What do you think?
Rate this book
Apsurd je zarazna bolest
Chabrol ili Truffaut, s ostarjelim Michelom Picolijem ili Jeanne Moreau u glavnim ulogama“, napisala je kritičarka Frankfurter Allgemeine Zeitunga Sabine Berking o Ferićevom romanu Kalendar Maja.
Istovremeno s njemačkim izdanjem tog romana, koji je u Hrvatskoj u 2012. osvojio tri važne književne nagrade, Ferić je pripremio za tisak izbor svojih tekstova koje je godinama objavljivao u Nacionalu. Izostavljajući sve one u kojima reagira na različite dnevne probleme, odnosno birajući samo one tekstove u kojima se esejistički bavi fenomenima svijeta koji nas okružuje, Ferić je složio knjigu koja je izvrstan pandan njegovom posljednjem romanu.
Za nju možemo reći ono isto što je njemačka kritičarka napisala za roman – riječ je o lijepoj i zastrašujućoj knjizi ali ovaj put ne o izmišljenim nego o stvarnim događajima. Ferić ih raščlanjuje i prikazuje iz posve neobičnih kutova pokazujući nam uvijek iznova kakvi smo mi sami i kakav je naš svijet. Taj će nas svijet često iznenaditi i uznemiriti, ponekad i prepasti, ali i ovdje, kao i u svojim romanima, Ferić nas obilato liječi svojim razornim humorom.
Čitanje Ferića boli, ali se pritom cijelo vrijeme smijete. I ono najvažnije, Ferić u ovim tekstovima ne štedi nikoga, a ponajmanje sebe.
Istovremeno s njemačkim izdanjem tog romana, koji je u Hrvatskoj u 2012. osvojio tri važne književne nagrade, Ferić je pripremio za tisak izbor svojih tekstova koje je godinama objavljivao u Nacionalu. Izostavljajući sve one u kojima reagira na različite dnevne probleme, odnosno birajući samo one tekstove u kojima se esejistički bavi fenomenima svijeta koji nas okružuje, Ferić je složio knjigu koja je izvrstan pandan njegovom posljednjem romanu.
Za nju možemo reći ono isto što je njemačka kritičarka napisala za roman – riječ je o lijepoj i zastrašujućoj knjizi ali ovaj put ne o izmišljenim nego o stvarnim događajima. Ferić ih raščlanjuje i prikazuje iz posve neobičnih kutova pokazujući nam uvijek iznova kakvi smo mi sami i kakav je naš svijet. Taj će nas svijet često iznenaditi i uznemiriti, ponekad i prepasti, ali i ovdje, kao i u svojim romanima, Ferić nas obilato liječi svojim razornim humorom.
Čitanje Ferića boli, ali se pritom cijelo vrijeme smijete. I ono najvažnije, Ferić u ovim tekstovima ne štedi nikoga, a ponajmanje sebe.
- GenresFiction
226 pages, Paperback
First published November 1, 2012
3 people are currently reading
35 people want to read
About the author
Zoran Ferić
35 books101 followersZoran Ferić is the author of three novels and two collections of short stories.
He is among the most widely read contemporary Croatian prose writers.
His work has received numerous prizes, including the Ksaver Šandor Gjalski Prize in 2000 and the Jutarnji List Award for the Best work of prose fiction in 2001.
He lives in Zagreb.
He is among the most widely read contemporary Croatian prose writers.
His work has received numerous prizes, including the Ksaver Šandor Gjalski Prize in 2000 and the Jutarnji List Award for the Best work of prose fiction in 2001.
He lives in Zagreb.
Ratings & Reviews
Friends & Following
Create a free account to discover what your friends think of this book!
Community Reviews
Displaying 1 - 4 of 4 reviews
January 3, 2026
Zbirka tekstova, koje je objavljivao u Nacionalu, izostavljajući one u kojima reagira na dnevne probleme i birajući samo one u kojima se esejistički bavi fenomenima svijeta koji nas okružuje. Pri tome, u spomenutim tekstovima ne govori o apsurdu ni filizofski ni teorijski, nego upravo iz aspekta onoga što svakodnevno živimo.
Zanimljivo, pametno, duhovito. Svaka kolumna nalik je kratkoj priči u kojima Ferić uzimajući svakodnevne bizarnosti kao startnu točku kreira priče obrušavajući se na svijet u kojem živimo, ali uvijek polazeći od samog sebe.
