What do you think?
Rate this book
Na kraju ostaje reč
168 pages, Paperback
First published January 1, 1980
2 people are currently reading
5 people want to read
About the author
Ivan Ivanji
71 books20 followersIvan Ivanji rođen je 24.1.1929. godine u Zrenjaninu. Književnik je i prevodilac. Roditelji, oboje lekari, Jevreji, ubijeni su 1941. godine, a on se spasao bekstvom kod rođaka u Novi Sad. Tu je uhapšen u martu 1944. godine, posle čega je bio zatočen u koncentracionim Logorima Aušvic i Buhenvald do aprila 1945. godine.
Završio je srednju tehničku školu u Novom Sadu, posle toga studirao arhitekturu, a zatim i germanistiku u Beogradu. Preko 20 godina bio je prevodilac za nemački jezik Josipu Brozu Titu kao i drugim državnim i partijskim funkcionerima. Paralelno s karijerom pedagoga, novinara, dramaturga i brojnim funkcijama koje je obavljao u kulturnom životu Beograda i diplomatiji, Ivanji se bavio i književnošću i od rane mladosti objavljivao poeziju, prozu, eseje, bajke i drame. Njegovim najznačajnijim delima smatraju se romani Čoveka nisu ubili, Dioklecijan, Konstantin, Na kraju ostaje reč, Preskakanje senke, Barbarosin Jevrejin u Srbiji, Guvernanta i Balerina i rat, kao i zbirke pripovedaka Druga strana večnosti i Poruka u boci.
Njegova dela prevođena su na nemački, italijanski, engleski, mađarski, slovački i slovenački jezik. S nemačkog i mađarskog jezika preveo je desetine knjiga i drama. Sa suprugom živi u Beču i Beogradu.
Završio je srednju tehničku školu u Novom Sadu, posle toga studirao arhitekturu, a zatim i germanistiku u Beogradu. Preko 20 godina bio je prevodilac za nemački jezik Josipu Brozu Titu kao i drugim državnim i partijskim funkcionerima. Paralelno s karijerom pedagoga, novinara, dramaturga i brojnim funkcijama koje je obavljao u kulturnom životu Beograda i diplomatiji, Ivanji se bavio i književnošću i od rane mladosti objavljivao poeziju, prozu, eseje, bajke i drame. Njegovim najznačajnijim delima smatraju se romani Čoveka nisu ubili, Dioklecijan, Konstantin, Na kraju ostaje reč, Preskakanje senke, Barbarosin Jevrejin u Srbiji, Guvernanta i Balerina i rat, kao i zbirke pripovedaka Druga strana večnosti i Poruka u boci.
Njegova dela prevođena su na nemački, italijanski, engleski, mađarski, slovački i slovenački jezik. S nemačkog i mađarskog jezika preveo je desetine knjiga i drama. Sa suprugom živi u Beču i Beogradu.
Ratings & Reviews
Friends & Following
Create a free account to discover what your friends think of this book!
Community Reviews
Displaying 1 of 1 review
September 9, 2021
Stotinu stoleća od sada, na tehnološki savršenoj planeti postoje dve klase bića: ljudi i veljudi (umetni ljudi). Dramski zaplet proishodi iz činjenice da su ovi drugi klasa potlačenih, koji se počinju buniti protiv svojih stvoritelja. SF prvenac Ivana Ivanjija ima za temu jednu antiutopijsku viziju sveta daleke budućnosti Zemlje. Svaka takva revolucija je mač sa dve oštrice, a to će na kraju dela imati prilike da osete i ljudi i veljudi...
Među autorima iz osamdesetih godina koji nisu pisali po zadatim šablonima i koji su pravim imenom potpisivali svoja dela preovlađuje sklonost ka motivu antiutopije, tu spada i Ivanji sa Na kraju ostaje reč. U toj deceniji naučna fantastika počinje da stiče i akademski legitimitet: pišu se prvi magistarski i doktorski radovi posvećeni teorijskom i istorijskom izučavanju SF žanra.
Ono što je naročito interesantno vezano za ovaj roman je njegova idejna strana, pošto on predstavlja prvenac u obradi “medicinske antiutopije”, što je još jedan doprinos svetskom SF-u u kojem imamo i “prvu SF dramu” (Dragutin Ilić, “Posle milijon godina” (objavljena je davne 1889. godine).
