Zlatno runo 2

Zlatno runo #2

by Borislav Pekić

In 1978, after more than two decades of preparation, investigation and study, the first volume of Zlatno runo ("The Golden Fleece", 1978-1986) was published, fully establishing Pekić as one of the most important Serbian authors. In 1987 he received Montenegrin 'Njegoš award for this work, marking it as one of the most important contemporary prose writings in Yugoslavia. The Golden Fleece prompted comparison by international critics to James Joyce’s Ulysses and its narrative patterns of classical myths, to Thomas Mann's Buddenbrooks and its long family history and evolution of pre-war society, and to Aldous Huxley's Point Counter Point and its inner tensions created through a maze of conflicting perspectives; yet The Golden Fleece was also hailed as unique. One of the novel’s obvious distinctions is its enormous scope and thematic complexity. The Golden Fleece describes the wanderings of generations of the Njegovans, and through them explores the history of the Balkans. The first, second and third volumes were published in French in 2002, 2003 and 2004. The fourth volume was published in 2008.

Genres: Unfinished

482 pages, Leather Bound

First published January 1, 1978

About the author

Borislav Pekić was a Serbian/Montenegrin political activist and writer. He was born in 1930, to a prominent family in Montenegro, at that time part of the Kingdom of Yugoslavia. From 1945 until his immigration to London in 1971, he lived in Belgrade. A staunch anti-communist throughout his life, he was the founding member of the Democratic Party during the post-Tito era and is considered one of the greats of 20th century literature.

Reviews

[Boris Maksimovic · Rating 5 out of 5]

I dalje mi je teško da shvatim činjenicu da je čovjek napisao 3.500 strana, da ih je sedam puta prepisivao i da je sve tako jebeno dobro. Što ga više čitam sve mu se više divim. Teško je uopšte pojmiti toliki monolitni kvalitet i ne mogu da ostanem ravnodušan na to.

[Luka Pantelic · Rating 4 out of 5]

3.5

[Miroslav Maričić · Rating 5 out of 5]

„ЈЕДНА ФАМИЛИЈА, ЈЕДНА ФИРМА, ЈЕДАН ГАЗДА“

„Оно што је добро за фирму добро је и за нас.“

И док је први део представљао скоро па као некакву врсту увода у грандиозну сагу о Симеонима, у другом делу већ почињу да се кристалишу детаљи и ове породице фирме, али и ближе и даље историје народа са наших простора. На сцени су потомци Симеона Мосхопољског, пре свега Симеон Грк као син и један од оних послатих на све стране света приликом пожара и надирања Турака, као једно од улагања у будуће подухвате потраге за Златним руном породице. Други синови нису имали среће да се докопају мирне, али стране српске земље, већ су изгинули у покушајима да посеју семе симеонске фирме. Симеон Грк или Кир Симеон, настанио се у Крагујевцу и по угледу на своје претке покушао је да у својим шпекулацијама оствари велики профит или multu poradz. У својим генијалним покушајима, по угледу на чувеног којота, ослањао се и на фирмину традицију да шминком и бојама дође до иновативних решења који ће донети благо. Време радње је 18. и 19. век, шминка је главни циљ, а ромејски измет продукт од кога ће се направити прва српска шминка, роба за велики профит. Поред измета на снази је и ћумур и породични хондрокефалос или бараба, који доноси генијалну вест да се од ћумура уз бајалице и разне хемије може добити дијамант, или у преводу multu poradz. Ванвременске идеје детињастог Симеона Грка, коме за зараду није тешко потурити фалш идеје, прожимају се са тренуцима припреме за велике промене у српској историји. Прелазак из Крагујевца у Београд на преласку из века у век, припреме за устанак, описмењавање народа и ђумрук између два царства, а ту је и нови Симеон, подојен од вучице, спашен од ледене копаоничке ноћи, вучје судбине и без дариваоца живота, и у мислима остварује курјачку мисао. Симеон Лупус суровим поступцима и без имало емоција заједно са Грком, али уз неизмерну контролу, контролише и политичке, али пре свега трговачке прилике у граду ушћа Саве у Дунав. Лупус продаје оружје свима, тргује са свима, указује на прилике свима и зарађује од свих. Он је добар и са Карађорђем, и са царевима и са султанима и са грађанством и са рајом, њему су границе отворене новцем и он управља политичким србљанским небом. Нашао је оружје за устанак, али је нашао и прилику да откупљује имања и куће од Турака по повољној тржишној цени. Он је прави представник симеонског пословног неба и у њему се одражава максима породице да оно што је добро за фирму добро је и за породицу. Иронична прича, препуна историјских, фиктивно описаних, чињеница, уз безнађе заблуда једног народа и обичних људи, који попут марионета ни невиде да коце судбине држи један од Симеона.
На сцени се појављује и Симеон Његован, унук Лупусов, онај Симеон који у Турјаку приповеда ову сагу, односно кроз њега је приповедају сви Симеони, ту је и назнака његове жеље да постане коњ, бенефити једног коња на овом свету, али кроз нејасну призму разлога да постане баш коњ, а не можда нека друга животиња. На сцени се појављује и Стефан, први власник фабрика боја у Турјаку, који прати пут потраге за Златним руном, онај Стефан који прекида владавину Симеона и на тај начин као да наслућује и крај симеонске потраге за руном, крај једне фирме и рађање друге.

