What do you think?
Rate this book
Gehen
Auf regelmäßigen Spaziergängen berichtet Oehler, der früher mit Karrer ging, einem Dritten, warum Karrer verrückt geworden und nach Steinhof hinaufgekommen ist. Für Karrer war das Gehen Anlaß und Ausdruck seiner Denkbewegung. »Mit Karrer zu gehen, ist eine ununterbrochene Folge von Denkvorgängen gewesen«, Denkvorgänge, in den Karrer sich klarwerden wollte über die Beziehung des Denkens zu den Gegenständen, über das Verhältnis von Bewegung und Stillstand.
100 pages, Paperback
First published January 1, 1971
77 people are currently reading
1506 people want to read
About the author
Thomas Bernhard
288 books2,429 followersThomas Bernhard was an Austrian writer who ranks among the most distinguished German-speaking writers of the second half of the 20th century.
Although internationally he’s most acclaimed because of his novels, he was also a prolific playwright. His characters are often at work on a lifetime and never-ending major project while they deal with themes such as suicide, madness and obsession, and, as Bernhard did, a love-hate relationship with Austria. His prose is tumultuous but sober at the same time, philosophic by turns, with a musical cadence and plenty of black humor.
He started publishing in the year 1963 with the novel Frost. His last published work, appearing in the year 1986, was Extinction. Some of his best-known works include The Loser (about a student’s fictionalized relationship with the pianist Glenn Gould), Wittgenstein’s Nephew, and Woodcutters.
Although internationally he’s most acclaimed because of his novels, he was also a prolific playwright. His characters are often at work on a lifetime and never-ending major project while they deal with themes such as suicide, madness and obsession, and, as Bernhard did, a love-hate relationship with Austria. His prose is tumultuous but sober at the same time, philosophic by turns, with a musical cadence and plenty of black humor.
He started publishing in the year 1963 with the novel Frost. His last published work, appearing in the year 1986, was Extinction. Some of his best-known works include The Loser (about a student’s fictionalized relationship with the pianist Glenn Gould), Wittgenstein’s Nephew, and Woodcutters.
Ratings & Reviews
Friends & Following
Create a free account to discover what your friends think of this book!
Community Reviews
Displaying 1 - 30 of 174 reviews
June 18, 2018
“Camminare e pensare sono in un rapporto costante di reciproca intimità”
Non so se mi succede che più leggo Thomas Bernhard, più mi sembra delirante (il che sarebbe un segnale positivo per la mia salute mentale, dice mio marito), o se questo è effettivamente il suo libro più delirante (filosoficamente delirante) che abbia letto finora.
Un delirio lucidissimo, in ogni caso. Una riflessione - scritta nello stile più bernhardiano che si possa immaginare - su come il pensiero (il cosiddetto pensiero) spinto all’estremo conduca alla (cosiddetta) follia, e su come alla fin fine tutto risulti inconoscibile (per tagliar corto, ma Bernhard inorridirebbe per quel che ho scritto e per come l’ho scritto).
Eppure - nonostante l’inconoscibilità - non possiamo fare a meno di continuare a porci le (cosiddette) domande su ciò che osserviamo, e di continuare a (per così dire) pensare e camminare, e andare in questo sempre più in profondità, sul filo della follia e della disperazione: perché altrimenti la vita non sarebbe altro che insensatezza. Cosiddetta.
“Mentre abbiamo sempre pensato di poter fare del camminare e del pensare, anche per lungo tempo, un unico processo totale, adesso devo dire che è impossibile fare per lungo tempo del camminare e del pensare un unico processo totale. [...] Se camminiamo più intensamente, a svigorirsi è il nostro pensare, dice Oehler, se pensiamo più intensamente, lo è il nostro camminare. D’altra parte dobbiamo camminare per poter pensare, dice Oehler, così come dobbiamo pensare per poter camminare, l’una cosa deriva dall’altra, e l’una dall’altra con crescente maestria. Ma tutto sempre e solo fino alla soglia dello sfinimento. [...] Se camminiamo intensamente per lungo tempo con un pensiero intenso, dice Oehler, ben presto dobbiamo smettere di camminare o ben presto dobbiamo smettere di pensare, perché non è possibile camminare e pensare per lungo tempo con la stessa intensità. Possiamo anche dire, senz’altro, che spesso riusciamo a camminare in modo regolare e a pensare in modo regolare, ma evidentemente questa è la più difficile e la meno padroneggiabile fra le arti.”
