El cerco de la iglesia de la Santa Salvación

by Goran Petrović

El cerco de la iglesia de la Santa Salvación es la novela que catapultó a su autor, Goran Petrović, a la palestra de las letras serbias. Este verdadero rascacielos narrativo se construye sobre tres ejes: el asedio al monasterio de Žiča, sede de la autoridad espiritual serbia; la toma de Constantinopla por los cruzados, en contubernio con el dux veneciano Enrico Dandolo; y la vida de Bogdan, un joven concebido en un sueno del siglo XIII pero nacido en pleno siglo XX. Lo que los une es, sin embargo, la búsqueda y el encuentro de una pluma de ángel con propiedades mágicas, en la que parece haber quedado cifrada la historia del antiguo reino de Raška.

Magia es precisamente lo que abunda en esta novela, en las historias que relata: un monasterio que se eleva a los cielos a partir de la oración y desde ahí ofrece resistencia, con similares medios milagrosos, a sus invasores; ventanas cuyas vistas entretejen presente, pasado y futuro; frescos cuyos personajes y escenas cobran vida en cualquier instante; sueños milenarios a través de los cuales se puede transitar en diversas dimensiones temporales y establecer relaciones con personas de otros siglos, en otros espacios; pájaros, y más pájaros, que amablemente ceden sus plumas para escribir todo tipo de historias; abejas que resguardan las palabras; monjes que viven en la quietud de las nubes; ejércitos que atacan con seres y medios sobrenaturales; cruentos y ambiciosos guerreros, capaces de destruir toda belleza bajo el amparo de la ambición y las fuerzas del mal; ladrones y comerciantes de tiempo, de historias, de sueños, de vida...

A partir de situaciones y personajes aparentemente inconcebibles, Petrović arroja una conmovedora y a la vez aterradora imagen de aquello que se perdió en el camino, a causa de la traición del hombre a sí mismo: la fe, los suenos, la esperanza, los principios, la magia. Pérdida que el autor logra resarcir con su propia escritura, mediante el uso del lenguaje en su máxima expresión. Pareciera que, al igual que las abejas del monasterio, fuese un tesorero de las palabras, y que, como a Bogdan, las aves le hubieran regalado las plumas adecuadas para plasmar sus maravillosas historias, y poder configurar con ellas un código incapaz de ser descifrado por el mal. Como lo hicieran los antiguos serbios ante el asalto búlgaro y cumano, con su literatura, Petrović nos conduce a las alturas para defendernos del asedio de la cotidianidad y todos sus sinsabores, para recordarnos que, todavía, otros mundos son posibles.

Genres: Serbian Literature, Magical Realism, Fiction

400 pages, Paperback

First published January 1, 1997

About the author

One of the most significant and most widely read contemporary Serbian writers. He studied Yugoslav and Serbian literature at the Faculty of Philology of Belgrade University.

He worked as a librarian at the Žiča city library, not too far away from the Žiča Monastery.

Awards:

the Borislav Pekić Fund Scholarship;
the "Prosveta Award";
the "Meša Selimović Award";
the "Charter of Rača",
the "Golden Bestseller", "Vital Award";
the "National Library of Serbia"Award; the "Most widely read Book Award" (NIN, 2001);
the "October Award of the City of Kraljevo;
the "Borislav Stanković Award".

Petrović's books have been reprinted several times. His novels have already been translated into Russian, French, Italian, Polish and Spanish.

Goran Petrović jedan je od najznačajnijih (i najčitanijih) srpskih pisaca mlađe generacije srpskih savremenih prozaista.
Rođen je u Kraljevu 1961. godine. Studirao je jugoslovensku i srpsku književnost na Filološkom fakultetu Beogradskog uni...veziteta. Radio je dugo kao bibliotekar u ogranku gradske biblioteke u Žiči, pedesetak metara od manastira Žiča, a danas je na mestu glavnog urednika časopisa „Povelja“ gradske biblioteke u Kraljevu.
Objavio je: knjigu kratke proze Saveti za lakši život (1989), roman Atlas opisan nebom (1993), zbirku pripovedaka Ostrvo i okolne priče (1996), roman Opsada crkve Svetog Spasa (1997), roman Sitničarnica „Kod srećne ruke“ (2000), zbirku pripovedaka Bližnji (2002), zbirku izabrane kratke proze Sve što znam o vremenu (2003) i dramu Skela (2004), zbirku pripovedaka „Razlike“ (2006) i kino-novelu "Ispod tavanice koja se ljuspa" (2010). Knjige su mu štampane u preko četrdeset izdanja.
Petrovićevi romani su objavljivani u prevodu na ruski, francuski, italijanski, španski jezik, poljski i bugarski.
Prema romanu Opsada crkve Svetog Spasa, a u dramatizaciji i režiji Kokana Mladenovića, u Narodnom pozorištu u Somboru postavljena je istoimena predstava.
Goran Petrović je dobitnik književne stipendije Fonda Borislava Pekića, „Prosvetine“ nagrade, nagrade „Meša Selimović“, „Račanske povelje“, „Zlatnog bestselera“, „Vitalove“ nagrade, nagrade Narodne biblioteka Srbije za najčitaniju knjigu, NIN-ove nagrade za 2001. godinu, Oktobarske nagrade grada Kraljeva i nagrade „Borisav Stanković“.

