What do you think?
Rate this book
Zlatno runo #1
Zlatno runo 1
In 1978, after more than two decades of preparation, investigation and study, the first volume of Zlatno runo ("The Golden Fleece", 1978-1986) was published, fully establishing Pekić as one of the most important Serbian authors. In 1987 he received Montenegrin 'Njegoš award for this work, marking it as one of the most important contemporary prose writings in Yugoslavia. The Golden Fleece prompted comparison by international critics to James Joyce’s Ulysses and its narrative patterns of classical myths, to Thomas Mann's Buddenbrooks and its long family history and evolution of pre-war society, and to Aldous Huxley's Point Counter Point and its inner tensions created through a maze of conflicting perspectives; yet The Golden Fleece was also hailed as unique. One of the novel’s obvious distinctions is its enormous scope and thematic complexity. The Golden Fleece describes the wanderings of generations of the Njegovans, and through them explores the history of the Balkans. The first, second and third volumes were published in French in 2002, 2003 and 2004. The fourth volume was published in 2008.
590 pages, Leather Bound
First published January 1, 1978
27 people are currently reading
316 people want to read
About the author
Borislav Pekić
88 books306 followersBorislav Pekić was a Serbian/Montenegrin political activist and writer. He was born in 1930, to a prominent family in Montenegro, at that time part of the Kingdom of Yugoslavia. From 1945 until his immigration to London in 1971, he lived in Belgrade. A staunch anti-communist throughout his life, he was the founding member of the Democratic Party during the post-Tito era and is considered one of the greats of 20th century literature.
Ratings & Reviews
Friends & Following
Create a free account to discover what your friends think of this book!
Community Reviews
Displaying 1 - 16 of 16 reviews
June 16, 2016
Da čovjek počne čitati sedmoknjižje od 3.500 strana mora imati vremena da se tome istinski posveti, a ja sam već prvu knjigu od narečenih sedam rastegnuo na mjesec i po dana. No dobro, znam da će tako uvijek i biti i jedino što mogu jeste da djelujem u skladu s tim i korak po korak čitam do kraja. Elem, knjiga. Što više čitam Pekića sve sam uvjereniji da je on apsolutno najbolji književnik kojeg smo imali. Znam, nije književnost trka na sto metara da se tako ljudi porede, ali što više sagledavam monumentalnost njegovog djela i monolitnost kvaliteta tog djela ništa drugo ne mogu da pomislim.
Zlatno runo je na neki način porodična saga o Njegovanima ili Njagoima, cincarskoj porodici koja se s vremenom utopila u Srbe. Priča prati put ove porodice od Konstantinopolja, preko Moskopolja i Epira pa do Srbije i Slovenije, sve vrijeme upostavljajući paralelu sa Argonautima i njihovom potragom za zlatnim runom. Priča je ovo koja praktično i nema vrijeme radnje. Da, najveći dio se dešava u Srbiji početkom XX vijeka i u njihovom dvorcu u Sloveniji na Badnje veče 1942, ali to je ipak na fabularnom nivou. Sižejno gledano, priča svako malo preskače iz jednog vremena u drugo, iz epirskog vremena porodice u doba Miloša Obrenovića, iz Moskopolja, slavne cincarske trgovačke metropole, u osvit Drugog svjetskog rata, ali sve vrijeme čovjek osjeća neku dublju povezanost koja takvo čitanje i čini mogućim. Da se ne lažemo, nije ovo laka knjiga za čitanje, broj stilova koje je čovjek upotrijebio je ogroman, razni palimpsesti koje je koristio kao svoje literarne predloške variraju od grčke mitologije, preko Sterijinih komedija pa do govora majora Gavrilovića vojnicima. Ali ona genijalna Pekićeva ironija, jasnost s kojom ocrtava karaktere (Gazda Simeon Njegovan je vjerovatno prvi libertarijanac srpske književnosti), njihove porodične spletke i komentari o domaćoj i spoljnoj politici, istorija sagledana iz bezbroj uglova - sve to zajedno čini ovu knjigu jednom gromadom u svakom pogledu. Da skratim priču, čitajte Pekića, Pekić je bog.
Zlatno runo je na neki način porodična saga o Njegovanima ili Njagoima, cincarskoj porodici koja se s vremenom utopila u Srbe. Priča prati put ove porodice od Konstantinopolja, preko Moskopolja i Epira pa do Srbije i Slovenije, sve vrijeme upostavljajući paralelu sa Argonautima i njihovom potragom za zlatnim runom. Priča je ovo koja praktično i nema vrijeme radnje. Da, najveći dio se dešava u Srbiji početkom XX vijeka i u njihovom dvorcu u Sloveniji na Badnje veče 1942, ali to je ipak na fabularnom nivou. Sižejno gledano, priča svako malo preskače iz jednog vremena u drugo, iz epirskog vremena porodice u doba Miloša Obrenovića, iz Moskopolja, slavne cincarske trgovačke metropole, u osvit Drugog svjetskog rata, ali sve vrijeme čovjek osjeća neku dublju povezanost koja takvo čitanje i čini mogućim. Da se ne lažemo, nije ovo laka knjiga za čitanje, broj stilova koje je čovjek upotrijebio je ogroman, razni palimpsesti koje je koristio kao svoje literarne predloške variraju od grčke mitologije, preko Sterijinih komedija pa do govora majora Gavrilovića vojnicima. Ali ona genijalna Pekićeva ironija, jasnost s kojom ocrtava karaktere (Gazda Simeon Njegovan je vjerovatno prvi libertarijanac srpske književnosti), njihove porodične spletke i komentari o domaćoj i spoljnoj politici, istorija sagledana iz bezbroj uglova - sve to zajedno čini ovu knjigu jednom gromadom u svakom pogledu. Da skratim priču, čitajte Pekića, Pekić je bog.
November 2, 2015
"Књиге учите, језицима владајте, знањима тежите, јер је, синови, још у Епиру речено: БЛАГО ЈЕ, СИМЕОНЕ, ЗА ПОТОМСТВО, А ТВОЈЕ ЈЕ САМО САЗНАЊЕ КАКО СЕ СТИЧЕ."
July 23, 2018
Ako vi mislite da srpsku naciju čini četiri miliona pauperizovanih seljaka i oblačna pamet nekoliko akademaca, onda se teško varate, generale. Naciju ne čine ljudi, nego njihov posed. U svakom slučaju, zdravu, moćnu i prosperitetnu naciju, a ne gomilu konfuznih nesrećnikia od kojih svaki nepovoljan sticaj istorijskih okolnosti pravi mučenike ili budale. I sve dok naši srbujušči umovi budu spremni da svaki srpski grad, svakog srpskog čoveka, zajedno sa njegovim imetkom, žrtvuju bilo kakov nebuloznoj ideji, koja im se u jedan mah svidi i za koju poveruju da je patriotska, mi ćemo biti samo go i bos narod, od kojeg, gospodine generale, nikada neće postati nacija.
June 29, 2019
Iako i dalje smatram da je Pekić sebe sam najbolje opisao kada je rekao da je on čovjek ideje koji u umjetnosti samo gostuje, a imajući u vidu da su moje čitalačke namjere prije estetske nego saznajne prirode, moram priznati da sam pomalo neočekivano uživao čitajući prvu knjigu Zlatnog runa. Erudicija i enciklopedičnost ne mogu nadomjestiti književni stil, ali očito posjeduju neku ljepotu koja me natjerala da ostavim po strani uobičajeni spisak čitalačkih zamjerki koje inače imam, kad je Pekić u pitanju. Osim toga, tu je i struktura knjige, kompleksna, koja zahtjeva koncentraciju, ali zapravo poticajna i savršena da se izloži priča koja bi linearnije postavljena bila zamorna i teško prohodna.
Jer, Zlatno runo je saga o trgovačkoj porodici Njegovan, ili cincarski Njago, njenom putovanju kroz vrijeme, carstva, sisteme i identitete u traganju za mitskim zlatnim runom, koje je možda samo trgovački profit, a možda i nije. Uvijek uronjeni u središte društvenih prilika, Njegovani su svjedoci i akteri balkanske istorije, pa tako u ovoj knjizi odgovarajuće generacije Njegovana osvjetljavaju teške i značajne trenutke kakvi su protivotomanske pobune u Grčkoj, obnova srpske države u devetnaestom vijeku, pad Beograda 1915. godine i stanje u Jugoslaviji pred Drugi svjetski rat. Naravno, Pekić, nesumnjivo čovjek ideje, književno transponuje vlastita gledišta, ali čini to bez dociranja, nenametljivo i sasvim uklopljeno u opšti tok radnje romana. Ali nisu istorija i politika, ili istorija politike, jedino što je pisac imao u vidu. Dosta tu ima misli o čovjekovoj prirodi, o umjetnosti, sjećanjima i, uopšte, o smislu života, jer Pekić je ipak filozof i esejista u koži romanopisca, koži za koju je u ovoj knjizi pronašao savršeni kroj i mjeru.