Non so se mi succede che più leggo Thomas Bernhard, più mi sembra delirante (il che sarebbe un segnale positivo per la mia salute mentale, dice mio marito), o se questo è effettivamente il suo libro più delirante (filosoficamente delirante) che abbia letto finora.
Un delirio lucidissimo, in ogni caso. Una riflessione - scritta nello stile più bernhardiano che si possa immaginare - su come il pensiero (il cosiddetto pensiero) spinto all’estremo conduca alla (cosiddetta) follia, e su come alla fin fine tutto risulti inconoscibile (per tagliar corto, ma Bernhard inorridirebbe per quel che ho scritto e per come l’ho scritto).
Eppure - nonostante l’inconoscibilità - non possiamo fare a meno di continuare a porci le (cosiddette) domande su ciò che osserviamo, e di continuare a (per così dire) pensare e camminare, e andare in questo sempre più in profondità, sul filo della follia e della disperazione: perché altrimenti la vita non sarebbe altro che insensatezza. Cosiddetta.
“Mentre abbiamo sempre pensato di poter fare del camminare e del pensare, anche per lungo tempo, un unico processo totale, adesso devo dire che è impossibile fare per lungo tempo del camminare e del pensare un unico processo totale. [...] Se camminiamo più intensamente, a svigorirsi è il nostro pensare, dice Oehler, se pensiamo più intensamente, lo è il nostro camminare. D’altra parte dobbiamo camminare per poter pensare, dice Oehler, così come dobbiamo pensare per poter camminare, l’una cosa deriva dall’altra, e l’una dall’altra con crescente maestria. Ma tutto sempre e solo fino alla soglia dello sfinimento. [...] Se camminiamo intensamente per lungo tempo con un pensiero intenso, dice Oehler, ben presto dobbiamo smettere di camminare o ben presto dobbiamo smettere di pensare, perché non è possibile camminare e pensare per lungo tempo con la stessa intensità. Possiamo anche dire, senz’altro, che spesso riusciamo a camminare in modo regolare e a pensare in modo regolare, ma evidentemente questa è la più difficile e la meno padroneggiabile fra le arti.”
April 27, 2016
When my daughter asked me what I would like for Christmas this past year, I gave her my annual list, including one of my favorite reads of last year, A Philosophy of Walking. Of course, she likes to extemporize, riffing off the list like a jazz-shopper (I'm the same way), so she ended up getting me Thomas Berhnhard's Walking: A Novella. I had not heard of Bernhard, nor read his work, though I feel like I should have, at some point, possibly in a German literature class I had as an undergraduate. Luckily, this was in translation, since my German is nowhere near as good as it was back in college. But, German or English, this was not at all what I expected.
That's not always a bad thing. I've had some reads that were surprisingly good, ones that I didn't expect anything from and was then stunned by their eloquence, strength of story,, or beautiful characterization. But, honestly, I really was looking for a book about walking and this was . . . not it.
I might be more forgiving if the existentialism here had not slipped into outright nihilism. As it is, though, this is a hopeless book, or a book that will make you feel hopeless. Intellectually stimulating? Mmmm, yeah - if you can get past the repetitive-fugue style. And that is, believe it or not, one of the book's strengths. Bernhard uses subtle tweaks on repeated words and phrases to poke and prod at philosophical propositions to the point of distraction. It's not like, for example, Thomas Ligotti's work, where such repetition is used in a much more restrained way to add a disconcerting element of strangeness to a work. No, this is repetition more, but not entirely, for the sake of repetition. This is pedantic repetition, the sort of rote learning that is meant to drive a concept into your head. And it does that quite well. My problem with it is, after exploring the act of thinking, questioning, walking, and sanity using these techniques, one is so spent that one is almost forced to agree with the characters that there really is no point to anything, not even this book. The work itself drives you to exhaustion (which is, believe it or not, another theme explored herein). So while I see Bernhard's philosophical sophistry (the scaffolding is intentionally left exposed) and admire it, on one hand, it will take some time to recover from the book itself, sort of like the time I broke my rib and that spot in my body was sore for years thereafter. It was cool to say that I had pneumonia that caused me to cough so hard that I broke a rib (and honestly wished I was dead for a day or two), but it still hurt for a long time. And, frankly, I don't know that this work was that cool, insightful, or novel. It's just sort of there, making one ask "what's the point"?
