Autoportret s torbom

by Semezdin Mehmedinović

256 pages, Hardcover

First published January 1, 2012

About the author

Semezdin Mehmedinović is a well known Bosnian writer, filmmaker, and magazine editor. His book "Sarajevo Blues" was praised by Washington Post as one of the best books which document war in Bosnia.

Reviews

[Nymeria · Rating 5 out of 5]

Nakon citanja ove knjige pozelela sam da:
-naucim da crtam
-kupim svesku i ponovo pocnem sa pisanjem dnevnika
-pazljivije posmatram ljude oko sebe

[Tina · Rating 5 out of 5]

Imam osjećaj da bih do kraja života samo Semezdina mogla čitati.
Toliko mi paše, umiruju me njegove kratke priče, a u ovoj knjizi uživala sam i u gledanju crteža uz priču, kao u nekom malom čulnom zadovoljstvu.

Predivnih citata je more.

"Dan sunčan, kao nacrtan za šetnju."

"Postoji žeđ za životom. Kao što postoji konkretna žeđ koja se gasi vodom, i žeđ koja se gasi studenom lubenicom."

I svi su mi ovakvi, vidiš ih jasno, čak i mirišu.

[Palindrome · Rating 5 out of 5]

"Autoportret s torbom" odabrah kao literaturu za pakovanje u torbu. :) Konkretno, putovali smo u Grčku skupa.
Neodoljivost ove knjige ogleda se u sažetosti zapažanja i skiciranja autora. Kraće zabeležne forme od kojih je sačinjena knjiga u sebi sadrže bojazni, maštarije, oniričke slike pisca, njegove setnosti i zagledanost. Semezdin je kratkobeležni hroničar sopstvenih slika koje rekonstruiše na papiru kako putem reči, tako i putem crteža. Čovek puta, spakovan kao sa slike kojom se samoportretisao na tražnju prijateljice, a koja je i na samim koricama knjige, autor je u svoj književni svet spakovao sve promene sebe, sveta i sopstvenog viđenja ljudi, situacija i snova.

Laka priča jasnih dubina, knjiga kao tuđi portret koji motiviše na izradu vlastitog.

[Bezimena knjizevna zadruga · Rating 5 out of 5]

Dnevnicke beleske. Crtice iz americkog zivota. Detalji svakodnevnice. Ljudi koje sretne u prolazu i koji nestanu. Autorovi snovi. Neciji drugi snovi. Jednostavne misli, jednostavno srocene. Kratka poglavlja. Svako obogaceno crtezom. Intimno i potpuno velicanstveno stivo. Prebrzo sam ga procitao.

[Đurđica Novak · Rating 3 out of 5]

Dobri crteži!

[Marko Cindrić · Rating 5 out of 5]

Odmak od stvarnosti i svakodnevne rutine može se učiniti na različite načine. Jedan od njih je i čitanje knjige bosanskog (a sada i američkog) pjesnika i esejista Semezdina Mehmedinovića – Autoportret s torbom. Takav način bjega od vlastite rutine predstavlja ulaz u tuđu.

'' U ovim bilješkama, najčešće opisujem mesta prelaza, raskršća na kojima se boravi kratko i svakodnevno. Razlog za to je jednostavan: na tim mjestima ljudi se direktno dodiruju sa svijetom. Izašli su iz zaštićenog prostora svoje privatnosti, dok prolaze ili putuju u tišini, oni se štite svojom anonimnošću. Onda kada je tišina narušena, događa se mala drama za koju se kao posmatrač zanimam i obično je opišem.''

To je radnja ove knjige – krađa malog dijela privatnosti ljudi na koje nailazi (u javi ili vlastitom snu) kako bi zapisao svoja trenutna zapažanja. Pored toga, Semezdin shvaća kako je u odmaklim godinama otkrio svoj talenat slikanja, pa pored riječi, čitatelju nudi i svoje crteže. Njegovi crteži imaju jednu specifičnu karakteristiku, a to je da jasno odaju mjesto radnje (osim kada nisu u snu), te se prema skokovitim linijama odmah može otkriti da su nastale u prometalima javnog prijevoza. Miljenko Jergović rekao bi da su to drhtavi crteži, jer je svaka autobusna ruka koja drži olovku bila vođena Parkinsonovom bolešću. Svaka ruka u autobusu ruka je starca i ruka je stranca.

