Seoska učiteljica

by Svetolik Ranković

Roman Seoska uciteljica (1898) hronoloski je drugi od ukupno tri Rankoviceva objavljena romana. Delo je napisano u manastiru Bukovo gde se pisac lecio od tuberkuloze. Pripada poslednjoj fazi epohe realizma u knjizevnosti, pa je u njemu stvarnost prikazana kao sumorna, pojednici su beskrupulozni, a selo liseno svake idile. Kroz mnogobrojne opise slozenih unutrasnjih monologa, pisac nam u ovom psiholoskom romanu prikazuje tragicnu sudbinu mlade Ljubice kojoj susret sa seoskom sredinom, u kojoj ova uciteljica dobija svoje prvo zaposlenje, neocekivano donosi veliko razocaranje i patnju.

265 pages

First published January 1, 1898

About the author

Svetolik P. Ranković (1863–1899) bio je srpski pisac iz perioda realizma. Iako njegovo književno delo nije obimno, kritika ga ubraja u pronicljive autore koji su uspeli da prikažu sliku Srbije osamdesetih i devedesetih godina 19. veka.

Pošto je završio Bogosloviju, Ranković je otišao u Kijev, gde je upisao Duhovnu akademiju. U Kijevu se upoznao sa ruskom i svetskom literaturom, a najviše na njega utiču dela Tolstoja, Gogolja, Gončarova, Koroljenka i drugih ruskih pisaca. Uticaj Tolstoja i Dostojevskog posebno je primetan u Rankovićevim romanima i odnosi se, pre svega, na izbor teme i junaka, slikanje unutrašnjeg života, humanistički odnos prema čoveku zapalom u bespomoćan položaj, prirodu sporednih lica kao prikrivenih komentara pojedinih junakovih osobina, kompoziciju.

Reviews

[Jovana Autumn · Rating 4 out of 5]

Сеоска учитељица, па и сам Ранковић спадају у скуп информација које сам први пут чула на факултету. Сматрам да, што се тиче домаће књижевности, имамо доста рупа: у смислу да за поједине писце добар део популације није ни чуо камоли прочитао неко дело.
"Новине“ које је Ранковић унео у домаћу књижевност су: унутрашњи монолог, приказ унутрашњег света својих ликова са свим растројствима, изазовима које живот може приредити; свеукупно је нагласак на индивидуална унутрашња дешавања а не на спољашњу радњу.

Спољашња радња се може лаички скратити на једну реченицу: Градација порушених идеала младе жене.

Љубица је млада, лепа, перспективна жена која гаји одређене илузије о животу и њена несрећа лежи у том нереалном сагледавању света; у томе што њене унутрашње тежње не могу бити испуњене, она се није прилагодила свету и као таква осуђена је од стране саме себе(па и друштва) на пропаст.

„Но Љубица не сања пријатне снове. Тужно је оборила главу над реком, па слушајући жубор и шапат бистре воде, чини јој се да са тим злослутим жубором отичу и њени најмилији снови младости, њени најдражи идеали ... Све, што је тако дуго стварала у сновима, чиме је најрадије душу младу напајала, почиње се ружити, растурати.... И она види да ће нестати свега и да ће после наступити црно и горко разочарање; да ће нестати снова и наступити оштра, сурова јава... И она почиње осећати велики, тежак бол, јер губи највеће благо младости — лепе заносне снове... И кроз неми сутон, са тихим жубором реке, помеша се болно, тужно јецање... И оде низ воду, тихим лахором, овај тужни двопев танахне бистре реке и младе, несрећне девојке...“

Занимљиво је повући паралелу са познатијим романом светске књижевности: Madame Bovary, од које је можда Љубица „позајмила“ особине: управо та склоност ка идеализoвању и нереално сагледавање реалности које води до незадовољства собом и својим животом. Наравно, видне разлике су те што Љубица није одрасла у идеалном окружењу нити је била изолована у каквом манастиру, није била под утицајем сентименталних романа, средина у којој је одрасла је била сиромашна и оскудна, но она је сањала о некој промени.
Љубица је сањала о савршеном послу без потешкоћа, о стабилном и добростојећем мужу, о својој савршеној деци. Међутим, живот није бајка, тако да је нормално сусрести се са каквом потешкоћом, проблем је што њу свака потешкоћа обесхрабри и она тражи екстерног кривца за своје незадовољство.

За разлику од ње, сви остали ликови имају реалну слику о животу и људима о њему. Ранковић није идеализовао ни средину ни ликове које је поставио у њој. Село је представљено као затворени систем са својом политиком, својим управитељима, својим проблемима. Видимо доста неправде, од министарства тако и од радника, од недостатка материјала за школу до бруталног пребијања повученог учитеља Гојка. Корупција, промискуитет, лицемерство су теме које писац није заобишао.
Са друге стране, имамо и лепу слику пријатељства и колегијалности у вези Гојка и Веље, па и хуманости у лику простог али добродушног Стојана.