Reviews

[Tatjana Sarajlić · Rating 5 out of 5]

Kako da počnem? Stvarno sam je dugo čitala, jer mi je to bilo optimalno rješenje. Imam osjećaj da sam paralelno pročitala još deset knjiga. Trebalo mi je vremena da sve to upijem, da obratim pažnju na sve te detalje kojima je kitio rečenice.
Dopala mi se jako. Vidi se da zna šta da radi sa riječima, i da je bibliotekar. Osjeća se iz svake stranice koliko se duše utkao u redove.
Prava mala majstorija.
"Ima ostrva koje more proguta kad mu se prohte, bez obzira na njihovu vajnu veličinu. No, ima i malih hridi koje zauvek odolevaju."
"Pravo je čudo šta i koliko može da stane u čoveka, od čega se sve ljudsko biće iznutra svija."
"Valjda u čoveku ima neka određena snaga koja, kad se jednom slomi, svemu i svakome dopušta da ga tovari i tovari do potpunog skončanja."
"Kada reč pukne, ona vazduhom fijukne kao prekinuta čelična sajla, pogođeni i ne zna šta ga je ošinulo, samo mu se na čelu, obrazu ili srcu pojavi modrokrvava danga."

[Weltschmerz · Rating 2 out of 5]

Obično ne volim knjige u kojima ima previše razmahivanja pisca svojim spisateljskim darom. Mislim da je ,,Opsada Crkve Sv. Spasa" mogao da bude sjajan roman da se autor nije rasplinuo i rešio da svojoj bujnoj mašti da oduška; ovako je to roman koji ima sjajne delove. Sve što je bilo zanimljivo u romanu do kraja se pretvorilo u niz predvidivosti koji čitanje pretvara u iščekivanje konačnog kraja. Ne mogu da kažem da mi se knjiga nije dopala, jer me je zapravo razočarala svojim razvojem; očekivala sam više. Svakako se divim neverovatnom Petrovićevom jezičkom daru, ma koliko ne bila ljubitelj kitnjastosti. Mnogi delovi priče, to jest način na koji su ispričani, su mi se jako svideli. Ipak, jednodimenzionalnost likova, prenaglašena sentimentalnost i previše nečeg (meni odbojnog) pavićevskog, ne dozvoljavaju mi da ovu knjigu naročito cenim, iako je smatram jako privlačnom prosečnom čitaocu.

[Marko Radosavljevic]

Ova knjiga se ne čita usput,kao lagano štivo.Ne čita se brzinski,sa dedlajnom.A ja sam je baš tako i pročitao, kao tabake pqapira,broj, crticu, komad.Ima beskonačne lepote izmedju ovih redova, nisam zapamtio ni promil.Imam samo osećaj VELIKE priče, majstorski ispričane.NE mogu da ocenim....možda nekad, kad budem imao vremena da je čitam 40 dana,lagano,natenane,rečenicu po rečenicu.

[Petar · Rating 5 out of 5]

I među živim domaćim autorima postoje oni, dostojni preuzimanja štafete od doajena srpske književnosti. Služeći se napuštenim jezikom i arhaičnim izrazima, Petrović umešno koristi svoj pripovedački dar i poznavanje srpske istorije i manastirskog života, tvoreći čarobno delo koje se po kvalitetu može porediti sa Pavićevim Hazarskim rečnikom.

5/5

[Jadranka Milenković · Rating 5 out of 5]

Goran Petrović, „Opsada crkve Svetog Spasa“


Moglo bi se desiti da poželimo da nam se u rukama nađe knjiga domaćeg pisca koja će sadržati delove naše stvarnosti (davno prošle, sadašnje i buduće) i udaljena mesta, dok će stilski takođe povezivati ono davnoprošlo (do usmene književnosti) sa klasičnom svetskom književnošću. Kakva bi to knjiga bila kad bismo u njoj čitali legende i mitološke sadržaje (vezane uglavnom za naš prostor), istoriju (koju ne znamo i u tome leži velika zamka naše ranjivosti), bajke (ne one iz Diznijevih crtaća nego one koje su pričale naše starice), običaje i rituale, Sveto pismo i apokrife, manastirski život (sa pratećim rečnikom koji nam je čudan i egzotičan), prirodu sa nazivima ptica i biljaka pored kojih prolazimo i o kojima tako malo znamo? Kad bi se tome pridodala erudicija i veliko znanje neophodno da se takva zamisao izvede, kad bi se tu našli motivi koji nas povremeno asociraju na dela kao što su „Majstor i Margarita“, „Sto godina samoće“, „Hazarski rečnik“, „Gospodar prstenova“ (da, priznajem, to su vrlo različite knjige, a asocijacije koje me vode ka njima nisu direktne već suptilne) – dobili bismo zanimljivu, vrednu i izuzetno značajnu knjigu za srpsku kulturu, knjigu „Opsada crkve Svetog Spasa“, koja se ne zadržava na dalekoj prošlosti nego preskače iz jednog u drugo razdoblje i dovodi nas i do naših dana. Zapanjuje činjenica da se radi o domaćem savremenom piscu, piscu koji je prisutan (a opet toliko nenametljiv u kulturnom prostoru). Naročito je neshvatljivo to što se o njemu i njegovim knjigama tako malo govori (još jedna potvrda činjenice da je u ovo vreme „lažnih prozora“ reklama bitnija od sadržaja). Tako poznajemo knjige (ili bar slušamo o njima) koje pokušavaju da ujedine istoriju, mitologiju i predanje, ali koje – zbog nedovoljne erudicije, mašte i poetskog potencijala autora – ostaju na površini i ne dovode do katarze, nikoga ništa neće naučiti, neće sačuvati lepe i potentne reči našeg jezika od zaborava... Jedino što mogu je da zabave čitaoca koji u književnosti traži zabavu. (Zabave, naravno, mora biti i u najozbiljnijoj knjizi, ali ta zabava ne sme biti plitka.) „Opsada crkve Svetog Spasa“ pisana je bajkovito, ali obiluje i istorijom, poezijom, otkriva nam kao svoju pozadinu veliko istraživanje i sposobnost autora da nam drvo (moglo bi se zamisliti jedno „porodično stablo“ našeg naroda) prikaže od korenja do najnovijih zelenih prolećnih listića. Želimo da verujemo da to drvo još uvek može da rađa nove izdanke.