Which might be the point.
Take that thought and this (admittedly very long) quote and see what you think. If you're not intrigued by this segment, you're not going to be intrigued by the book. If it fascinates you, the rest of the book will fascinate you so long as you can avoid the repetition-fatigue I encountered. If it seems hopeless to you, well, it is. Note also, that this is one of the less convoluted sections of the book and is given below in exactly the way it is printed in the book. There are no paragraphs, no quotation marks, just a dizzying assault of italicized words and nested conversations within conversations like some insane literary Russian doll having a conversation between its various layers.
Oh, and by now you're asking what the book is about. Well, it's about talking. And walking. And thinking. And insanity. And suicide. You know, happy stuff.
Here, just take a taste of this:
. . . it is not possible to answer a question like the question, What will Karrer miss if he does not go into Obenaus again? Because we have not asked the question Will Karrer go into Obenaus again? which could be answered simply by yes or no, in the actual case in point by answering no, and would thus cause ourselves no difficulty, but instead we are asking, What will Karrer miss if he does not go into Obenaus again? it is automatically a question that cannot be answered, says Oehler. Apart from that, we do, however, answer this question when we call the question that we asked ourselves a so-called question and the answer that we give a so-called answer. While we are again acting within the framework of the concept of the so-called and are thus thinking, it seems to us quite possible to answer the question, What will Karrer miss if he does not go into Obenaus again? But the question, What will Karrer miss if he does not go into Obenaus again? can also be applied to me. I can ask, What will I miss if I do not go into Obenaus again? or you can ask yourself, What will I miss if I do not go into Obenaus again? but at the same time it is most highly probable that one of these days I will indeed go into Obenaus again and you will probably go into Obenaus again to eat or drink something, says Oehler. I can say in my opinion Karrer will not go into Obenaus again, I can even say Kerrer will probably not go into Obenaus again, I can say with certainty or definitely that Karrer will not go into Obenaus again. But I cannot ask, What will Karrer miss by the fact that he will not go into Obenaus again? because I cannot answer the question. But let's simply make the attempt to ask ourselves, What does a person who has often been to Obenaus miss if he suddenly does not go into Obenaus any more (and indeed never again)? says Oehler. Suppose such a person simply never goes among the people who are sitting there, says Oehler. When we ask it in this way, we see that we cannot answer the question because in the meantime we have expanded it by an endless number of other questions. If, nevertheless, we do ask, says Oehler, and we start with the people who are sitting in Obenaus. We first ask, What is or who is sitting in Obenaus? so that we can then ask, Whom does someone who suddenly does not go into Obenaus again (ever again) miss? Then we at once ask ourselves, With which of the people sitting in Obenaus shall I begin? and so on. Look, says Oehler, we can ask any question we like, we cannot answer the question if we really want to answer it, to this extent there is not a single question in the whole conceptual world that can be answered.
. . . *
That's not always a bad thing. I've had some reads that were surprisingly good, ones that I didn't expect anything from and was then stunned by their eloquence, strength of story,, or beautiful characterization. But, honestly, I really was looking for a book about walking and this was . . . not it.
