Gorski car

by Svetolik Ranković

Gorski car je debitanski roman srpskog književnika Svetolika Rankovića, objavljen 1897. u Beogradu.

Roman je inspirisan istinitim događajem iz Rankovićevog života kada su odmetnici upali u njegov dom, ubili mu oca, mučili majku i ostale ukućane. Svetolik je uspeo da pobegne i dovede pomoć pod okolnostima sličnim onima koje su opisane u romanu (deo koji govori o hajdučkoj pohari gazda Đorđa). Ipak, glavni junak romana, hajduk Đurica, nije prikazan jednodimenzionalno, kao hladnokrvni ubica, već je njegov lik psihološki iznijansiran.

U romanu Ranković ruši mit romantičarski mit o slobodoljubivim i junačkim gorskim carevima (hajducima) i daje realistični presek društvenog stanja svog vremena, promišljajući ujedno i temu smrtne kazne.

194 pages, Hardcover

First published January 1, 1897

About the author

Svetolik P. Ranković (1863–1899) bio je srpski pisac iz perioda realizma. Iako njegovo književno delo nije obimno, kritika ga ubraja u pronicljive autore koji su uspeli da prikažu sliku Srbije osamdesetih i devedesetih godina 19. veka.

Pošto je završio Bogosloviju, Ranković je otišao u Kijev, gde je upisao Duhovnu akademiju. U Kijevu se upoznao sa ruskom i svetskom literaturom, a najviše na njega utiču dela Tolstoja, Gogolja, Gončarova, Koroljenka i drugih ruskih pisaca. Uticaj Tolstoja i Dostojevskog posebno je primetan u Rankovićevim romanima i odnosi se, pre svega, na izbor teme i junaka, slikanje unutrašnjeg života, humanistički odnos prema čoveku zapalom u bespomoćan položaj, prirodu sporednih lica kao prikrivenih komentara pojedinih junakovih osobina, kompoziciju.

Reviews

[Luka V · Rating 5 out of 5]

И каква гнусоба тај слободни живот хајдучки, то “горско царевање” несрећника који спава са отвореним очима, стрепи од свакога шушња и који се сваки час нада или жандарском метку или јатачкој секири !

Јован Скерлић

[Aleksandar · Rating 5 out of 5]

“Svoja krivica se obično zaglađuje ljutnjom. I on se naljuti.”

[Aleksandar Janjic · Rating 4 out of 5]

Да сад види моја покојна професорица српског Рада Сердар шта сам узео да читам, вјерујем да би била поносна. Али би такође вјероватно рекла "Букво једна, то је требало да читаш кад си био млад, лијепо сам ти рекла!" Истина, ја сам био скоро сигуран да је ово једна од ријетких књига које сам прочитао за лектиру у гимназији (уз Злочин и казну, Проклету авлију и тако још понешто), но сад на ову репризу видим да ми је само почетак познат а ни на шта послије тога ми није зазвонило звоно, тако да ће ипак прије бити да сам почео да читам књигу и онда је ногирао јер ме нешто нервирало - или сам тај назив "Горски цар", или што се главни "јунак" зове Ђурица или то што нема никаквих вампира, вукодлака, свемирских бродова, ванземаљаца и других сличних ствари које су ми у то вријеме било много занимљивије од некаквих хајдука.

Но, то је што је. У сваком случају, моја криза средњих година одлучи да се манифестује на неке врло необичне начине, те ја саставим себи листу тих неких књига које сам ономад прескочио и одлучим да их сад прочитам, ма колико досадно звучале. На крају крајева, није ли познати басиста Виктор Вутен својевремено, кад га је неко из публике питао шта препоручује да се слуша, мудро и проницљиво изјавио "Слушајте све! А нарочито слушајте оно што вам се не свиђа. Јер ако слушате само оно што вам се свиђа, пропуштате пола ствари."?

