What do you think?
Rate this book
Peščana hronika
Zataškane istine uvek izrone na videlo.
Na prvoj radnoj akciji u okviru posleratne izgradnje Novog Beograda, 1948. godine, pet pionira, ponesenih duhom udarništva, otkriće njima nepoznat svet ali i nabasati na jednu namerno zakopanu i zaboravljenu pretnju.
Pedeset godina kasnije, bivšeg DB-ovca Iliju Orlovića, samohranog oca koji u lavirintu blokova traži šansu za već okrnjeno detinjstvo svog malog sina, ugroziće isto prokletstvo. Jer, pod temeljima simbola jednog novog doba krije se zlo koje odbija da nestane...
Na prvoj radnoj akciji u okviru posleratne izgradnje Novog Beograda, 1948. godine, pet pionira, ponesenih duhom udarništva, otkriće njima nepoznat svet ali i nabasati na jednu namerno zakopanu i zaboravljenu pretnju.
Pedeset godina kasnije, bivšeg DB-ovca Iliju Orlovića, samohranog oca koji u lavirintu blokova traži šansu za već okrnjeno detinjstvo svog malog sina, ugroziće isto prokletstvo. Jer, pod temeljima simbola jednog novog doba krije se zlo koje odbija da nestane...
- GenresHorror
336 pages, Paperback
First published May 1, 2013
42 people want to read
Ratings & Reviews
Friends & Following
Create a free account to discover what your friends think of this book!
Community Reviews
Displaying 1 - 11 of 11 reviews
June 21, 2013
Kako odmiče, roman postaje sve dinamičniji i hororičniji, a Zelić uspeva da, bez obzira na neosporan uticaj Kinga i Simonsa, stvori delo koje poseduje autentičan autorski pečat i lokalni šmek. Takođe, što je podjednako važno, Peščana hronika podseća na neke bitne, a skrajnute događaje iz naše istorije. Zelićev roman će sasvim sigurno privući poklonike horora, ali i sve one koji vole da istražuju prošlost i pronalaze skrivene (pa makar i izmaštane) veze između onoga što je bilo i onog što jeste.
October 19, 2013
PEŠČANA HRONIKA – Pavle Zelić, ili Zašto nas odvajaju a drug Tito nas nije odvajao?
Sutra se otvara Sajam knjiga. Premda smo mi, bedna piskarala na ovom blogu, imali običaj da najavljujemo nove naslove koji će moći da se premijerno kupe na sajmu, da objavljujemo intervjue sa našim izdavačima i da promovišemo prevedenu i originalnu srpsku (srpskohrvatsku?) fantastiku, ove godine smo sa time zakazali.
Najzaslužniji za to je Robert Džordan, odnosno poslednji roman (ali ne i poslednja knjiga) u serijalu "Točak vremena". Prevod se pokazao toliko zahtevnim da mi oduzima gotovo sve vreme i svu skromnu snagu koju imam na raspolaganju.
Upravo stoga, svestan da neposredno pred Sajam moram da objavim makar jedan tekst, morao sam dobrano da razmislim o čemu ću da pišem.
Odabrao sam, pomalo iznenadivši i samoga sebe, roman-prvenac Pavla Zelića, a pod naslovom "Peščana hronika".
Ovo će biti duži tekst, pa trknite po kolu i kokice, ili na vreme batalite ovo i skočite na omiljeni vam sajt pornografske sadržine - nemojte posle reći da vas nisam upozorio.