I might be more forgiving if the existentialism here had not slipped into outright nihilism. As it is, though, this is a hopeless book, or a book that will make you feel hopeless. Intellectually stimulating? Mmmm, yeah - if you can get past the repetitive-fugue style. And that is, believe it or not, one of the book's strengths. Bernhard uses subtle tweaks on repeated words and phrases to poke and prod at philosophical propositions to the point of distraction. It's not like, for example, Thomas Ligotti's work, where such repetition is used in a much more restrained way to add a disconcerting element of strangeness to a work. No, this is repetition more, but not entirely, for the sake of repetition. This is pedantic repetition, the sort of rote learning that is meant to drive a concept into your head. And it does that quite well. My problem with it is, after exploring the act of thinking, questioning, walking, and sanity using these techniques, one is so spent that one is almost forced to agree with the characters that there really is no point to anything, not even this book. The work itself drives you to exhaustion (which is, believe it or not, another theme explored herein). So while I see Bernhard's philosophical sophistry (the scaffolding is intentionally left exposed) and admire it, on one hand, it will take some time to recover from the book itself, sort of like the time I broke my rib and that spot in my body was sore for years thereafter. It was cool to say that I had pneumonia that caused me to cough so hard that I broke a rib (and honestly wished I was dead for a day or two), but it still hurt for a long time. And, frankly, I don't know that this work was that cool, insightful, or novel. It's just sort of there, making one ask "what's the point"?
Which might be the point.
Take that thought and this (admittedly very long) quote and see what you think. If you're not intrigued by this segment, you're not going to be intrigued by the book. If it fascinates you, the rest of the book will fascinate you so long as you can avoid the repetition-fatigue I encountered. If it seems hopeless to you, well, it is. Note also, that this is one of the less convoluted sections of the book and is given below in exactly the way it is printed in the book. There are no paragraphs, no quotation marks, just a dizzying assault of italicized words and nested conversations within conversations like some insane literary Russian doll having a conversation between its various layers.
Oh, and by now you're asking what the book is about. Well, it's about talking. And walking. And thinking. And insanity. And suicide. You know, happy stuff.
Here, just take a taste of this:
. . . it is not possible to answer a question like the question, What will Karrer miss if he does not go into Obenaus again? Because we have not asked the question Will Karrer go into Obenaus again? which could be answered simply by yes or no, in the actual case in point by answering no, and would thus cause ourselves no difficulty, but instead we are asking, What will Karrer miss if he does not go into Obenaus again? it is automatically a question that cannot be answered, says Oehler. Apart from that, we do, however, answer this question when we call the question that we asked ourselves a so-called question and the answer that we give a so-called answer. While we are again acting within the framework of the concept of the so-called and are thus thinking, it seems to us quite possible to answer the question, What will Karrer miss if he does not go into Obenaus again? But the question, What will Karrer miss if he does not go into Obenaus again? can also be applied to me. I can ask, What will I miss if I do not go into Obenaus again? or you can ask yourself, What will I miss if I do not go into Obenaus again? but at the same time it is most highly probable that one of these days I will indeed go into Obenaus again and you will probably go into Obenaus again to eat or drink something, says Oehler. I can say in my opinion Karrer will not go into Obenaus again, I can even say Kerrer will probably not go into Obenaus again, I can say with certainty or definitely that Karrer will not go into Obenaus again. But I cannot ask, What will Karrer miss by the fact that he will not go into Obenaus again? because I cannot answer the question. But let's simply make the attempt to ask ourselves, What does a person who has often been to Obenaus miss if he suddenly does not go into Obenaus any more (and indeed never again)? says Oehler. Suppose such a person simply never goes among the people who are sitting there, says Oehler. When we ask it in this way, we see that we cannot answer the question because in the meantime we have expanded it by an endless number of other questions. If, nevertheless, we do ask, says Oehler, and we start with the people who are sitting in Obenaus. We first ask, What is or who is sitting in Obenaus? so that we can then ask, Whom does someone who suddenly does not go into Obenaus again (ever again) miss? Then we at once ask ourselves, With which of the people sitting in Obenaus shall I begin? and so on. Look, says Oehler, we can ask any question we like, we cannot answer the question if we really want to answer it, to this extent there is not a single question in the whole conceptual world that can be answered.
