Jump to ratings and reviews
Rate this book

Eksentrici i avanturisti raznih zemalja

Rate this book
Pitanje koje se postavlja u ovoj uzbudljivoj knjizi jeste da li ima istorijskih tajni, a samim tim i istorijskih istina? Ima jedna ogromna tajna koja još nije rasvetljena, a to je sama istorija, celokupna istorija od početka do kraja, dakle čitava prošlost i sadašnjost čovečanstva. Šta da mislimo o najvažnijim i najpoznatijim činjenicama kada se suočavamo sa bezbroj protivrečnih priča koje nalazimo čak i kod naših savremenika? Ovo je knjiga o putnicima, neobičnim ličnostima, o opsenarima i avanturistima koji su stvarali paralelnu istoriju.

295 pages, Paperback

First published January 1, 1910

2 people want to read

About the author

Téodor de Wyzewa, born as Teodor Wyżewski (12 September 1862 – 15 April 1917), was a writer, critic, and translator of Polish descent, born in Kałusik in the Russian sector of Poland near Kamieniec Podolski (Кам'янець-Подільський, Ukraine), who emigrated to France in 1869. He was a leading exponent of Polish origin of the Symbolist movement in France.

With Édouard Dujardin he created La Revue wagnérienne in 1885. In 1901, he founded the Société Mozart with Adolphe Boschot and Georges de Saint-Foix. He frequently contributed articles on European literature and music to the Revue des deux mondes and Le Temps, among many other periodicals. His translation of Jacobus de Voragine's Golden Legend into modern French made it available to a wide audience once more.

Wyzewa made his name with brilliant analyses of poems by Stéphane Mallarmé. In La Revue wagnérienne he put forward the idea of Wagnerian Art which heralded symbolism. He is also famous for his for his idea of the "work of art of the future", which, according to him, should have been a novel describing only the inner life of its author during a period no longer than a day. The idea, transferred by example of the novel Les lauriers sont coupés by Wyzewa's friend Édouard Dujardin, was fully realized by James Joyce in Ulysses. Wyzewa was critical of Dujardin's novel though.

He was married to Marguerite Terlinden, the daughter of Belgian painter Félix Terlinden and the sister-in-law of the art critic and historian Pierre Francastel. In Ninove (Belgium) there is a field chapel (Ruysbroeck kapel / Ruybroeck kapel) in remembrance of Theodor the Wyzewa's wife , Margareta Ter Linden (1873-1901) and her grand-parents Albrecht Ter Linden (1793-1851) and his wife Isabella Govaert (1801-1875).

Ratings & Reviews

What do you think?
Rate this book

Friends & Following

Create a free account to discover what your friends think of this book!

Community Reviews

5 stars
1 (50%)
4 stars
0 (0%)
3 stars
1 (50%)
2 stars
0 (0%)
1 star
0 (0%)
Displaying 1 of 1 review
Profile Image for Ruza Minić.
464 reviews10 followers
November 23, 2025
...али пре свега путем љубави, за коју је мислио да је "најхришћанскије" од свих људских осећања. "Буђење љубави у нама", писао је, "основно је дело Христово. Волети и бити вољен, то значи живети и дати живот: нема друге вере до љубави, нити другог спасења. Ми живимо кроз Исуса, који нас воли.""
ДВЕ АУТОБИОГРАФИЈЕ ПРОЛЕТЕРА
"Изгледа, уза све то, да је јадна г-ђа Фишер била изванредна жена, такве културе која је умногоме премашивала њен положај; свест њеног мужа о тој супериорности била је чак, може бити, основни разлог његове зловоље.
У школи је увек освајала прво место, а била је и добитник јединствене награде.
Ни сам пекар Фишер у суштини није био лош човек. Иако је тукао жену, ипак је гајио одређену љубав према њој.
Под било каквим изговором, отац би се љутио, наметао сину послове непримерене његовој снази,a onda ga кажњавао што их је лоше обавио.
...да је последња од свих жена на божјој земљи, онда се догађало- не увек, али врло често- да одговори мом оцу, и то све жучније што је више говорила; а када би својим речима погађала право место, е тада би отац на брзину дохватао најближи предмет који би му дошао под руку, штап, оклагију, или цепаницу, и онда би ударао по мојој мајци; и тако је његова била последња. Никоме душа није била тако сломљена као мени и сестрама који смо обично били сведоци догааја. А затим би долазило затишје; још неко време бисмо чули мајку како тихо плаче; а и када би се то завршило, завлада би код нас у кући смртна тишина; тада нико не би гласно изговорио ни реч...
Тај отац је био интелигентан човек и способан радник чију је урођену строгост још више погоршала зла судбина. Био је пре свега жртва револуције из 1848. године, и то у веома важним околностима..."
Навела сам пасусе, што би се данас рекло насиља у породици, на жалост, тога је увек било...а дечија душа и те како боли, јер су сведоци тог насиља...
Физиогномика је наука која по цртама лица, кретњама, грађи и држању тела закључује о душевним особинама људи.
Уосталом читава наша људска историја пуна је онога што се може назвати "судском грешком услед лажних доказа." Свакако, наше јадно правосуђе не вреди много: али скоро увек чини се да људи вреде јо мање.!
"На то наш енглески путник сам одлази до тог кабинета, тражи да му покажу омиљену Наполеонову фотељу и, између осталог, забавља се разгледањем књига из његове библиотеке, "које су прилично малобројне, скоро све посвећене историји, а све их је изабрао Бонапарта лично. Међу тим књигама налази се и француски превод Шекспирових комада; а цео један ред чине дела из црквене историје, која нам, ако их је њихов власник прочитао- додаје шаљиво толерантни пастор- објашњавају у извесној мери да је мислио како би требало затворити папу, као последњег представника расе опасних животиња, пошто је узрокова више од половине сукоба и ратова који се налазе у тим деловима."
"Допрат, некадашњи назив за Тарту, град у Естонији чији Универзитњт датира из 1632. године."
"Ливонија, стара балтичка провинција између Чудског и Балтичког мора. Насељена је Ливонцима, јужним огранком Финаца. За њу су се бориле Шведска, Пољска, Русија у XVII и XVIII веку. По етничкој подели, од ње 1920. године настају две републике, Летонија и Естонија."
"..и сада, Пејн га сматра (Н. Бонапарту) "најкомплетнијим шарлатаном који је икада постојао."
"И ускоро, као и велики број младих Енглеза, Редхедје дојурио у Париз, да би изблиза пратио заплете узбудљивг политичког експетимента који се ту одвијао."
"...његово задовољство помешано је с љутњом; они не могу да се помире са идејом да је уметничко благо тако отето од Европе само зато да би се скупило на једном месту; морам да додам да се на то осећање наилази код многих странаца, из разних земаља, који су имали среће да виде Лувр онакав какаве је био у време Конзулата и Царства."
Интересантно, књига ми је случајно дошла до руку, необичног формата, издавач Службени гласник, 2009. године, међутим, пуна је историјских чињеница и догађаја, мени непознатих, необичних ликова и доживљаја тих "ексцентрика и авантуриста разних земаља" из периода када се није толико путовало.
Displaying 1 of 1 review

Can't find what you're looking for?

Get help and learn more about the design.