Jedan od onih života

by Đorđe Balašević

Serbo-Croation

Genres: Fiction, Novels, Serbian Literature

226 pages, Paperback

First published January 1, 1997

Reviews

[Petra · Rating 5 out of 5]

Oni kojima stihovane riječi nisu baš najomiljenije Balaševića smatraju patetičarem. Čim netko zna vještije baratati riječima i posložiti motive i one osjetljivije tabu teme u takvu rečenicu da ti pamet stane i sve pretvoriti u tako neobičnu, a opet svima lako dokučivu i blisku metaforu, e taj Netko je odmah "suviše patetičan". Ako je to patetika, onda je to bome jedna divna, inovativna, posebna patetika. Isto tako za savršenstvom ne zaostaje ni njegova proza, i iako je možda taj sud suviše subjektivan, u njegove rečenice stane podosta životne škole i izjava o kojima bi se moglo razmišljati dugo ili dok svaka ne sjedne na svoje mjesto. Nije kod njega sve tako crno i depresivno kako mnogi koji nisu upućeni u njegov opus prezentiraju. On je naime sasvim vješt komedijaš, humorom barata lako i neusiljeno baš kao i stihovima, a rečenice mu teku tako bolno jednostavno, ako takvo nešto uopće zvuči normalno i moguće. Ne trudi se mnogo i slaže riječi sasvim prirodno, a za sobom ostavlja spektakl. Mislim da je upravo to nekakva definicija talenta.

[Floyd Pepper · Rating 5 out of 5]

...baš čudnog sveta ima
tako se lako rasplaču...

[Jasminka · Rating 5 out of 5]

Well, I love Đorđe Balašević as a songwriter, i supposed that he is great writer, but after I've read this book, I don't know how to describe my feelings...
Novi Sad, 1991. Only people that lived in Yugoslavia could understand this book. I am proud that I am one of them. Between the pages I didn't know what to do - to laugh loud or to cry! Instead of writing a review, I will put few quotes:
"U duboki i zagonetni bunar njenog pogleda ubacio sam šapat jednog malog poljupca, kao
sjajni srebrni novčić, ali on je zalutao negde na dugom putu do dna...
Sreća da ništa nisam poželeo..."
"Nema tih reči koje mogu nadomestiti šibanje godina u lice, ni od najbolje priče ne može se
isplesti mreža za hvatanje vremena..."
"Ja sam se, na primer, već gotovo potpuno privikao na sebe, a opet se neprijatno iznenadim svaki put kad stanem pred ogledalo...
Eh...
Strašno je kad ostariš, zaista... No, još je strašnije kad ostariš mlad."


"Proklet da sam...
Ja sam bar imao dvadesetu. Dvadeset prvu. I još neke dvadeset-tridesete...
Za razliku od dečaka na čije crno uokvirene fotografije svakodnevno nailazim na predzadnjim
stranicama štampe...
Oni ostadoše negde u devetnaestoj...
Zaljubljeni...
Zaigrani...
Zbunjeni...
Ne dospevši da svoje olovne vojnike razdvoje od olovnih zrna, koje su im Zli Starci tako
bezbožnički podmetnuli u džepove...

Nema Mojih u ovom Ratu Naših..."

"Ja sam vam dete "bratstva i jedinstva", šta da radim? Mi smo se klasifikovali po jednom sasvim
drugom sistemu... I sad nam je haos u arhivi..."

"Na Balkanu je ponovo vašar...
Kupuje se zimnica, municija i sveže bombe, "hekleri", "kalašnjikovi", ručni bacači...
Prodaju se duše, u bescenje...
Trampe se neonke za lojanice, petokrake za brojanice, racionalno za nacionalno...
Životi na rasprodaji, sniženje i do sto posto... Navali narode, ulaz slobodan, izlaza više nema...
Dimuckaju se zgarišta, Zabranjene Pesme zvekeću strofama prepunim noževa, ogoljeni
tornjevi crkava pokrivaju svoju sramotu divljim golubovima, kao smeđim baršunastim ritama...
Izvinite, dvehiljadite, ali tradicija je tradicija, sačekajte nas malo..."