Pavle Zelić je, evidentno, domaći pisac - i to fantastike. To mu je velika mana. Nažalost, to je velika mana svih domaćih pisaca, a ponajviše pisaca fantastike. Baš to što su domaći. Iako ovo zvuči kao neodmerena i gruba izjava, zapravo je ishod dugog razmišljanja na tu temu. Pojasniću:
Pisanje je zanat. Da bi neko bio dobar u svom zanatu, ma koliko bio nadaren, potrebno je da se bavi njim. Pisac mora da piše i da piše, ali mora i da se suočava sa kritikama - ovakvim i onakvim - da čita i da uči iz onoga što je i napisao i pročitao. Domaći pisci po sili prirode žive u domaćoj nam zemlji, u kojoj malo ko može da živi od pisanja, ili od ma kakve umetnosti. To znači da u većini slučajeva rečeni pisci moraju da se bave nekim drugim poslom od kojeg će da žive, a da za pisanje kradu vreme od sitne đece i bračnih drugova željnih seksa, ili makar podeljene cigarete i kafe (pošto u današnje vreme svi rintaju kao konji, pa se i seks nešto proredio). To dovodi do toga da pisci pišu retko, da su vrlo teško potpuno usredsređeni na ono što pišu, do mnogo čega drugog. Krajnja posledica je da retko ko razvije svoj dar u punoj meri. Većina pisaca ostane na nekoj amaterskoj razini, negde između nadarenog srednjoškolca i propalog zavičajnog pesnika, i ode u kreativnu penziju otprilike kada im deca pođu na fakultet. Izuzetaka ima, ali su retki i far between, što bi se reklo u mom selu.
Zelić jeste izuzetak.
Kao silesija drugih pisaca pre njega, Zelić je svoj spisateljski izraz izgradio na pričama. To se donekle i vidi u ovom romanu, budući da su poglavlja relativno kratka i odlikuju se dinamikom i strukturom donekle sličnom kratkoj priči. Nisam siguran da li je ovo plod Zelićeve prirodne sklonosti ka takvom obliku pripovedanja, ili pak posledica uredničkog usmeravanja, ali ishod je više nego zadovoljavajući. Pisac se opredelio za jednostavan jezik, donekle zadržavajući izvesnu uštogljenost rečenice iz partizanskih filmova, što je samo doprinelo atmosferi koju je pokušao da izgradi.
Veoma je pohvalno i to što se Zelić opredelio za savremeni, odnosno komunistički mizanscen. Mišljenja sam da je za to bila potrebna izvesna mera hrabrosti, budući da domaća fantastika u današnje vreme više nego koketira sa izrazito nacionalnim idejama. Ne kažem da to ne može biti zanimljivo (videti "Čovek koji je ubio Teslu" by Goran Skrobonja), ali danas toga ima u tolikim razmerama da je samo pitanje kada će publici dosaditi. Mada, ovoj publici nije dosadilo guslanje o Kosovskom boju, ni nakon šeststo i kusur godina, tako da možda i grešim.
Bilo kako bilo, za razliku od raznih kvazisredjnovekovnomitoloških dela koja nam se serviraju, a koja su mahom teško svarljiva (Aleksandra Tešića izdvajam kao izuzetak, premda se ne slažem sa nekim njegovim premisama), relativna savremenost Zelićevog romana je osvežavajuća, dopadljiva i relevantna u ovom trenutku. Na stranu to što njegov roman upravo ta savremenost izdvaja iz sijaseta drugih.
Karakterizacija je veoma solidna i po njoj se vidi da je Zelić veoma dobro uradio svoj istraživački deo posla. Izuzetno mi se dopalo što čitalac nije zatrpan gomilom nepotrebnih informacija o zgradama, bitkama, ulicama, odeći i sličnim glupostima, već se sva verodostojnost postiže govorom i manirima likova u romanu, a pisac se oslanja na čitaočevo poznavanje zemlje u kojoj živi da popuni sve eventualne praznine. Ovo je odličan trik kojem ni neki etablirani pisci nisu pribegli, što je šteta.
Ujedno, ta savremenost i odmerenost jezika čini vezu između žanrovske i glavnotokovske publike, što postiže širenje kruga potencijalnih čitalaca sa jedne i popularizaciju žanra sa druge strane.
Jer, Zelić je nesumnjivo žanrovski pisac.
"Peščana hronika" je roman strave i užasa, da ne kažem horora. U izvesnoj meri, pisac sledi obrasce Stivena Kinga i Dena Simonsa, pa se i vidi snažan uticaj koji su ti pisci ostavili na njega. Usudio bih se da kažem da me je Zelićevo poigravanje savremenom istorijom Srbije i Novog Beograda u izvesnoj meri podsetilo na Simonsov roman Children of the Night, makar stilski ako ne potpuno tematski, ali uveren sam da ovde po sredi nije bilo podražavanje već piščevo opredelenje da napiše horor roman sa jedne i podsvesni uticaj koji je na njega sve što je pročitao ostavio sa druge strane.