Po ambivalentnom stavu koji zauzima prema alternativnom društvu daleke budućnosti, roman Na kraju ostaje reč najbliži je pojmu kritičke utopije. (Kritička utopija, predstavlja detaljno izveden opis društva boljeg od autorovog i čitaočevog, ali sa opisanim teškoćama koje ono biva ili ne biva u stanju da razreši).
Delo otuda zauzima kritički stav prema samom utopijskom žanru, otkrivajući nemogućnost zasnivanja savršenog društvenog obrasca koji će garantovati slobodu i sreću za sve društvene jedinke. Kao najpoznatiju kritičku utopiju prepoznajemo čuveni roman Ursule Le Guin, "Čovek praznih šaka". Le Guinova svoj roman definiše kao „dvosmislenu utopiju“ (ambiguous utopia), od početka dajući do znanja da njeno slikanje alternativnog društvenog sistema, zasnovanog na anarhističkim pretpostavkama, ostavlja prostor za promišljanje i kritiku. The Dispossesed (1974), кod nas je ovaj roman preveden kao Čovek praznih šaka, čime se izgubila suptilna aluzija koju naslov uspostavlja sa engleskim prevodom romana Zli dusi Dostojevskog: The Possessed. Dostojevski je za Le Guinovu važna referenca, ne samo u ovom romanu (a svakako nije bez osnova tvrdnja da je njegovo delo, posebice Zapisi iz podzemlja, značano za književnu utopijsku misao u celini).
Slično Le Guinovoj, Ivanji gradi jednu dvosmislenu utopiju: svet nezamislivo daleke budućnosti ljudskog roda, u kom su svi vitalni problemi čovečanstva rešeni. Generacije su zaboravile na pojam gladi ili nemogućnost zadovoljavanja bilo kakvih neposrednih fizičkih potreba, nestao je pojam novca i svojine, obavezan rad je sveden na kratak vremenski period, nakon čega svaki stanovnik planete može da se bavi odabranom delatnošću iz hobija, dok o njegovom blagostanju brine tajanstveni centralni kompjuter.
U tom naizgled savršenom svetu glavni junak, ujedno i pripovedač, budi se jednog dana u nečemu što podseća na medicinski centar, u koji je doveden zbog ozbiljnog oboljenja jetre. On se postepeno suočava sa manje lepim naličjem svog sveta: sa činjenicom da se u posebnim laboratorijama odgaja rasa veštačkih ljudi – veljudi – čija je jedina svrha da posluže kao rezervoar organa potrebitim stanovnicima planete. Drama ovog saznanja razvija se na dvostrukom nivou: ličnom, pripovedačevom, jer on boluje od jetre, čija zamena u svetlu novog saznanja ne dolazi u obzir, i opštedruštvenom, jer u čitavom društvu sazreva ideja o pogrešnosti ove prakse i potrebi da se ona trajno izmeni.
Ambivalentnost pripovedačeve pozicije u odnosu prema predstavljanju utopijskog projekta prisutna je od samog prednjeg okvira romana i ogleda se u njegovom početnom oklevanju iz kog se metaforički razvija dalji smisao narativa: „Pitanje je sa koje strane da priđem istini, sa strane svetlosti ili sa strane mraka. Mislim da je to jedno od suštinskih pitanja.“ (Ivanji, 1980: 7)
Ova neodlučnost u oceni društva budućnosti ostaje prisutna do samog kraja. Pripovedač je, naime, dobio neobičan zadatak da, kao poslednji preostali istoričar, dakle, čovek koji je za svoj životni hobi odabrao istoriju, tu sasvim izlišnu i zaboravljenu disciplinu, napiše uporednu istoriju dvadesetog i, u romanu aktuelnog – stodvadesetog veka. Kao jedini čovek koji na Zemlji u tom trenutku vlada istorijskom svešću, znajući za sve prethodne promašaje čovečanstva, pripovedač zadržava rezerve u pogledu osude negativnih praksi svog društva. Jednostavno, on je jedini koji zna da je bilo gore i da bi otuda moglo biti mnogo gore, i usled toga zadržava pravo na kritički stav koji onemogućuje jednoznačno distopijsko etiketiranje opisanog društva. Tako Ivanjijev roman zadržava analitičko dvoumljenje karakteristično za kritičku utopiju.