"Ko li će goreti u Paklu?
Oni što prodaju, oni što kupuju, ili oni što to gledaju a ćute? Uh, đavo će raditi u tri smene kad
mu naiđe naša generacija... Još malo pa nestalo...
Na Velikom Balkanskom Vašaru trguje se robusno, bez cenjkanja, načinom koji je još Atila
Hun doveo do perfekcije, ali mnogi nisu tu samo iz koristi...
O, nikako...
Mnogi su tu iz čistog zadovoljstva...
Ovo je narod Nebeskih Ratnika, Graničara Hrišćanstva, narod vojnički toliko superioran, da
par poslednjih ratova vodi sam protiv sebe, u nedostatku dostojnih protivnika...
Pa slušaj, pedeset godina apstinencije teško je palo?
Zarđali oklopi vitezova poraženih na Kosovu Polju žestoko su ulubljeni od silnog busanja u
grudi..."

"A rodna je zemlja slavonska...
Tu i granice niknu preko noći, bujaju, prepliću se kao žile bostana...
Male Komšijske Međe iznenada napreduju u službi, zarasle jaruge i drvene tarabice odjednom
se u atlasima crtaju isprekidanom crvenom linijom. Udžbenik "Geografija za nepismene" izlazi
dnevno, kao novine, Narod mora biti u toku šta mu je od jutros Domovina, a šta više nije? Šta ako još
noćas neki Odbegli Robijaš, ili Psihopata Zamagljenih Naočara, izda proglas da se napadne druga
strana reke, druga strana ulice, druga strana sebe?
Osilio se Ološ, do juče zaključavan...
Nošen centrifugom ludila, Šljam se hvata oko rata kao šećerna pena oko štapića, lako će ih
posle biti vratiti tamo gde im je mesto..."

"Granice se i postavljaju da bi se ljudi radovali kad ih pređu...
Ali samo u najmračnijim državama na svetu putnici strahuju i pri izlasku iz zemlje...
E, moja Jugoslavijo, šta sam od tebe doživeo?
A bila si nasmejani džoker u onom namrštenom marksističkom špilu...
Naš lepi okićeni fijaker iz kog smo iskakali kad god nam se prohte, kao raspušteni gazdaški
sinovi u seoskim svatovima..."

Bravo Đorđe! I da bude ugođaj kompletan, muzika iz istoimenog albuma! Pun pogodak!

[Željko Erceg · Rating 5 out of 5]

Pa nema se tu što puno reći, nepobitno je da se radi o jednom od najvećih pjesnika koji je i u romanu, kao i u stihovima, nenadmašan virtuoz, žongler riječima, poredbama i svim ostalim književnim pojmovima. Svaka rečenica mu je roman za sebe, svaka je zaslužila citiranje i lijepljenje po Faceu. Đole i ovdje ostaje i duhovit i nenadmašan cinik, koji udara i po sebi i po drugima. Iako je ovo u osnovi ljubavni roman (za čitanje kojeg bi djevojčice ipak morale imati i malo nogometne krvi u sebi) ono što će "narodima i narodnostima" biti posebno zanimljivo su jasno i glasno ispisani Đoletovi stavovi o ratu, Vukovaru, srpskoj politici, višenacionalnoj Vojvodini te atmosferi devedesetih u Novom Sadu. Rekoh nedavno za jednu knjigu da me ubila jer je bila "spora", no "Jedan od onih života" je najbolji dokaz da spora knjiga ne mora biti i dosadna knjiga.
PS I, kao i uvijek kod Đoletovih romana, vrijedi dodati kako je tuga da će već moja djeca vrlo teško razumjeti pojmove iz knjige, i da ćemo uskoro Đoleta u Hrvatskoj morati prevoditi, a to je nemoguće.