Po mom slobodnom uverenju, piščeva odluka da "Hroniku" zadrži u strogim okvirima horora pokazala se pogrešnom. Zelić je nesumnjivo postigao ono što je želeo i ako završnica i razrešenje ovog romana nisu baš skockani na potpuno zadovoljavajući način sa zanatskog stanovišta, to mu se može oprostiti jer je ipak reč o ambicioznom i solidno izvedenom poduhvatu. Međutim, mislim da bi romanu godilo da je pisac malo razlabavio žanrovske okvire i poveo priču put urbane fantastike, pa neka bude i mračnijih tonova. Doduše, lako je moguće da je ovde po sredi moja lična sklonost ka urbanoj fantastici, stimpanku i postapokaliptičnim romanima. Ipak, mora se reći da je piščeva primarna publika najverovatnije više stasala na Dilanu Dogu nego na romanima Stivena Kinga, a Dog se ipak poigrava mnoštvom elemanata koji nisu čist horor i ne mogu a da ne mislim da su te decenije čitanja ostavile nekakvog uticaja u kolektivnoj svesti srpskog žanrovskog čitalaštva.
Ostaje mi da se nadam da ćemo iz Zelićevog pera ubrzo dobiti svojevrsnog srpskog Dilana Doga u romanesknom obliku, ako smo već od Gorana Skrobonje dobili svojevrsnu Ligu izvanrednih džentlmena (da ne kažem gospode).
Na kraju - ocena.
Želeo bih da svima bude jasno da "Peščanu hroniku" ne poredim sa "Salemovim", ništa više nego što Zelića poredim sa Kingom. Niti bih "Kosingasa" poredio sa "Gospodarom prstenova". Takva poređenja su em nesuvisla em uvredljiva za obe upoređene strane. Zelića kao pisca treba vrednovati unutar referentnog sistema kojem pripada, a to je savremena srpska fantazijska proza. Ima u tom društvu i uglednih imena (Skrobonja, Knežević, Nešić, Jakšić, Bakić) i po merilima po kojima bih vrednovao njihove romane,
"Peščana hronika" by Pavle Zelić 4/5
Ako ste na ovom Sajmu knjiga naumili da izdvojite novac za jedan domaći roman fantastike, a ne znate šta da kupite, neka to bude "Peščana hronika".
Sutra se otvara Sajam knjiga. Premda smo mi, bedna piskarala na ovom blogu, imali običaj da najavljujemo nove naslove koji će moći da se premijerno kupe na sajmu, da objavljujemo intervjue sa našim izdavačima i da promovišemo prevedenu i originalnu srpsku (srpskohrvatsku?) fantastiku, ove godine smo sa time zakazali.
Najzaslužniji za to je Robert Džordan, odnosno poslednji roman (ali ne i poslednja knjiga) u serijalu "Točak vremena". Prevod se pokazao toliko zahtevnim da mi oduzima gotovo sve vreme i svu skromnu snagu koju imam na raspolaganju.
Upravo stoga, svestan da neposredno pred Sajam moram da objavim makar jedan tekst, morao sam dobrano da razmislim o čemu ću da pišem.
Odabrao sam, pomalo iznenadivši i samoga sebe, roman-prvenac Pavla Zelića, a pod naslovom "Peščana hronika".
Ovo će biti duži tekst, pa trknite po kolu i kokice, ili na vreme batalite ovo i skočite na omiljeni vam sajt pornografske sadržine - nemojte posle reći da vas nisam upozorio.