U radnju uplovljavamo na Uskrs, negde pred kraj XIII veka, u trenutku kad se u Žiči održava liturgija. U narednim poglavljima saznajemo ko je izgradio Žiču, i zašto su neki prozori doneti iz Nikeje. Ti specijalni prozori (doneo ih je Sveti Sava, onda kad se vraćao s puta okićen brojnim darovima i novoizdejstvovanom samostalnošću srpske crkve) – pokazuju: jedan prošlost, jedan budućnost, jedan sadašnjost na daljinu, i poslednji – sadašnjost na blizinu, sada i ovde. Baš tako je koncipirana i knjiga, u njoj se sa novim poglavljima stalno otvara neki novi vidik. Prozori koje je Sava ugradio u svoju keliju otvaraju se određenim redom i iguman Grigorije kroz njih posmatra ono što se može videti. Tako i ugleda napadače: Bugare i Kumane, koji su krenuli da opsednu manastir. Vreme je vladavine kralja Milutina.
Koji je razlog što knez vidinski Šišman napada baš Žiču? Možemo misliti da mu i ne treba neki poseban razlog – napadači često napadaju samo radi osvajanja, gazeći sve pred sobom, pokoravajući miroljubivo domaće stanovništvo, pljačkajući, šireći teritorije svojih država. Ipak, kasnije saznajemo da knez Šišman ima i jedan konkretan razlog – on traži pero koje u svojoj bradi čuva iguman Grigorije, jer je i tu dragocenost Sveti Sava doneo u manastir. To je pero anđela. Postojao je neki ogrtač od perja koji je mogao doneti sveznanje i besmrtnost onome ko ga ima – ali nijedan vladar ne uspeva da ga sastavi nakon opsade Carigrada koju su izvršili krstaši, podstaknuti mletačkim duždom Enrikom Dandolom, starim i slepim, zlim i pohlepnim, koji pokušava da se domogne tog plašta. Naravno, nije prvi put da se uništavaju gradovi i carstva zbog pohlepe vladara, da udari brat na brata, ili hrišćanin na hrišćanina, a ne samo stranac na stranca ili pripadnika druge vere. Mnogo stranica u knjizi posvećeno je tom krstaškom pohodu i padu Konstantinopolja pod najezdom „vitezova“ krstaša početkom XIII veka. Zlima naravno uspeva da osvoje ono što su zamislili: Dandolu Konstantinopolj, a Šišmanu Žiču, ali to i nije išlo tako lako kako su se osvajači nadali. Žiča se, naime, vaznela iznad zemlje, dovoljno visoko da je ne mogu dohvatiti neprijateljske strele. Tako vaznesena odolevala je četrdeset dana. Samo, zlo je lukavo i okuplja oko sebe gomilu gramzivih pomagača. Jedan od takvih likova (nalik na Volanda iz knjige „Majstor i Margarita“ – prerušen u trgovca „olovom, rujevinom i perinama, a najviše vremenom“ – nalazi se unutar samog manastira koji pokušava da se brani. On nanosi značajnu štetu ionako neratnički odgojenim manastirskim stanovnicima i ljudima zatečenim na liturgiji. Drugi zlikovci nalaze se u službi Šišmana – jedan od njih napraviće mehaničku pticu koja će uništiti stabljiku kojom se manastir drži... Mehaničke ptice u jednom drugom veku svojim će bombama ubiti još jednog značajnog lika u knjizi – Bogdana – poznavaoca i ljubitelja ptica.
Ptice su izuzetno važne u knjizi, one mogu da donesu i dobro i zlo. Svaki čovek gaji (ne znajući) svoje ptice, svoju gugutku i gavrana, svoje kukavice ili kljukane guske, i one potom odlučuju o njegovoj duši. (Takva bajkovita „teologija“ više podseća na narodne priče nego na hrišćanske spise, iako je nesumnjivo da autor poznaje i pravoslavnu veru i manastirski život.) U knjizi su jednako važni i snovi – njima se može putovati, može se neko zavoleti u snovima, može se i zatrudneti, nositi dete u trbuhu triput duže nego što bi na javi, a može se proputovati i kroz vekove pa roditi dete u nekom drugom vreme-prostoru. („Sa jalovom javom život je i moguć, ali od praznih snova postojanje je svo šturo.“)
To je samo deo radnje, ona obuhvata i mletačke princeze i vizantijske carice, zografe, mramornike, dijake, prezvitere, đakone, strelce, oklopnike, konjanike, stegonoše, oružare, mehanike, doušnike, savetnike, vodonoše, kuvare, potkivače, vidare i zlovidare, spletkare i tumače, naložnice, evnuhe, paževe i pisare...ali isto tako u savremenom svetu profesore i asistente, kao i običan svet izložen opasnoj pošasti lažnih prozora... Ono što je meni najznačajnije (iako sve ostalo nije manje važno) su reči koje pronalazim na stranicama ove knjige. Nije tajna da i sama pokušavam da vratim u savremenu stvarnost veliki broj starih reči koje sve više nestaju iz našeg jezika. Teško ih je vratiti jer one nemaju više nikakvu primenu ili im je pronađena zamena koja se odomaćila. Neki teoretičari govore i o zombi-pojmovima. Govoriti o „kreposti“ ili „gordosti“ se može, mada će malo ko zapodenuti razgovor o tome, i daće tim izrazima verovatno drugo značenje nego što su imali u vreme kad su najčešće korišćeni. Tako je i sa mnogim drugim rečima našeg divnog, prebogatog jezika. Goran Petrović ne krije da žali za tim jezikom, iako to nigde eksplicitno ne izgovara. Ipak, jedan od manastirskih otaca u trenucima opsade poziva svoje pčele da posakrivaju i zaštite srpske reči – tako će, i ako manastir padne (a svima je jasno da će pasti) – reči ostati sačuvane, da budu onaj temelj na kome se očuvava to čudno narodno drvo. On je pronašao (za razliku od mene) odgovarajuću formu da upotrebi mnogo od tih reči a da one ne iskaču iz konteksta. Knjigu sam uzela iz biblioteke, ali sad znam da ću je kupiti i povremeno ponovo čitati zbog tih reči, zbog bajkovitih i poetskih formulacija koje danima prepisujem u sveske i na taj način hranim i svoju večitu glad za poezijom koja ne presušuje dok čitam prozu. Zadivljuje činjenica da se druge knjige istog autore ne bave ovim istorijskim periodom i da se ne ponavlja iz knjige u knjigu. Koliko je teško pišući o nekom periodu upotrebiti bar deo izraza koji odišu starinom zna svaki pisac koji je to pokušao – čak se ni veliki Umberto Eko nije usudio da u „Imenu ruže“ koristi arhaični jezik, nego je na druge načine dočarao atmosferu starine.