[Књишка чаробница · Rating 5 out of 5]

Шта рећи о овој књизи, а иоле достићи лиричност Ђолетових речи... његове су мисли лаке, полетне, мелодичне, као паперје неке ретке птице међ' обичним лишћем, створене како би биле бележене и чуване.  Рекли би неки да је он и сувише патетичан, и у поезији, а о прози да не говоримо, можда чак и на неки начин депресиван, но далеко је он од тога! За мене су његове речи чиста магија, пуштене с његовог пера да играју валцер на белини папира, лаганим покретима, таквим да и не приметите како вам се полако увлаче у срце. Његова су дела љубавна писма... животу? поезији? љубави? слободи?( Некако не налазим праву реч за мисли које ми се роје по глави, како бих их сасвим веродостојно описала.), а он је поета, чија лепота изражавања лежи у њеној једноставности и дубини коју је некад наизглед тешко докучити.
А попут његових речи, мислим да и читање овог дела треба да буде лагано, да се полако дегустира, пар дана упркос релативно невеликом броју страна. Није ова књига тешка на начин на који смо навикли, него на неки себи својствен, где речи иако лагано клизе имају неку своју тежину. Рекло би се, можда, на почетку, да је ово љубавна прича, али није то, можда је само полу-љубавна и иако, признајем, нисам љубитељ такве тематике, легла ми је у овом моменту. Ово је ипак књига о једном (наизглед обичном?) животу деведесетих, која би код неких можда пробудила и неке емоције на то време (но, ја сам дете двехиљадитих, не могу да их се сећам, само да их осетим овако, преко папира), а онима који нису Ђолетови истомишљеници је свакако не бих препоручила (јер то ваљда не би имало смисла?)
И ето, потрудила сам се да вам пренесем свој доживљај, али сам ипак поново успела да оћутим најлепше речи које знам, изазване овом књигом и останем недоречена.Тако је с неким људима, можда су вешти с речима, али емоције им нису јача страна... можда неки следећи пут буде боље
Но, још нешто...
Како рече Ђоле, постоји један нерешиви проблем (у Новом Саду, али није то сада за контекст): они који те воле не умеју то да покажу, а они који те мрзе то не умеју да сакрију. Е сад је ситуација нешто другачија, па се многи праве да га воле јер је то сада ,,in", а у ствари више од оних популарних песама не би умели да наброје. (А и они што га вечито критиковаше се ућуташе, чини ми се?) Но, то је само моја констатација, ништа битно за тему. Што рече неко, он је прави пример да те сете тек кад те нема, и био је баш у праву. Ја сам га слушала и пре ове нагле популаризације, читала, додуше, нисам, читам тек сад!

[Selma Šljuka · Rating 5 out of 5]

Vidiš, godine nas obrade različto. I nekom je bitnokoliko će knjiga pročitati, a nekom kakve će knjige pročitati. Balašević nikad nije bio samo poeta, samo muzičar, samo pisac, samo ovo ili ono. Ne, Balaševića ili voliš ili ne voliš, il ga priznaješ i poštuješ ili ga ne možeš smisliti. Ja ga obožavam. Kako egoistično. Nisam ga razumjela uvijek. Nisam uspjevala dok nisam došla u situacije da mi njegov citat zazvoni u glavi i shvatim - pa to je Đole mislio. Nemate vi pojma deco draga koliko istine ima u tim njegovim štosovima koje citirate. On je jedan od onih koji ti život usmjere ka pravim zvijezdama, on je onaj koji ti krila daje i koji razumije sve - i radost i tugu. Kad uklopiš njegove pjesme sa knjigama i koncertom, ukapiraš zašto je on jedan od onih posebnih maštaroša čije pjesme nosiš u telefonu. Taj je shavtio suština života. Ili jesi ili nisi. Tačka

[Olesja · Rating 4 out of 5]

Jedan o onih života je knjiga koju ne preporučam da se pročita ''odjednom'' ... Balaševića treba ''izčitavati''. Svako poglavlje ostavi za sobom neki trag na čitatelju i knjiga tada traži da je se zaklopi i da te Balaševićeve misli prate taj dan. Također je knjiga koju se neće pročitati samo jednom u životu. Kao i njegove pjesme, knjiga nosi duboku poruku skrivenu u jednostavnosti Balaševićeva stila i riječi. Kao i u svojim pjesmama, Đ. B. se i ovom knjigom dokazao kao veliki virtuoz koji običnim riječi uspije izreći jednostavne (ali duboke), obične (ali neobično važne) rečenice. Tematizirajući temu rata Balašević romanom potkrepljuje riječi pjesme ''Samo da rata ne bude''. Posebno me je dirnulo poglevlje ''let iznad narodnjačkog gnezda''. Kao i uvijek, ljubav je kod Balaša uvijek prisutna, pa je tako cijela priča obavijena ljubavlju prema Anamariji, a neizostavan je i nogomet. Savjet koji bi dala čitateljima ove knjige je da se ne trude razumijeti svaku Balaševićevu rečenicu. Bitno je da sama poruka mira i jednakosti među ljudima dopre do svakog čitača ove knjige.