Pripovedačevo društvo sadrži tajne o kojima se on do tog trenutka nije pitao, i ova „neobaveštenost“ o mehanizmima funkcionisanja sveta prisutna je kod većine članova društva bez razlike: „Tada još nisam ni slutio da on nije čovek, jer nisam znao da veljudi pod određenim okolnostima mogu da preuzmu i ljudske funkcije. Da pravo kažem, kao većina stanovnika ove planete, čestito nisam ni znao da veljudi postoje. Načuo sam ponešto, kao svi mi. Znao sam da postoje nekakvi rasadnici organa. Svako je odnekud čuo za nekakve tajanstvene laboratorije. Ali mi smo svi mislili da živimo u srećnom veku, a da je preduslov sreće ne opteretiti se ničim suvišnim. Sada znam mnogo više, ali se još kolebam u oceni da li je to dobro.“ (Ivanji, 1980: 18)
Upravo je na ovo odsustvo volje stanovništva da sazna pojedinosti usmerena glavna kritička oštrica: pripovedač taj fenomen odabrane neobaveštenosti poredi sa prethodnim istorijskim iskustvima: terorom inkvizicije i Holokaustom, pronalazeći obrazac ponašanja u ljudskom rodu, obrazac koji podrazumeva ograđivanje od neprijatnih saznanja, i nepreuzimanje odgovornosti za naopake i neetične društvene prakse koje ugrožavaju druge. I upravo u tom sloju, Ivanjijev roman se razvija u gorku antropološku studiju, koja podriva mogućnost utopijskog projekta okrenut sreći većine.
(U čuvenom intervjuu Novoj Republici od 17. februara 1986. jedna od najznačajnijih figura književnosti o Holokaustu, Primo Levi, o ovom je fenomenu rekao: „Kako je moguće da je uništavanje miliona ljudskih bića izvršeno u srcu Evrope bez ičijeg znanja?)
Pa i u tom kontekstu, on pomenute negativne istorijske pojave smatra sitnicom „u poređenju sa čitavom jednom nuscivilizacijom kao što je pojava veštačkih ljudi. Jer, gde je ta granica, gde se veštačko briše, a nastaje pravo? I šta je to pravo, šta?“ (Ivanji,1980: 19) – uvodeći time veliki Pekićev antropološki kompleks preispitivanja suštine ljudskosti: gde su granice osnovnog identiteta ljudskosti i u kojoj meri ono što stvorimo prema svome obličju i za svoje potrebe – ima pravo da pretenduje na ljudskost, tu našu ekskluzivnu dimenziju. Time se dodaje sledeći značenjski sloj koji preispituje granice fenomena ljudskosti, nastavljajući se na, u tom pogledu bogatu, tradiciju naučno-fantastičnog žanra. Pitanja iz ovog registra postavljaju se od Meri Šeli do Filipa K. Dika.
Ivanji vešto interpolira ova dva motiva: motiv društvene svesnosti i krivice i fundamentalnog razumevanja same suštine ljudskosti: „Svi smo imali poverenja u savršeno upravljanje svetom. Da se upravlja sa jednog mesta koje se skromno nazivalo Centar – i to ne samo pomoću elektronike – to ogromna većina nije znala, nije ni trebalo da sazna. Postoji li krivica onih koji ništa ne znaju, na osnovu toga što ne znaju ništa? Postoji li uopšte krivica? Vezuje li se pojam čoveka sam po sebi za krivicu, za onu mističnu neshvatljivost koju je određena literatura dotle formulisala kao istočni greh, dok deo čovečanstva u to nije poverovao, tako da je onda tako i bilo?“ (Ivanji,1980:38)
Veljudi razvijaju društveni kontekst sličan ranim plemenskim zajednicama običnih ljudi: na neki način, slično Pekićevim robotima, oni ponavljaju humane istorijske obrasce od početka.
Ostatak društva ne postavlja pitanja odakle dolaze rezervni organi u njihovim klinikama, kao što ne postavlja pitanja odakle dolazi hrana, ili vozila kojima se besplatno svi služe, živeći u zabludi da mogu otići kud god požele. Istina je drugačija: život se odvija u strogo kontrolisanom svetu, u kome jedan komplikovani, otuđeni kompjuterski sistem donosi uravnotežene odluke o svim aspektima života.