Ja sam u tim crtežima, osim drhtavih linija, prepoznao fantastično oslikane ruke. Ruke su odraz čovjekovog karaktera, projekcija situacije i trenutnog stanja njihovih vlasnika. A možda je i suprotno – što bi značilo da je čovjekov karakter odraz njegovih ruku. Tko bi ga znao. Uglavnom, tu su ruke pjesnika koje piše i čeka, ruke djevojke koja laktovima prislonjenim na koljena palcem pridržava svoju bradu, sklopljena ruka cimera koji spava, ruka koja u bolničkom krevetu nakon srčanog udara tipka po tastaturi, ruke pijanista u banci, ruke Sartreovog dvojnika, ruke susjeda koji u svojim rukama drži pijetla kao svog kućnog ljubimca, ruke žene koja podiže nogu da joj se navuku čarape, ruke glumca koji pozira, ruke košarkaša, ruke žene koja lakira nokte, ruke narančastog vojnika, ruke uplakane prodavačice koja briše suze, ruke čovjeka koji liže svoje jagodice na prstima kako bi lakše listao suhe listove knjige, ruke violinistkinje na krovu, ruke čovjeka koji raširenih ruku ide niz aveniju New York, ruke čovjeka koji kažiprstom pokazuje točku na stolu, ruke ljudi koji čepe nos kako ne bi osjetili smrad komposta za jaglace, ruke gitarista bez sluha... I pored svega, savršeno umorna, ''slonovska'', vlastita stopala nastala kao rezultat jutarnjeg odraza u ogledalu...

Takav je autoportret s torbom. Slikom i riječima uobličen trenutni doživljaj svijeta oko sebe. Ponekad popraćen sjećanjima na svoje ratno Sarajevo.

[niko nista · Rating 5 out of 5]

Bije te vetar i hladno ti je. Ulazis u malu, nepoznatu kafanu samo da bi se zagrejao. U njoj sreces najboljeg druga, kog nisi video 10 godina. Uz kafu i rakiju provodite dan pricajuci o zivotu. E, to je ova knjiga.

[Наташа · Rating 5 out of 5]

Ужитак. Од прве до последње странице.
Цртице из свакодневног живота емигранта.
За ове дане изолације, одличан избор!

[Đurđina · Rating 4 out of 5]

Predivno! ✨ želim posmatrati svet Semezdinovim očima

[Bogdan Panajotovski · Rating 5 out of 5]

Drugi put...

[Taranis · Rating 5 out of 5]

Melem za oči i dušu. Dođe kao zen prije spavanja.
U jednoj od crtica piše autor kad bi mogao opet iz početka da bi volio da je glazbenik, pijanist. E pa dragi gospodine Mehmedinoviću, Bogu fala da niste, nego da ste pisac, jer bi mnogi bili zakinuti za Vaše divne misli i knjige!

[Zdenka Mladina Dadas · Rating 5 out of 5]

Od ove knjige me ništa danas nije moglo odvojiti dok je nisam dovršila. Uživala sam u prekrasno izvezenim minijaturama teksta i emotivnim crtežima.

[Tamara Zidar · Rating 2 out of 5]

Dopala mi se ideja priča sa ilustracijama, ali su me retke dotakle. Utisak čitanja mlakih dnevnih fejzbuk statusa.

[Marta Ivanović · Rating 3 out of 5]

Nekad mi se čini da sam cijeli život prespavao. A nekada mi se čini da je života bilo više nego što je trebalo. Ali češće ne mislim tako. Postoji žeđ za životom, kao što postoji konkretna žeđ koja se gasi vodom, i žeđ koja se gasi studenom lubenicom. Žao mi je što sam propustio snijeg. Nažalost, snijeg sam prespavao. A mogao sam ga s balkona gledati. I možda sam pisao malo, ali sam zato puno volio. Valjda je voljeti bilo važnije.

[Nikki · Rating 5 out of 5]

"... razgovor je bio hrana gladnoj duši..."

"Naočale za čitanje pomažu da se odbranim od samoće. To je zbog toga što se s rijetkim prijateljima srećem u tekstovima. Ja živim ovdje, a oni žive u drugim zemljama, i na drugim kontinentima."