[Snežana · Rating 4 out of 5]

"-Šta ćeš, prijatelju... Proleće život za čas posla... Je l' tako? Kao brzi voz...
Klimnuvši glavom, gurmanski sam začkiljio, kao da sam probao srk nečega, i sad tačno znam šta bi tu još moglo da se doda...
-Da, Braško... Ali ne kao brzi... Pre kao teretni voz... Voz koji satima čeka na sporednom koloseku... Pred nekim glupim signalom... Da bi onda najvećom brzinom projurio kraj najlepših pejzaža na svetu... "

Knjiga je puna romantične nostalgije i to prošlost čini da izgleda boljom u odnosu na sadašnjost (ili je situacija obrnuta?)
Stil pisanja je odličan - pitak i liričan. Često uzimam iz knjige citate koje su vredni pamćenja, ali nakon što sam prikupila 3 stranice pune citata iz ovog romana, odustala sam od toga i odlučila samo kupiti knjigu u budućnosti. Posebno mi se sviđa to što u svojem pisanju apstraktne imenice čini opipljivim i tako jasnim iz moje perspektive, napravljenim baš onako kako bi i izgledale da su žive...
Najupečatljivi su mi oni delovi romana u kojima priča o Anamariji, njima je ponovo validirao romantiku u mojim očima.

[Goran · Rating 4 out of 5]

Dobar opis ludila za vrijeme početka rata u Jugoslaviji.

"Prvo dođu Popovi...
Pa Topovi...
Pa Lopovi..."

[Марија Андреева · Rating 5 out of 5]

Како и секогаш, Џоле знае како да те допре, трогне, да направи меланхолијата да те прегрне толку силно, што и после читањето ќе те држи уште некое време. Овојпат уште потажно и потрагично, со војната која урнисува сè наоколу. Прекрасна.

[Eleonora · Rating 5 out of 5]

Izuzetno, baš kao i svaki njegov stih. Ovo je pravi primer poezije u prozi.

[Nejra H · Rating 3 out of 5]

Ova knjiga je meni teski fifti - fifti. Niti razumijes niti ne razumijes. Divna a nije divna, tuzna a sretna, ne drzi paznju a zanima te, teska a zapravo laka. Jedna vrlo jasno nejasna knjiga, ali sa bezbroj izvucenih poruka, prepuna divnih citata plus magicnih poredjenja kakve je samo Balas znao.

[Robert Petkovic · Rating 4 out of 5]

Dobro je što ova knjiga glavnim motivom privremeno nije aktualna, pa tako uz vremenski odmak može biti i manje zanimljiva, ali su srećom njegove sporedne teme ipak svevremenske.

[Zana · Rating 5 out of 5]

"Na ulici je Jedan Tipični Novembarski Ponedjeljak, udubljen nad jesenjim receptima, upravo umutio u vetar deset stepeni celzijusovih, jasno pokazujući da nije raspoložen za saradnju, ali rešio sam da izvučem maksimum iz tog namrštenka..."

[Helena Konstantinov · Rating 5 out of 5]

Predivna knjiga, sa mnogo sete… Svi mi koji se sećamo 90-tih, a nismo mrzeli, pronaći ćemo se u ovoj knjizi ❤️

[dorica · Rating 3 out of 5]

Tesko citati, nije to to kad đole ne recitira

[Saska Drobnjak · Rating 3 out of 5]

"Sedam godina su kofer u koji može stati strašno puno stvari. Ako umeš da pakuješ, naravno.
To što meni ne trebaju više neke sitnice koje njoj trebaju sve više, ne daje mi pravo da je nagovaram da ih ne trpa unutra.
Njen kofer, na kraju krajeva. Poznao sam u sebi pepeo vatre koja se u njoj tek rasplamsala, ali nisam pokušavao da je odvratim. Do pepela se i stiže jedino preko vatre.
Nema tih reči koje mogu nadomestiti šibanje godina u lice, i nema te priče od koje se može isplesti mreža za hvatanje vremena."