“Automatika nam ukida emocije, a nedostatak emocija svijest da živimo. Tako se relativizira i vrijeme, gubi se u zaboravu automatizma i čini nam se da se vrijeme ubrzava, tjedni, mjeseci i godine prolaze brže nego nekoć sati. Sadašnjost neprestano izmiče, ona je najnestalnija čak i u jeziku. Imamo dva vremena za izricanje budućnosti, četiri za prošlost i samo jedno za sadašnjost, a prezentom podjednako dobro možemo izricati i budućnost i prošlost. U društvu koje uspjeh izjednačuje sa srećom, a ne može dohvatiti trenutak u kojem bi se ta sreća osjetila…” (iz kolumne Sretno slovo U)
Sve u svemu, dobra!
Zanimljivo, pametno, duhovito. Svaka kolumna nalik je kratkoj priči u kojima Ferić uzimajući svakodnevne bizarnosti kao startnu točku kreira priče obrušavajući se na svijet u kojem živimo, ali uvijek polazeći od samog sebe.
“Automatika nam ukida emocije, a nedostatak emocija svijest da živimo. Tako se relativizira i vrijeme, gubi se u zaboravu automatizma i čini nam se da se vrijeme ubrzava, tjedni, mjeseci i godine prolaze brže nego nekoć sati. Sadašnjost neprestano izmiče, ona je najnestalnija čak i u jeziku. Imamo dva vremena za izricanje budućnosti, četiri za prošlost i samo jedno za sadašnjost, a prezentom podjednako dobro možemo izricati i budućnost i prošlost. U društvu koje uspjeh izjednačuje sa srećom, a ne može dohvatiti trenutak u kojem bi se ta sreća osjetila…” (iz kolumne Sretno slovo U)
Sve u svemu, dobra!
June 9, 2024
Његови текстови су и сурово реални, и смешни, а никога не штеди!
Актуелне светске и европске, али и теме у "нашем окружењу". Посебно ми се свидео коментар стања и хрватској просвети и образовању! Као пресликан на наш!
"...али стварно, сви, знатижељници и егзибиционисти- у потрази за било којом телевизијским камером која ће их овековечити у причи која не занима никога осим непосредно заинтересованог. Ту је позамашна патрола двојника. Двојник Паваротија, Лиз Тејлор која награђује околину краљевским покретима, а што правој Тејлоровој није било својствено. Двојница Лиз Тејлор, лажна каква је у глави, изгледом подсећа на најгору алкохолисану Лиз, а понашањем на неку просту рођаку краљице Елизабете. Све је гарнирано читавим слапом шљокица, сенки плаветне боје на очима, боје каква не постоји у природи, цела флашица парфема попрсјана по телу, мириса који би и сеоски трафикант одбио да продаје муштеријама.
Не недостаје ни пајац који, ко ће га знати зашто, буши балоне у неправилном ритму.
Постојао је обичај да се каже како пајаци изазивају тугу. А овај овде је заиста будалчина. Као и многи што урлају са друге стране..."
"Само би госпођа Розарија могла да ми помогне. Или: је л' презиме Зарило право или уметничко? У оба случаја није нимало лако презивати се Зарило. То ме подсећа на тропске инсекте.
Следећег дана већ настаје џумбус. Људско достајанство даје прве знаке попуштања."
"...реченице у слоковници слиједи невјероватно тужна и бодљикаво истинита прича о дјечаку Јежу којег су посвојили Мушкарац и Жена. О несретном створењу које је између себ и свијета поставило оштре бодље. Он се одлучио родити, али га тамо гдје се родио нису хтјели, па је завршио у Дому за напуштену дјецу. Ова ме прича силно погодила попут игала за акупунктуру или бодљи са тијела јежа погађа у неуралгичне точке наших живота. Процес одрастанања у неку је руку процес мирења са свијетом, али истовремено, али, истовремено, ако човјек има среће па наиђе на љубав, и процес уклањања бодљи којима се штитимо од тога свијета. Не само као дјечак Јеж, и као кестен и као ружа и као бодљикаво прасе и морски јежина, као купина и малина и као шкарпина.
Упсталом, као све бодљикаво што на овоме свијету с разлогом бодљикаво живи."
"Након што сам склопио странице ове приче, помислио сам опет на ону недовршену реченицу своје жене. "Дивна прича, ово мораш..."Проживјети, помислио сам. Ово морамо проживјети. Ваљало би коначно пронаћи тог зеленог човечуљка који се родио неким другим људима, у неком другом стану. Коначно, посвајање ми се чини много племенитијим чином од рађања. Рађајући дијете никада не можемо бити бити сигурни у што ћемо родити и хоће ли му живот бити сретан или несретан јер то не овиси само о нама. Можемо се трудити колико гд хоћемо, моемо се одрицати до крви, али сретан, па ни добар живот не можемо гарантирати. Посвајајући дијете барем једно знамо сигурно: да у старту барем мало поправљамо једну очиту несрећу. А оно што нам остаје иза ове књиге, оно што ту јасно видимо јест да није срећа родити се. Срећа је пронаћи праве родитеље. И тек онда куће с празним дјечијим собама добивају смисао."