. . . *
October 16, 2019
|یک مارکی دوسادِ تمام عیار|
توماس برنهارد،نویسندهی آوانگاردِ اتریشی در این کتاب جریان پیوستهی اندیشه به زبان را بیان میکند.آنگونه که خودش مینویسد:
پیوسته میان همهی امکانهای فکر سر و همهی امکانهای حسِ مغز و همهی امکانهای شخصیت انسان کشاکشی در جریان است.
سیلانِ پیوستهی جنون و زبان.
کتاب درخشان ولی فوقالعاده سختخوان بود.و کمی شبیه به کتاب کاسپارِ هاندکه[نویسندهی هموطن اتریشیاش] .هاندکه در مورد یکی از کتابهای برنهارد مینویسد که:
《من واقعا خسته بودم اما این کتاب آرامم نمیگذاشت...خواندم،خواندم و خواندم.》
از برنهارد بسیار کم ترجمه شده.به علت همین نثر سخت.امیدوارم در حال حاضر که نوبل به هاندکه تعلق گرفته،از ادبیات اتریش و از چنین نویسندگان عجیبِ درخشانی بیشتر ترجمه بشه.
توماس برنهارد،نویسندهی آوانگاردِ اتریشی در این کتاب جریان پیوستهی اندیشه به زبان را بیان میکند.آنگونه که خودش مینویسد:
پیوسته میان همهی امکانهای فکر سر و همهی امکانهای حسِ مغز و همهی امکانهای شخصیت انسان کشاکشی در جریان است.
سیلانِ پیوستهی جنون و زبان.
کتاب درخشان ولی فوقالعاده سختخوان بود.و کمی شبیه به کتاب کاسپارِ هاندکه[نویسندهی هموطن اتریشیاش] .هاندکه در مورد یکی از کتابهای برنهارد مینویسد که:
《من واقعا خسته بودم اما این کتاب آرامم نمیگذاشت...خواندم،خواندم و خواندم.》
از برنهارد بسیار کم ترجمه شده.به علت همین نثر سخت.امیدوارم در حال حاضر که نوبل به هاندکه تعلق گرفته،از ادبیات اتریش و از چنین نویسندگان عجیبِ درخشانی بیشتر ترجمه بشه.
January 20, 2022
Pisci se dele na različite načine. Između ostalog na one kod kojih svako novo delo obogaćuje celinu čitalačkog doživljaja, ali i na one druge, kod kojih se tapka u mestu. Kod prvih, svakim novim čitanjem raste nam ljubav prema opusu pisca, kod drugih – ravnodušnost. Rizikujući da kažem nešto gotovo pa uvredljivo, Bernhard pripada drugoj grupi. Imajući u vidu svoje oduševljenje njegovom prozom u srednjoj školi, kao i osam do sada pročitanih knjiga, moj zaključak me čudi. Ali šta je tu je.
Nije ovde upitna vešta produkcija teksta. I, da ne bude zabune, namerno upotrebljavam taj tehnički termin, jer „Hodanje” je jedna dobro kontrolisana jezička čegrtaljka, gde zveči i ječi ludilo, gunđanje, mizantropija i Vitgenštajn – u svakoj čorbi mirođija. Život je tragičan, sve je odvratno, a ljudska pregnuća su mahom smeće, uključujući i misli i jezik. Opet, odnos misli i jezika je, ako ne sasvim arbitraran, onda poprilično problematičan, pa moramo dobro da razmislimo šta ćemo s tim (njim), unapred osuđeni na neuspeh. Ali pošto je to već tako, hajde malo da samozadovoljno džangrizamo, ali bez žalopojki, već uglađeno, uz nepokolebljiv jezički ritam. Ali ne mogu me radovati iste fore, iste kritike i isti uvidi još jedan put.
Ovo Bernhardovo cinično kukumavčilište može očigledno obradovati ili njegove tvrdokorne, religiozne obožavaoce, kojih nema malo, ili one koji su tek došli u susret s njim. U vezi sa prvom grupom, neopisivo ide na živce što maltene svako od naših savremenih pisaca, potajno ili javno, želi da bude Bernhard kad poraste. Kad se napokon budu malo odljubili, neke stvari će konačno moći da se pokrenu.
