Zlatno runo 4

Zlatno runo #4

by Borislav Pekić

In 1978, after more than two decades of preparation, investigation and study, the first volume of Zlatno runo ("The Golden Fleece", 1978-1986) was published, fully establishing Pekić as one of the most important Serbian authors. In 1987 he received Montenegrin 'Njegoš award for this work, marking it as one of the most important contemporary prose writings in Yugoslavia. The Golden Fleece prompted comparison by international critics to James Joyce’s Ulysses and its narrative patterns of classical myths, to Thomas Mann's Buddenbrooks and its long family history and evolution of pre-war society, and to Aldous Huxley's Point Counter Point and its inner tensions created through a maze of conflicting perspectives; yet The Golden Fleece was also hailed as unique. One of the novel’s obvious distinctions is its enormous scope and thematic complexity. The Golden Fleece describes the wanderings of generations of the Njegovans, and through them explores the history of the Balkans. The first, second and third volumes were published in French in 2002, 2003 and 2004. The fourth volume was published in 2008.

633 pages, Leather Bound

First published January 1, 1980

About the author

Borislav Pekić was a Serbian/Montenegrin political activist and writer. He was born in 1930, to a prominent family in Montenegro, at that time part of the Kingdom of Yugoslavia. From 1945 until his immigration to London in 1971, he lived in Belgrade. A staunch anti-communist throughout his life, he was the founding member of the Democratic Party during the post-Tito era and is considered one of the greats of 20th century literature.

Reviews

[Milan]

U četvrtom delu serije romana „Zlatno runo“ Borislava Pekića pratimo izbegličke godine Simeona Lupusa koje je proveo u Beču družeći se sa izvesnim Milošem Obrenovićem. Takođe, pratimo i kako se firma Simeon & Sin (sa akcentom na unuka Simeona Gazdu) izvukla ispod butina cirkuske konjostroiteljke Juliane Tolnay tokom varljivog leta 1848. godine kada se cela Evropa digla na noge i kada se pucalo i šenlučilo na sve strane. Ovde je akcenat priče na Simeonu Lupusu koji, kao predstavnik racionalne trgovačke misli, mora da spase Srbiju od Karađorđevića, Firmu od Juliane (kao i od svog filozofski nastrojenog sina i (ne)srećno zaljubljenog unuka), reši Istočno pitanje i razreši dilemu da li je on čovek ili vampir, kao i da na samom koncu i na rubu Zlatnog runa ne postane čovek-konj, odnosno, u njegovom slučaju, vampir-konj.

Kroz život još jednog člana porodice Njegovan „Zlatno runo“ nam na pronicljiv i duhovit način pripoveda o nastavku izgradnje srpskog građanskog društva u turbulentno doba sredine 19. veka, o dilemama između Istoka i Zapada, racionalnog i iracionalnog, materijalnog i duhovnog, o smislu i njegovom naličju, o mitovima, zabludama, besmislicama, lažnim nacionalizmima…

Sjajna knjiga. Svaka rečenica pričinjava mi neizmerno zadovoljstvo i slast. Kako zamišljam idealno društvo? Društvo u kome ljudi čitaju ovakve serijale, a ne neke tamo besmislene i šuplje pripovesti u nastavcima o dečacima na metlama i princezama na zmajevima. Znam da ponekad poželim previše, ali, kako to kažu u onom filmu, „Savršenstvu treba težiti, kolega… Devet!“

[Dusan Jolovic · Rating 5 out of 5]

Pekic nastavlja da pravi jako temeljnu pricu. Ovde uvodi pisane korespodencije izmedju nekoliko likova, pise monologe, dijaloge, fantazmicna osecanja pojedinih likova koji nisu ni na nebu ni na zemlji. Pise o Milosu Obrenovicu, njegovom izbeglistvu u Becu, o Njegosu njegovim delima, o pokusaju zajmljenja para od uglednijih Srba ili Srpske drzave kako bi se finansirao rat Crne Gore protiv Turaka; pa o dogadjajima tokom 1848, bunama po Vojvodini i Becu i Budimu i Pesti; o dogadjajima 1862 i Cukur Cesmi i Turcima na Kalemegdanu; o igranju Velikih Sila sa Srbijom i guranju na onu stranu koja njima odgovara, a pritom obecavanja kula i gradova ako Srbija odluci da ode na tu stranu... i kojecemu sve ne. Verovatno cu se ponavljati, ali on tako dobro uspeva da uplete istorijske dogadjaju u njegovu mastu i celu pricu porodice Njegovan. Veoma precizni opisi, mesanje starog sprskog i novog srpskog, problemi sa prihvatanjem Vukovog jezika i recnika i jos mnogo istorije je upleteno u ovih 600 strana. Ceo ovaj serijal od 7 knjiga bi mogao da se procita nekoliko puta i svaki put bi citalac mogao da otkrije nesto novo. Pekic je klasa pisca za sebe.

[Danijela Lopar · Rating 5 out of 5]

Jedva čekam dalje, ali ovaj deo mi se čini vrhuncem.
Smrt Simeona Lupusa, nesreća, sve oko njegovog kreveta...je možda najbolje nešto na srpskom jeziku napisano.

[Danijela · Rating 5 out of 5]

~ Porodičnim istinama ne potrebuju dokazi da bi im se verovalo. One se osećaju kao što se ćuti Bog. ~

~ Kakvog smisla ima pravo izvesnog gospodina na naslednu krunu izvesne zemlje? Kakvog smisla ima nasleđivanje novca, imanja, uspomena? Jedinog smisla ima nasledno pravo na življenje. Dikeoma ja eoniotita - pravo na večnost! ~

~ Vlasnik umire, to je istina, ali Firma nastavlja da se bogati. Umire i Vladalac, ali narod preživljava da se njime i dalje vlada. Nestaje čovek, JEDNO, ostaje čovečanstvo, ostaje SVE. Možda će i sama zemlja jednom propasti, šta mari ako ima i drugih planeta? Drugih planeta s firmama Vlasnicima, čovečanstvom, ili šta već bude. ~

[Zorka Zamfirova · Rating 5 out of 5]

Genijalni Pekić!

[Jelena Radović · Rating 5 out of 5]

Пре пар година у Звездара театру је на репертоару била Корешподенција, комад рађен управо по четвртом делу Златног руна. Најупечатљивији ми је био изузетни Славко Штимац у улози Хаџије, мада су и остали одлично изнели своје улоге.
Судећи по претходна три дела, која сам већ прочитала, као и по поменутој представи, не сумњам да ће и овај заслужити у најмању руку највишу оцену. У ствари Златно руно је по мом мишљењу роман ван конкуренције, у сваком смислу нешто најбоље што сам икада читала.