Još jednom – Goran Petrović je uspeo svojom knjigom da poveže nekoliko stvari koje volim u književnosti: poetičnost, bajkovitost/fantastiku, obilje lepih/arhaičnih/neobičnih reči koje su i same za sebe biseri, a pogotovo unutar teksta koji obogaćuju, zatim mitološko i istorijsko tkivo koje budi radoznalost i želju za istraživanjem prošlosti, i nenametljivo poentiranje koje naš današnji svet prikazuje kroz jedan od prozora još uvek neiskrivljenih. Iako prepune fantazije, knjige su još uvek prozori sa boljim vidicima, i gledaju ne sve četiri strane kao i prozori u Savinoj keliji manastira Žiča.
Preporuka za čitanje.

[Jadranka · Rating 5 out of 5]

Malo je reci divna knjiga. Na pocetku mi je problem bio “vremensko” prebacivanje. Ali kada uhvatis zalet prosto uzivas u recenicama.

[Давор Хладни · Rating 5 out of 5]

O ovoj knjizi nema šta puno da se kaže nego da je ovde riječ o jednom velikom djelu. Knjiga koliko istorijska toliko je i bajkovita a obiluje i fantastikom. U njoj pretežno prevladavaju stare riječi koje sve više nestaju iz našeg jezika. Moje neko mišljenje je da su te stare riječi važne za našu kulturu i zato je ova knjiga značajna za čitanje. Možda će vam se pojedini dijelovi knjige činiti nerazumljivi i zbunjujući, pa možda budete željeli da odustanete od čitanja ali nemojte jer na kraju knjige sve će vam biti puno jasnije. Ono što mislim da je bitno jeste da knjigu čitate polako, možda neke dijelove i po više puta, tako će vam dosta stvari biti razumljivije. Barem je meni to pomoglo da bolje shvatim neke djelove ove knjige. Sve preporuke za čitanje.

[Jelena · Rating 5 out of 5]

Nekome ko se sa magičnim realizmom upoznao preko južnoameričke književnosti ovo je bilo takvo navlačenje tokom čitavog čitanja. Ma da li mi se sviđa? Ma ne mogu ja ovo, nije ovo Ljosa. Ali nije loše. I tako čitav roman.

I onda je došao kraj romana. I onda je došla spoznaja da u moru naše književnosti koja se uvijek vrti oko nekih ratova, potlačenosti i ludila, došao roman koji je, taj meni drag žanr, iznio ne obrukavši se.
Prvo, da. Na početku mi se nije sviđalo jer a) imala sam osjećaj da je loš plagijat Ljose b) većinski je pisan srednjovjekovnim stilom, a DOmentijan, pletenija sloves i ja nismo bili baš naročiti ortaci tokom prve godine studija.
Drugo, kada sam prešla tih stotinjak stranica i zapravo shvatila da ja čitam nešto što je moj maternji jezik tako divno dočarao. Taj srednjovjekovni ambijent i kada sam se zainteresovala za kompoziciju i postupke stvaranja bilo je: ma ovo ni Ljosa ne bi mogao ovako.