Елем, Горски цар је књига о извјесном Ђурици (срећом, то му није право име, али несрећом то право име се спомене само на једном мјесту) који, силом прилика, заврши као хајдук, тј. друмски разбојник, односно, прецизније, шумски тј. планински разбојник. У почетку је мало смотан, али врло брзо се упракса и испостави се да има талента за то, али показује се да је све то тешка работа, не само зато јер ваља прекинути скоро све контакте са ближњима и ескивирати жандарме и пандуре, него се не може вјеровати ни сарадницима, јер све је то го лопов и убица.

Далеко од тога да је наш "херој" много другачији, мајнд ју. Истина, према њему осјећамо одређене симпатије зато што нам је, самим тим што је у питању главни лик, довољно тога речено о његовом животу и околностима које су га нагнале да ради то што ради. У питању је била комбинација лошег одгоја и лошег друштва. Покојни ћаћа му је био обична лоповчина и сина је тако и васпитао да је све у реду да се ради, само да те не ухвате, а мајка можда није била лоповчина и кримос, али ни она сигурно није никаква цвјећка, јер је некаква врачара и гатара и томе слично. А "особа од повјерења", извјесни Вујо, који руководи разбојницима у том крају, он је највеће ђубре од свих и он Ђурици намјести пљачку и онда напујда пандуре на њега да би га кофол спасио из апса и тако му пресјекао везе са друштвом и учинио потпуно зависним од њега самог. Међутим, ни ту не можемо нашег јунака претјерано да жалимо, јер нико га није гонио да иде у пљачку. Он једноставно није ни од кога научио да тако нешто не ваља.

Будући да је Ђурица описан као привлачно момче, на почетку његовог хајдуковања, кад је тек неколико људи опљачкао, без проливене крви, он успије да смува најбољу женску у крају, извјесну Станку о којој до тада није смио ни да помисли, а успио је да је смува јербо је она била тако неке необичне нарави, па су јој обични сеоски момци вјероватно били досадни, а више су је занимали вампири, вукодлаци и сличне приказе. На крају, кад је видјела да нема вајде од наде да ће видјети вампира или вукодлака, био јој је довољан и "обичан" хајдук. Колико је наша јуначина у потпуности била лишена свих назнака било каквог васпитања о томе како се понаша према људском бићу може се видјети из његовог каснијег понашања према Станки, након што је профурала младалачка заљубљеност.

Све у свему, овде се од самог почетка назире да се ствари генерално неће добро завршити, не у смислу да наш херој нема шансе да се извуче из блата у које је упао (на крају крајева, сеоски поп је био мудар човјек и штета је што га ова цопина није више слушала), већ да је једноставно превелик тупсон и буква да то уради. Није баш лако описати утисак према овом главном лику. С једне стране, не можемо да будемо равнодушни према неким његовим поступцима, а с друге, такође не можемо да не мислимо како је могао да израсте у честитог и поштеног човјека да му је неко у фамилији усадио зрнце разума у тикву.

Поред ових, да тако кажем, психолошких ствари, мени се јако свидио амбијент ове књиге, који је тотално сеоски (осим једног кратког дијела у Београду) и човјек просто може да намирише све оне шуме, ријеке, планине, пластове сијена и сличне ствари које тамо обилују, просто да пожели одмах да се телепортује у неко оближње село, па макар тамо тумарали друмски тј. шумски разбојници. Све у свему, фина је ово књига, ја бих је препоручио да прочита ко већ није.

[Mila]

"Branko Đonović", 1963.

[Sara G · Rating 5 out of 5]

Odslušala na kanalu Čitajmo zajedno (audio lektire) na YouTube-u (na snimku fali kraj pa sam taj deo dopunila sama)

Priča o detetu izvedenom na pogrešan put, samo ovde za promenu, hajdučki.

[Ерудита · Rating 5 out of 5]

Izvanredna priča o stradanju mladog čoveka čija je takva sudbina bila predodređena još po rođenu

[Andrija Djordjević]

Što se mene tiče Djurica nije zaslužio da pogine.