Pavle Zelić je, evidentno, domaći pisac - i to fantastike. To mu je velika mana. Nažalost, to je velika mana svih domaćih pisaca, a ponajviše pisaca fantastike. Baš to što su domaći. Iako ovo zvuči kao neodmerena i gruba izjava, zapravo je ishod dugog razmišljanja na tu temu. Pojasniću:
Pisanje je zanat. Da bi neko bio dobar u svom zanatu, ma koliko bio nadaren, potrebno je da se bavi njim. Pisac mora da piše i da piše, ali mora i da se suočava sa kritikama - ovakvim i onakvim - da čita i da uči iz onoga što je i napisao i pročitao. Domaći pisci po sili prirode žive u domaćoj nam zemlji, u kojoj malo ko može da živi od pisanja, ili od ma kakve umetnosti. To znači da u većini slučajeva rečeni pisci moraju da se bave nekim drugim poslom od kojeg će da žive, a da za pisanje kradu vreme od sitne đece i bračnih drugova željnih seksa, ili makar podeljene cigarete i kafe (pošto u današnje vreme svi rintaju kao konji, pa se i seks nešto proredio). To dovodi do toga da pisci pišu retko, da su vrlo teško potpuno usredsređeni na ono što pišu, do mnogo čega drugog. Krajnja posledica je da retko ko razvije svoj dar u punoj meri. Većina pisaca ostane na nekoj amaterskoj razini, negde između nadarenog srednjoškolca i propalog zavičajnog pesnika, i ode u kreativnu penziju otprilike kada im deca pođu na fakultet. Izuzetaka ima, ali su retki i far between, što bi se reklo u mom selu.
Zelić jeste izuzetak.
Kao silesija drugih pisaca pre njega, Zelić je svoj spisateljski izraz izgradio na pričama. To se donekle i vidi u ovom romanu, budući da su poglavlja relativno kratka i odlikuju se dinamikom i strukturom donekle sličnom kratkoj priči. Nisam siguran da li je ovo plod Zelićeve prirodne sklonosti ka takvom obliku pripovedanja, ili pak posledica uredničkog usmeravanja, ali ishod je više nego zadovoljavajući. Pisac se opredelio za jednostavan jezik, donekle zadržavajući izvesnu uštogljenost rečenice iz partizanskih filmova, što je samo doprinelo atmosferi koju je pokušao da izgradi.
Veoma je pohvalno i to što se Zelić opredelio za savremeni, odnosno komunistički mizanscen. Mišljenja sam da je za to bila potrebna izvesna mera hrabrosti, budući da domaća fantastika u današnje vreme više nego koketira sa izrazito nacionalnim idejama. Ne kažem da to ne može biti zanimljivo (videti "Čovek koji je ubio Teslu" by Goran Skrobonja), ali danas toga ima u tolikim razmerama da je samo pitanje kada će publici dosaditi. Mada, ovoj publici nije dosadilo guslanje o Kosovskom boju, ni nakon šeststo i kusur godina, tako da možda i grešim.
Bilo kako bilo, za razliku od raznih kvazisredjnovekovnomitoloških dela koja nam se serviraju, a koja su mahom teško svarljiva (Aleksandra Tešića izdvajam kao izuzetak, premda se ne slažem sa nekim njegovim premisama), relativna savremenost Zelićevog romana je osvežavajuća, dopadljiva i relevantna u ovom trenutku. Na stranu to što njegov roman upravo ta savremenost izdvaja iz sijaseta drugih.
Karakterizacija je veoma solidna i po njoj se vidi da je Zelić veoma dobro uradio svoj istraživački deo posla. Izuzetno mi se dopalo što čitalac nije zatrpan gomilom nepotrebnih informacija o zgradama, bitkama, ulicama, odeći i sličnim glupostima, već se sva verodostojnost postiže govorom i manirima likova u romanu, a pisac se oslanja na čitaočevo poznavanje zemlje u kojoj živi da popuni sve eventualne praznine. Ovo je odličan trik kojem ni neki etablirani pisci nisu pribegli, što je šteta.
Ujedno, ta savremenost i odmerenost jezika čini vezu između žanrovske i glavnotokovske publike, što postiže širenje kruga potencijalnih čitalaca sa jedne i popularizaciju žanra sa druge strane.
Jer, Zelić je nesumnjivo žanrovski pisac.
"Peščana hronika" je roman strave i užasa, da ne kažem horora. U izvesnoj meri, pisac sledi obrasce Stivena Kinga i Dena Simonsa, pa se i vidi snažan uticaj koji su ti pisci ostavili na njega. Usudio bih se da kažem da me je Zelićevo poigravanje savremenom istorijom Srbije i Novog Beograda u izvesnoj meri podsetilo na Simonsov roman Children of the Night, makar stilski ako ne potpuno tematski, ali uveren sam da ovde po sredi nije bilo podražavanje već piščevo opredelenje da napiše horor roman sa jedne i podsvesni uticaj koji je na njega sve što je pročitao ostavio sa druge strane.