Ali nije to sad bitno. Ono što jeste je da, bez obzira na naslov, „Hodanje” samo uslovno može biti primer „proze hodanja”. Ne mogu reći da me to nije malo razočaralo, ali ta okolnost ni na koji način ne utiče na vrednovanje dela, već je izraz moje želje da pratim put jedne zamišljene poetike. A da nikakve veze sa hodanjem nema, takođe nije tačno, već je veza ovde posrednija nego kod Hercoga, Handkea ili Zebalda.
Nije ovde upitna vešta produkcija teksta. I, da ne bude zabune, namerno upotrebljavam taj tehnički termin, jer „Hodanje” je jedna dobro kontrolisana jezička čegrtaljka, gde zveči i ječi ludilo, gunđanje, mizantropija i Vitgenštajn – u svakoj čorbi mirođija. Život je tragičan, sve je odvratno, a ljudska pregnuća su mahom smeće, uključujući i misli i jezik. Opet, odnos misli i jezika je, ako ne sasvim arbitraran, onda poprilično problematičan, pa moramo dobro da razmislimo šta ćemo s tim (njim), unapred osuđeni na neuspeh. Ali pošto je to već tako, hajde malo da samozadovoljno džangrizamo, ali bez žalopojki, već uglađeno, uz nepokolebljiv jezički ritam. Ali ne mogu me radovati iste fore, iste kritike i isti uvidi još jedan put.
Ovo Bernhardovo cinično kukumavčilište može očigledno obradovati ili njegove tvrdokorne, religiozne obožavaoce, kojih nema malo, ili one koji su tek došli u susret s njim. U vezi sa prvom grupom, neopisivo ide na živce što maltene svako od naših savremenih pisaca, potajno ili javno, želi da bude Bernhard kad poraste. Kad se napokon budu malo odljubili, neke stvari će konačno moći da se pokrenu.
Ali nije to sad bitno. Ono što jeste je da, bez obzira na naslov, „Hodanje” samo uslovno može biti primer „proze hodanja”. Ne mogu reći da me to nije malo razočaralo, ali ta okolnost ni na koji način ne utiče na vrednovanje dela, već je izraz moje želje da pratim put jedne zamišljene poetike. A da nikakve veze sa hodanjem nema, takođe nije tačno, već je veza ovde posrednija nego kod Hercoga, Handkea ili Zebalda.
July 7, 2018
"Questi punti radi, questi punti radi, questi punti radi, questi punti radi, questi punti radi, ancora e ancora questi punti radi, questi punti radi, questi punti radi, questi punti radi, ininterrottamente questi punti radi, questi punti radi, questi punti radi. "
October 28, 2025
„...морамо да ходамо да бисмо могли да размишљамо, каже Елер, као што морамо да размишљамо да бисмо могли да ходамо, једно произилази из другог, и једно уз друго чинимо са све већом умешношћу.“
Разговор двојице пријатеља, наратора коме не знамо име, и Елера, током шетње коју практикују четвртком и то��ом које овога пута разговарају о трећем пријатељу, психички оболелом Кареру. Елер заправо понедељком шета са Карером, четвртком са наратором, али пошто је сада упражњен термин он изокола саопштава да би сада могли да ходају и понедељком. У току овог, рекао бих, Елеровог монолога о пријатељу који није издржао захтеве савременог друштва и завршио на психијатријском лечењу, разматрају се многобројне теме, социјалне, уметничке, политичке, разглаба се о односима међу људима, суманутим људским навикама да се размножавају, ограниченим људским поступцима који утичу и на њих који су разумни, па попут Калера морају и да полуде. На критички начин помињу се навике ситних људи без посебних талената да својом учмалошћу на све начине покушавају да талентованог и свевидећег повуку са собом у свој муљ.