Ivanjijev svet kojim upravlja svevideća, svemoćna i sveprisutna mašina najavljuje mašinsku civilizaciju Pekićeve Atlantide, u kojoj čitav svet robota i mašina staje onda kad se povuče jedna poluga zakopana u američki Olimp, zaustavljajući, prema rečima Ivanjijevog pripovedača, jedan sličan „monstruozni aparat anonimne vlasti“. Zebnja pred tehnologijom oličena u motivskom kompleksu rata čoveka i mašine predstavlja konstatnu naučno-fantastičnog žanra.
Originalan piščev doprinos varijaciji ovog motiva svakako je neobična vizija prirode samog sistema, u čiji su osnov ugrađeni neimenovani ljudski mozgovi za koje je u prošlosti doneta odluka da bi mogli na adekvatan način doprineti njegovom unapređenju. Plutajući u fiziološkoj tečnosti, ovi mozgovi su elektrodama spojeni na jezgro kompjuterskog sistema koji upravlja svetom. Lišeni strasti tela, oni predstvljaju očišćenu ljudsku volju koja, na osnovu objektivnih podataka, omogućava efikasno vladanje prema principa razuma. Pripovedač, ujedno i glavni junak ove povesti, nalazi se u cenru ovog motivskog kompleksa, kao osoba od koje se očekuje da svoj, istorijskom svešću obogaćeni mozak, ustupi cefalodrionu na korist ostatka čovečanstva.
Svet u kome se ispunjavaju sve želje – osim želje za večnim životom, ali se ona inače i ne pominje, jer nije pristojno pominjati smrt. Svet u kome se tako pristojno živi. U kom je pristojnost najveći ideal, pa i svrha svega. Jedno jedino pitanje: "a zašto da ipak ne bude drugačije? – moglo je da uzdrma temelje tog života, da poremeti tu svetu bezbednost koja u stvari ništa nije značila...“ (Ivanji,1980: 119)
Ivanji, autor koji je preživeo užase Holokausta, poteže isti motiv u gradnji alternativnog sveta u svom romanu: stanovnici njegove utopije ne znaju ali i ne žele da znaju otkud dolaze organi koji služe za popravku njihovih iznemoglih tela. A i da saznaju, spremni su da relativizuju tu činjenicu.
Zatvaranje očiju većine pred patnjom manjine Ivanji slika kao civilizacijsku konstantu: čovek je biće koje pokazuje trajnu sklonost da zatvara oči pred patnjom drugog i drugačijeg.
Odmah na početku otkriva se i neobični zadatak lika pripovedača: „Veliki savet mi je dao zadatak da napišem uporednu istoriju dvadesetog i stodvadesetog veka. Ne da je izdiktiram, ne da je snimim, nego da je napišem. Ali – kao što zapažam – problem nije samo u tehničkom pogledu nesavladljiv ili skoro nesavladljiv: kako praktično da naučim da pišem, a zatim na kom jeziku, kojim slovima?“ (Ivanji,1980: 8) Otkriće da glavni junak ima zadatak da pisanjem svoje hronike zapravo povrati samu veštinu pisanja i čitanja, do stodvadesetog veka sasvim zaboravljenu, i da time vaskrsne sam pojam pisane reči, ne samo što utiče na stil i dikira ukupnu strategiju pripovedanja u Ivanjijevom romanu, već postaje i novootkriveno sredstvo razumevanja i čitanja sveta i, sa stanovišta junaka, upoznavanja sebe samog i tajni sopstvene ličnosti.
Neobična delatnost ponovnog učenja slova predstavlja malu revoluciju u okviru one veće, društvene, opisane u romanu. Saznajemo da se i određen broj ljudi obučava za ulogu čitalaca.
Ljudi budućnosti poruke primaju neposredno svojom svešću i u potpunosti je prestala potreba za komlikovanim saopštavanjem misli jezikom fiksiranim u tekst. Umesto toga ljudi koriste specijalne mašine, „vevijuge“ koje naslanjaju na svoj moždani sistem kako bi primali informacije i saznanja koja su „usvojeni arsenal saznanja čoveka“. Pisana reč nikada nije bila potrebnija: pripovedač oseća da nastupa doba kada će ona iznova biti značajna za ljudska bića koja su je negde usput, u dugom odseku istorije tokom kog su razvila druge oblike komunikacije, jednostavno prevazišla i izgubila. Sa njom, sa umetnošću pisane reči, nestala je,i aroma života, a svet potonuo u jednoznačnost i dosadu.