Jer, Zlatno runo je saga o trgovačkoj porodici Njegovan, ili cincarski Njago, njenom putovanju kroz vrijeme, carstva, sisteme i identitete u traganju za mitskim zlatnim runom, koje je možda samo trgovački profit, a možda i nije. Uvijek uronjeni u središte društvenih prilika, Njegovani su svjedoci i akteri balkanske istorije, pa tako u ovoj knjizi odgovarajuće generacije Njegovana osvjetljavaju teške i značajne trenutke kakvi su protivotomanske pobune u Grčkoj, obnova srpske države u devetnaestom vijeku, pad Beograda 1915. godine i stanje u Jugoslaviji pred Drugi svjetski rat. Naravno, Pekić, nesumnjivo čovjek ideje, književno transponuje vlastita gledišta, ali čini to bez dociranja, nenametljivo i sasvim uklopljeno u opšti tok radnje romana. Ali nisu istorija i politika, ili istorija politike, jedino što je pisac imao u vidu. Dosta tu ima misli o čovjekovoj prirodi, o umjetnosti, sjećanjima i, uopšte, o smislu života, jer Pekić je ipak filozof i esejista u koži romanopisca, koži za koju je u ovoj knjizi pronašao savršeni kroj i mjeru.
Read
May 21, 2021Zlatno Runo I-VII
Počiniću greh već na samom početku spomenuvši Andrića i Selimovića, iako je ovde reč o velikom Borislavu Pekiću, i napomenuti kako imena ova dva velikana danas iskaču sa svih strana. Ne oduzimam značaj oba pisca koja su svakako zaslužila svu slavu koju su dobili, i koji će ostati kao velikani ne samo književnosti naših prostora, već i svetske književne scene. Pominjem ih razloga što nekada imam utisak da velika imena bacaju u senku druga velika imena, podjednako velika, koja ne samo da zaslužuju da budu pominjana jako češće, već i da se čitaju češće – što je u ovom slučaju drastična razlika. Podgorica je tek pre deset godina obeležila kuću u kojoj je živeo Pekić u jednom periodu života, što govori o velikoj dozi nepoštovanja kulture i značaja stvaralaštva jednog pojedinca koji je svojim opusom govorio o atmosferi ne samo bivše Jugoslavije, Balkanu, već i o celom svetu. Govorio je čak i o svetu koji nikada nije ni postojao, ali toliko uverljivim rečima da ste sigurni da je to tako i bilo. Nije ni reč o tome da Pekić nije priznat kao književnik, ali mi se čini da je više priznat kod kritike i uskog broja ljudi, a da se kod čitalačke mase njegovo ime jako često zaobilazi, nažalost i kod onog užeg kruga upućenog u književne klasike. Da li je potreban veći klasik od Zlatnog Runa da bi se on isticao koliko zaslužuje, ili pak treba da bude dosta manji obimom da bi dopreo do publike?
Reći da je Pekić moje otkriće bilo bi suludo jer svako ko je iole upoznat sa posleratnom književnošću ne može a da nije upoznat sa makar nekim njegovim delima, bilo da je reč o Kanskom ostvarenju ili stvorenim delima iz Londona. Međutim, govoriti o njegovim delima, pogotovo sa nekim, danas je velika retkost, a retkost, po meni, proističe iz straha od obimnosti dela koja stoje iza Borislava. Ne zna se da li ima više strana ili knjiga koje je napisao, ali se zna da objavljena dela imaju snagu da odzvanjaju od istoka do zapada, ili makar od Turjaka do Trakije. O nepoštovanju i nedovoljnoj popularnosti pisca govori i činjenica da se na dvadesetogodišnjici smrti jednog od najvećih i najboljih srpskih pisaca pojavilo svega osmoro ljudi uključujući i članove njegove porodice. Ne mogu a da ne pomislim o direktnoj vezi između lenjosti kod ljudi i fokusiranošću na kvantitet spram kvaliteta, gde veliki broj ljudi odustaje od same pomisli da čita dela koja su uglavnom pet stotina stranica i više. Međutim, taj broj stranica u Pekićevim delima nagrađuje višestruko jer pruža ne samo knjigu, već čitav istorijski period kojem vi jednostavno želite da se vratite i da iznova tražite skrivene bisere u likovima koji su nezaboravni i večni poput vampira.
O Pekićevim delima uvek će se voditi dileme estetike i etike, tražeći odgovor na pitanje gde je njegovo područje, međutim, dela koja je stvorio i koja nesumnjivo imaju “višak”, imaju taj višak kao nešto posebno i autentično, i kao nešto što neće delovati kao višak već kao njegov lični pečat fascinantno oživljene atmosfere i romana koji imaju polifonijski prizvuk kakav je Bahtin otkrio kod Dostojevskog. Ne, Pekić nije bio samo pisac. Danas je pisac svako, i piše se svuda i bez ikakvih kriterijuma i kritike, nažalost, i takva titula danas ne govori mnogo jer je dostupna svima. Ranije je ipak bilo drugačije, i sama titula imala je dublje značenje, značenje koje je ukrasilo njegova dela nagradama poput Ninove, Andrićeve, Miloša Crnjanskog, i Njegoševe nagrade koja je u ovom slučaju ukrasila korice Zlatnog Runa. Borislav Pekić bio je erudita. Čovek neverovatne količine znanja, količine pročitanog i naučenog, ali i čovek velike količine strpljenja koji je pomno učio svaki period kroz enciklopedije koje su veće od njegovih knjiga, ne bi li uspeo da ih uobliči i od toga napravi delo gde možete naći znanje od istorije i arhitekture do šminkanja i politike, pa i samih mitova koje će on raskrinkati na sebi svojstven i krajnje inteligentan i humoran način. Osim pisanja čini se da bi u svemu bio genijalan, i da je svačim mogao da se bavi, pošto je količina znanja svakakvih profesija ravna ljudima koji su te oblasti izučavali čitav životni vek. I hvala mu na tome što se opredelio za književnost jer je ostavio trag kakav će večno ostati utisnut.
„Zlatno runo“ predstavlja jedan put kroz ne samo nepunih četiri hiljade stranica već i put kroz istoriju, put kroz isprepletane porodične drame u Sloveniji, put kroz porodično stablo Njegovana prikazane kroz generacije, put kroz firmin saldo, put od mladosti ka starosti, put od realnog do fantazije, put od misterioznih delova do spoznaje istih u narednim knjigama, put od duhovnog do materijalnog, put od mitologije do stvarnosti, put od Kolhide do Slovenije. Put od Pekića do čitalaca. Put ka Zlatnom Runu na već poznatom Argu, i na čijem čelu je nezaboravni i legendarni Noemis koji će vas jako često nasmejati do suza.
Za Borislava Pekića nikada ne bih rekao da je savršen stilist. To svakako ne znači da je on loš, daleko od toga, ali bih veliki broj pisaca istakao pre njega kada je reč o načinu lepote izraženog. Ipak, ono što Pekić nudi u svojim delima je mnogo dalekosežnije i držati do svega toga na tolikim brojem stranica možda je i nemoguć zadatak. Taj celokupni nemoguć zadatak nije pretvoren u samo moguć, već je njime pokazano da se granice književnosti, kako srpske tako i svetske, neprestano mogu pomerati. Inovativan pristup romanu ovog opsega omogućava čitaocu da sagleda roman iz više uglova i, iako sam ovo celokupno delo pročitao samo jednom, ubeđen sam da ponovno vraćanje delu mnogostruko nagrađuje. Često postoje delovi koji promaknu kada čitamo nešto prvi put, pogotovo ovakvog obima i sa ovoliko filozofskih i drugih dragulja, pitanja istine i smisla, i ovde bi se ti delovi dopunjavali ponovnim čitanjem a kada pronalazite nove filozofske crte ili izvanredan smisao za humor kakav se pronalazi u Pekićevim delima, a do kakvog dolazi uglavnom samo od genijalnih ljudi, jer ni jednom to nije nasilno već suptilno, prepuštajući čitaocu da prepozna i sebe i druge u tim nekada surovim rečima i opaskama koje ćete često čuti od Lupusa, Gazde, Noemisa i drugih.
Enciklopedijsko znanje i umetničko oblikovanje u Pekićevim delima, čini se, dolazi do samog vrhunca. U bezbroj pokrenutih tema koje su pre svega sačinjena od najvažnijih pitanja, bilo da su ona proistekla iz mita ili iz kreveta u kojem parnice vrše Gazda i Tomanija, mi vidimo obrazloženje piščevog tumačenja istorijskih događaja na krajnje zabavne i misteriozne načine. U momentima kada mislite da ste videli sve, uvidite da grešite, i umesto unošenja Badnjaka dolazi do ulaska IG Farbena i nacističke nemačke na posed velelepne vile u Sloveniji.