"I onda će znati da je jedina koju sam ikad voleo. Da sam sve druge voleo tamnom stranom srca. Štedeći se. Učeći se kako ću najbolje voleti nju. Kada je konačno nađem."


"Privezala se rukama za molo mog vrata, privila se uz mene jednostavno, zbunjujuće prirodno,
kao samonikla puzavica očajno željna ičijeg dodira, osluškivala je školjku koju sam krio pod kaputom, i nije govorila ništa..."


"Sledećeg meseca, kad smo se slučajno sreli u opštini, interesovao se da li je sve u redu sa
nogom moje curice?
Rekoh da jeste. Ali da to nije moja curica. Nego curica mog prijatelja...
Nasmešio se, značajno...
Reče da se nada da mi to nije neki preterano dobar prijatelj?
Činilo mu se, naime, da ta mala može biti samo moja i ničija."


"Postoji jedan nerešivi problem u Novom Sadu : oni koji te vole, ne umeju to da pokažu, a oni koji te mrze, to ne umeju da sakriju."


"Puno puta je vukovarski vazduh pirnuo pod svodovima mojih pluća, svirala je tu ona ista muzika na koju i ja plešem svoj život, mirni ljudi i stabilne lađe, tesne suknje i komotne čarde, obala i gimnazija, korzo i pozorište, sasvim dovoljno za pametnog čoveka..."


"Znači ni tetka nije više živa. Imala je poprilično godina, sigurno? - Pa baš i nije, imala je svega nekoliko godina, sve ostale godine imale su nju."

"Mogao bih je jednostavno opisati kao tihu i razložnu osobu punu razumevanja, ali ruku na srce to bi bio sasvim pogrešan opis. Jer, moja Anamarija je verovatno najćudljiviji stvor na svetu."

"Njen smeh je glasniji, njen bes strasniji, u svakom našem ehu Ona odzvanja kad ja uveliko utihnem, mesečina se veselo sanka po svili njene kože dok tu, odmah pored, tama u kalupima mojih bora izliva strune za svoju melanholičnu lutnju. Da li sam time što je toliko volim stekao pravo da je sad povlačim za ruku kad zastane pred izlozima koje sam ja već odgledao, i da joj sebično prepričavam sva ona uzbudljiva poglavlja koja čezne da pročita? Da li sam time što sam zapalio tu buktinju stekao pravo da sad njen uzdrhtali plamen umaram u promajnim pećinama svoje rezigniranosti, i da li se ona uopšte rasplamsala zato što sam je ja zapalio, ili bukti naprosto zato što je Buktinja, sam đavo će ga znati?
No, bilo kako bilo, Ona je suvlasnik moje sudbine...
Kupivši me za par osmeha na pijaci Robova Pomirenosti povela me je u svoju osamljenu palatu obraslu bršljanima mašte, dobro znajući da ću i ako me oslobodi nositi njen žig, da ću se ubuduće i rađati s njim, kao s neobičnim mladežom na mišici...
Rešila je ovaj rebus od mog života prosto, poput kafanske zagonetke sa šibicama u kojoj pomeranjem jednog jedinog drvceta promeniš smisao svega, i onako u prolazu, kao da traži prašinu na polici vitrine , izdrobila je pod pristima delić natrule cirkuske mreže nad kojom sam tako nepromišljeno hodao po žici, i istog tog trena postao sam svestan nad kakvim sam bezdanom, i pod kakvim sam bezdanom, i kakav to bezdan nosim u sebi..."

"Ali...
Priznajem da nisam odmah znao da je to Ona... Ne, kako sam mogao znati?
Pre je mogla biti Tek Još Jedna U Traganju Za Njom, samo još jedan beli kamenčić neobičnog oblika, prevrnut u plićaku zlatonosne reke... Pričala je o uobičajenim trivijalnostima, o rodbini i prvim putovanjima, ali tamne boje njenog glasa oslikale su čudne slike u mojim mislima, i dogodilo mi se nešto što nikad do tad nije.

Po prvi put sam požalio što je nisam video kao sasvim malu,
i teško da ću ikad onom besposlenom četrnaestogodišnjem klipanu oprostiti
što na svom omiljenom biciklu marke "herkules" nije napravio i krug oko školskog dvorišta u kom su klinke iz prvog-"x" baš tad igrale "i rešeto srce ima"...