Po mom slobodnom uverenju, piščeva odluka da "Hroniku" zadrži u strogim okvirima horora pokazala se pogrešnom. Zelić je nesumnjivo postigao ono što je želeo i ako završnica i razrešenje ovog romana nisu baš skockani na potpuno zadovoljavajući način sa zanatskog stanovišta, to mu se može oprostiti jer je ipak reč o ambicioznom i solidno izvedenom poduhvatu. Međutim, mislim da bi romanu godilo da je pisac malo razlabavio žanrovske okvire i poveo priču put urbane fantastike, pa neka bude i mračnijih tonova. Doduše, lako je moguće da je ovde po sredi moja lična sklonost ka urbanoj fantastici, stimpanku i postapokaliptičnim romanima. Ipak, mora se reći da je piščeva primarna publika najverovatnije više stasala na Dilanu Dogu nego na romanima Stivena Kinga, a Dog se ipak poigrava mnoštvom elemanata koji nisu čist horor i ne mogu a da ne mislim da su te decenije čitanja ostavile nekakvog uticaja u kolektivnoj svesti srpskog žanrovskog čitalaštva.
Ostaje mi da se nadam da ćemo iz Zelićevog pera ubrzo dobiti svojevrsnog srpskog Dilana Doga u romanesknom obliku, ako smo već od Gorana Skrobonje dobili svojevrsnu Ligu izvanrednih džentlmena (da ne kažem gospode).
Na kraju - ocena.
Želeo bih da svima bude jasno da "Peščanu hroniku" ne poredim sa "Salemovim", ništa više nego što Zelića poredim sa Kingom. Niti bih "Kosingasa" poredio sa "Gospodarom prstenova". Takva poređenja su em nesuvisla em uvredljiva za obe upoređene strane. Zelića kao pisca treba vrednovati unutar referentnog sistema kojem pripada, a to je savremena srpska fantazijska proza. Ima u tom društvu i uglednih imena (Skrobonja, Knežević, Nešić, Jakšić, Bakić) i po merilima po kojima bih vrednovao njihove romane,
"Peščana hronika" by Pavle Zelić 4/5
Ako ste na ovom Sajmu knjiga naumili da izdvojite novac za jedan domaći roman fantastike, a ne znate šta da kupite, neka to bude "Peščana hronika".
July 16, 2014
Ne volim da čitam domaće autore. Većina njih ili loše piskara ili bude skribomanski nastrojena, ili pišu po šablonu ili pišu jer im je to vid terapije, ili pišu jer danas svi pišu ili pak pišu o temama koje su prežvakane i preživane milion puta.
I onda mi u ruke dođe nešto ovakvo i pomislim kako ipak ima nade...
Za Pavla Zelića se odavno zna u Srbiji, ali čini se da je tek sa ovim romanom pokazao šta on uistinu može da uradi. Uspeo je da istorijski precizno definisane momente i situacije poveže na jedan žanrovski interesantan način. U toj njegovoj realizaciji opaža se i uticaj velikana žanrovske književnosti, Stivena Kinga, ali taj uticaj ni u kom slučaju ne može da se sagleda kao manjkavost ovog romana.
Ono što doprinosi odličnoj atmosferi romana jesu sami likovi koji su odlično nijansirani, i čitalac može da se uživi u njihov svet.
Ima tu malih manjkavosti i možda prebrz rasplet romana u poslednjem poglavlju, ali generalno ovaj roman je pravo osveženje što se tiče srpske savremene književnosti. Potrebno nam je još ovakvih pisaca!
I onda mi u ruke dođe nešto ovakvo i pomislim kako ipak ima nade...
Za Pavla Zelića se odavno zna u Srbiji, ali čini se da je tek sa ovim romanom pokazao šta on uistinu može da uradi. Uspeo je da istorijski precizno definisane momente i situacije poveže na jedan žanrovski interesantan način. U toj njegovoj realizaciji opaža se i uticaj velikana žanrovske književnosti, Stivena Kinga, ali taj uticaj ni u kom slučaju ne može da se sagleda kao manjkavost ovog romana.
