу и форми. Док је први поетско тумарање по блату средње Европе и онирична битка у породичном троуглу, друга књига је рат-и-мировска епопеја једне породице али више од тога и дела једног народа. Уместо непроходних филозофирања у првом делу овде имамо неретко разбарушену радњу са гомилом ликова, љубавних многоуглова, историјских цртица а пре свега изузетно много романескне радње. Исаковичи сведоче како је изгледао тај један крак српског национа који је под 1 емигрирао у Војводину, под 2 одлучио да настави за Русију (дакле двоструки емигранти). Пре свега кроз лик Павла константно се вага идеја емиграције, могућности новог живота, проналазак смисла у истом. Упоредо са тиме ми пратимо и пишчеве погледе на опште теме љубави, породице, брака итд итд.

Друга књига јесте лакша за читање али морам да признам да Црњансков слив није пејзаж у којем ја волим да обитавам. Врло мало од ових стилских и емотивних регистара резонује самном а делује ми да ни друштвено не кореспондира са правцима у којем се наше друштво развило. Превише шаблонски тај меланхолични жрвањ меље све јунаке, градове, институције. Све пропада и све је срање, уништава га зуб времена. Оно јесте да сеоба има а смрти нема али тај живот је ето више нека сила природе него што је победнички живот.

Па опет, хвала Владану на пресији, свако би требало да прочита ову књигу јер без обзира на моја осећања наши људи и даље гину у Бахмуту и околини тако да остајемо делом ипак на линији Милоша Црњанског... ништа се овде променити неће.

[Caio · Rating 4 out of 5]

Ho trovato questo bel libro in camera della mia amata figlia, appassionata studiosa e ricercatrice delle culture dell'Est Europa .Non sò dire se l'ha letto e non lo potrò mai più sapere ho comunque capito che cosa cercasse in questo testo.
Non ho letto il primo "Migrazioni I" ma ho trovato le oltre 800 pagine di questo "Migrazioni II"
un libro suggestivo e sorprendente per l'abilità narrativa di questo scrittore Miloš Crnjanski poco noto e letto.
La narrazione è fin troppo romanzata ma le vicende che vengono raccontate sono cosi ricche di dettagli che il quadro dipinto che vi si raffigura è sorprendente.
Vediamo in questo libro le vicende degli Isakov ,un piccolo clan di cugini serbi militari di carriera al servizio di Maria Teresa d'Austria, alla fine delle guerre contro l'Impero Ottomano , le loro motivazioni e sforzi per arruolarsi nell'esercito russo.
Il periodo narrato è breve tra 1752 e il 1770 circa ambientato nei terrritori dell'Austria Serbia Romania Bulgaria, Ungheria, Montenegro e Ucraina .
Se qualche volta ci chiediamo spiegazioni su come la storia abbia plasmato un popolo un paese una nazione, qui troviamo qualche spunto di riflessione.
La narrazione è fatta con il sentire e vedere di un orgoglioso militare serbo Pavle Isakovic che rende facile allo scrittore confrontare il modo di vivere delle varie classi sociali del tempo. La voce fuori campo dall'autore con costanza ci aggiorna dell'intreccio storico politico e militare che si svolge a livello europeo che crea la cornice e lo sfondo delle avventurose e drammatiche storie del clan Isakovic e del loro sentirsi Serbi traditi e sempre perdenti.
Come dice l'autore alla fine del libro , le migrazioni sono sempre esistite e sempre avverranno. Del periodo che viene narrato come succede nella storia e in natura poche sono le tracce che restano a distanza di anni, qualche cognome, qualche nome di villaggio qualche cimelio nei musei ,tutto è un divenire di umanità in continua trasformazione.

[isidora · Rating 3 out of 5]

Druga knjiga Seoba mi se dopala možda i više od prve. Istina, daleko je duža od prve i treba vreme i volje da se privede kraju, ali vredi. Ono što mi se dopalo i kod prve knjige su naslovi poglavlja, tj. neobična ideja da se naslove delovima rečenica izvučenim iz teksta. Ti naslovi su vremenom postali najprepoznatljiviji delovi knjige i često du citirani.
Inače, opet nisam ovde našla verziju koju ja imam koja ima skoro 1500 strana O.o

[Selena Ratković · Rating 4 out of 5]

Odlična knjiga, ali je potrebno strašno mnogo volje da se pročita cela.

[Ruza Minić · Rating 5 out of 5]

одлична...

[Aleksandar · Rating 5 out of 5]

Na momente tužna, teška, i naporna, ali divna.

[Angelina Životić · Rating 5 out of 5]

Bolja od prve. :)