Opsada Crkve Sv. Spasa je roman o vjeri (i ne samo onoj religioznoj). Njegova konstrukcija od početka ukazuje na to opadanje vjere- knjiga je podijeljena na dijelove prema rangovima anđela. Počinje Serafimima a završava Anđelima. Završava raspadom u svakom smislu te riječi.
Petrović se osjeća kao riba u vodi kada je u pitanju igranje sa vremenom jer ja nisam osjetila kada smo se iz jednog prebacili u drugo. A knjiga je protkana sa tri vremenske linije: opsada manastira Žiče, Četvrti krstaški pohod u kojem je Konstantinopolj napadnut i rat u BiH 90ih. I jedina stvar koja je zajednička svim vremenskim tokovima jeste Nečastivi. Jer kako se smijenjuju rangovi anđela tako je on sve više prisutan u svim vremenskim tokovima.
Kada sam rekla da nije samo o religoznoj vjeri mislila sam i na tu stranu vjere u sebe, vjere u druge. Jer jedan od junaka je rođen u snu. ROdila ga carica Vizantije i poslala u period 20. vijeka kroz snove. On odrasta jedno vrijeme u snovima i onda izlazi na javu. Tamo ga rijetko ko razumije i smiju se njegovom iskrenom gledanju na svijet.

Od početka pa do kraja Petrović maestralno plete svoje djelo. A ono je što bi rekao B. Popović 'i lijepo, i jasno, i ima emociju'. A Opsada je zamršena i komplikovana na prvi pogled a u stvari je djetinje jednostavna.

Petrović je izuzetno talentovan pisac. U dobu kada nema više tako zvučnih imena u našoj književnosti Petrović je sebi stvorio status. Koji opravdava svakim svojim djelom (a ovo ću reći na osnovu onoga što mi je vrlo draga osoba rekla o ostalim njegovim romanima).

[Issie · Rating 5 out of 5]

Los libros de batallas épicas no suelen ser mis favoritos pero este es una joya del surrealismo.

Las historias se entretejen a través de la vista en 4 ventanas que se encuentran en la torre de la iglesia de la santa salvación. La primera revela el pasado, la segunda revela el presente, la tercera revela el futuro y la cuarta revela el presente distante.

A través de las ventanas podemos ver 3 historias principales que se entretejen a través del mundo de los sueños: vida de Bogdán, cerco de la iglesia y conquista de Bizancio.

Más allá de lo narrativo, es un libro que resulta filósofico en sus reflexiones sobre el tiempo, la vida, los sueños, las habilidades, la magia y la esperanza.

[Prerazmišljavanje - Katarina Kostić · Rating 4 out of 5]

Juvelir na autopilotu. Izrazito naložen na svoje umeće pletenja. Srećom, to umeće jeste veliko.

[Fedor Marjanović · Rating 5 out of 5]

Treće čitanje Petrovićevog romana, istovremeno i trijumfalno. Pisati o Žiči znači ponovo je graditi. "Opsada" je zato možda najmanje knjiga. Ona je spomenik. Monumentalnost njene priče, vremenskog zahvata i vremenskih dimenzija koje pisac obuhvata, sadržaja, nesvakidašnje piščeve mašte i erudicije, ostavljaju bez daha poput same purpurne boje prestonog manastira.
Uprkos bujici oduševljenja, poučen samim Petrovićevim primjerom, ostavljam sve ono najvažnije riječi za neke druge prilike, jer pretjerano hvalopisanije crpi snagu iz izvora taštine, te završavam sa suptilnim nagovještajem jednom Goodreads prijatelju da je ova knjiga dušu dala za ekokritička istraživanja. ;)

[Margarita Nikolajevna · Rating 4 out of 5]

4,5/5

[Faustian Talos · Rating 5 out of 5]

Skeptičan sam prema delima čija se radnja bavi izmenjenom pričom srednjovekovne prošlosti aka medieval fantasy. Domaće pisce slabo čitam (tačnije nikad). Pravo je čudo da sam ovu knjigu uopšte pročitao. Ali je rođendanski poklon i red je. I drago mi je da je tako. Napravio bih ogromnu grešku da sam je preskočio.
Petrović svojim bogatim rečnikom prepunim zaboravljenih reči povlači paralelu na dešavanje malo poznati među današnjim ,,patriotskim" svetom, tragično paljenje manastira Žiča od strane Bugara. Kroz ovu postavku provlači Erika Dandola, Vizantiju, Tatare, Krstaše i svet današnjice. Ne smem ništa od radnje da otkrivam jer lepota da je otkrijete sami. Samo ću vam otkriti jedno - manastir poleti u nebo sa sve monasima u njemu da bi se zaštitio. A onda monasi ulaze u obližnji oblak tražeći vodu. Toliko. Stvarno bi bilo ružno da otkrijem više a detalja ih je previše.
Od ovog romana očekujte prelepe prizore, zaboravljene zanate, isprepletane snove i maštanja, najvažnija imena srednjovekovne Evrope i unikatni pogled na prošlost, sadašnjost i budućnost. 10/10!

[verbava · Rating 3 out of 5]

у петровича є два улюблені прийоми: буквалізація метафор і списки. буквалізовані метафори у списках і списки там, де самої буквалізації метафор замало. не те щоб вони не працювали. о, вони чудово працюють, ці два прийоми, що петрович, як філолог, добре знає.
але в них є побічний ефект, який дуже вже виразно проглядає в "осаді церкви святого спаса": прочитавши один епізод, знаєш усі наперед. і десь від середини книжки починає хотітися, щоб автор нарешті покинув свої орнаменти і просто дорозповідав історію, попідбиравши всі нитки, які встиг навплітати в неї. дорозповідати в нього виходить, фінал красивий і потужний (хоча до нього ще треба добратися крізь оздоби списків та буквалізованих метафор). натомість окремі нитки розповіді так і лишаються стирчати – а може, то теж такий спеціальний декор.