Što se tiče same radnje, ona teče u dva toka, gde prvi predstavlja stanje u toj istoj vili na Badnje veče, dok drugi tok vodi kroz porodičnu lozu Njegovana i različite generacije koje na svojstven način jure njihovo zlatno runo. Lično sam bio najviše oduševljen likovima kao što su Lupus, Gazda i Hadžija, gde se nalazi čitavo blago i Zlatno runo koje stoji utisnuto i u čitalačkim rukama. Uz njih, pomenuo bih i Simeona Sigetskog koji šminkanjem pokušava da oživi već odavno mrtvog sultana. Velika doza humora prožeta kroz cincarsku porodicu staru nekoliko vekova omogućava čitaocu da upozna i da se veže sa likovima/ličnostima, imajući utisak da vremenom postajete i deo te čitave porodice i njene drame koje izgledaju beskonačne. Ključnih delova ima u svakoj knjizi, kako bitnih za razvoj likova tako bitnih i za ponovne osmehe koje ćete imati kada Borislav Pekić uvede nove likove poput Julijane, konjokrotiteljke Mađarice, koje je rešila da ih sve redom zajaše, pa sve do drugih događaja gde će Hadžija pokušati da pomogne siromasima na jedan epohalan način i kroz jedan veliki nesporazum i nerazumevanje od strane lutalica i beskućnika.
Kroz knjigu ćete biti upoznati sa mnoštvo filozofskih crta, već odavno svojstvena Pekiću, bilo da je u pitanju bilo „Kako upokojiti vampira“, „Novi Jerusalim“, ili ostale knjige, ali ćete u Zlatnom Runu videti toga na pregršt i uživaćete u tome ukoliko uživate u besmrtnim temama. Peta i šesta knjiga su po meni slabije od ostalih, što opet ne znači da su one loše, već i kao takve predstavljaju ključni mozaik pre dolaska sedme knjige koja će poput lepka prilepiti delove koji su vam bili i jasni i nejasni, koji su vam bili i bitni i nebitni.
Opisivati knjige ovakvog obima deluje nezahvalno i krajnje teško za činiti, ali ako bih morao da ovih sedam knjiga opišem u tri reči to bilo, isto kao što i Pekić naglašava u delu: posed, potomstvo, prošlost. Te tri stvari račvaju se u veliki broj tema gde će se uvek preplitati firma/porodica, zlatno runo, i onda potomstvo, koje ukazuje na sam početak i na početak poseda i porodice, praveći od toga zatvoren krug i stvarajući: budućnost. I ako bi se to svelo na samo jednu stvar u romanu a koja veže čitavo delo, to bi onda bila neprestana žudnja za posedom. U ovom delu takođe ima i osvrta na ranije Pekićeve likove mada svakako treba napomenuti da i bez čitanja „Hodočašće Arsenija Njegovana“ vi možete bez ikakvih problema da zaronite u ovo delo. Ipak, ko je čitao, susrešće se opet sa tim čovekom koji kućama daje ženska imena, i videće njegove nove podvale kako bi došao do pojedinih kuća, čineći prikaz pravog trgovca za kakvu je, kao rođena, prikazana porodica Njegovan.
Ono što bih čitaocima preporučio je da stanu u red i kupe kartu za nezaboravnu plovidbu Argom, a koja bi u ovom slučaju bila kroz sedam izvanrednih knjiga, i delo koje je ostavilo ogroman trag u srpskoj književnosti XX veka. Čitava posada Argonauta je jurila njihovo Zlatno runo. Borislav Pekić je i sam jurio njegovo Zlatno runo. A vi, dragi čitaoci, vi pred sobom to blago već imate, a ono se u knjižarama nalazi pod istim nazivom.
Ukoliko ste pročitali „Zlatno Runo“, i ono vam se svidelo, ili pak planirate da pročitate i svidi vam se, a onda naletite na nekoga ko ovo delo ne voli, vi onda samo sa ponosom recite: dem me afora, den me pirazi.
Počiniću greh već na samom početku spomenuvši Andrića i Selimovića, iako je ovde reč o velikom Borislavu Pekiću, i napomenuti kako imena ova dva velikana danas iskaču sa svih strana. Ne oduzimam značaj oba pisca koja su svakako zaslužila svu slavu koju su dobili, i koji će ostati kao velikani ne samo književnosti naših prostora, već i svetske književne scene. Pominjem ih razloga što nekada imam utisak da velika imena bacaju u senku druga velika imena, podjednako velika, koja ne samo da zaslužuju da budu pominjana jako češće, već i da se čitaju češće – što je u ovom slučaju drastična razlika. Podgorica je tek pre deset godina obeležila kuću u kojoj je živeo Pekić u jednom periodu života, što govori o velikoj dozi nepoštovanja kulture i značaja stvaralaštva jednog pojedinca koji je svojim opusom govorio o atmosferi ne samo bivše Jugoslavije, Balkanu, već i o celom svetu. Govorio je čak i o svetu koji nikada nije ni postojao, ali toliko uverljivim rečima da ste sigurni da je to tako i bilo. Nije ni reč o tome da Pekić nije priznat kao književnik, ali mi se čini da je više priznat kod kritike i uskog broja ljudi, a da se kod čitalačke mase njegovo ime jako često zaobilazi, nažalost i kod onog užeg kruga upućenog u književne klasike. Da li je potreban veći klasik od Zlatnog Runa da bi se on isticao koliko zaslužuje, ili pak treba da bude dosta manji obimom da bi dopreo do publike?
Reći da je Pekić moje otkriće bilo bi suludo jer svako ko je iole upoznat sa posleratnom književnošću ne može a da nije upoznat sa makar nekim njegovim delima, bilo da je reč o Kanskom ostvarenju ili stvorenim delima iz Londona. Međutim, govoriti o njegovim delima, pogotovo sa nekim, danas je velika retkost, a retkost, po meni, proističe iz straha od obimnosti dela koja stoje iza Borislava. Ne zna se da li ima više strana ili knjiga koje je napisao, ali se zna da objavljena dela imaju snagu da odzvanjaju od istoka do zapada, ili makar od Turjaka do Trakije. O nepoštovanju i nedovoljnoj popularnosti pisca govori i činjenica da se na dvadesetogodišnjici smrti jednog od najvećih i najboljih srpskih pisaca pojavilo svega osmoro ljudi uključujući i članove njegove porodice. Ne mogu a da ne pomislim o direktnoj vezi između lenjosti kod ljudi i fokusiranošću na kvantitet spram kvaliteta, gde veliki broj ljudi odustaje od same pomisli da čita dela koja su uglavnom pet stotina stranica i više. Međutim, taj broj stranica u Pekićevim delima nagrađuje višestruko jer pruža ne samo knjigu, već čitav istorijski period kojem vi jednostavno želite da se vratite i da iznova tražite skrivene bisere u likovima koji su nezaboravni i večni poput vampira.
O Pekićevim delima uvek će se voditi dileme estetike i etike, tražeći odgovor na pitanje gde je njegovo područje, međutim, dela koja je stvorio i koja nesumnjivo imaju “višak”, imaju taj višak kao nešto posebno i autentično, i kao nešto što neće delovati kao višak već kao njegov lični pečat fascinantno oživljene atmosfere i romana koji imaju polifonijski prizvuk kakav je Bahtin otkrio kod Dostojevskog. Ne, Pekić nije bio samo pisac. Danas je pisac svako, i piše se svuda i bez ikakvih kriterijuma i kritike, nažalost, i takva titula danas ne govori mnogo jer je dostupna svima. Ranije je ipak bilo drugačije, i sama titula imala je dublje značenje, značenje koje je ukrasilo njegova dela nagradama poput Ninove, Andrićeve, Miloša Crnjanskog, i Njegoševe nagrade koja je u ovom slučaju ukrasila korice Zlatnog Runa. Borislav Pekić bio je erudita. Čovek neverovatne količine znanja, količine pročitanog i naučenog, ali i čovek velike količine strpljenja koji je pomno učio svaki period kroz enciklopedije koje su veće od njegovih knjiga, ne bi li uspeo da ih uobliči i od toga napravi delo gde možete naći znanje od istorije i arhitekture do šminkanja i politike, pa i samih mitova koje će on raskrinkati na sebi svojstven i krajnje inteligentan i humoran način. Osim pisanja čini se da bi u svemu bio genijalan, i da je svačim mogao da se bavi, pošto je količina znanja svakakvih profesija ravna ljudima koji su te oblasti izučavali čitav životni vek. I hvala mu na tome što se opredelio za književnost jer je ostavio trag kakav će večno ostati utisnut.
„Zlatno runo“ predstavlja jedan put kroz ne samo nepunih četiri hiljade stranica već i put kroz istoriju, put kroz isprepletane porodične drame u Sloveniji, put kroz porodično stablo Njegovana prikazane kroz generacije, put kroz firmin saldo, put od mladosti ka starosti, put od realnog do fantazije, put od misterioznih delova do spoznaje istih u narednim knjigama, put od duhovnog do materijalnog, put od mitologije do stvarnosti, put od Kolhide do Slovenije. Put od Pekića do čitalaca. Put ka Zlatnom Runu na već poznatom Argu, i na čijem čelu je nezaboravni i legendarni Noemis koji će vas jako često nasmejati do suza.