"Ш Т О М И Ч И Н И М О свакодневно након што устанемо, оперемо зубе и попијемо каву?
Цијело доподне и већи дио дана на послу претварамо свој живот у новац, а онда мало времена што нам од живота остане панично покушавамо тако зарађени новац опет претворити у живот. А провизију на тој трансакцији узима сам ђаво. Што значи, како год и по којем течају претварали и мијењали, сваки човјек је увијек на губитку, како лијепо пише у Кур'ану и на почетку једне паметне књиге, "Дервиш и смрт". Валута којом баратамо наш је живот. Сувремени увјети тјерају нас да хистерично радимо и у том времену одричемо живота, скупљаjући с тешко зарађеним новцем и голему количину фрустрација, која је у већини случајева вишеструко већа од лове коју зарадимо."
"...а не у аутентичноме трагању за сазнавањем и спознавањем која је била својствена неким прошлим епохама. Парадокс је видљив на сваком кораку. Никада у повијести људскоме бићу није било понуђено толико информација и, увјерен сам, никада у повијести човјек није био збуњенији у погледу тога што да чини са њима. Информацијски сустави креирани да нам олакшају пут до података нису ништа друго него скуп софистицираних стратегија за штедњу времена. Онога што ћемо ионако улудо потрошити, ма како ефикасни били на послу. Јер, истини за вољу, требало би једном за свагда раскрстити са митом да човјек треба волети свој посао. Воли се позив, посао не. Посао је, и то ако човјек има среће, конкретизирани позив, при чему се човјек нађе пред низом неочекиваних тешкоћа и свакојаких ср..а која му отежавају свакодневно обављање радних задатака. Неретко може вољети медицину више од свега на свијету, па да му посао буде мука јер му је шеф идиот, јер се сукобљава с немаром помоћног особља, јер му је систем колабирао, јер морала има само у милиграмима, као и лијекова, јер нема новца, кадра ни поштовања. Такве ствари достатне су да се сломи и најупорније ентузијасте. И зато, а и иначе, више од деведесет посто људи не ради зато што воли, него због новца. Да нема валуте у коју свакодневно претварају своје животе, никада не би радили.
Уосталом новац се у нашем времену и сматра нечим тако озбиљним зато што је нека врста кондензатора живота."
"свим средствима: контролом, контрацепцијом, стерилизацијом, па и абортусом ако треба? Хоће ли позвати вјернике на грађански непослух и тако угрозити дио својих прихода, или ће се одређене доктрине ипак промјенити? И како, уосталом, и мими Цркве, докинути једно од најстаријих и најзначајнијих права човјека? У име живота и преживљавања бит ћемо присиљени на кресање основнога људског права, оног на рађање и репородукцију. Хоће ли се у том случају стерилизација објављати већ на малој дјеци, као што се данас оперирају мандуле или иде на цијепљење? Око шесте године, прије школе, цурице и дјечаци или ће на стерилизирање. Оно што нас, међутим, може спасити тог правосудно-моралистичког каоса јест само нека нова и прилично учинковита болест. У крајњој линији, и она се може поризвести."
Актуелне светске и европске, али и теме у "нашем окружењу". Посебно ми се свидео коментар стања и хрватској просвети и образовању! Као пресликан на наш!
"...али стварно, сви, знатижељници и егзибиционисти- у потрази за било којом телевизијским камером која ће их овековечити у причи која не занима никога осим непосредно заинтересованог. Ту је позамашна патрола двојника. Двојник Паваротија, Лиз Тејлор која награђује околину краљевским покретима, а што правој Тејлоровој није било својствено. Двојница Лиз Тејлор, лажна каква је у глави, изгледом подсећа на најгору алкохолисану Лиз, а понашањем на неку просту рођаку краљице Елизабете. Све је гарнирано читавим слапом шљокица, сенки плаветне боје на очима, боје каква не постоји у природи, цела флашица парфема попрсјана по телу, мириса који би и сеоски трафикант одбио да продаје муштеријама.
Не недостаје ни пајац који, ко ће га знати зашто, буши балоне у неправилном ритму.
Постојао је обичај да се каже како пајаци изазивају тугу. А овај овде је заиста будалчина. Као и многи што урлају са друге стране..."
