Budenbrokovi : propadanje jedne porodice

by Tomas Man

Hardcover

Published January 1, 2018

About the author

Librarian Note: This is an alternate name variant profile. See primary profile: Thomas Mann.

Reviews

[Marija S.]

It blows my mind that someone in their early twenties could write a book like this.

[Ruza Minić · Rating 4 out of 5]

Као што у поднаслову пише: пропадање једне породице, заиста је тако. Овај роман описује пропадање једне угледне трговачке породице, односно кризу буржоазије и њену пропаст.
Радња романа се дешава у Либеку, родном граду Томаса Мана, и кроз неколико генерација у XIX веку, прати пропадање богате и угледне трговачке породице Буденброк. Посебан значај овом роману даје анализа психолошких стања главних ликова, њихове унутрашње сукобе, што се рефлектује и на односе у породици. Сваки лик има своје препознатљиве особине. У сваком лику може се препознати њихова породична сличност.
У средишту романа су дешавања и ликови из треће генерације Буденброкових, која је већ ангажовањем предака постала угледна трговачка породица, отац конзул, старији син Томас- Том сенатор. Међутим, као и у сакој породици, једна мајка рађа, али су деца различита и израстају у људе са различитим карактерним особинама и различитим склоностима.
Мислим да пропадање породице почиње Тонином одлуком да се уда. Њен брак и њен мираз пропадају, и она се са дететом враћа у родну кућу. Кристијан је бонвиван, врло склон хипохондрији, лепом, лагодном животу, кога не "држи" место, и који како сам каже не може дуго да ради неки посао. За разлику од Томаса који јако брине о породичној фирми, јер након очеве смрти, преузима све обавезе и око фирме, и око породице и веома је активан у друштвеном животу, који обавља поштено- што људи и цене, и буде изабран за сенатора.
Такође, његова жеља да изгради за своју продицу велику кућу, доприноси паду ове породице.
Међутим, његов брак и његова емотивна веза са супругом су без љубави, као неки пословни однос. И са синем, јединцем, не успева да оствари однос разумевања и буде приснији са њим.
Занимљиво ми је да је конзулка Елизабета, након другог Тониног промашеног брака, па и њене ћерке Ерике рекла како су "зетови ловци на мираз".
"...Сенатор је сада већином радио само за великим писаћим столом од махагонија у својој приватној канцеларији; прво, што га тамо нико није видео када би главу подбочио руком па склопљених очију стао да размишља, но углавном стога што га је са његовог места отерала језива педантерија са којом је његов ортак, г-дин Ф.В.Маркус, седећи њему преко пута, вазда доводио у ред свој прибор за писање и гладио бркове.
Одмерена пипавост старог г-дина Маркуса претворила се током година у потпуну манију и особењаштво; оно што ју је у последње време за Томаса Буденброка учинило неподношљиво раздражљивом и увредљивом, била је околност што је он сам, на сопствено запрепашћење, и на себи стао често примећивати нешто слично. Да, и у њему, који је некад био против свег ситничарства, развила се била нека врста педантерије, мада из других околности и другог душевног стања.
У њему је било празно, и он није видео никакав план који би га подстицао, никав посао који би га свег обузео и коме би се са радошћу и задовољством могао потпуно предати. Али његов нагон за акцијом, неспособност његове главе да буде мирна, његова активност која је увек била нешто из основе друкчије од природне и истрајне радљивости: нешто вештачко наиме, неки нагон његових живаца, у ствари опојно средство, исто као и мале, јаке руске цигарете које је стално уз то пушио...она га није била напустила, он је њом господарио мање, но икад, она беше преовладала и петворила се у мучење, на тај начин што се расипала на мноштво ништавних послова. Прогониле су га стотине ништавних ситница које су се већином односиле само одржавање куће и његове тоалете, које је зловољно одгађао, које није могао све да задржи у глави и које никако није могао да среди, јер је на то расипао несразмерно много размишљања и времена.
Оно што су у граду звали његовом "сујетом" беше толико ојачало, да је и сам већ одавно почео да се стиди, а ипак није био кадар да се одрекне навика које су се у том смислу развиле. Од тренутка када би, после не баш немирне, али у тупом и неосвежавајућем снупроведене ноћи, у домаћем капуту ушао у собу за облачење г-дину Венцелу, старом берберину- било је девет сати, а пре је устајао много раније-, проводио би читав сат и по у облачењу, док се не би осетио спреман и одлучан да почне нови дан, силазећи на први спрат да попије чај. Његово облачење беше толико пипаво, а у низу појединости, од хладног туша у купатилу па све до краја, када када је последња трун прашине била скинута са капута и врхови бркова последњи пут провучени кроз гвожђе, од тако утврђена и непроменљива реда, да га је понављано ређање свих тих многобројних ситних поступака и радњи у сваком тренутку доводило до очајања. Па ипак није могао да напусти кабинет са свешћу да је било шта пропустио или само површно обавио, бојећи се да не изгуби нешто од осећања свежине, мира и беспрекорности које се псоле једног јединог сата ипак губило и с муком се морало повраћати."
"Штедео је у свему, колико год је то било могуће не излажући се оговарању- само не на својој гардероби, коју је шио искључиво код нејелегантнијег кројача у Хамбургу и за чије се одржавање и обнављање није плашио никаквих издатака. Врата за која се чинило да воде у неку другу собу затварала су пространу нишу узидану у зид кабинета за облачење, у којој су на дугом низу кука, преко извијених дрвених вешалица, висили жакети, смокинзи, героци, фракови за сва годишња доба и за све степене друштвених свечаности, док је на више столица било сложено много брижљиво по ивици савијених чакшира. А у комоди са огромним огледалом, чија је плоча била прекривена чешљевима, четкама и препаратима за негу косе и бркова, стајала је залиха различитог рубља, које се стално мењало, прало, трошило и допуњавало..."
"У овом кабинету проводио је он дуго не само ујутру, већ и пре сваког ручка, пре сваке седнице у сенату, сваког јавног скупа, укратко, увек пре но што треба изаћи и показати се међу људима, па чак и пре свакодневних оброка код куће, којима су сем њега присуствовали само још његова жена, мали Јохан и Ида Ј. А кад је излазио, свеже рубље на његовом телу, беспрекорна и дискретна елеганција његова одела, његово брижљиво опрано лице, мирис бриљантина на брковима и опоро- свежи укус употребљене воде за испирање уста, ставарли су му осећање задовољства и спремности са којима глумац, кад је свју маску потпуно удесио у свим појединостим, излази на позорницу..."