Za Borislava Pekića nikada ne bih rekao da je savršen stilist. To svakako ne znači da je on loš, daleko od toga, ali bih veliki broj pisaca istakao pre njega kada je reč o načinu lepote izraženog. Ipak, ono što Pekić nudi u svojim delima je mnogo dalekosežnije i držati do svega toga na tolikim brojem stranica možda je i nemoguć zadatak. Taj celokupni nemoguć zadatak nije pretvoren u samo moguć, već je njime pokazano da se granice književnosti, kako srpske tako i svetske, neprestano mogu pomerati. Inovativan pristup romanu ovog opsega omogućava čitaocu da sagleda roman iz više uglova i, iako sam ovo celokupno delo pročitao samo jednom, ubeđen sam da ponovno vraćanje delu mnogostruko nagrađuje. Često postoje delovi koji promaknu kada čitamo nešto prvi put, pogotovo ovakvog obima i sa ovoliko filozofskih i drugih dragulja, pitanja istine i smisla, i ovde bi se ti delovi dopunjavali ponovnim čitanjem a kada pronalazite nove filozofske crte ili izvanredan smisao za humor kakav se pronalazi u Pekićevim delima, a do kakvog dolazi uglavnom samo od genijalnih ljudi, jer ni jednom to nije nasilno već suptilno, prepuštajući čitaocu da prepozna i sebe i druge u tim nekada surovim rečima i opaskama koje ćete često čuti od Lupusa, Gazde, Noemisa i drugih.
Enciklopedijsko znanje i umetničko oblikovanje u Pekićevim delima, čini se, dolazi do samog vrhunca. U bezbroj pokrenutih tema koje su pre svega sačinjena od najvažnijih pitanja, bilo da su ona proistekla iz mita ili iz kreveta u kojem parnice vrše Gazda i Tomanija, mi vidimo obrazloženje piščevog tumačenja istorijskih događaja na krajnje zabavne i misteriozne načine. U momentima kada mislite da ste videli sve, uvidite da grešite, i umesto unošenja Badnjaka dolazi do ulaska IG Farbena i nacističke nemačke na posed velelepne vile u Sloveniji.
Što se tiče same radnje, ona teče u dva toka, gde prvi predstavlja stanje u toj istoj vili na Badnje veče, dok drugi tok vodi kroz porodičnu lozu Njegovana i različite generacije koje na svojstven način jure njihovo zlatno runo. Lično sam bio najviše oduševljen likovima kao što su Lupus, Gazda i Hadžija, gde se nalazi čitavo blago i Zlatno runo koje stoji utisnuto i u čitalačkim rukama. Uz njih, pomenuo bih i Simeona Sigetskog koji šminkanjem pokušava da oživi već odavno mrtvog sultana. Velika doza humora prožeta kroz cincarsku porodicu staru nekoliko vekova omogućava čitaocu da upozna i da se veže sa likovima/ličnostima, imajući utisak da vremenom postajete i deo te čitave porodice i njene drame koje izgledaju beskonačne. Ključnih delova ima u svakoj knjizi, kako bitnih za razvoj likova tako bitnih i za ponovne osmehe koje ćete imati kada Borislav Pekić uvede nove likove poput Julijane, konjokrotiteljke Mađarice, koje je rešila da ih sve redom zajaše, pa sve do drugih događaja gde će Hadžija pokušati da pomogne siromasima na jedan epohalan način i kroz jedan veliki nesporazum i nerazumevanje od strane lutalica i beskućnika.
Kroz knjigu ćete biti upoznati sa mnoštvo filozofskih crta, već odavno svojstvena Pekiću, bilo da je u pitanju bilo „Kako upokojiti vampira“, „Novi Jerusalim“, ili ostale knjige, ali ćete u Zlatnom Runu videti toga na pregršt i uživaćete u tome ukoliko uživate u besmrtnim temama. Peta i šesta knjiga su po meni slabije od ostalih, što opet ne znači da su one loše, već i kao takve predstavljaju ključni mozaik pre dolaska sedme knjige koja će poput lepka prilepiti delove koji su vam bili i jasni i nejasni, koji su vam bili i bitni i nebitni.
Opisivati knjige ovakvog obima deluje nezahvalno i krajnje teško za činiti, ali ako bih morao da ovih sedam knjiga opišem u tri reči to bilo, isto kao što i Pekić naglašava u delu: posed, potomstvo, prošlost. Te tri stvari račvaju se u veliki broj tema gde će se uvek preplitati firma/porodica, zlatno runo, i onda potomstvo, koje ukazuje na sam početak i na početak poseda i porodice, praveći od toga zatvoren krug i stvarajući: budućnost. I ako bi se to svelo na samo jednu stvar u romanu a koja veže čitavo delo, to bi onda bila neprestana žudnja za posedom. U ovom delu takođe ima i osvrta na ranije Pekićeve likove mada svakako treba napomenuti da i bez čitanja „Hodočašće Arsenija Njegovana“ vi možete bez ikakvih problema da zaronite u ovo delo. Ipak, ko je čitao, susrešće se opet sa tim čovekom koji kućama daje ženska imena, i videće njegove nove podvale kako bi došao do pojedinih kuća, čineći prikaz pravog trgovca za kakvu je, kao rođena, prikazana porodica Njegovan.
Ono što bih čitaocima preporučio je da stanu u red i kupe kartu za nezaboravnu plovidbu Argom, a koja bi u ovom slučaju bila kroz sedam izvanrednih knjiga, i delo koje je ostavilo ogroman trag u srpskoj književnosti XX veka. Čitava posada Argonauta je jurila njihovo Zlatno runo. Borislav Pekić je i sam jurio njegovo Zlatno runo. A vi, dragi čitaoci, vi pred sobom to blago već imate, a ono se u knjižarama nalazi pod istim nazivom.
Ukoliko ste pročitali „Zlatno Runo“, i ono vam se svidelo, ili pak planirate da pročitate i svidi vam se, a onda naletite na nekoga ko ovo delo ne voli, vi onda samo sa ponosom recite: dem me afora, den me pirazi.
July 18, 2016
Један од оних романа који сасвим заслужено имају место светог списа наше литературе, крунско сведочанство да је је аутор Велики Мајстор, Недостижни Учитељ.
Read
July 14, 2018Genijalno! Zabavno, inteligentno, zanimljivo, uvek aktuelno. I, što je najbolje, ovo je tek početak plovidbe Pekićevim Argom...
July 10, 2024
У славу старог Симеона Његована, у Турјаку у Словенији, окупља се породица Његован и њихов огранак Турјашки, потекли од Минотаура, потекли од цинцарске породице Њагоа, у периоду од 1. до 6. јануара '41. Своју приповест дарива нам остарели Симеон Његован и он и сви они прошли Симеони који кроз њега проговарају, сећајући се напретка симеонске фирме, презентујући нам своје трагање за Златним руном митским Аргом, презентујући све заблуде наших крајева, војевања, преваре, ратове суптилном сатиром и нескривеном типично пекићевском иронијом. У клопци између сна и јаве, које се остарелом Симеону све више преплићу и мешају, на сцени се налазе и потомци са својим скорашњим ратним слутњама, ставовима, пословним подухватима, породичним сплеткама и братским подметањима. Преко историјских догађаја и класичног историјског приповедања у коме је увек неки Симеон уплео своје прсте и шпекулације, радња се преплиће са драмским дијалозима породице у оквиру двора турјашких, као и у наизглед неповезаним мислима и гласовима Његован Турјашки. Симеон нам говори о породици и фирми, путевима којима су се кретали Њагои од древног Москопоља и Симеона Мосхополита и његовог визионарског слања синова на различите стране света. Говори нам и да нема ништа битније од Симеона наследника, да сваки Симеон мора имати Симеона који ће га наследити, а да је изнад сваког појединачног Симеона Фирма која има за циљ достићи Златно руно, пронаћи га и уложити у нове шпекулације, у нове бракове са солвентним фирмама, бити златнији, солвентнији, прилагодљивији. Говори нам и о страховима, ноћним морама, о ватри која уништава и од које се сваки Симеон боји, и о банкроту као непријатељу сваког Симеона, сваке Фирме. Али питање свих питања, шта се дешава са фирмом, са породицом када се достигне Златно руно, када се огрезне у лагодном животу, навикама благостања, куда се креће фирма, куда путује фирма која више нема новог Симеона, већ се традиција губи неки новим именима, рецимо Стефаном? Да ли су Стефани они који ће демистификовати симеонски труд у породици за Златним руном и кренути путем унатраг?
Пекић се на ироничан начин осврће и на ратове, на јуначке борбе, херојске победе, на инвалиде и мртве који су из тих победа произашли, на слављење победа које су уназадиле пород, уништили фирму, побили Симеоне. Никад из плуса, или бар позитивне нуле, увек из минуса и из банкрота. Сага која се у прво делу креће од Симеона Мосхопољског поставља темеље и за наредно породично напредовање у потрази за богатством, од грнчарије и трагања за бојом отпорном на ватру, до фарбарске индустрије и шпекулација између два царства.
