Zlatno Runo 3

Zlatno runo #3

by Borislav Pekić

In 1978, after more than two decades of preparation, investigation and study, the first volume of Zlatno runo ("The Golden Fleece", 1978-1986) was published, fully establishing Pekić as one of the most important Serbian authors. In 1987 he received Montenegrin 'Njegoš award for this work, marking it as one of the most important contemporary prose writings in Yugoslavia. The Golden Fleece prompted comparison by international critics to James Joyce’s Ulysses and its narrative patterns of classical myths, to Thomas Mann's Buddenbrooks and its long family history and evolution of pre-war society, and to Aldous Huxley's Point Counter Point and its inner tensions created through a maze of conflicting perspectives; yet The Golden Fleece was also hailed as unique. One of the novel’s obvious distinctions is its enormous scope and thematic complexity. The Golden Fleece describes the wanderings of generations of the Njegovans, and through them explores the history of the Balkans. The first, second and third volumes were published in French in 2002, 2003 and 2004. The fourth volume was published in 2008.

541 pages, Leather Bound

First published January 1, 1980

About the author

Borislav Pekić was a Serbian/Montenegrin political activist and writer. He was born in 1930, to a prominent family in Montenegro, at that time part of the Kingdom of Yugoslavia. From 1945 until his immigration to London in 1971, he lived in Belgrade. A staunch anti-communist throughout his life, he was the founding member of the Democratic Party during the post-Tito era and is considered one of the greats of 20th century literature.

Reviews

[Boris Maksimovic · Rating 5 out of 5]

Lijepo je meni rekao moj drug Čupo: "Kako budeš napredovao sa knjigom, postajaće sve luđe i luđe." I stvarno jeste tako. Prešao sam već 1.500 strana od njih 3.500 i sa svakom sljedećom postaje sve zanimljivije i zanimljivije. Radnja sve luđa, preokreti sve sumanutiji, stil sve oštriji i oštriji, a čovjek ne pokazuje ni trunke zamora. U trećem tomu "Zlatnog runa" Pekić opisuje šminkanje Sulmejmana Veličanstvenog. Naime, turska vojska napada Siget, mađarsku tvrđavu i prepreku na putu za Beč, ali sultan umire, a zima dolazi i niko ne smije objaviti istinu vojsci jer bi se ona pobunila, pao bi joj moram, okrenula bi se protiv sopstvenih vođa i konsekventno - urušila premoćnu Imperiju. I onda po nalogu Mehmed-paše Sokolovića zovu jednog od Njegovana, koji je inače genijalni šminker, da tako našminka sultana da vojska kad ga vidi ne primijeti mrtvačko lice već samo starački umor. Ovo što sam napisao izgleda toliko naivno i glupo da to niko normalan ne bi ni pomislio da čita, ali Pekić sam taj čin šminkanja mrtvog sultana opisuje na nekoliko stotina prezanimljivih stranica, i toliko ide u dubinu tog samog čina umjetničkog stvaranja - jer Njegovan tu i jeste Umjetnik - da ti vilica otpadne. Kad je u "Uspeniju i sunovratu Ikara Gubelkijana" opisivao umjetničko klizanje radio je to kao da mu je otac bio prvak Sovjetskog Saveza u tome pa je čitav život imao priliku to da gleda. Tako isto i ovdje je pišući o šminkanju došao do Platona i Aristotela, prošavši usput cjelokupnu istoriju Balkana još od mitskih vremena. Mogao bih ovako egzaltirano do sutra da pišem i pričam, ali sve što mislim stane u jednu misao koja mi stalno kroz glavu prolazi: "Jebo majku svoju ludu."

[Danijela Lopar · Rating 5 out of 5]

Savršenstvo!