„Оћиш и ти, Китајац, у историја? Оћиш, шкиљи, у сербска историја да уђеш, а не знајиш ни да пуцаш? Из пистол, знајиш ли? Не знајиш? Што се онда у гомна затркујеш? Зар ти, матор, за прафила игре у ове крајове не знајиш? За regola tu pehnidiv од српску политику? Не знајиш хондрокефалос китајски, да се у српска политика без кубуре не може. Да ти за њу не треба реторичност и памет, него сув барут, брзе ноге и да те Бог испод ока не испуска!... И у таквој земљи од које би се и Херкулес препао, ти оћеш да министрујеш? Оћеш да политизираш овде, где све живо из појаса кубуру вади чим из памети нема шта да извади?...“

„Откуда се можеш са народни представници погађати? Нису то трговци да се цењкају... Зна се пијачна цена свакоме...“

„У његовом алогогеном унутрашњем свету, у тренуцима кад је био претежно коњски, ниједан од проблема с којим су се суграђани очајнички рвали, ниједна њихова амбиција која им је сваки откуцај живота у крвнички чекић претварала, нису имали ама баш никакву вредност, да се одмах не каже и тржишну. Коњско тржиште је имало своје инокосне захтеве и законе. И о њима узурпаторски Симеони ништа нису знали. Они су увек остајали у људском, несносном свету, свету који није био обухваћен преображајем. Настављали су у њему бесконачну битку за посед.“

[Milan · Rating 4 out of 5]

Sjajan nastavak putovanja Argom. U drugom delu Pekić razrađuje temu izgradnje srpskog građanskog društva u 19. veku.

Posebno mi je interesantno da o stvarima za koje sam prvi put čuo od Dubravke Stojanović u Peščaniku sada čitam u delu koje je stvarano tokom sedamdesetih godina prošlog veka. Pekić je bio dovoljno promoćuran da do tačnina provali zaveru srpskih elita protiv srpskog naroda i evropske perspektive Srbije.

Sjajna knjiga. Savršena!

[Vuk Samčević · Rating 4 out of 5]

Много бољи него први део, постаје јасније шта заправо Пекић хоће да каже овим романима. Велико умеће свакако, иако има грешака (пре свега у деловима где убацује речи на грчком језику). Историјска подлога је увек веома добра, а ту нема Пекићевих грешака већ су просто то више ствари до литературе коју је он сам читао, али он је ипак све то савршено савладао. Најлепши делови су заправо где он измишља и пушта својој машти на вољу, много више него када прави историјску подлогу. Јако је заниљмиво постало и једва чекам да видим шта ће бити у осталим деловима. Једино ме је (поново) удавио део са Сименом Газдом и како би он да буде и коњ кад треба Фирму да преда Стефану, због тог дела ми је требало два месеца да прочитам књигу, иначе је све остало јако брзо текло. Овај том је рецимо јако добро почео и добро се завшрио, има целину за себе. Схватио сам да је тешко ухватити шта је Пекићев став а шта Пекић исмева или само ставља у уста својим анти-јунацима, што је по мени одлика великог писца, да нам он као личност остаје непознат и мистериозан. Једна занимљива и духовита мисао из овог тома ми је део кад су гласови Његована-Турјашких на 191. страни која гласи: "Наша једина историјска шанса је у томе што ми Срби ни сами не верујемо у способности којима се хвалимо. И ако нас ишта може сачувати, то је смисао за смешно. Ја мислим да смо то добили од Грка, па и од Цинцара, и да том смислу за смешно, а не Цркви, имамо да захвалимо што смо преживели сопствену историју..."