Kako sam mogao izdržati tolike godine da je ne vidim?"

[Ognjen Lopusina · Rating 1 out of 5]

Без икакве дилеме у топ 10 најгрознијих књига које сам икада прочитао. Па ипак упркос томе мислим да се није променио мој став да је Ђорђе Балашевић изузетно битна компонента нашег националног идентитета. Екстремно токсичан и малиган али опет свеприсутан.

Један од оних живота је романчић издат 1993. године у којем се Балашевић гневно бори против рата, Босанаца, Херцеговаца и својих старих суграђана који су се продали. У формалном смислу пратимо јунака који проводи неколико месеци у НСу у освит и сам почетак рата у Хрватској. Кроз десетак поглавља упознајемо његово окружење, девојку у коју је заљубљен, њену мађарску породицу и целу галерију антихероја који су углавном из криминогеног миљеа.

У суштини свако од ових поглавља се састоји из два дела, један је романописачки и у њему Ђорђе, тј Петраш, интереагује са ликовима и гради радњу. Стил ових партија је веома налик Балашевићевој поезији коју знамо из његове каријере. Само у драстично већим количинама тако да имате утисак да читате писмени састав неког штребера из другог разреда средње школе. Овај стил је језива еманација аутентичног кринџа. Поврх свега из свега избија језиви бездан (sic!) Балашевићевог цинизма. Он све презире и од свега је кулији. Глупи и ружни су сви, највише Херцеговци али ништа мање и отмени Војвођани који су дозволили... не знам ни ја шта... да ови други живе? И сад поред кринџа самог стила, Ђоле има потребу да сваки део реченице који је носилац поенте или хумора пише великим словима. Да би ми разумели да је то важно. Језиво.

Други део писања је када Ђоле стави есејистички шешир на главу и изађе из драмске радње па почне да нам објашњава колико је рат срање, како је национализам срање, како је религија срање, како су Мађари глупи и смотани, како је комунизам срање, како је српски национализам који се бори против комунизма срање и наравно како су Срби из Босне, Херцеговине и Црне Горе најнижи талог људског рода, ако уопште може да се сврстају у исти. Секције у којима се Балашевић расистички шегачи са људима чије име се завршава на О би вероватно и Химлера посрамили.

Невероватно ми је да овај плиткоумни дилетант сачекао непуних годину ипо дана да би своје мудре мисли на рачун овог турбулентног периода историје ставио на папир. Заиста мучан тестамент потпуне умне и емотивне располућености доброг дела наших средњекласних полупанаца.

Мада опет на неколико места заиста може да се нађе неколико бисера нејебачке поезије као на пример:

Umela bi da se rasplače poletevši visoko na čarobnom ćilimu Smeha, i da leđnom tišinom iznenada zamrzne žuborni izvor Brbljanja. Neka Njena Ponoć otkucavala bi kad bih ja pomišljao da bal tek započinje? I Pepeljuga je napravila posao time što nije ostala do kraja, volela je da kaže...
Gordi runolist njene Posebnosti cvetao je na vratolomnim liticama Kaprica, veličanstveniji od pristupačnih cvetova taman za onoliko za koliko je Divlje veličanstvenije od Pitomog...

Лик је заиста био панонски говнар прве класе

[Jovan Kabić · Rating 5 out of 5]

Turbulentan period 90ih opisan kroz oči momka koji je na raskrsnici života, u najlepšem gradu na svetu - Novom Sadu.
Često ljudi pomenu za Balaševićeve pesme kako od njih može da se snimi film ili napiše knjiga, e pa ovo je knjiga o kojoj može da se napiše pesma. Klizi sa događaja na događaj kao sa strofe na strofu sa lajtmotivom raspada svega do sada poznatog i neizvesne budućnosti kao refrenom.
Balašević se sa rečima igra kao kakvo dete sa igračkom, tako lagano i na njemu svojstven način, sa sarkastičnim humorom kao oružjem u bici protiv svega nadolazećeg. Na momente je to dosta sladunjavo, puno epiteta ali u ostalom takva je svo njegovo stvaralštvo pa samim tim i nije neočekivano.
Iako je tematika krajnje ozbiljna, laganije je čitanje i zaista mi je ova knjiga došla u pravom trenutku nakon par težih štiva.
Da ne dužim jer mislim da bih mogao mnogo toga da napišem al bi se to graničilo sa patetikom.
Bonus zvezdica ide zato što se pominje Liman.
(Nisam mogao za samo jedan isečak da se odlučim tako da idu dva)