“Љубица остаде скрушена, сломљена, без мисли, притиснута неким тешким, грозничавим заносом. Нити јој срце за чим жуђаше, нити јој се у души рађаху какви осећаји. Само мутан поглед блуђаше по далеку недогледу, показујући јасно да је душа успавана, да је срце обузето тврдом леденом кором. Налактила се тако на сто, стисла главу обема рукама као клештима, па гледа бесмислено кроз мутан прозор. Шта ово би?... Куд оде онолика љубав ка животу ? Како нестаде оних лепих и заносних идеала о раду, о скромном гнезду и тихој срећи? да ли се то све одједном угаси под првом навалом громовите буре живота, или се само нахватао пухор по живој жеравици, која ће планути још јачим жаром, чим духне лагани поветарац?... Младост је силна; она лако преноси све незгоде, а у старости је најмилије сећање на ове дане борбе, кад се млада снага носила са недаћама и борила се живо, одважно, са самопрегоревањем...”

Као Ема Бовари и Љубица одлучује да прекрати своје муке и роман се завршава трагедијом. Читалац не тугује превише за њом, Љубица није допадљив лик али није ни створена да би се некоме свидела, она је приказ одређеног карактерног типа који се у то време појавио у литератури а који је већ дуго био присутан у животу. Можда баш у томе лежи привлачност оваквог типа романа, у приказу, по речима Тургењева: „започетих а недовршених“ људи, који нам могу бити јако блиски у размишљању а далеки у делању.

Ранковић је живео свега 35/36 година, боловао је од туберкулозе, у периоду лечења је написао свој други роман Сеоску учитељицу, тиме се може донекле прећи преко стилских недостатака, тј. На појединим деловима је роман „недотеран“, одређене сцене нису довољно разрађене, крај је мало збрзан...
Када се ове стари оставе по страни, овај роман је један од бољих домаћих романа које сам читала, питак, са доста реалистичких наративних техника(темељно обрађивање свих детаља, психолошко портретисање ликова, унутрашњи монолог и слично), којим влада тон песимизма а да опет није тежак за читање, свака препорука за овај роман.
-------------------------------------------------------------------------
4/5 звездица за Ранковића 5/5 звездица за Вељу 💁

[Svetolik Taštinski · Rating 5 out of 5]

Ne znam hoće li ovo zvučati kao suviše pretenciozan komentar jer domaću književnost ne poznajem mnogo šire od srednjoškolske i fakultetske lektire (fakultetske lektire za studente srpskog jezika i književnosti), ali meni je ovo – ogradiću se, pa neću reći „među najboljima” – zasigurno jedan od omiljenih romana na našem jeziku. Pamtim ga i po jednom od najprijatnih (i najuspešnijih, hah) ispita iz književnosti. Uglavnom, mislim da je, bar gledano u odnosu na doba u kom je stvaran, psihologija likova vrlo dobro razvijena, naročito u onim trenucima kada se o karakteru likova saznaje, uslovno rečeno, posrednim putem mišljenja. Da se ja pitam, uvrstio bih ga i u srednjoškolsku lektiru.

[Uroš Đurković · Rating 4 out of 5]

Ovo bi bio hit na RTS-u.
Pazite šta vam kažem.

[Aleksandar Janjic · Rating 4 out of 5]

У једној од првих сцена у овој књизи, Гојко и Љубица шетају заједно кроз село и онда се попну на неко брдашце и тамо сједну да одморе, а оданде пукао поглед на шумице, планине, зеленило, пашњаке, кућице и све остало што већ можете да замислите у селу и у природи и у том тренутку је Гојко много срећан човјек јер је одмах од почетка заљубљен у Љубицу и ево сад сједи заједно с њом и уживају у дивном погледу и у старту вам је јасно да нема шансе да се то добро заврши. И заиста, иако се на почетку чини да ће међу њима да се развије лијепо пријатељство, па да ће можда чак и да се узму, врло брзо се појављују ометајући фактори који их раздвоје и њихов однос се мијења у отворено непријатељство.

Разлог за овакав развој ствари лежи у доброј мјери у самим ликовима. Гојко је добар човјек, али смотан ко сајла и не баш физички привлачан, што је код Љубице апсолутни дилбрејкер. Она, с друге стране, је борбена и пргава, али такође и бескрајно наивна и склона да уочи и призна своје грешке и онда не научи ништа из тога и моментално их понови чим јој се за то укаже прилика. А с друге стране, проведе цијелу књигу кукајући "О куку мени, јадна ја, што се све ово мени дешава?". Кад смо већ код кукања, урнебесно ми је и како оба главна лика жале за изгубљеном младошћу и сличним стварима, а оно он има 25 година а она 20 или тако нешто.