„У буре без дањац имање да скупљаш. Да губиш једњако. Нафек да те музу и обмањивљу. Штрикла да ти преко нос превлачу. Лажњи дукати и чекофи без покрића подмећу. У незрела шпекулација да се упушћаш. Са несолвењтни мањгупи послофи да правиш. На рђафа јемства да наседаш. Све на штету да ти буде. Али вавек да имаш још шта да губиш и за чиме срце да ти се цепа!“
„Чофек треба да чуфа сфоју памет, а не туђе послофице. Иначе ће и сам у послофицу да уђе.“
„И најпосле, има ли што нема цења?... Ангел небески нема цења. Спокој душевњи нема цења. Син нема цења.“
„Од 1300 комата студењата и ђака, четрњаесте у капљаре произведених, није нам се осамњаесте вратило деце из рата више од 10 посто, тачно их било 140 кад смо их пребројали... И шта, је ли се ко забуњио? Пито, са чиме ћемо, људи, да попрафимо штету, да етаблирамо и унапредимо нофу држафну Фирму? Није. Важно свима било само да смо добили рат... Чујем неки ђенерал писо у нофине да се ништа са победом у рат не може мерити. Ден ксеро. Ја мислим да може ђенерале. Са победњичким инфалидом, сасвим се размерњо може мерити здрав и снажан поражењик...“
„Бог на небу, а на земљи Потомство, Породице, Посед и Прошлост нек су вам алфа и омега, то вам је Аманет епирски.“
Пекић се на ироничан начин осврће и на ратове, на јуначке борбе, херојске победе, на инвалиде и мртве који су из тих победа произашли, на слављење победа које су уназадиле пород, уништили фирму, побили Симеоне. Никад из плуса, или бар позитивне нуле, увек из минуса и из банкрота. Сага која се у прво делу креће од Симеона Мосхопољског поставља темеље и за наредно породично напредовање у потрази за богатством, од грнчарије и трагања за бојом отпорном на ватру, до фарбарске индустрије и шпекулација између два царства.
„У буре без дањац имање да скупљаш. Да губиш једњако. Нафек да те музу и обмањивљу. Штрикла да ти преко нос превлачу. Лажњи дукати и чекофи без покрића подмећу. У незрела шпекулација да се упушћаш. Са несолвењтни мањгупи послофи да правиш. На рђафа јемства да наседаш. Све на штету да ти буде. Али вавек да имаш још шта да губиш и за чиме срце да ти се цепа!“
„Чофек треба да чуфа сфоју памет, а не туђе послофице. Иначе ће и сам у послофицу да уђе.“
„И најпосле, има ли што нема цења?... Ангел небески нема цења. Спокој душевњи нема цења. Син нема цења.“
„Од 1300 комата студењата и ђака, четрњаесте у капљаре произведених, није нам се осамњаесте вратило деце из рата више од 10 посто, тачно их било 140 кад смо их пребројали... И шта, је ли се ко забуњио? Пито, са чиме ћемо, људи, да попрафимо штету, да етаблирамо и унапредимо нофу држафну Фирму? Није. Важно свима било само да смо добили рат... Чујем неки ђенерал писо у нофине да се ништа са победом у рат не може мерити. Ден ксеро. Ја мислим да може ђенерале. Са победњичким инфалидом, сасвим се размерњо може мерити здрав и снажан поражењик...“
„Бог на небу, а на земљи Потомство, Породице, Посед и Прошлост нек су вам алфа и омега, то вам је Аманет епирски.“
January 18, 2022
When you decide to read Zlatno runo by Borislav Pekić, you need to invest a lot of time and effort, so be prepared.
*
First of all, I have never read the translated versions of this novel, so if you aren't a native Serbian speaker, it might be quite challenging for you to read it in Serbian. Honestly, I don't think it is a piece that can be translated easily and whoever decided to take upon such a task, must have been a linguistic lunatic. :)
Zlatno runo or the Golden fleece how it is translated in the English version, is a compelling story about two families Njegovan and Turjaški. The story of the members is spread on seven extensive parts or roughly 3500 pages. For avid readers, that doesn't seem like a difficult task, but you are dealing with Pekić and his sentence and structure. While you are trying to learn about characters, you will also feel immersed in your own thoughts, so expect that you will be constantly going back and forth. Just a single moment of thought wandering and you will end up confused. Keeping the concentration to the novel and characters only is quite a task.
I will be modest and say that I expect to read Zlatno runo, not only once, but several times in my life. This first time, I can say it is just to get the gist, meet the characters and create my own opinion on them. The reason why I am writing this is simple - Pekić is a master of his craft, a reader must be well acknowledged with everything, especially with historical details and political situations in the European countries. The world history had a huge impact on the lives of Njegovan and Turjaški, so be prepared to brush up on some history (101 at least) cause it won't be simple without that. Also it is quite an idea to start maybe with his other works, just to get used to his style. When I was younger I was reading Novi Jerusalim, and it was quite a different experience, because it is a collection of short stories, so I knew what I was getting myself into.
*
Now, something about the first part of Zlatno runo. We start off with a simplistic idea: here we have two families Njegovan and Turjaški, cousins to each other, people whose lives were influenced many times by historical events and each time they rise no matter how hard they fall. They owe that to their own origin - Aromanian, they have the trade in their blood and they are masters of it.
We meet all of them on a dinner party on an Orthodox Christmas Eve, but it isn't just any year in question, it is the most important one - 1941, the world is changed, communism is emerging in some countries, the war is raging in others, and yet this family manages to keep their riches even in these hard times unaware of what future might hold for them. The family is talking about the current situation and we get to hear their opinions and arguments on communism.
This dinner was observed by one of the most essential characters in this story - Porodični duh (or something like a family ghost), someone who is preparing the last sacrifice for the family and he is trying to choose the right family member who could deal with the unfortunate destiny, so that other family members wouldn't suffer terrible consequences. Through the eyes of Porodični duh, we get to meet each character individually, their virtues and flaws, but also the reasons why they aren't the good choice... Until he finally decided who should be the Chosen one.
*
A piece of advice: when you start reading, it is a great idea to have a pen and paper next to you, because you might want to make a family tree, it is much easier to follow the story that way. Plus you might have some phrases or sayings that you want to explore further, so it is a good idea to note them down or at least highlight them somehow.
*
First of all, I have never read the translated versions of this novel, so if you aren't a native Serbian speaker, it might be quite challenging for you to read it in Serbian. Honestly, I don't think it is a piece that can be translated easily and whoever decided to take upon such a task, must have been a linguistic lunatic. :)
Zlatno runo or the Golden fleece how it is translated in the English version, is a compelling story about two families Njegovan and Turjaški. The story of the members is spread on seven extensive parts or roughly 3500 pages. For avid readers, that doesn't seem like a difficult task, but you are dealing with Pekić and his sentence and structure. While you are trying to learn about characters, you will also feel immersed in your own thoughts, so expect that you will be constantly going back and forth. Just a single moment of thought wandering and you will end up confused. Keeping the concentration to the novel and characters only is quite a task.
I will be modest and say that I expect to read Zlatno runo, not only once, but several times in my life. This first time, I can say it is just to get the gist, meet the characters and create my own opinion on them. The reason why I am writing this is simple - Pekić is a master of his craft, a reader must be well acknowledged with everything, especially with historical details and political situations in the European countries. The world history had a huge impact on the lives of Njegovan and Turjaški, so be prepared to brush up on some history (101 at least) cause it won't be simple without that. Also it is quite an idea to start maybe with his other works, just to get used to his style. When I was younger I was reading Novi Jerusalim, and it was quite a different experience, because it is a collection of short stories, so I knew what I was getting myself into.
*
Now, something about the first part of Zlatno runo. We start off with a simplistic idea: here we have two families Njegovan and Turjaški, cousins to each other, people whose lives were influenced many times by historical events and each time they rise no matter how hard they fall. They owe that to their own origin - Aromanian, they have the trade in their blood and they are masters of it.
We meet all of them on a dinner party on an Orthodox Christmas Eve, but it isn't just any year in question, it is the most important one - 1941, the world is changed, communism is emerging in some countries, the war is raging in others, and yet this family manages to keep their riches even in these hard times unaware of what future might hold for them. The family is talking about the current situation and we get to hear their opinions and arguments on communism.
This dinner was observed by one of the most essential characters in this story - Porodični duh (or something like a family ghost), someone who is preparing the last sacrifice for the family and he is trying to choose the right family member who could deal with the unfortunate destiny, so that other family members wouldn't suffer terrible consequences. Through the eyes of Porodični duh, we get to meet each character individually, their virtues and flaws, but also the reasons why they aren't the good choice... Until he finally decided who should be the Chosen one.
*
A piece of advice: when you start reading, it is a great idea to have a pen and paper next to you, because you might want to make a family tree, it is much easier to follow the story that way. Plus you might have some phrases or sayings that you want to explore further, so it is a good idea to note them down or at least highlight them somehow.