"Varljivo brdo je Život, nema šta..
I verući se Uz i silazeći Niz patimo za predelima s one strane vrha, a vrh je senka, tren, senka trena, Vrh je najveća prevara u čitavoj priči... Čim ga dotaknemo on potone tromo, kao lubenica na vodi, i već sledećeg trena izroni nam za leđima, obeshrabrujuće uzvodno, plutajući kao velika crna bova koja iz nekih zvezdanih razloga obeležava to razvođe Vremena Koje Nam Je Dato, vremena koje nam je udeljeno, ubogima, kao milostinja pred Crkvom Beskonačnog...
Danas još uveliko iščekuješ, a već sutra ti ostaje samo da se sećaš, i tek na kraju ukapiraš da su Prave Stvari uvek s one strane brda, ali ovu misao ipak ne smem pripisati sebi...
Zvuči suviše poznato? Neki voštani mandarin iz trećeg milenijuma pre nove ere je sigurno još davno patentirao sličnu izreku?
Probudio sam se, dakle, sam na svetu, sa onim glupim osećajem da sam prespavao evakuaciju planete..."

"Eto...
Godinama sam se ponosio time što moje lice nije izlog mojih emocija, a to mi je izgleda pre pravilo probleme nego što ih je rešavalo?
Ne, pile, tebe ću teško prevariti, kad sam "takav" onda sam u stvari prosto pomalo tužan, sećaš se, no, ja to obično prezdravim na nogama, sutra ću već zviždukati niz stepenište...
S Tugom jednostavno treba umeti...
Tuga je kao starica koja prodaje karanfile po kafanama, samo se uporno moraš praviti da je ne primećuješ pa će se kad tad okrenuti i otići, iako ti se u prvi mah čini da će zauvek cvileti kraj stola...
I, pazi.. Pokloniš li joj samo mrvicu pažnje neće se smiriti dok ti ne uvali čitavu korpu...
I onda si gotov. Jer Tuga nikada ne zaboravlja lica galantnih mušterija...
I nikad te više neće zaobići..."

[Andjela · Rating 4 out of 5]

“Bilo je jasno da ću je izgubiti ako je pronadjem”
“Laž je teška droga, sa te igle se još niko nije skinuo”
“Kako dosad nisi naučila da sam ja momak kog svako može lagati, ali ga niko ne može slagati”
“Spuštajući uporni pogled kojim je tražila nekog u onoj masovki…Ne mene, svakako… I zašto bi? Kad mi nismo bili ljubavnici… Nikad… Samo smo se ponekad, u noćima punog meseca, malo tražili po dugim talasnim dužinama Čežnje… I to je sve…”
“…da će me uništiti udubljivanje u romane kojima nedostaju poslednje stranice”
“Tužan li je valcer kom topovi udaraju takt”
“I, što je najgore...
Nikad joj nisam rekao ni da sam usput prešao na desetine bezimenih rečica koje sam nazvao po njoj...”
“Planetom tumaraju Zagubljeni, pogrešno iznikli, očajno tragajući za onima koji bi im tako lako mogli biti dragi i bliski, i zaista više ne znam šta je gore?
Promašiti tog Nekog Svog za hiljadu godina i hiljadu kilometara, ili za par decenija i tričavih stotinak kilometara... Prokletstvo... Ili za dva sprata? Dvadeset i koju stepenicu... I za nekoliko crno belih kocaka na podu bolničkog hodnika?”
“A more ume nemilosrdno da se primiri...
Katkad me, eto, oseka danima i danima ostavi nasukanog i samog...
Ali delići Onog Talasa zapali su u svaku božiju pukotinu Ove Stare Stene... I, ma šta da se desi...
U meni će zauvek ostati ona so...”
“Pa se ponekad osećam kao imela u zelenim krošnjama njene mladosti. Kao nepotrebni prigušivač na revolveru svih tih raspucanih emocija. Njen smeh je glasniji, njen bes strasniji, u svakom našem ehu Ona odzvanja kad ja uveliko utihnem, mesečina se veselo sanka po svili njene kože dok tu, odmah pored, tama u kalupima mojih bora izliva strune za svoju melanholičnu lutnju. Da li sam time što je toliko volim stekao pravo da je sad povlačim za ruku kad zastane pred izlozima koje sam ja već odgledao, i da joj sebično prepričavam sva ona uzbudljiva poglavlja koja čezne da pročita? Da li sam time što sam zapalio tu buktinju stekao pravo da sad njen uzdrhtali plamen umaram u promajnim pećinama svoje rezigniranosti, i da li se ona uopšte rasplamsala zato što sam je ja zapalio, ili bukti naprosto zato što je Buktinja, sam đavo će ga znati?”