Ivanjijev roman, napisan početkom osamdesetih, kao da gleda u kraj socijalističke utopije, u nejasne obrise društvenog prevrata koji će se završiti rušenjem čitavog Istočnog bloka, i sa njim, jednog sistema vrednosti i stila života. Ivanji otvara isto pitanje koje pre njega dotiču Jovanović, Desnica i Koš: postoje vredniji i manji vredni životi.Ivanjijev svet kojim upravlja svevideća, svemoćna i sveprisutna mašina najavljuje mašinsku civilizaciju Pekićeve Atlantide. Dehumanizujuća praksa odgajanja ljudskih bića za potrebe industrije rezervnih delova u vidu ljudskih organa-Ovaj odnos prema telu ponavlja odnos opisan u romanu Đorđa Jovanovića "Plati pa nosi".
Motivi govore u prilog tome da je Ivanji veliku pažnju u romanu posvetio samom fenomenu spisateljskog zanata, stavivši ta razmatranja u jedan žanrovski neobičan oblik. Po toj osobini, njegov tekst je blizak, pre svega Desničinoj priči o Athanatiku, ali i metanarativnim strategijama Đorđa Jovanovića.
Svet uhvaćen u raskoraku tihe katastrofe, koji je pisac naslikao, reflektuje doba u kom je ovo delo nastalo, prirodno se nadovezujući na prakse kritičke utopije prisutne u prethodnoj deceniji, ali i na dela koja mu u kontekstu utopijsko-distopijskog kompleksa srpske književnosti prethode.
Među autorima iz osamdesetih godina koji nisu pisali po zadatim šablonima i koji su pravim imenom potpisivali svoja dela preovlađuje sklonost ka motivu antiutopije, tu spada i Ivanji sa Na kraju ostaje reč. U toj deceniji naučna fantastika počinje da stiče i akademski legitimitet: pišu se prvi magistarski i doktorski radovi posvećeni teorijskom i istorijskom izučavanju SF žanra.
Ono što je naročito interesantno vezano za ovaj roman je njegova idejna strana, pošto on predstavlja prvenac u obradi “medicinske antiutopije”, što je još jedan doprinos svetskom SF-u u kojem imamo i “prvu SF dramu” (Dragutin Ilić, “Posle milijon godina” (objavljena je davne 1889. godine).
Po ambivalentnom stavu koji zauzima prema alternativnom društvu daleke budućnosti, roman Na kraju ostaje reč najbliži je pojmu kritičke utopije. (Kritička utopija, predstavlja detaljno izveden opis društva boljeg od autorovog i čitaočevog, ali sa opisanim teškoćama koje ono biva ili ne biva u stanju da razreši).
Delo otuda zauzima kritički stav prema samom utopijskom žanru, otkrivajući nemogućnost zasnivanja savršenog društvenog obrasca koji će garantovati slobodu i sreću za sve društvene jedinke. Kao najpoznatiju kritičku utopiju prepoznajemo čuveni roman Ursule Le Guin, "Čovek praznih šaka". Le Guinova svoj roman definiše kao „dvosmislenu utopiju“ (ambiguous utopia), od početka dajući do znanja da njeno slikanje alternativnog društvenog sistema, zasnovanog na anarhističkim pretpostavkama, ostavlja prostor za promišljanje i kritiku. The Dispossesed (1974), кod nas je ovaj roman preveden kao Čovek praznih šaka, čime se izgubila suptilna aluzija koju naslov uspostavlja sa engleskim prevodom romana Zli dusi Dostojevskog: The Possessed. Dostojevski je za Le Guinovu važna referenca, ne samo u ovom romanu (a svakako nije bez osnova tvrdnja da je njegovo delo, posebice Zapisi iz podzemlja, značano za književnu utopijsku misao u celini).