[Milica Cvetković - Cvećka · Rating 5 out of 5]

Oduševljena sam. Pošteno je zaslužila svoje mesto među pedeset najlepših dela moderne svetske i srpske književnosti, štampanih povodom veka postojanja Politike. Pisac nas od samog početka vodi stazama snova i vremena, upoznaje nas sa različitim pogledima na ono što smatramo javom, objašnjava kako se ti pogledi krive i udaljavaju od željenih okvira kao posledica unutrašnjih promena kojima smo toliko podložni i koliko te promene rukovode našim delima i životom uopšte, koliko nam mute ili bistre vidike. Knjiga poziva na duboku psihološku analizu i podstiče nas da, kroz ličnu izgradnju, gradimo sebi bolje vidike i sigurnije koračamo željenim stazama života. Potpuno me je osvojila. Postoji dosta crkvenih i starih reči i izraza koje su mi bile nepoznate, ali, iako pomalo otežavaju čitanje, doprinose ukupnom utisku.

[Dušan Mandić · Rating 1 out of 5]

Konglomerat sranja.

[César Carranza · Rating 5 out of 5]

Al principio un poco pesado, pero ya que uno le agarra la onda se pone muy interesante! El asedio con armas muy mágicas y raras, y la defensa que requiere mínimamente lo mismo)) recomiendo

[tea, boginja opste prakse · Rating 3 out of 5]

neka neko javi gospodinu petroviću da nije jedini koji je pročitao ime ruže, predeo slikan čajem i akseanosilas

[Natasha Matsiusheuskaya · Rating 2 out of 5]

bože dragi, za mene to nije ispao dobar roman, nego čisto mučenje (čini mi se da sam to čitala večnost). nije da je knjiga baš loša, već nisam mogla da sve te male komadiće obojenog stakla sastavim u celovitu priču. istina je, neki odlomci su lepi i maštovito napisani, neke metafore pogode tačno u cilj, ali trebalo mi je mnogo strpljenja za ovaj roman bez ijednog bar malo razvijenog junaka (osim verovatno same Žiče), a kamoli junakinje. videla sam da je zamisao velika epska priča, međutim nisam mogla da sama sebi odgovorim po završetku ni o čemu je knjiga ni u čemu je ideja. valjda je dobar roman samo da se utopi u jeziku kad ne tražiš od knjige nešto više.

[Nickolai · Rating 2 out of 5]

Не складывается у меня, к сожалению, любовь с сербским искусством. Ни фильмы Эмира Кустурицы, ни книги Милорада Павича и Горана Петровича не произвели на меня сколько-нибудь приятного впечатления. Всё проникнуто каким-то абсурдом и бестолковостью. Увы, но мне такое творчество не доставляет удовольствия.

[Carlos B. · Rating 4 out of 5]

El libro me ha sorprendido gratamente a pesar del estilo barroco del autor, (¿sabrá que se puede no utilizar subordinadas?), tan típicamente balcánico por otro lado.

Se narran muchas pequeñas historia centradas en 3 grandes hilos conductores: Enrico Dándolo, Bogdan (en el siglo XX) y el cerco de la iglesia de la Santa Salvación. En mi opinión la primera así como gran parte de la segunda son las más interesantes de las tres.

No obstante, lo que hace único el libro no es el qué sino el cómo. Goran utiliza tanto personajes como hechos históricos añadiendo elementos fantásticos de una manera, sino completamente original, si muy interesante. En esta realidad paralela, Dios te puede escuchar (a veces hasta te hace un poco de caso), se puede vivir en sueños, vender sensaciones, intercambiar el tiempo o tener ventanas falsas y verdaderas, por mencionar algunos. Éstos no distorsionan sino que, en mi opinión, enriquecen la historia.

Además, no hay regocijo en las escenas amorosas o de combates tan propias de este género literario. Es más, diría que casi no hay. Todo un acierto.

Donde más falla el libro para mi gusto es que a veces se recrea demasiado, no todas las historias están cerradas de una manera satisfactoria y/o completa y, tiene la manía horrorosa de listas cosas que no aportan nada a la narración.

[Danijela · Rating 5 out of 5]

~ S jalovom javom život je i moguć, ali od praznih snova postojanje je šturo. ~

Ništa nije tek onako, sve je sastavak neke priče. ~

~Ime je sudbina. Istorija je sadržana od prećutkivanja imena. ~

~ Može li se dogoditi da čovek živi od rođenja do smrti pogledujući samo na prošlo i buduće? Umiremo li, nikada ne doznajući kakvo je sada, uistinu? Bogdan

~ Svakom je dana određena mera sna ili jave. Neko je upotrebi lagano, neko žurno, ali se ova količina naknadno ne može uvećavati ili umanjivati, ona je nepromenljiva. Pre ili kasnije korito vremena opusti. Obale ostanu, no između njih ništa više ne teče. Za neko doba, još žive napuštene trave, mehurići izdisaja riba, tragovi rakova i ljušture sedefnih puževa, pa i njih tok zaborava lagano odnese ka jednom dalekom moru, gde niko nije dospeo a da prethodno nije nestao. ~

[Liliflaj · Rating 5 out of 5]

Ovo je zaista predivna knjiga. Masta pisca i istorija se tako preplicu da ne znas gde se zavrsava jedna a pocinje druga. Slike koje nam pisac docarava su tako plasticne, opipljive i imate utisak da ako samo pruzite ruke dodirnucete ih. Prosto ne mozete a da ne poverujete da je manastir lebdeo u vazduhu kao 'cardak ni na nebu ni na zemlji'.
Ako do sada niste verovali u bajke, citajuci ovu knjigu vi jednostavno morate da poverujete u njih.
Srecna sam i ponosna sto je jezik kojim je napisana ova knjiga moj maternji jezik.