February 2, 2024
Zlatno runo, 1. tom
Iako sam već čitala Pekića („Atlantidu“, „Besnilo“, „Vreme čuda“, „Kako upokojiti vampira“), a poznata mi je i mitska priča o Argonautima iz više različitih izvora (najiscrpniji je Grejvsovo „Zlatno runo“ koje sam sa zadovoljstvom pročitala pre više godina), ipak nisam znala šta da očekujem kad sam se poduhvatila putovanja na koje vodi ovaj nesvakidašnji autor u svom sedmotomnom delu. Nisam čitala prikaze (nisam, doduše ni nailazila na njih), želeći da se nepripremljena ubacim u avanturu, da sa Pekićem komuniciram direktno kao sa starim drugom, istomišljenikom (makar kad je u pitanju ljubav prema Tomasu Manu, a to je sasvim dovoljno). I, ako sam na početku očekivala spuštanje u dubine istorijsko-mitoloških predstava i usmeno prenošenih legendi, onda sam svakako morala da doživim iznenađenje jer radnja počinje na Badnji dan 1941. godine u Sloveniji, u Turjaku. Na proslavi se nalazi veliki broj pripadnika bogate cincarske trgovačke porodice Njegovan i jedne njene posebne grane nazvane Turjaški, a osim Badnje večeri slavi se i rođendan starog (prastarog) čelnika genosa Njegovan. Starčeva fantazmagorična sećanja i unutarnje razgovore sa samim sobom i blagopočivšom ženom Tomanijom ćemo slušati paralelno sa glasovima zvanica Njegovan Turjaških.
Knjiga zapravo počinje novinskim izveštajima, vestima o ratu koji samo što se nije doselio i na prostor gde slavljenici slave. Vesti su, naravno, u potpunoj suprotnosti sa onim što znamo iz istorijskih udžbenika, ali bogati cincarski potomci velike i moćne porodice Njegovan o tome još ništa ne znaju. Oni su okupirani međusobnim razmiricama (najžešćim između sinova i očeva), intrigama, poslovnim predlozima i zavistima, pokretanjima već završenih parnica ili potraživanjima zajmova, sve u svemu – sebičnim stvarima kojima se ljudi i inače opterećuju, samo se u svetu bogatih pišu sa više nula ili završavaju kao vesti u novinama. Nad njima lebdi teško definisljiv porodični duh čiji je zadatak da sačuva porodicu od propasti. Negde već lebde i nerazumljiva slova MENE MENE TEKEL UFARSIN, koja nam Pekić tako samo baci, bez objašnjenja, pa ti čitaoče guglaj, čitaj pola sata po internetu da bi shvatio šta te četiri reči znače (ništa se ne može preskočiti kod Pekića, ako se želi potpuno čitalačko zadovoljstvo). Porodični duh traži uporište u makar jednom od članova obeju porodičnih grana, ali iz mnoštva razloga niko od mladih, jakih, ili tek stasajućih slavljenika nije pogodan za tu ulogu. Duh se okreće starcu, Kir Simeonu Njegovanu sa nadimkom Gazda. A Gazda se seća, i kroz ta sećanja upoznaje i nas sa svojim precima – ocem (Hadži Simeonom), dedom (Simeonom Lupusom), pradedom (Simeonom Grkom), čukundedom (Simeonom Moshopolitom, koji je stradao u razorenju cincarskog slavnog Moskopolja, i o kojem je pradeda Simeon Grk još mogao da priča iz prve ruke, a sve dalje od toga je samo nagađanje i legenda). Gazda je prelomna tačka u genosu Njegovana, jer je poslednji Simeon kao glava firme, igrom sudbine njega nasleđuje Stefan, koga će opet naslediti Stefan (možda nagoveštaj da su cincari konačno postali Srbi, „Slavjani“, ženeći se Srpkinjama i „kvareći“ izvornu cincarsku, grčku, grečesku, romejsku lozu. Da bi se zaista razumelo koji je koji Simeon, treba pročitati nekoliko puta barem ovaj prvi tom (ja sam odslušala dvaput audio knjigu, a onda pročitala i u papiru, sa podvlačenjima).
Priča o cincarskoj porodici i njenim potucanjima u prostoru, uspesima/neuspesima u trgovini, snovima, gubicima, njihovoj dvostrukoj (kentaurskoj) prirodi – zapravo je naopako ispričana priča o Srbima, Jugoslovenima, narodima u regionu kako se to danas kaže, o trusnoj istoriji/geografiji ovog podneblja, za šta je bilo neophodno izvršiti ogromna istraživanja (što je neophodno, ali ne i dovoljno) i sve to povezati genijalnim umom kakav je Pekićev, koji uočava zakonitosti iznad svih tih mrtvih istorijskih zapisa. Trgovaca nema u tim zapisima, nema ih na trgovima gde se vojskovođama podižu spomenici. Ali – koliko zapravo trgovaca IMA u svemu tome, koliko se oni, kao i kretanja novca i interesi bogatih (da postanu još bogatiji, da ne postanu BANKROT) zapravo nalaze kao razlozi i pokretači svih tih kretanja, to nam između ostalog razotkriva i ova knjiga, u kojoj nam Simeoni sami pričaju svoju priču, čiju logiku ne možemo osporiti, jer je ona isto toliko logična kao i bilo koja druga ljudska logika. Sve je borba, i sve je RAČUN, tako se uči među Njegovanima, i oni onda bez ikakvih skrupula dižu tu svoju logiku na najviši nivo, ne krijući usput i da oni kojima su spomenici podignuti nisu ništa drugačiji, jer i oni trguju i mešetare, ali se o tome ne govori, već samo o bunama, oslobodilačkim borbama i novim vladarskim dinastijama...
Bog na nebu, porod, posed, prošlost – tako se prenosi sa oca na sina. Cincarski Njagoi koji će postati Njegovani beže od vatre kao od svog najljućeg neprijatelja, ali ih vatra svakako uvek stigne, jer ma koliko oni večito tražili SEVEROZAPADNI PROLAZ, prostor kojim se kreću je neverovatno zapaljiv. Da li je moguće izbeći iz istorije i gledati samo svoja trgovačka posla. Trude se Njegovani. Den me afora, den me pirazi! Stalno to ponavlja Simeon Gazda, kao i njegovi preci. Ništa ne zna, ništa ga se to ne tiče, to nisu njegova posla. A onda prodaje oružje, zajedno sa svom drugom robom, a seća se i kako je Simeon Grk prodavao informacije (i austrougarskoj i turskoj strani), podbadao na ustanke (treba se oružje prodati, ne sme da se ode u bankrot) a kumavao možda i seči knezova. A sve divaneći, sve u zavijenoj formi i izdaleka, praveći dobru podlogu za velike mahinacije svog naslednika Simeona Lupusa. Razum, razbor – potpora je ali i krunjenje vitalnosti loze; najjači su bili oni njeni predstavnici koji su u sebi nosili najveći kentaurski sukob. Možda je zato jedna od najvećih želja Simeona Gazde, sad već starca koji ni sa kim ne komunicira te 1941. u Turjaku, bila želja da prestane da bude trgovac Simeon Njegovan i postane prirodno biće, jako i slobodno, da postane konj! (Ta se želja samo delimično izgradila na jednoj egzotičnoj ljubavnoj epizodi sa cirkuskom jahačicom.)
Najvažniji zadatak cincara Njegovana jeste da stvaraju pare za svoje sinove i sinove za svoje pare. Ipak, njihove im trgovinske mahinacije ponekad odnose u smrt te iste sinove ili u belo roblje odvode ćerke (u momentu kad tuđe ćerke prodaju). U mahinacijama oni sinovima ili sinovi njima poturaju lažne menice, ili se na svaki način trude da ostanu na porodičnom prestolu dok ih ti isti sinovi ne zbace (kao da čitamo, recimo, istoriju Nemanjića, ili bilo koje vladarske porodice, a i sama imena Simeon Njegovana gde se ime Simeon stalno ponavlja neodoljivo podsećaju na imena Nemanjića gde se Stefan stalno ponavlja...). Naravno, novi će Njegovani odbiti da budu samo trgovci – oni će 1941. biti i bankari i advokati i lekari i sveštenici i generali... Naći će se tu i poneki nihilist (koji će naravno imati u sebi ruske krvi, i zvaće se Fedor – zamalo pa Fjodor ). Orodiće se oni i sa Jevrejima pa će se među njima naći i Adam i Avram i Rahela... Grčko neprikosnoveno poreklo povući će i neko grčko ratničko ime (recimo, Leonid, Kleont...). Izmetnuti Njegovani sa novim prezimenom Turjaški dobaciće se i do plemićke titule, iako im ta titula miriše na drvnu građu (kojom su se obogatili). Sve u svemu – likovi koje Pekić gradi, ma kako savremeni i u savremenim situacijama bili, ponavljaju sudbine mitskih figura, on ih pronalazi i u Prometeju, Tantalu i Sizifu, a takođe i Jasonu, Heraklu, Dioskurima, Orfeju, i ostalima koje poznajemo iz mitske argonautike. Žene? Tu su kao mašine za rađanje potomaka, i one to same jako dobro znaju. Svaka mora da rodi Simeona da preuzme Firmu, da bude Čovek-Firma, sve ostalo je manje važno.