[Jadranka Milenković · Rating 5 out of 5]

Borislav Pekić: „Zlatno runo“ II tom

Druga knjiga sedmoknjižja koje čine „Zlatno runo“ mogla bi se opisati i kao srpska varijanta romana „Sto godina samoće“, odnosno nešto kao srpski (pomalo cincarski :)) magijski realizam. Već sama dugačka najava onoga što u njoj sledi, koju nam je na početku dao sam autor, opravdaće izneti stav: „Špekulacija prva, kako je kir Simeon od romejskog izmeta sočinio prvu srpsku šminku, kako je skidao mesec, od ćumura produkovao dijamante, zaleđivao veliku čumu i sastavljao raporte za cesarskog špijona g. Mihanovitza, kao i o drugim njegovim veleumnim načinima za zaraditi multu poradz, u Kragujevcu i Beogradu od godine 1769. do godine 1801.“
Naime, u knjizi pratimo Simeona Njagoa (sina poslednjeg Njagoa Moshopolita, stradalog u Moskopolju, od turske ruke). Taj Simeon, nazvan još i Grkom, poneo je sa sobom jedan krčag sa oslikanim Argonautima (Simeon Moshopolit je bio i zanatlija i trgovac, pa i umetnik, i oslikao je svojeručno krčage od gline koje je sam pekao). Ne samo krčag, poneo je i zlatnike zalivene medom (jer tako su uvek radili svi cincari koji su bežali i selili se na nove prostore), i jedan dokument izvučen iz očeve košulje, koji oca nije spasio turske surovosti, ali njemu bi još mogao poslužiti... Sa njim je pošla njegova supruga, domna Teodora, trudna do zuba, spremna da na porodičnu trpezu izruči novog Simeona, jer to je bila naravno njena osnovna zadaća. Magijski realizam počinje već u momentu kad Simeon Grk sreće nekog svog Malkijadesa (zapravo cigane torbare, koji mu uvaljuju pun džak svakojakih gluposti, među kojima je i magnet kao sredstvo proricanja kuda on i domna Teodora treba da putuju). Zanet ovim čudnim ciganskim lažiparama, odvaja se sa ženom od grupe, zabasuje u kopaoničke prostore usred najjače zime, i spasava se samo čudom, intervencijom monaha (ali pamti da je „video“, iako je bio u bunilu, kako mu sina, rođenog u pećini, doji vučica). Već i samo u ovoj sceni moguća su povezivanja različitih mitologija, legendi, bajki, predanja... Sin će zbog toga celog života nositi nadimak Lupus, mada će tom nadimku doprineti i njegova vučja priroda.
Glavni zadatak koji je Simeon Grk sebi zadao bio je da zaradi „multu poradz“, mnogo para, ali njegove špekulacije prevazilaze zamisli rodonačelnika osnivača Makonda, pa bi mu i sam Markes pozavideo na idejama. Od maski za lice (ne baš od najfinijih materijala) preko mrtvačkih kovčega punjenih ledom za zaštitu od kuge, dijamanata proizvedenih iz ćumura, trgovanja belim robljem (da bi zamalo tako prodao i sopstvenu ćerku) pa sve do dvostrukog špijuniranja za Austrougarsku i Tursku (u čemu je napokon našao način da ne proizvodi samo gubitke) – ostaće po papirima koje je vodio zapamćen kao neko ko je imao genijalne ideje i bio poslednji pravi trgovac. Naprotiv, da nije bilo hladnog Lupusa, Njegovani nikad ne bi postali jedna od najbogatijih familija na čitavom tom trusnom prostoru. A postali su nemilosrdnom računicom, nedostatkom ikakvih skrupula, i ako to već nije donosilo manjkove kad se saberu svi plusevi i minusi u trgovačkim knjigama, ipak je odnosilo u smrt najbliže ljude (jer je brat mogao da ubije brata iz strasti prema njegovoj ženi, jer je supruga mogla da nastrada kao žrtva trgovačke špekulacije, jer je ćerka mogla da bude u karavanu belog roblja koji napušta zemlju, jer je jedan od potomaka mogao da strada od neispravne municije koju je prodavao njegov rođeni otac...) Grk dakle nalazi neku vrstu najunosnije špekulacije u politici, a ono što mi poznajemo iz istorije kao regularan sled događaja (bune, borbe za slobodu, stradanja najvažnijih lidera tih ustanaka itd) ispada samo rezultat dobre trgovinske igre. Ako je neko kupio oružje i u to uložio sav svoj imetak – onda to oružje mora i da proda. Da bi ga prodao (na crno, naravno) onda mora da bude i bune. Da bi bilo bune, mora da bude i povoda (a ne samo razloga), Dakle, stvoriti povod, a i nagovaštaje da će se velike sile naći tu kao pomoć. Kad se sve to ugovori na Grkovom divanu, onda mogu da se naprave stvarno multu poratz. Sve je račun, i napad na Troju, i Argonautika, i bune i seče knezova, i neki će svinjski trgovac videti da ima interes da preuzme stvari u svoje ruke, a posle to možemo pretvarati i u dinastije i praviti se kraljevski dostojanstveni, jer sve je lako uz multu poratz i vojsku i pametnu (pokvarenu) politiku, u kojoj pre svega učestvuju isti takvi i samo im je multu poratz na pameti.