[Mirko · Rating 3 out of 5]

Najveci deo knjige je razradjena pesma "Ne volem", u kojoj je narator predstavnik svega dobrog, prepredenog, luzerskog i izgazenog, ali ipak onog pravog. Svi ostali su dodjosi, oni sa periferije, koji trebaju da mu njegovu lepu varos vrate. Sve bivse jos uvek uzdisu za njim, kad ne kuvaju podvarak u Veterniku ili jos gore - Futogu, ali to su i zasluzile kad su propilustile taj nebruseni vojvodjansko-ravnicarski dijamant koji slabo divani madjarski ali se ponosi svakom recju koju zna.

Cela prica varira izmedju nadrndanog i preterano sladunjavog. Djole je dao oduska i po politici, i po nacionalizmu, i po vojsci...svi su mu krivi - samo su ti magicni Njegovi, pravi i zanemareni. Ali to pleme je tako precizno definisano da se retko koji citatelj moze naci u njemu, pa ujedno i retko ko moze uzivati u knjizi osim ako ne zazmuri i ne cita sve dovitljive uvrede koje su lepe i kitnjaste - ali i dalje uvrede.

[Mira Pantic · Rating 2 out of 5]

Ovo je baš bilo gubljenje vremena. Knjiga je jako loše napisana, bukvalno je ni o čemu. Gomila nabacanih informacija i metafora bez ikakve niti. Likovi su prazni i nebitni. Zaista ne vidim čemu ovoliki rejting. Teška je za čitanje jer predstavlja zbrku misli i nema priču koja bi čitaocu držala pažnju.

[Nino Kovačić · Rating 3 out of 5]

Balaševićevo pisanje je u najmanju ruku genijalno, samo čovjek nikako da pogodi zanimljivu temu. Ili barem temu u kojoj glavni lik nije bolji od svih drugih, a opet neshvaćen od društva što ga čini ciničnim i sarkastičnim u svakoj mogućoj situaciji.

Takvo prepričavanje je zanimljivo ravno prvih 10 stranica, a onda bogami dosadi.

[Nina · Rating 4 out of 5]

The book reveals a portrait of a romantic womanizer, wrapped in his signature lyrical style. The long, meandering sentences often echo Proust - by the time you reach the end of a sentence or chapter, you’ve almost forgotten how it began. "Sadness is like an old lady in a café selling roses - once it catches your eye, it lingers with you the whole evening..."

[Šejla Bešović · Rating 4 out of 5]

"Prestar sam da izdam sebe još jednom..." Voljeni Balaš

[Nešo Shonery · Rating 5 out of 5]

Uvek uživam u svakoj Balaševićevoj knjizi...

[Kristi · Rating 2 out of 5]

Ne može se graditi roman na tu i tamo zgodno sročenoj misli i metafori.

[Slobodan Vukman · Rating 5 out of 5]

Knjiga, dvoumio sam se dugo vremena da je pročitam... Ali morao sam... I nisam pogrešio.

[Marija Filipovic · Rating 5 out of 5]

Jako dobra knjiga o zivotu i ljubavi!

[Doris · Rating 3 out of 5]

Često radnja ne slijedi neki redoslijed, nego se skače sa temu na temu. Shvatimo to umjetničkom slobodom. Kraj nema smisla, s obzirom na kontekst ostatka knjige.