[Jakša · Rating 5 out of 5]

Najbolji tom do sada, iz prostog razloga što je sada glavni junak - predak koji je peder i narkoman, omfofilofilos i toksikomanis, šminker po zanimanju, umetnik po dubljem pozivu a vremenom se daju i naznake njegovog postajanja vrikolakasom! Ima strasnu romansu sa turskim tobdžijom Muratom s kojim provodi nezaboravnu noć u krošnji jednog hrasta, gde duboko ulaze jedan u drugog usred strašne oluje i pljuska. :)

[Miroslav Maričić · Rating 5 out of 5]

„Уметност је оно чему човек поклони своју сврху!“

„Ми трагамо за утиском, нипошто за копијом. Уметници смо, нисмо примитивне занатлије!...“

У потрази за златним руном враћамо се на почетке, на трагове подељене симеонске личности, на човек и на коња. Разлози покушаја многих Симеона да трагају за коњском невиношћу и безбрижним принципима живота, налазе се у оснивачу, оцу свих Симеона, митском Кентауру, од кога су сви постали ти цинцарски полуљуди полукоњи, који мачји измет једу, који без државе и историје ходају светом у потрази за богатством, са стално новом жељом и идејом да се оствари multu poradz, са сном о проналаску Златног руна. За разлику од прве две књиге на сцени све до пред крај нема Турјака и Његована, нема бриге од наступајуће опасности другог рата и еуфоричног нацизма, нема заблуда у богатству огрезлих наследника свих оних Симеона који као фирма надгледају поступке и управљају поступцима потомака. На сцени је пад Цариграда, турско освајање Грчке, прилагођавање фирме на нове прилике и Симеон цариградски, Симеон из Тебе, Симеон из Епира, један мртав за многе године свог живота, један у покушајима да буде коњ, а један уметник малања шминке, али сви они са циљем да оснују фирму и да произведу још једног Симеона. Пекић нам опет на суптилан са оштром сатиром набијен текст презентује историју наших крајева и на фиктиван начин укључује у разговоре народе наших крајева и наравно своју фирму оличену кроз Симеоне. Кир Симеон овога пута травар иде за збеговима Срба и продаје мелеме, разне враџбине, помагаче за храброст, за бесмртност, препарате за потенцију, лекове за разне болести и чудотворне чајеве и амајлије које штите. Симеон продаје скупо, а трага за онима који у збеговима своје богатство продају јефтино, за било шта се ослобађају терета, своје имовине. Циљ је прост, зарадити довољно новца да би се уложило у трговину зачинима, сољу и бибера, организовати бродове за пут ка Индији, зарадити први велики новац од почетне муке збеговске, а касније новац ће сам за њега зарађивати. Симеон са собом води наследника Симеона, малог Симеона који ће свој неумитни симеонски порив да дарива Симеона пренебрегнути и побећи прве брачне ноћи далеко од других Симеона, и оних мртвих и оних са коњском судбином, трагајући за уметношћу, трагајући за шминком, за природном бојом и трагајући за младим и врели мушким телом, за Муратом. Идиличне љубавне загрљаје прекинуће сазнање да Мурат не воли њега већ његов multu poradz, његове дукате, прекинуће сазнање да је остарео а не зна да ли је те прве брачне ноћи у наследство оставио једног Симеона за будућа поколења, прекинуће и једна смрт пред зидовима Сигета и потреба Мехмед паше Соколовића да ангажује великог уметника који ће због борбене готовости раје морати да оживљава своји четкама и бојама великог султана, великог Сулејмана. Низ комичних догађаја као на длану нам приказују време турске доминације на овим просторима, низ историјских битака и догађаја пресудних за животе народа на овим просторима и могуће објашњење за наивности и заосталост, али и страх једног народа. Како се потрага Симеона и њихове фирме распетљава Пекићев текст бива све колоричнији, иронија све снажнија и оштрија, а лепота књижевног текста све израженија.

