POD KRSTOM

by Stevan Jakovljević

Paperback

Published January 1, 1935

About the author

Stevan J. Jakovljević, srpski pisac i botaničar po struci, profesor Univerziteta u Beogradu i rektor od 1945. do 1950. godine. Kao oficir srpske vojske, borio se u Prvom svetskom ratu, a u Drugom svetskom ratu bio je u italijanskim i nemačkim logorima.

Književno ime i popularnost stekao je romanom "Srpska trilogija" koji čine: "Devetsto četrnaesta", "Pod Krstom" i "Kapija slobode".

Njegova književna sudbina nije nimalo jednostavna. Značajna svedočanstva pruža nam u svojoj autobigrafiji, pisanoj uoči smrti i u razgovorima koje je sa njim vodio novinar i književnik Siniša Paunović. Razgovori su objavljeni u knjizi Pisci izbliza, 1958. godine. Jakovljević priča o detinjstvu, školovanju, ratovima, Srpskoj trilogiji, i redom objašnjava jednu po jednu svoju knjigu. Tekst je u celini pouzdan izvor informacija kako bismo bolje upoznali Jakovljevića kao ličnost a i njegovo književno delovanje. Kažu da je "iste stvari uvek govorio i pisao na isti način."

"Drukčijoj tradiciji srpske proze pripada Stevan Jakovljević... Njegovo glavno delo 'Srpska trilogija' (1937), u stvari romansirana istorija Srbije u prvom svetskom ratu, data iz perspektive malog čoveka, učesnika u ratu, doživela je neobičnu popularnost kod čitalaca i sve do danas nije se prestala preštampavati. Toj popularnosti nisu smetale ni sve one slabosti na koje je kritika od početka ukazivala: diletantizam, reporterska površnost, rasplinutost, faktografizam, suvoparnost, slabosti koje su još naglašenije u drugim njegovim romanima."

Dela Stevana Jakovljevića iz botanike: Studije o biljnom svetu Prespanskog jezera, Makrofitska vegetacija Ohridskog jezera, Sistematika lekovitog bilja.

Reviews

[Marina Marić · Rating 5 out of 5]

„Крвава борба трајала је више дана. Бугари су се очајно бранили. Наши су наступали лагано, гинући без броја и мере. Али трупе је одржавао занос, који у рату обузима тако често. На врху Кајмакчалана налази се наша граница. Ту је била Капија Слободе. Војници су већ лежали на дохвату руке својој земљи, за којом чезну већ толико времена. Сваки је мислио да се дохвати само онога врха, да пољуби своју груду, па макар тада умро.“

„Доцније смо међу нашим мртвим војницима налазили и лешеве Француза. Објаснили су нам да су то били војници једне француске брдске батерије. Приликом јуриша наших трупа општи замах је захватио и њих. Одушевљени успехом дохватили су пушке и придружили се пешацима. Изгинули су заједно са нашим.“

„А за то време око коте, на врху Кајмакчалана, био је пакао, покољ. Бугари беже, вpаћају се, јуришају. Онда довлаче свеже резерве. A наших све мање. Није било квадратног метра где није лежао мртав наш или бугарски војник. Ко ће joш да сахрањује мртве. Све је похрлило да пољуби земљу и погине. Шест дана и шест ноћи трајала је та кланица... Код тог граничног камена сударила су се два света, два национална поноса, да се реши једном за вечна времена: да ли ће се тај камен звати Капија Слободе или Борисов Град.“