Neće se Pekić naravno zadržati na istorijskim istraživanjima (mada bi se „Zlatno runo“ moralo izučavati na kursevima političke ekonomije), već će kroz razgovore Njegovan Turjaških zapodenuti priču o umetnosti i njenoj (ne)ovisnosti o tim istim političkim i ekonomskim kretanjima. Da li umetnost nečemu služi? Jednako o tome misli Martin, u 20. veku (zajedno sa rođacima nihilistima, revolucionarima, logičarima), kao i davnašnji Simenon Moshopolit, grnčar i trgovac, kentavr, polu-stvaralac, polu-trgovac, koji je u slavnom Moskoplju osvanuo nataknut na kolac da bi se jedna nova njegovanska beskrupulozna rasa razvila iz njegovog genosa. (Ne čudi što je jedna od slika koje se pominju u raspravi o umetnosti – „Gernika“ – jer sve što ima veze sa Njegovanima ima veze i sa konjima, sa možda raspomamljenim konjima, sa njihovom kentaurskom sudbinom.)
Izvanredna knjiga vuče odmah da se uzme drugi tom. (Već sam ga dvaput odslušala u audio obliku, a pisaću i o njemu kad ga pročitam i u papiru. Najava – 2. tom je srpski magijski realizam – neki se delovi po svojoj ludosti/maštovitosti jednače sa knjigom „Sto godina samoće“!)
Čitajte „Zlatno runo“. Ako vam se na početku čini da nećete popamtiti koji je koji Njegovan, to je tako samo na početku. Posle se iskristališu. Knjiga je vredna svakog minuta izdvojenog za njeno čitanje.
Iako sam već čitala Pekića („Atlantidu“, „Besnilo“, „Vreme čuda“, „Kako upokojiti vampira“), a poznata mi je i mitska priča o Argonautima iz više različitih izvora (najiscrpniji je Grejvsovo „Zlatno runo“ koje sam sa zadovoljstvom pročitala pre više godina), ipak nisam znala šta da očekujem kad sam se poduhvatila putovanja na koje vodi ovaj nesvakidašnji autor u svom sedmotomnom delu. Nisam čitala prikaze (nisam, doduše ni nailazila na njih), želeći da se nepripremljena ubacim u avanturu, da sa Pekićem komuniciram direktno kao sa starim drugom, istomišljenikom (makar kad je u pitanju ljubav prema Tomasu Manu, a to je sasvim dovoljno). I, ako sam na početku očekivala spuštanje u dubine istorijsko-mitoloških predstava i usmeno prenošenih legendi, onda sam svakako morala da doživim iznenađenje jer radnja počinje na Badnji dan 1941. godine u Sloveniji, u Turjaku. Na proslavi se nalazi veliki broj pripadnika bogate cincarske trgovačke porodice Njegovan i jedne njene posebne grane nazvane Turjaški, a osim Badnje večeri slavi se i rođendan starog (prastarog) čelnika genosa Njegovan. Starčeva fantazmagorična sećanja i unutarnje razgovore sa samim sobom i blagopočivšom ženom Tomanijom ćemo slušati paralelno sa glasovima zvanica Njegovan Turjaških.
Knjiga zapravo počinje novinskim izveštajima, vestima o ratu koji samo što se nije doselio i na prostor gde slavljenici slave. Vesti su, naravno, u potpunoj suprotnosti sa onim što znamo iz istorijskih udžbenika, ali bogati cincarski potomci velike i moćne porodice Njegovan o tome još ništa ne znaju. Oni su okupirani međusobnim razmiricama (najžešćim između sinova i očeva), intrigama, poslovnim predlozima i zavistima, pokretanjima već završenih parnica ili potraživanjima zajmova, sve u svemu – sebičnim stvarima kojima se ljudi i inače opterećuju, samo se u svetu bogatih pišu sa više nula ili završavaju kao vesti u novinama. Nad njima lebdi teško definisljiv porodični duh čiji je zadatak da sačuva porodicu od propasti. Negde već lebde i nerazumljiva slova MENE MENE TEKEL UFARSIN, koja nam Pekić tako samo baci, bez objašnjenja, pa ti čitaoče guglaj, čitaj pola sata po internetu da bi shvatio šta te četiri reči znače (ništa se ne može preskočiti kod Pekića, ako se želi potpuno čitalačko zadovoljstvo). Porodični duh traži uporište u makar jednom od članova obeju porodičnih grana, ali iz mnoštva razloga niko od mladih, jakih, ili tek stasajućih slavljenika nije pogodan za tu ulogu. Duh se okreće starcu, Kir Simeonu Njegovanu sa nadimkom Gazda. A Gazda se seća, i kroz ta sećanja upoznaje i nas sa svojim precima – ocem (Hadži Simeonom), dedom (Simeonom Lupusom), pradedom (Simeonom Grkom), čukundedom (Simeonom Moshopolitom, koji je stradao u razorenju cincarskog slavnog Moskopolja, i o kojem je pradeda Simeon Grk još mogao da priča iz prve ruke, a sve dalje od toga je samo nagađanje i legenda). Gazda je prelomna tačka u genosu Njegovana, jer je poslednji Simeon kao glava firme, igrom sudbine njega nasleđuje Stefan, koga će opet naslediti Stefan (možda nagoveštaj da su cincari konačno postali Srbi, „Slavjani“, ženeći se Srpkinjama i „kvareći“ izvornu cincarsku, grčku, grečesku, romejsku lozu. Da bi se zaista razumelo koji je koji Simeon, treba pročitati nekoliko puta barem ovaj prvi tom (ja sam odslušala dvaput audio knjigu, a onda pročitala i u papiru, sa podvlačenjima).
Priča o cincarskoj porodici i njenim potucanjima u prostoru, uspesima/neuspesima u trgovini, snovima, gubicima, njihovoj dvostrukoj (kentaurskoj) prirodi – zapravo je naopako ispričana priča o Srbima, Jugoslovenima, narodima u regionu kako se to danas kaže, o trusnoj istoriji/geografiji ovog podneblja, za šta je bilo neophodno izvršiti ogromna istraživanja (što je neophodno, ali ne i dovoljno) i sve to povezati genijalnim umom kakav je Pekićev, koji uočava zakonitosti iznad svih tih mrtvih istorijskih zapisa. Trgovaca nema u tim zapisima, nema ih na trgovima gde se vojskovođama podižu spomenici. Ali – koliko zapravo trgovaca IMA u svemu tome, koliko se oni, kao i kretanja novca i interesi bogatih (da postanu još bogatiji, da ne postanu BANKROT) zapravo nalaze kao razlozi i pokretači svih tih kretanja, to nam između ostalog razotkriva i ova knjiga, u kojoj nam Simeoni sami pričaju svoju priču, čiju logiku ne možemo osporiti, jer je ona isto toliko logična kao i bilo koja druga ljudska logika. Sve je borba, i sve je RAČUN, tako se uči među Njegovanima, i oni onda bez ikakvih skrupula dižu tu svoju logiku na najviši nivo, ne krijući usput i da oni kojima su spomenici podignuti nisu ništa drugačiji, jer i oni trguju i mešetare, ali se o tome ne govori, već samo o bunama, oslobodilačkim borbama i novim vladarskim dinastijama...
Bog na nebu, porod, posed, prošlost – tako se prenosi sa oca na sina. Cincarski Njagoi koji će postati Njegovani beže od vatre kao od svog najljućeg neprijatelja, ali ih vatra svakako uvek stigne, jer ma koliko oni večito tražili SEVEROZAPADNI PROLAZ, prostor kojim se kreću je neverovatno zapaljiv. Da li je moguće izbeći iz istorije i gledati samo svoja trgovačka posla. Trude se Njegovani. Den me afora, den me pirazi! Stalno to ponavlja Simeon Gazda, kao i njegovi preci. Ništa ne zna, ništa ga se to ne tiče, to nisu njegova posla. A onda prodaje oružje, zajedno sa svom drugom robom, a seća se i kako je Simeon Grk prodavao informacije (i austrougarskoj i turskoj strani), podbadao na ustanke (treba se oružje prodati, ne sme da se ode u bankrot) a kumavao možda i seči knezova. A sve divaneći, sve u zavijenoj formi i izdaleka, praveći dobru podlogu za velike mahinacije svog naslednika Simeona Lupusa. Razum, razbor – potpora je ali i krunjenje vitalnosti loze; najjači su bili oni njeni predstavnici koji su u sebi nosili najveći kentaurski sukob. Možda je zato jedna od najvećih želja Simeona Gazde, sad već starca koji ni sa kim ne komunicira te 1941. u Turjaku, bila želja da prestane da bude trgovac Simeon Njegovan i postane prirodno biće, jako i slobodno, da postane konj! (Ta se želja samo delimično izgradila na jednoj egzotičnoj ljubavnoj epizodi sa cirkuskom jahačicom.)