Delovi u kojima se opisuje kako je Simeon Grk ugovarao političke prevrate, šurujući i sa ovima i sa onima i sa trećima (najnaivnijima, koji će svojom krvlju sve to plaćati) približavaju se nečemu što mi je poznato iz „Praškog groblja“ Umberta Eka. Tamo je prikazano kako perfidno serviranje laži (kao „autentičnih“ dokumenata) može da podgreva mržnju i doprinese istrebljenju čitavog jednog naroda (u tom slučaju Jevreja). I to nije slično jedno s drugim zato što je Eko video kod Pekića ili obrnuto, već zato što su obojica prepoznali mehanizme , i pokušali da nas upozore na to, ali avaj, uzalud. Još uvek je (beskrajno) mnogo više onih koji nasedaju na takve igre i dan-danas, koji ne čitaju ili čitaju knjige za zabavu, i spremni su na mržnju i na krv jer su to jedini načini koji im se nude da „izleče“ svoju nesreću...
Kao što na jednom mestu Pekić i sam nagoveštava, ovo je knjiga u kojoj se piše (kroz priču o cincarskoj porodici) zapravo o srpskoj istoriji:
„Kako se gdi okreneš – zaključuje deda – u toj našoj politici na puščanu cev naiđeš. Puške i noževi na sve strane. A iznad, topovi zjape... Čuo sam da čak i bivši knjaz, kad ga oko astala vijali da potpiše abdikaciju, razdrljio mundir i zavapio: Pucajte ako sam kriv. Čak ni prvo pravno lice u državi ne očekuje da se posao obavi perom, nego metkom!... I u takvoj zemlji, od koje bi se i Herkules prepao, ti oćeš da ministruješ? Oćeš da politiziraš ovde, gde sve živo iz pojasa kuburu vadi čim iz pameti više nema šta da izvadi?... Samo će da izgineš, Firmu u trošak baciš!“
Čitav drugi tom je jedno veliko popriše, koje se na pojedinačnom nivou odvija pre svega između očeva i sinova. Tako i počinje, jer se posle prvih par stranica vezanih za prošlost vraćamo u 1941. na proslavu Badnje večeri i tu zatičemo Fedora (onog „skoro pa Fjodora“) kako se raspravlja sa svojim ocem razbludnikom (do oceubistva ipak nije došlo). Kasnije u knjizi svedočimo razjedinjavanjima i ponovnim ujedinjavanjima Firme kako između Simeona Grka i Simeona Lupusa, tako i između Simeona Gazde i njegovog sina Stefana (prvorođeni Simeon je stradao od neispravne municije pa se niz Simeona ne nastavlja – sad nastavljaju oni sa imenom Stefan). Na kraju, Stefan stariji i njegov sin Stefan mlađi imaće sličnu ujedinilačko-razjedinilačku raspravu, na kojoj mora da pobedi Firma, ako je cilj da se bogatstvo ne osipa. Sukobi očeva i sinova večita su tema, mitološka, istorijska, psihološka, opšteljudska. Na kraju – dobro je svako ono rešenje koje se ne završi u krvi. (Zar je moguće da se uopšte izgovori ovakva rečenica u 21. veku? Zar nismo kao ljudi napredovali? Je li moguće da nas razdiru iste strasti kao što su razdirale ljude u onim tamnim i nedoglednim slojevima dubokog bunara ljudske istorije?)
I kao što se ponovo vraćaju priče o sukobima između oca i sina, tako se dupliraju i političke intrige, pa ih zatičemo i u Turjaku, te 1941, godine, i bukvalno gubimo nit ko tu kog špijunira, ko protiv koga radi, ko kog pomaže...
A možda je tako i danas.
Možda? Ne, tako je sigurno i danas.
Čitajte „Zlatno runo“.

[Dusan Jolovic · Rating 5 out of 5]

Neverovatno pravljenje price

[Вујке · Rating 5 out of 5]

Ovo kao ruske babubuške, šta god, kad god i gde god da otvoriš iskoči po jedan Sterijin kir Janja prerušen u nekog od Njegovana.

[Danijela · Rating 5 out of 5]

~ Za dušu nema kalauza. ~

~ Gde ti je mnogo istorije, tu ti je, Hadžijo, posigurno, malo sreće. ~

~ Materijalni gubitak još se i može nadoknaditi, trgovačka duša jednom ubijena nikad ne vaskrsava. Ko upropasti kapital, ali sačuva veru u kapital, još uvek ima nekih izgleda, ali ko izgubi veru u špekulaciju, trgovinu, profit, u istinu da su jedan i jedan četiri, a ne dva, ko se odrekne vizije, tome spasa nema... ~

~ Da li sam stvarno na lađi,
ili ja to samo saniam? ~

[Sasa · Rating 4 out of 5]

Audbook

[Zorka Zamfirova · Rating 5 out of 5]

Eh,biti uporan i čitati. Redak biser.

[Danijela Lopar · Rating 5 out of 5]

Savršenstvo!
Nešto najbolje napisano na srpskom jeziku.