"I možda sam pisao malo, ali sam zato puno volio. Valjda je voljeti bilo važnije."

"To je sve poprilično tužno. Većina uglavnom živi u strahu od pogleda nepoznate osobe. I zbog toga ljudi više ne gledaju."

"'Zašto ideš gore?.' 'Zato što je drukčije.' 'Na koji način drukčije?' 'Potpuno drukčije. Ovdje od buke ne možeš čuti sebe, a tamo je tišina u kojoj čuješ samo svoje srce.'"

[kleopatrra · Rating 5 out of 5]

Slikovnica za velike :)

Reality-check i napomena da nam svakodnevnica i rutina ne moraju bit dosadni, samo moramo malo više obratit pažnju na situacije i ljude oko sebe.
Često primjetim kako se turisti dive detaljima mog grada i ulica kojima prolazim, a ja sam tu svaki dan i jedva da se na njih obazirem. Grozim se od toga i ova knjiga je još jedan podsjetnik da obratimo pažnju na sitnice oko sebe…

To je sve prilično tužno. Većina uglavnom živi u strahu od pogleda nepoznate osobe. I zbog toga ljudi više ne gledaju.

[Ana Rich · Rating 5 out of 5]

Knjiga kojoj se stalno vraćam🥰

[Franka · Rating 5 out of 5]

neodvojiva od semezdina🫶🏼

[Hunor · Rating 5 out of 5]

Az autofikció nagyot megy és nagyokat újul az utóbbi (2?) évtizedben. Bár mindenki szinte csak Knausgardot emlegeti, mintha teljesen egyedi lenne ez a jelenség. Szerintem meg két szerzőre kell még nagyon filgyelni annak, aki örömmel ül fel erre a hullámra: Kun Árpádra és Semezdin Mehmedinovićra.

Van egy remek cikke Vonnák Diánának arról az illúzióról, hogy a kortárs irodalmi kánon valami egyetemes meritokrácián alapul. A szakemberek szakértenek, a könyvek teljes egyenlőségben és egyenletességben suhannak minden irányból ugyanakkora csatornákon, ugyanabba tölcsérbe. És aztán ott a végén majd kiderül, mit érdemes olvasni, és mit nem. Legalábbis így képzelik el túlságosan is sokan. Hát pedig nagyon nem így megy.

Amit kánonnak hiszünk, az főleg az angoszász könyvkiadók üzleti megfontolásain alapszik: megéri-e ezzel foglalkozni egy kicsit is, na bumm, az ilyen-olyan EU-s vagy követségi támogatással talán kijön nullára, és akkor mi van. Ez az a világ, ahol Ulickajának tíz évig kerestek kiadót. De tessék elolvasni a Telexen: https://telex.hu/velemeny/2024/06/23/...

Szóval visszatérve Mehmedinovićra: a bosnyák költő a délszláv háború idején költözött az Egyesült Államokba. Erre a fajta írásra a rajzoláson át talált rá. A feleségétől kapott digitális tollal, tablettel kezdett tollrajzokban és "akvarellekben" jegyzetelni. A rajzokhoz társultak azután egyre gyakrabban karcolatok, kis naplóbejegyzések. Innen indult ez az első könyv, fejlődött tovább a másodikká, ami már a visszaköltözés, a hazaérkezés néküli visszatérés története, majd csúcsosodott ki a Me'med crvena bandana i pahuljica c. kötetben.
Knausgard narratívával kísérletezik. Kun (szerintem) főleg attól érdekes autofikcionista, hogy költő, és akkorákat tojik a tipikus szerkesztői alapszabályokra ("Árpikám, ez egy versbe kitűnő lenne, de egy regénybe, ne haragudj de...") mint egy vérbeli punk. Mehmedinović is költő, és ez meg is látszik a prózáján, de máshogy. Megfigyel, megbámul dolgokat, és rajzol, meg fest a szövegével. A költészeten át valahogy a festészetbe hajlik leginkább amit csinál. A végeredmény pedig egy első látásra "csak" olvasmányos, hol adomázó, hol mélázó szövegfolyam. Kiállítási anyag.
Szóval vegye fel, és olvassa, aki csak tudja.