Slično Le Guinovoj, Ivanji gradi jednu dvosmislenu utopiju: svet nezamislivo daleke budućnosti ljudskog roda, u kom su svi vitalni problemi čovečanstva rešeni. Generacije su zaboravile na pojam gladi ili nemogućnost zadovoljavanja bilo kakvih neposrednih fizičkih potreba, nestao je pojam novca i svojine, obavezan rad je sveden na kratak vremenski period, nakon čega svaki stanovnik planete može da se bavi odabranom delatnošću iz hobija, dok o njegovom blagostanju brine tajanstveni centralni kompjuter.
U tom naizgled savršenom svetu glavni junak, ujedno i pripovedač, budi se jednog dana u nečemu što podseća na medicinski centar, u koji je doveden zbog ozbiljnog oboljenja jetre. On se postepeno suočava sa manje lepim naličjem svog sveta: sa činjenicom da se u posebnim laboratorijama odgaja rasa veštačkih ljudi – veljudi – čija je jedina svrha da posluže kao rezervoar organa potrebitim stanovnicima planete. Drama ovog saznanja razvija se na dvostrukom nivou: ličnom, pripovedačevom, jer on boluje od jetre, čija zamena u svetlu novog saznanja ne dolazi u obzir, i opštedruštvenom, jer u čitavom društvu sazreva ideja o pogrešnosti ove prakse i potrebi da se ona trajno izmeni.
Ambivalentnost pripovedačeve pozicije u odnosu prema predstavljanju utopijskog projekta prisutna je od samog prednjeg okvira romana i ogleda se u njegovom početnom oklevanju iz kog se metaforički razvija dalji smisao narativa: „Pitanje je sa koje strane da priđem istini, sa strane svetlosti ili sa strane mraka. Mislim da je to jedno od suštinskih pitanja.“ (Ivanji, 1980: 7)
Ova neodlučnost u oceni društva budućnosti ostaje prisutna do samog kraja. Pripovedač je, naime, dobio neobičan zadatak da, kao poslednji preostali istoričar, dakle, čovek koji je za svoj životni hobi odabrao istoriju, tu sasvim izlišnu i zaboravljenu disciplinu, napiše uporednu istoriju dvadesetog i, u romanu aktuelnog – stodvadesetog veka. Kao jedini čovek koji na Zemlji u tom trenutku vlada istorijskom svešću, znajući za sve prethodne promašaje čovečanstva, pripovedač zadržava rezerve u pogledu osude negativnih praksi svog društva. Jednostavno, on je jedini koji zna da je bilo gore i da bi otuda moglo biti mnogo gore, i usled toga zadržava pravo na kritički stav koji onemogućuje jednoznačno distopijsko etiketiranje opisanog društva. Tako Ivanjijev roman zadržava analitičko dvoumljenje karakteristično za kritičku utopiju.
Pripovedačevo društvo sadrži tajne o kojima se on do tog trenutka nije pitao, i ova „neobaveštenost“ o mehanizmima funkcionisanja sveta prisutna je kod većine članova društva bez razlike: „Tada još nisam ni slutio da on nije čovek, jer nisam znao da veljudi pod određenim okolnostima mogu da preuzmu i ljudske funkcije. Da pravo kažem, kao većina stanovnika ove planete, čestito nisam ni znao da veljudi postoje. Načuo sam ponešto, kao svi mi. Znao sam da postoje nekakvi rasadnici organa. Svako je odnekud čuo za nekakve tajanstvene laboratorije. Ali mi smo svi mislili da živimo u srećnom veku, a da je preduslov sreće ne opteretiti se ničim suvišnim. Sada znam mnogo više, ali se još kolebam u oceni da li je to dobro.“ (Ivanji, 1980: 18)
Upravo je na ovo odsustvo volje stanovništva da sazna pojedinosti usmerena glavna kritička oštrica: pripovedač taj fenomen odabrane neobaveštenosti poredi sa prethodnim istorijskim iskustvima: terorom inkvizicije i Holokaustom, pronalazeći obrazac ponašanja u ljudskom rodu, obrazac koji podrazumeva ograđivanje od neprijatnih saznanja, i nepreuzimanje odgovornosti za naopake i neetične društvene prakse koje ugrožavaju druge. I upravo u tom sloju, Ivanjijev roman se razvija u gorku antropološku studiju, koja podriva mogućnost utopijskog projekta okrenut sreći većine.
(U čuvenom intervjuu Novoj Republici od 17. februara 1986. jedna od najznačajnijih figura književnosti o Holokaustu, Primo Levi, o ovom je fenomenu rekao: „Kako je moguće da je uništavanje miliona ljudskih bića izvršeno u srcu Evrope bez ičijeg znanja?)