„Осећао је да се ни живот воденог коњица не може сматрати кратким а да се човек не огреши о тајну времена. Откуда знамо колико то 'кратко' време воденом коњицу траје? Његово дело ће заправо имати д у г живот воденог коњица. Ту људске мере не важе. Живот воденог коњица се мери њ е г о в и м, а не људским животом, као што се Сулејманов век не мери животом богаља пред џамијом, него царским, Сулејмановим. И као што се трајање дела једне уметности не сме мерити трајањем дела ма које друге. У том смислу, и један дан ако живе, његова ће 'лица' бити трајна као Пантеон, као Хагија Софија, као Библија.“

[Dusan Jolovic · Rating 5 out of 5]

Pročitajte komentar od Borisa za ovu knjigu. Da ga citiram: Pekic je Bog. Kada sam procitao prvi deo Zlatnog Runa a narucio sam ga čisto da vidim o cemu se radi u jednom od najobimnijih dela srpske književnosti, bio sam u fazonu dobro je ovo ali sta ce dalje da pise? Nekako je gomilu vec ispricao u prvom delu. Onda narucujem drugi i treći deo, i kako citam sve vise ne mogu da se odvojim od radnje. Mogao bi grad oko mene da gori, ja bi bio u fazonu, cek da zavrsim jos ovo poglavlje, jos ovu njegovu misao.
Količina istorije koju Pekic provlaci kroz svoja dela je neverovatna, stanes kod bilo koje činjenice, i ukucas na google, wiki, i izadje gomila clanaka o dogadjaju koji on sa neverovatnom preciznoscu opisuje, kao da je bio tamo i gledao. Jednostavno takav osecaj ima za povezivanje i ubacivanje fikcije u istoriju da je to neverovatno. Pekic moze uzeti bilo koju temu, da je prouci i napise remek delo. Bilo koju. Pekic je jednostavno neprevazidjen.

[Milan]

U trećem delu čuvenog književnog serijala „Zlatno runo“ Borislava Pekića upoznajemo se sa detaljima života Simeona Sigetskog. Ovaj Njago je, brat (toplom) bratu, odlučio da u životu bude gej i umetnik, pravi majstor šminke. I zato je Firmi darovao svoju suprugu, čije ime nije dobro ni upamtio, u čijoj se utrobi nalazio začeti budući testamentarni naslednik, a Simeon je odjezdio da po balkanskim vukojebinama šesnaestog veka ganja izvesnog prezgodnog i prepodlog Murata kao i snove za pronalaskom zlatnog runa kroz umetnički izraz. Na tom putu će mu se izvoleti naći Mehmed Paša Sokolović i njegovi veoma zemaljski planovi sa Velikim Vođom.

Svaki novi deo „Zlatnog runa“ koji pročitam ne samo da obnavlja već i pojačava divljenje koje osećam prema radovima Borislava Pekića. Inteligentno, čitljivo i neizmerno duhovito i (uvek) aktuelno. U ovom delu se više bavi smislom umetnosti, a manje balkanskim mutljavinama, ali je i dalje jako izražena i prisutna demistifikacija mitova i zlih namera koje se kriju iza njihovih graditelja.

[Danijela · Rating 5 out of 5]

~ Beše im, jamačno, dopušteno da stiču, da se bogate, ali ne da steknu i da se obogate. Da ka Zlatnom runu uporno plove, ali da mu se retko kad primaknu. Pa ako mu se i primaknu, nikad da ga ne dohvate i u svoj trezor zaključaju. ~

~ Od elementarnih nesreća, Turaka, pa i grčkih bogova, moglo se uteći. Od umetnosti nije bilo bekstava. Metanasteusisi, seobe, nisu donosile spasenje. Iz sebe se ne emigrira. ~

~ Negde se na našem računu neke ispravke vrše. Negde, daleko odavde, naš se konto svodi... ~

[Sasa · Rating 4 out of 5]

Audbook

[Zorka Zamfirova · Rating 5 out of 5]

Audiobook.