"Само би госпођа Розарија могла да ми помогне. Или: је л' презиме Зарило право или уметничко? У оба случаја није нимало лако презивати се Зарило. То ме подсећа на тропске инсекте.
Следећег дана већ настаје џумбус. Људско достајанство даје прве знаке попуштања."
"...реченице у слоковници слиједи невјероватно тужна и бодљикаво истинита прича о дјечаку Јежу којег су посвојили Мушкарац и Жена. О несретном створењу које је између себ и свијета поставило оштре бодље. Он се одлучио родити, али га тамо гдје се родио нису хтјели, па је завршио у Дому за напуштену дјецу. Ова ме прича силно погодила попут игала за акупунктуру или бодљи са тијела јежа погађа у неуралгичне точке наших живота. Процес одрастанања у неку је руку процес мирења са свијетом, али истовремено, али, истовремено, ако човјек има среће па наиђе на љубав, и процес уклањања бодљи којима се штитимо од тога свијета. Не само као дјечак Јеж, и као кестен и као ружа и као бодљикаво прасе и морски јежина, као купина и малина и као шкарпина.
Упсталом, као све бодљикаво што на овоме свијету с разлогом бодљикаво живи."
"Након што сам склопио странице ове приче, помислио сам опет на ону недовршену реченицу своје жене. "Дивна прича, ово мораш..."Проживјети, помислио сам. Ово морамо проживјети. Ваљало би коначно пронаћи тог зеленог човечуљка који се родио неким другим људима, у неком другом стану. Коначно, посвајање ми се чини много племенитијим чином од рађања. Рађајући дијете никада не можемо бити бити сигурни у што ћемо родити и хоће ли му живот бити сретан или несретан јер то не овиси само о нама. Можемо се трудити колико гд хоћемо, моемо се одрицати до крви, али сретан, па ни добар живот не можемо гарантирати. Посвајајући дијете барем једно знамо сигурно: да у старту барем мало поправљамо једну очиту несрећу. А оно што нам остаје иза ове књиге, оно што ту јасно видимо јест да није срећа родити се. Срећа је пронаћи праве родитеље. И тек онда куће с празним дјечијим собама добивају смисао."
"Ш Т О М И Ч И Н И М О свакодневно након што устанемо, оперемо зубе и попијемо каву?
Цијело доподне и већи дио дана на послу претварамо свој живот у новац, а онда мало времена што нам од живота остане панично покушавамо тако зарађени новац опет претворити у живот. А провизију на тој трансакцији узима сам ђаво. Што значи, како год и по којем течају претварали и мијењали, сваки човјек је увијек на губитку, како лијепо пише у Кур'ану и на почетку једне паметне књиге, "Дервиш и смрт". Валута којом баратамо наш је живот. Сувремени увјети тјерају нас да хистерично радимо и у том времену одричемо живота, скупљаjући с тешко зарађеним новцем и голему количину фрустрација, која је у већини случајева вишеструко већа од лове коју зарадимо."
"...а не у аутентичноме трагању за сазнавањем и спознавањем која је била својствена неким прошлим епохама. Парадокс је видљив на сваком кораку. Никада у повијести људскоме бићу није било понуђено толико информација и, увјерен сам, никада у повијести човјек није био збуњенији у погледу тога што да чини са њима. Информацијски сустави креирани да нам олакшају пут до података нису ништа друго него скуп софистицираних стратегија за штедњу времена. Онога што ћемо ионако улудо потрошити, ма како ефикасни били на послу. Јер, истини за вољу, требало би једном за свагда раскрстити са митом да човјек треба волети свој посао. Воли се позив, посао не. Посао је, и то ако човјек има среће, конкретизирани позив, при чему се човјек нађе пред низом неочекиваних тешкоћа и свакојаких ср..а која му отежавају свакодневно обављање радних задатака. Неретко може вољети медицину више од свега на свијету, па да му посао буде мука јер му је шеф идиот, јер се сукобљава с немаром помоћног особља, јер му је систем колабирао, јер морала има само у милиграмима, као и лијекова, јер нема новца, кадра ни поштовања. Такве ствари достатне су да се сломи и најупорније ентузијасте. И зато, а и иначе, више од деведесет посто људи не ради зато што воли, него због новца. Да нема валуте у коју свакодневно претварају своје животе, никада не би радили.
Уосталом новац се у нашем времену и сматра нечим тако озбиљним зато што је нека врста кондензатора живота."