Pa i u tom kontekstu, on pomenute negativne istorijske pojave smatra sitnicom „u poređenju sa čitavom jednom nuscivilizacijom kao što je pojava veštačkih ljudi. Jer, gde je ta granica, gde se veštačko briše, a nastaje pravo? I šta je to pravo, šta?“ (Ivanji,1980: 19) – uvodeći time veliki Pekićev antropološki kompleks preispitivanja suštine ljudskosti: gde su granice osnovnog identiteta ljudskosti i u kojoj meri ono što stvorimo prema svome obličju i za svoje potrebe – ima pravo da pretenduje na ljudskost, tu našu ekskluzivnu dimenziju. Time se dodaje sledeći značenjski sloj koji preispituje granice fenomena ljudskosti, nastavljajući se na, u tom pogledu bogatu, tradiciju naučno-fantastičnog žanra. Pitanja iz ovog registra postavljaju se od Meri Šeli do Filipa K. Dika.
Ivanji vešto interpolira ova dva motiva: motiv društvene svesnosti i krivice i fundamentalnog razumevanja same suštine ljudskosti: „Svi smo imali poverenja u savršeno upravljanje svetom. Da se upravlja sa jednog mesta koje se skromno nazivalo Centar – i to ne samo pomoću elektronike – to ogromna većina nije znala, nije ni trebalo da sazna. Postoji li krivica onih koji ništa ne znaju, na osnovu toga što ne znaju ništa? Postoji li uopšte krivica? Vezuje li se pojam čoveka sam po sebi za krivicu, za onu mističnu neshvatljivost koju je određena literatura dotle formulisala kao istočni greh, dok deo čovečanstva u to nije poverovao, tako da je onda tako i bilo?“ (Ivanji,1980:38)
Veljudi razvijaju društveni kontekst sličan ranim plemenskim zajednicama običnih ljudi: na neki način, slično Pekićevim robotima, oni ponavljaju humane istorijske obrasce od početka.
Ostatak društva ne postavlja pitanja odakle dolaze rezervni organi u njihovim klinikama, kao što ne postavlja pitanja odakle dolazi hrana, ili vozila kojima se besplatno svi služe, živeći u zabludi da mogu otići kud god požele. Istina je drugačija: život se odvija u strogo kontrolisanom svetu, u kome jedan komplikovani, otuđeni kompjuterski sistem donosi uravnotežene odluke o svim aspektima života.
Ivanjijev svet kojim upravlja svevideća, svemoćna i sveprisutna mašina najavljuje mašinsku civilizaciju Pekićeve Atlantide, u kojoj čitav svet robota i mašina staje onda kad se povuče jedna poluga zakopana u američki Olimp, zaustavljajući, prema rečima Ivanjijevog pripovedača, jedan sličan „monstruozni aparat anonimne vlasti“. Zebnja pred tehnologijom oličena u motivskom kompleksu rata čoveka i mašine predstavlja konstatnu naučno-fantastičnog žanra.
Originalan piščev doprinos varijaciji ovog motiva svakako je neobična vizija prirode samog sistema, u čiji su osnov ugrađeni neimenovani ljudski mozgovi za koje je u prošlosti doneta odluka da bi mogli na adekvatan način doprineti njegovom unapređenju. Plutajući u fiziološkoj tečnosti, ovi mozgovi su elektrodama spojeni na jezgro kompjuterskog sistema koji upravlja svetom. Lišeni strasti tela, oni predstvljaju očišćenu ljudsku volju koja, na osnovu objektivnih podataka, omogućava efikasno vladanje prema principa razuma. Pripovedač, ujedno i glavni junak ove povesti, nalazi se u cenru ovog motivskog kompleksa, kao osoba od koje se očekuje da svoj, istorijskom svešću obogaćeni mozak, ustupi cefalodrionu na korist ostatka čovečanstva.