[Víctor Sampayo · Rating 4 out of 5]

Aunque el lenguaje y las figuras retóricas son fascinantes (algo que, luego de tres libros leídos puedo afirmar es una marca registrada de Petrović), me da la impresión de que en El cerco de la iglesia de la Santa Salvación se engolosina más de lo necesario con las anécdotas que forman su columna vertebral. No obstante, es un libro muy disfrutable, con varios tesoros metafóricos que quedarán resonando en la cabeza del lector hasta invadir tal vez la sustancia de algunos sueños.

[Zoe · Rating 4 out of 5]

Вы не никогда не бывали в Дупле, что раскинулось хаотичным почерком где-то на страницах литературной социальной сеточки, из любознательности и любви к книгам сотканной? Зародилось оно в декабре 2017 начале времен и простоит, наверно, до последней душевной искры. Не обычное это было Дупло. Четыре стены-деревяшечки, простые, как головоломки на фейсбучке, да вот только были они волшебные. Верховная белка увидела их в пьяном угаре, во сне и построила именно так, как дОлжно было. Первая стена была ватная, вторая кирпичная, а еще две из дуба и сосны. Стукнешься головой о первую - самое жуткое мракобесие спокойно примешь. С размаху положишь свое чело на вторую - в морализаторство и глубинный анализ ударишься как Николай Соболев. Дубовая стенка даст возможность не спать, а с сосновой такую шишку забьешь, то есть набьешь, что креативность фонтаном попрет. Единственное было правило: стукнуться о какую-либо стенку можно было только раз в месяц. Жили себе обитатели Дупла и не тужили, читали фикбук, смотрели мультики да строили планы по захвату мира, когда принесли им дубовые листочки недобрую весть. Суровые племена кочевые, гау-тяны, тибетаны и раисы, вознамерились Дупло уничтожить. Страшное то было войско: рыжие бородатые женщины, оборотни с острыми длиннющими клыками и шпионы, что тише воды и ниже травы, но всегда начеку и с чем-то колюще-режущим наготове. Оглянуться не успели обитательницы Дупла, как жестокое войско было уже у порога. И тогда упали они на колени в едином порыве и начали бомбить. Взвился огонь праведный и спалил ствол дерева, по которому начали взбираться варвары жестокие, а Дупло так и осталось парить в небе, низвергая языки пламени, словно фалькон илономасковский.

***

А где-то на другом отрезке двоичного временного пространства жвачный мудрец писал хронику своих снов. Пожует травки, и снятся ему события прошлого, эпизоды из вечной борьбы бравых народов долгопрогулочных с набежчиками судейскими. Сам до конца понять не мог, то ли быль видит, то ли фантазия так историю приукрашивает. А были эти сновидения ни чем иным, как бесконечным пространством флудилочным, все и вся в этом мире соединяющим. Бережно хранил свои сны мудрец, в отборные издевки и сарказмы оборачивал да складывал аккуратно, в хронологическом порядке.

***

С гневом смотрели в небеса захватчики и думали, как же прибить к земле Дупло воспарившее. Сошлись на том, чтобы сам рандом жизни подделать, запустить в осаждаемых книжки многотомные да поскучнее, чтобы пыл их угас и крепость прибилась к земле. Стучались головами обитательницы Дупла о стены и стучались, сбрасывали на атакующих рецензии колкие и пылающие, но только вскоре стало не хватать им силушек, чтобы горение поддерживать, попривыкли они к литературе специфической. И тогда ударилась одна из настоятельниц о стену сосновую да выдала идею гениальную: достать из закоулков обиталища беличьего древний артефакт, черный ящик. Открыли его жители Дупла и забомбило у них с новой силушкой, еще пуще прежнего, и взмыло дупло еще выше, чем болталось до этого.

***

Ольга любила поспать. Будучи серьезной и взрослой женщиной, лидером мнений в литературном мире, чтение серьезных произведений и написания на них полотен-рецензий с глубинным анализом в какой-то момент стало не более чем рутиной. И только во сне она могла предаться своей истинной страсти - чтению ромфанта. С каждой ночью она углублялась все дальше в дебри бумажных страниц, уже вдоль и поперек были изучены плато Звездной и долина онлайн-бестселлера. Не знала Ольга покоя, углублялась все дальше и дальше, все больше времени проводила во снах, все меньше постов делала в жжшечку. В одном из своих сновидений она наткнулась на странную поляну, полную холиваров и феерической литературности и познакомилась с ее парнокопытным хранителем. Читала Ольга и не могла остановиться. Она отдалась холиварам со всей страстью на которую была способна. Днем Ольга бодрствовала и вела обычную жизнь литературного критика, но ночами, во сне вынашивала под сердцем самые гневные и язвительные комментарии, некоторые была способна. И вот в одну из ночей она родила. Родила самый звонкий, самый искренний и горящий комментарий, который осветил собой всю сотню страниц поляны флудилочной. И сгорела без остатка. Только зоркий консервированный мудрец, проснувшись, бережно поставил новое сновидение на самую укромную полку своего архива.