Ono što doprinosi odličnoj atmosferi romana jesu sami likovi koji su odlično nijansirani, i čitalac može da se uživi u njihov svet.
Ima tu malih manjkavosti i možda prebrz rasplet romana u poslednjem poglavlju, ali generalno ovaj roman je pravo osveženje što se tiče srpske savremene književnosti. Potrebno nam je još ovakvih pisaca!
July 21, 2016
Samo cu da kazem Wow! Knjiga me je drzala od prve do poslednje strane, da mi je bilo zao da je ostavim makar na par sati. Opisi scena su po mojoj meri, dovoljno detaljni da se docara dovoljno svaki trenutak, a sa druge strane dovoljno kratki da ne umaraju u citanju. Isto misljenje imam i za likove. Dovoljno razvijeni da budu zanimljivi, ali ne i preterano detaljni da postanu otuzni. Ipak sama ta spooky atmosfera je ono sto me je najvise fasciniralo. Mislim da je ovo prva knjiga posle mnogo vremena koja me je naterala da se najezim, knjiga gde sve vreme ocekujem da ce se desiti nesto veliko i nesto strasno, i gde 'trcim' kroz nju samo da bih docekao taj kraj i razresenje. Sve u svemu sjajan roman, i cekam jos ovakvih stvari od autora.
November 13, 2013
Zelića sam slušala na dve promocije i to me "nateralo" da pročitam Peščanu hroniku. Iskremo, nisam se pokajala. Jer koliko dobro i zanimljivo priča, još zanimljivije piše. Knjigu sam pročitala u jednom dahu, jednostavno nisam mogla da je ispustim iz ruke... U prevozu, kolima, na poslu... gde god bila Hronika je išla samnom.
Da je u Srbiji malo više ovako dobrih mladih pisaca, gde bi nam kraj bio (((o:
Da je u Srbiji malo više ovako dobrih mladih pisaca, gde bi nam kraj bio (((o:
December 15, 2017
Great book! I just cant stop to read until I reach the end of the book.
August 5, 2019
Zanimljiv domaći horor u poznatom okruženju. Dvoumio sam se između tri i četiri zvezdice. Zbog nekih nelogičnosti u radnji ostaje na tri ali knjigu stvarno vredi pročitati.
March 1, 2023
Prejaka knjiga, svaka čast!!
October 9, 2014
Knjiga me je odmah privukla svojom idejom, istorijom, mestom dešavanja. Nisam se razočarala, ali nisam ni preterano odusevljena. Nekako mi je falio neki obrt ili nešto, jer ovako je bila pomalo predvidljiva. Pored toga, naisla sam na par nelogicnosti i još nekih stvari u koje ne bih da ulazim zbog mogućih spoilera. Obradovalo me je to sto je ovo baš horor(ima elemenata i drugih žanrova, ali horor preovladava). Očekviala sam da je ce ovo biti knjiga samo sa delićima horora jer nije baš tako često da se pojavi domaća horor knjiga. Sve u svemu, nadam se da će biti još Zelićevih knjiga jer mislim da može još bolje :)
September 8, 2013
Zanimljiva knjiga, dinamicna, gotovo sve vreme vas tera na citanje, medjutim, zavrsetak knjige za mene je bio razocaravajuci. Deluje, kao da pisac nije znao kako da zavrsi knjigu, ocekivao sam uzbudljiviji, donekle i smisleniji kraj bez obzira sto je u pitanju horor fikcija.
Ipak, vredna paznje za ljubitelje domacih pisaca ovog zanra kojih nema mnogo.
Ipak, vredna paznje za ljubitelje domacih pisaca ovog zanra kojih nema mnogo.
September 23, 2015
Knjiga je napisana za peticu. Samo je kraj kvari. Mogao je biti bolje osmišljen. Zato četvorka.
Vreme radi za Pavla Zelića.
Ocekujemo od njega mnogo.
Vreme radi za Pavla Zelića.
Ocekujemo od njega mnogo.
Displaying 1 - 11 of 11 reviews