Мој утисак (који ничим не могу да оправдам јер нисам довољно вјешт) приликом читања Горског цара је био да Ђурица има у себи уграђену ту неку клицу пропасти, да је тако назовем, да га сам његов карактер спрјечава да направи себи добро у животу, и у овој књизи је нешто слично са Љубицом. Због ствари које ради човјек тешко да може да је назове претјерано симпатичним ликом, али опет с друге стране мислим да је немогуће не осјећати бар некакво сажаљење према њој.

Мени се веома свиђа како пише Светолик Ранковић. Могуће да сам већ блебетао о томе у опису Горског цара, али није згорег да поновим. Прво, није досадан и не дави на петсто страна "те овако ћемо, другови, те онако ћемо", друго, свиђа ми се ам��ијент његових прича, и овде као и у Горском цару то је нека врста сеоског раја у који би човјек радо свратио на одмор, али свашта ружно се дешава унутра. Треће, описа има таман толико колико треба, да осјетите амбијент, али без дављења и трошења триес страна на опис једног дрвета или тако нешто (ово је, наравно, прозивање Марсела Пруста, али морам да признам да он тако добро описује једно дрво на триес или педесет страна да може да му се опрости што троши педесет или шездесет страна на опис једног дрвета). Четврто, оба романа оријентисана су мање на радњу а више на описе својих главних ликова и та карактеризација је по мом мишљењу сјајна. Најбољи дијелови ове књиге су кад се неки од ликова налази пред потпуним психичким сломом и искрено нису ми ништа слабији од оне одличне сцене из Ане Карењине кад се титуларна жена сурдукне под воз. Моја једина замјерка, која би заправо можда прије могла да се упути уреднику него самом писцу, јесте што је стил на појединим мјестима помало неизбрушен, па се тако иста ријеч или фраза понавља више пута у врло кратком року. Најгрђи примјер је пасус у којем се брат брату бар неких 6 или 7 пута спомињу груди. Одмах да разочарам вас перверзњаке, говори се о мајчиним грудима и у контексту нема ништа безобразно. Ранковић је био пристојан човјек и све непристојности којима се ликови баве или су остављене у елипси или описане са апсолутним минимумом детаља.

Све у свему, одлична је ово књига, баците поглед ако вам није мрско. Можете да је нађете и на Интернету ако вам је мрско да идете до локалне библиотеке.

[thefogweaver · Rating 3 out of 5]

Rece mi drugarica da joj je ovo tako Mir-Jam coded, te ja kao ljubitelj Ranjenog orla pomislih da je ovo stivo za mene, a ispostavlja se da od silnih tragedija i stupidnih odluka nisam mogla da disem.

[Sara G · Rating 5 out of 5]

Uh, čoveče, kako je Svetolik Ranković iskočio ravno iz 19. veka da mene lično ubije u pojam... I ova knjiga i Gorski car su me zabolele na vrlo sličan način. Obe počinju mladom osobom, naivnom i punom nade, i onda se polako survaju nadole pa u ponor. Za razliku od slično depresivnih životnih tragedija koje su se pisale krajem 19. i početkom 20. veka, obe knjige ne ostavljaju ni mogućnost zamisli nekog potencijalnog srećnog kraja u dalekoj budućnosti. Šta se dešava je ovo: gledate osobu kako pati, kako (zbog njima opravdanih razloga) ili odbija ili ni nema prilike da dobije ikakvu pomoć, i kako to vremenom dovede do svog logičkog zaključka.

Ovo je majstorski napisana knjiga, disekcija jednog lika i društva oko nje. Ona je ogoljena, njen karakter konstantno u pokretu, tečno i gotovo neprimetno se menja iz scene u scenu, dok knjigu ne završimo s nekim ko je u samoj srži isti lik, a ipak u korenu promenjen. Može da parira bilo kojoj psihološkoj drami (a i da nadmaši, ako ne sve, onda bar veliku većinu), bilo da pričamo o knjigama u svetu i kod nas uvrstanim u bezvremene klasike ili o nečemu tek izašlom iz štampe. I ova knjiga i Rankovićev Gorski car će se definitivno svrstati u neke od najupečatljivijih knjiga koje sam ikada pročitala.

[mica :3 · Rating 4 out of 5]

svetolik toliko lepo i konkretno piše da se ovo pročita za dan bukvalno, likovi mu imaju ličnost i pretežno nerviraju svojim glupim postupcima ali nisu prazni već su puni iskrenih emocija kao npr onda kad se ljubica raduje jer će gojko umreti
gojko i velja moji omiljeni likovi
ljubica smrdi i nije jednu pametnu odluku donela iako je imala šansu da se ispravi više puta, ne uči na greškama, ali ima i takvih u svetu sigurno
sve najjače uživala sam

[Ерудита · Rating 5 out of 5]

Uživala sam, plakala, smejala se...