Svet u kome se ispunjavaju sve želje – osim želje za večnim životom, ali se ona inače i ne pominje, jer nije pristojno pominjati smrt. Svet u kome se tako pristojno živi. U kom je pristojnost najveći ideal, pa i svrha svega. Jedno jedino pitanje: "a zašto da ipak ne bude drugačije? – moglo je da uzdrma temelje tog života, da poremeti tu svetu bezbednost koja u stvari ništa nije značila...“ (Ivanji,1980: 119)
Ivanji, autor koji je preživeo užase Holokausta, poteže isti motiv u gradnji alternativnog sveta u svom romanu: stanovnici njegove utopije ne znaju ali i ne žele da znaju otkud dolaze organi koji služe za popravku njihovih iznemoglih tela. A i da saznaju, spremni su da relativizuju tu činjenicu.
Zatvaranje očiju većine pred patnjom manjine Ivanji slika kao civilizacijsku konstantu: čovek je biće koje pokazuje trajnu sklonost da zatvara oči pred patnjom drugog i drugačijeg.
Odmah na početku otkriva se i neobični zadatak lika pripovedača: „Veliki savet mi je dao zadatak da napišem uporednu istoriju dvadesetog i stodvadesetog veka. Ne da je izdiktiram, ne da je snimim, nego da je napišem. Ali – kao što zapažam – problem nije samo u tehničkom pogledu nesavladljiv ili skoro nesavladljiv: kako praktično da naučim da pišem, a zatim na kom jeziku, kojim slovima?“ (Ivanji,1980: 8) Otkriće da glavni junak ima zadatak da pisanjem svoje hronike zapravo povrati samu veštinu pisanja i čitanja, do stodvadesetog veka sasvim zaboravljenu, i da time vaskrsne sam pojam pisane reči, ne samo što utiče na stil i dikira ukupnu strategiju pripovedanja u Ivanjijevom romanu, već postaje i novootkriveno sredstvo razumevanja i čitanja sveta i, sa stanovišta junaka, upoznavanja sebe samog i tajni sopstvene ličnosti.
Neobična delatnost ponovnog učenja slova predstavlja malu revoluciju u okviru one veće, društvene, opisane u romanu. Saznajemo da se i određen broj ljudi obučava za ulogu čitalaca.
Ljudi budućnosti poruke primaju neposredno svojom svešću i u potpunosti je prestala potreba za komlikovanim saopštavanjem misli jezikom fiksiranim u tekst. Umesto toga ljudi koriste specijalne mašine, „vevijuge“ koje naslanjaju na svoj moždani sistem kako bi primali informacije i saznanja koja su „usvojeni arsenal saznanja čoveka“. Pisana reč nikada nije bila potrebnija: pripovedač oseća da nastupa doba kada će ona iznova biti značajna za ljudska bića koja su je negde usput, u dugom odseku istorije tokom kog su razvila druge oblike komunikacije, jednostavno prevazišla i izgubila. Sa njom, sa umetnošću pisane reči, nestala je,i aroma života, a svet potonuo u jednoznačnost i dosadu.
Ivanjijev roman, napisan početkom osamdesetih, kao da gleda u kraj socijalističke utopije, u nejasne obrise društvenog prevrata koji će se završiti rušenjem čitavog Istočnog bloka, i sa njim, jednog sistema vrednosti i stila života. Ivanji otvara isto pitanje koje pre njega dotiču Jovanović, Desnica i Koš: postoje vredniji i manji vredni životi.Ivanjijev svet kojim upravlja svevideća, svemoćna i sveprisutna mašina najavljuje mašinsku civilizaciju Pekićeve Atlantide. Dehumanizujuća praksa odgajanja ljudskih bića za potrebe industrije rezervnih delova u vidu ljudskih organa-Ovaj odnos prema telu ponavlja odnos opisan u romanu Đorđa Jovanovića "Plati pa nosi".
Motivi govore u prilog tome da je Ivanji veliku pažnju u romanu posvetio samom fenomenu spisateljskog zanata, stavivši ta razmatranja u jedan žanrovski neobičan oblik. Po toj osobini, njegov tekst je blizak, pre svega Desničinoj priči o Athanatiku, ali i metanarativnim strategijama Đorđa Jovanovića.
Svet uhvaćen u raskoraku tihe katastrofe, koji je pisac naslikao, reflektuje doba u kom je ovo delo nastalo, prirodno se nadovezujući na prakse kritičke utopije prisutne u prethodnoj deceniji, ali i na dela koja mu u kontekstu utopijsko-distopijskog kompleksa srpske književnosti prethode.
Displaying 1 of 1 review