***

Долго длилась осада Дупла. Остудить горение пуканов не могли не изменения правил, ни оплеушки незаслуженные. Не гасло вечное пламя возмущения. Но осада на то и осада, чтобы брать измором: наступало лето, пора жаркая, ленивая, к серьезному чтению не располагающая. И вот в один из июньских деньков сторожевые тибетаны заметили, как пошатнулось Дупло...

***

... Горан Петрович проснулся весь в поту. Нет, ну надо же, чего только не приснится! Быль это или не быль? Неужели кто-то будет так издеваться над моим произведением? Поглумится над стилизацией, в которую вложено столько труда, смешает с грязью умелое переплетение вымысла и истории, на грани магического реализма и сказки? Ни заметит ни одной глубокой мысли, ни одного меткого выражения, ни одной прекрасной аллюзии? Не проникнется атмосферой? Страшно стало Горану. И совсем немного радостно, ведь предчувствие подсказывало, что роман его не канет в лету. Сон не шел. Он сел за стол и решил еще раз вычитать "Осаду церкви Святого Спаса", чтобы довести ее до такого баланса, когда текст будет литься как высокогорная речка. За окном в предвкушении шелестел листьями дуб.

[Dragan Obrenovic · Rating 5 out of 5]

Ovu sam knjigu na poklon dobio 2003. 16 godina je čekala da me natera da je pročitam u tri dana. Goran Petrović samo ovom knjigom, baš kao pčelice Oca Pajsija u samoj knjizi, čuva svaku prelepu reč svog (našeg) jezika, bez obzira da li je to ornitološka ili crkvena reč.Lakoća s kojom on prelazi vremenske, jezičke, fantastične i stilističke barijere oduševljava.

[Gonzalo Villava · Rating 4 out of 5]

Muy bien escrito. Activa un mundo fantástico y diferente.

[Nataša · Rating 4 out of 5]

Vidim jasnije, nedovoljno čisto.

[Ivana Filipovic · Rating 5 out of 5]

Magična,bajkovita radnja u kojoj se prepliću sadašnjost i budućnost, opisana najlepšim rečima koje postoje (i ne postoje). Prava oda srpskom jeziku!

[Tanja Milenkovic · Rating 5 out of 5]

O "Opsadi crkve Svetog Spasa" se mnogo govorilo, pošto je knjiga izdata 1997. godine, ali mislim da nikada i ne treba da prestane da se govori o ovom izvarendnom delu. Značajna je sa mnogih stanovišta, iz perspektive postmodernističke poetike, istorijske metafikcije, značaja reči i upotrebe jezika, oblikovanja fantastike. Ja sam zavolela ovaj roman najviše zbog pažnje koju je ovaj autor posvetio običnom čoveku koji ne piše istoriju, već je samo trpi i živi u njoj.
Svi aspekti romana se kao slagalica uklapaju jedan od drugi, počevši od kompozicije, odnosno knjiga koje nose nazive prema redovima anđela iz "Nebeske jerarhije" Dionizija Areopagita, dana na koje su podeljene knjige, kojih ima četrdeset, i tri vremenska perioda u kojima se fabula romana odvija. Kao što sam rekla, istorijska metafikcija ima svoj udeo u delu, istorija srpske srednjovekovne države je prožeta sa vizantijskom i mletačkom u srednjovekovnom sloju, dvadesetovekovni sloj se završava NATO bombardovanjem, odnosno krštenjem deteta kao obnavljanjem života nad kojim bdi pero anđela u crkvi Svetog Spasa. Ta istorija koja je toliko važna kao pozornica na kojoj se odvija radnja je u ovom delu motivisana fantastikom koja toliko boji narativne tokove romana. Fantastika je toliko raznovrsna da knjige mogu da se pišu o svakom obliku ponaosob. Tu su fantastika snova, epska, folklorna, mitološka, demonološka fantastika koje se prema prirodi mešaju jedna sa drugom. U srednjovekovnoj fantastici se odvijaju najvažniji događaji, poput prenošenja manastira Žiča na nebo i pohoda na Konstantinopolj Enrika Dandola. Naučna fantastika u ovom romanu ima kao produkt mehaničku pticu koja je ozbiljna pretnja za spuštanje manastira na zemlju, leteće kobile i demon cikavac su oruđa kojim opsadnici pokušavaju da stanu na put neumornim monasima koji im se ne predaju.
Osim tih dominantnih vidova fantastike, čitalac će se susresti sa zmajicom u snu kralja Milutina, teklićima koji pune krčag pričom o palim vojnicima kod Magliča, majstorom Inoćentijem Kvintavalom koji ume da napravi staklo od odraza ženske lepote u vodi, koja zauvek čini žednog ženika Ane Dandolo za njom. Kroz te fantastične elemente se kao srebro proliva rasuta mesečina koja je neprocenjivo blago u srednjovekovnom sloju, i kažnjivo je zakonom ako je neko za sebe uzme.
Za one koje to zanima, postoji nekoliko ljubavnih priča, u srednjovekovnom sloju su sokolar Ljuben i lepa vizantijska kraljiva Filipa, dok u dvadesetovekovnom sloju ljubavišu Bogdan i Divna.
Mislim da "Opsada" zadovoljava ukuse najraznovrsnije publike zbog svoje sveobuhvatnosti i priče koja je univerzalna za sve ljude, priča o borbi dobra protiv zla, ljubavi protiv mržnje i pohlepe, i istrajavanju običnog čoveka koji želi da mu porodica bude dobro i ništa više.