"свим средствима: контролом, контрацепцијом, стерилизацијом, па и абортусом ако треба? Хоће ли позвати вјернике на грађански непослух и тако угрозити дио својих прихода, или ће се одређене доктрине ипак промјенити? И како, уосталом, и мими Цркве, докинути једно од најстаријих и најзначајнијих права човјека? У име живота и преживљавања бит ћемо присиљени на кресање основнога људског права, оног на рађање и репородукцију. Хоће ли се у том случају стерилизација објављати већ на малој дјеци, као што се данас оперирају мандуле или иде на цијепљење? Око шесте године, прије школе, цурице и дјечаци или ће на стерилизирање. Оно што нас, међутим, може спасити тог правосудно-моралистичког каоса јест само нека нова и прилично учинковита болест. У крајњој линији, и она се може поризвести."
August 20, 2014
Pročitao sam APSURD JE ZARAZNA BOLEST, zbirku novinskih kolumni Zorana Ferića. Ovo odlično izdanje VBZa ima samo jednu manu, čitaocu bi bilo olakšano praćenje kada bi kolumne bile označene datumima a svakako bi bilo korisno znati i u kom su tempu pisane.
Ferić je za ovu zbirku napravio izbor kolumni i odbacio je one koje su previše "dnevne". Tu odluku razumem ali mi je zbog nje ipak žao jer bi me kao čitaoca zanimalo i kako se Ferić kao pisac i "javni intelektualac" snalazi u temama na koje treba "hitno reagovati". To podrazumeva i procenu njegove moći anticipacije.
Ferić u odabranim kolumnama pokazuje kako izgleda kada neko darovit piše kolumne. U ovim izabranim tekstovima svaka stoji kao kratka priča a rekao bih da neke svojom maštovitošću i rukopisom bez problema mogu da nađu mesto u proznim zbirkama.
Ferićev dar je nesvakidašnji pa su i njegove kolumne prilično unikatna pojava. Ne mogu da kažem da su one nekakav standard kome kolumnisti treba da streme - za to treba čitati Tijanića i Tirnanića ali svakako da bi književnici koji pišu u novinama morali da uzmu ovo kao standard.
Poseban ugođaj pruža i činjenica da su ove kolumne izlazile u toku pripreme romana KALENDAR MAJA i da mapiraju određene tematske preokupacije i topose kojima se bavi taj magnum opus.
Vrlo je zanimljivo kako Ferić vrlo slobodno prepliće motive iz rada u nastajanju i novinsku produkciju, bez straha da će previše demistifikovati svoj rad. Isto važi i za vrlo duhovit, naizgled egzibicionistički a zapravo vrlo taktičan prikaz vlastite intime.
Ukupno uzev, APSURD JE ZARAZNA BOLEST daleko nadilazi ono što bi čitaoci po pravilu mogli da očekuju od zbirke novinskih kolumni, samim tim zaslužuje i širu publiku.
Ferić je za ovu zbirku napravio izbor kolumni i odbacio je one koje su previše "dnevne". Tu odluku razumem ali mi je zbog nje ipak žao jer bi me kao čitaoca zanimalo i kako se Ferić kao pisac i "javni intelektualac" snalazi u temama na koje treba "hitno reagovati". To podrazumeva i procenu njegove moći anticipacije.
Ferić u odabranim kolumnama pokazuje kako izgleda kada neko darovit piše kolumne. U ovim izabranim tekstovima svaka stoji kao kratka priča a rekao bih da neke svojom maštovitošću i rukopisom bez problema mogu da nađu mesto u proznim zbirkama.
Ferićev dar je nesvakidašnji pa su i njegove kolumne prilično unikatna pojava. Ne mogu da kažem da su one nekakav standard kome kolumnisti treba da streme - za to treba čitati Tijanića i Tirnanića ali svakako da bi književnici koji pišu u novinama morali da uzmu ovo kao standard.
Poseban ugođaj pruža i činjenica da su ove kolumne izlazile u toku pripreme romana KALENDAR MAJA i da mapiraju određene tematske preokupacije i topose kojima se bavi taj magnum opus.
Vrlo je zanimljivo kako Ferić vrlo slobodno prepliće motive iz rada u nastajanju i novinsku produkciju, bez straha da će previše demistifikovati svoj rad. Isto važi i za vrlo duhovit, naizgled egzibicionistički a zapravo vrlo taktičan prikaz vlastite intime.
Ukupno uzev, APSURD JE ZARAZNA BOLEST daleko nadilazi ono što bi čitaoci po pravilu mogli da očekuju od zbirke novinskih kolumni, samim tim zaslužuje i širu publiku.
July 29, 2016
A collection of newspaper articles presented as commentaries on various more or less important events. Has its moments (e.g. the author describing his journey through Czech Republic), but generally I found it too repetitive and monotonous. I think the articles have much better impact separately, as they were originally being published.
Displaying 1 - 4 of 4 reviews