Najvažniji zadatak cincara Njegovana jeste da stvaraju pare za svoje sinove i sinove za svoje pare. Ipak, njihove im trgovinske mahinacije ponekad odnose u smrt te iste sinove ili u belo roblje odvode ćerke (u momentu kad tuđe ćerke prodaju). U mahinacijama oni sinovima ili sinovi njima poturaju lažne menice, ili se na svaki način trude da ostanu na porodičnom prestolu dok ih ti isti sinovi ne zbace (kao da čitamo, recimo, istoriju Nemanjića, ili bilo koje vladarske porodice, a i sama imena Simeon Njegovana gde se ime Simeon stalno ponavlja neodoljivo podsećaju na imena Nemanjića gde se Stefan stalno ponavlja...). Naravno, novi će Njegovani odbiti da budu samo trgovci – oni će 1941. biti i bankari i advokati i lekari i sveštenici i generali... Naći će se tu i poneki nihilist (koji će naravno imati u sebi ruske krvi, i zvaće se Fedor – zamalo pa Fjodor ). Orodiće se oni i sa Jevrejima pa će se među njima naći i Adam i Avram i Rahela... Grčko neprikosnoveno poreklo povući će i neko grčko ratničko ime (recimo, Leonid, Kleont...). Izmetnuti Njegovani sa novim prezimenom Turjaški dobaciće se i do plemićke titule, iako im ta titula miriše na drvnu građu (kojom su se obogatili). Sve u svemu – likovi koje Pekić gradi, ma kako savremeni i u savremenim situacijama bili, ponavljaju sudbine mitskih figura, on ih pronalazi i u Prometeju, Tantalu i Sizifu, a takođe i Jasonu, Heraklu, Dioskurima, Orfeju, i ostalima koje poznajemo iz mitske argonautike. Žene? Tu su kao mašine za rađanje potomaka, i one to same jako dobro znaju. Svaka mora da rodi Simeona da preuzme Firmu, da bude Čovek-Firma, sve ostalo je manje važno.
Neće se Pekić naravno zadržati na istorijskim istraživanjima (mada bi se „Zlatno runo“ moralo izučavati na kursevima političke ekonomije), već će kroz razgovore Njegovan Turjaških zapodenuti priču o umetnosti i njenoj (ne)ovisnosti o tim istim političkim i ekonomskim kretanjima. Da li umetnost nečemu služi? Jednako o tome misli Martin, u 20. veku (zajedno sa rođacima nihilistima, revolucionarima, logičarima), kao i davnašnji Simenon Moshopolit, grnčar i trgovac, kentavr, polu-stvaralac, polu-trgovac, koji je u slavnom Moskoplju osvanuo nataknut na kolac da bi se jedna nova njegovanska beskrupulozna rasa razvila iz njegovog genosa. (Ne čudi što je jedna od slika koje se pominju u raspravi o umetnosti – „Gernika“ – jer sve što ima veze sa Njegovanima ima veze i sa konjima, sa možda raspomamljenim konjima, sa njihovom kentaurskom sudbinom.)
Izvanredna knjiga vuče odmah da se uzme drugi tom. (Već sam ga dvaput odslušala u audio obliku, a pisaću i o njemu kad ga pročitam i u papiru. Najava – 2. tom je srpski magijski realizam – neki se delovi po svojoj ludosti/maštovitosti jednače sa knjigom „Sto godina samoće“!)
Čitajte „Zlatno runo“. Ako vam se na početku čini da nećete popamtiti koji je koji Njegovan, to je tako samo na početku. Posle se iskristališu. Knjiga je vredna svakog minuta izdvojenog za njeno čitanje.
February 12, 2023
Teško je samo pročitati prvu knjigu. Mislim da posle sedme knjige trebam opet prvu pročitati. Deset godina sam se spremao da ovo pročitam. Nije mi problem obimnost dela.WoT ima više od 10.000 strana pa sam progutao. Pre 4 godine mi moja gospodja kupila svih sedam knjiga za rodjendan. Ipak,tek sad ih čitam kao audioknjigu. O Pekiću i samom "Zlatno runo" ne vredi pričati.Ljudi se dele na one koji su pročitali i njima je sve jasno i na onima koji nisu pročitali. Njima je uteha da još uvek to mogu da urade. Čitati obavezno!
February 15, 2017
Majstor.
July 22, 2025
Pravo glasa i Srbiji bi trebalo da imaju samo oni koji su pročitali ovu fantazmagoriju. Znam da se Pekić ne bi složio. Bio je demokrata. Niko kao on.
August 11, 2022
~ Ako Zlatno Runo nije zlatno, Simeone, šta ti svo tvoje zlato vredi? ~
~ Kad Njegovani ne budu imali nijednog Simeona, neće ih više ni biti... ~
~ Ne, Simeone, večnost nije u kamenu. Tamo gde nema prošlosti, nema ni večnosti. A gde nema večnosti, ni života nema. ~
~ Bog na nebu, a ne zemlji Potomstvo, Porodica, Posed i Prošlost, nek su vam alfa i omega, to vam je Amanet epirski. ~
~ Kad Njegovani ne budu imali nijednog Simeona, neće ih više ni biti... ~
~ Ne, Simeone, večnost nije u kamenu. Tamo gde nema prošlosti, nema ni večnosti. A gde nema večnosti, ni života nema. ~
~ Bog na nebu, a ne zemlji Potomstvo, Porodica, Posed i Prošlost, nek su vam alfa i omega, to vam je Amanet epirski. ~
May 17, 2022
Audbook
April 14, 2022
Možda najveličanstvenija knjiga srpske književnosti koju sam dosad pročitala. Review? Koji review, esej se mora ovome posvetiti.
Pojmovi:
Porodični duh. Aveti, utvare, sablasti. Kult mrtvih. Porodica, kult predaka. Rođendan, proslava, jubilej. Živi : mrtvi. Simeon se ne kreće, skočio u vatru - je li to san ili se zbilo, ostaje da se vidi u nastavku. Tajna crnog i crvenog grčkog firnisa - umetnik, vatra, Novi Jerusalim, apsurdno saznanje, u momentu kada nije potrebno, Pekićev lift. Pregršt stranih reči. Simeon Moshopolit - grnčar, umetnik. Kir Simeon Gazda - Julijana konjokrotiteljka. Konji, kentauri, Niče. Teodor - vlada. Danilo - u Nemačkoj. Isidor Mali - kocke. Kuzen Borislav - “knjigovođa”. U Tefteru su Računi. Maksimilijan - novine. Dr Georgije - sanatorijum. Dijana - glumica, trudnica, abortus i vitalistička filozofija Njegovana. Leonid - učenjak?
Porodica, Posed, Prošlost. Pan metron ariston - deviza Njegovana. Trgovci, ali i umetnici. Dvojakost. Patologija. Seksualnost. Seks pred smrt Simeona Moshopolita. Molitva Bogorodici. Vampir, hrišćanski sveci, grčki bogovi i heroji, paganski kultovi, utvare, duhovi, kultovi. Kružni tok istorije? Izgoreti živ, kako je to poetično, i goloživotno. Kolac. Vampir. Požar, vatra. Dvojakost. Arhineprijatelj.
Mit. Argo. Dioskuri. Itd.
Pojmovi:
Porodični duh. Aveti, utvare, sablasti. Kult mrtvih. Porodica, kult predaka. Rođendan, proslava, jubilej. Živi : mrtvi. Simeon se ne kreće, skočio u vatru - je li to san ili se zbilo, ostaje da se vidi u nastavku. Tajna crnog i crvenog grčkog firnisa - umetnik, vatra, Novi Jerusalim, apsurdno saznanje, u momentu kada nije potrebno, Pekićev lift. Pregršt stranih reči. Simeon Moshopolit - grnčar, umetnik. Kir Simeon Gazda - Julijana konjokrotiteljka. Konji, kentauri, Niče. Teodor - vlada. Danilo - u Nemačkoj. Isidor Mali - kocke. Kuzen Borislav - “knjigovođa”. U Tefteru su Računi. Maksimilijan - novine. Dr Georgije - sanatorijum. Dijana - glumica, trudnica, abortus i vitalistička filozofija Njegovana. Leonid - učenjak?
Porodica, Posed, Prošlost. Pan metron ariston - deviza Njegovana. Trgovci, ali i umetnici. Dvojakost. Patologija. Seksualnost. Seks pred smrt Simeona Moshopolita. Molitva Bogorodici. Vampir, hrišćanski sveci, grčki bogovi i heroji, paganski kultovi, utvare, duhovi, kultovi. Kružni tok istorije? Izgoreti živ, kako je to poetično, i goloživotno. Kolac. Vampir. Požar, vatra. Dvojakost. Arhineprijatelj.
Mit. Argo. Dioskuri. Itd.
Displaying 1 - 16 of 16 reviews