„... о оном изузетном се у овој земљи увек и одувек ћутало, ћутало се у тој мери док се то изузетно не убије.“
Трагају за решењима како да један научник, Аустријанац, може да напредује, наводи се бег из Аустрије, одлазак у подстицајнији предео попут Америке, али за узрок лудила Карера, а то је самоубиство Холенштајнера, излаза није било, аустријски крајолик је био превише привлачан превише непопустљив, а Америка недосањани сан. Па чак ни кројачи више нису као некада, материјали од којих се шију одела су јефтинији и провиде се када се материјал принесе извору светлости, на трагања за квалитетом подсмехују се, упућују на лудило дотичног, а није он луд већ је свет постао луд, навикнут на компромис, на довољно добро, а не савршено, на просек, а не на квалитет, и увек се исти људи рађају, од просека долази просек или често и испод просек, они сада владају, они васпитавају, њихове догме су на снази, немогуће их је промрдати, указати им на очигледне грешке, на рушевине учмале средине, немогуће их је натерати на промене и исправке, а све због једних панталона и једног Холенштајнера који је излаз нашао у лудилу и смрти, па и Карер који свој излаз налази у лудилу и сопственом свету свога ума.
„Али то ипак нимало не мења чињеницу да сте ви из дана у дан принуђени да потпуно зачуђено гледате како настаје све више примитивнијих и све несрећнијих људи, који нису ништа друго него та иста количина бола, и иста језовитост и иста наказност и гадост као што сте и ви сами, и који ће се временом претворити у једну још већу количину бола и језовитост и наказност и гадост.“
Кроз сломљену свест својих књижевних јунака и вероватно и себе самог, на један духовит начин, уз приповедање препуно константних понављања, попут парадигме сломљеног ума Бернхард говорећи о стању у својој околини и околини својих јунака, говори о свевременим темама, говори у ствари о свему ономе што можда и ми сами примећујемо око нас, али се не усуђујемо да напишемо или кажемо. Кроз Бернхардове речи кроз ум нам промиче закаснелост свих наших поступака, речи старих да си увек више цењен тамо него овде, да за решење проблема треба отићи било где, макар и на лошије и мање подстицајно место, али отићи, покушати, променити, иначе ће лица некадашњих познаника, пријатеља, узора полако добити стварне црте лица, без негдашњих маски, доћи ће до неизбежног разочарања, доћи ће до учмалости и сопственог просека. Одлична књига.
„Одједном је јасно, можемо да радимо шта год хоћемо, али не можемо више отићи. Тај проблем, да не можемо више отићи, да не можемо више било шта да променимо, заокупља нас онда читав живот.... и само још говоримо себи, требало је отићи на време, и питамо се зашто на време нисмо отишли...“
Разговор двојице пријатеља, наратора коме не знамо име, и Елера, током шетње коју практикују четвртком и то��ом које овога пута разговарају о трећем пријатељу, психички оболелом Кареру. Елер заправо понедељком шета са Карером, четвртком са наратором, али пошто је сада упражњен термин он изокола саопштава да би сада могли да ходају и понедељком. У току овог, рекао бих, Елеровог монолога о пријатељу који није издржао захтеве савременог друштва и завршио на психијатријском лечењу, разматрају се многобројне теме, социјалне, уметничке, политичке, разглаба се о односима међу људима, суманутим људским навикама да се размножавају, ограниченим људским поступцима који утичу и на њих који су разумни, па попут Калера морају и да полуде. На критички начин помињу се навике ситних људи без посебних талената да својом учмалошћу на све начине покушавају да талентованог и свевидећег повуку са собом у свој муљ.
„... о оном изузетном се у овој земљи увек и одувек ћутало, ћутало се у тој мери док се то изузетно не убије.“
Трагају за решењима како да један научник, Аустријанац, може да напредује, наводи се бег из Аустрије, одлазак у подстицајнији предео попут Америке, али за узрок лудила Карера, а то је самоубиство Холенштајнера, излаза није било, аустријски крајолик је био превише привлачан превише непопустљив, а Америка недосањани сан. Па чак ни кројачи више нису као некада, материјали од којих се шију одела су јефтинији и провиде се када се материјал принесе извору светлости, на трагања за квалитетом подсмехују се, упућују на лудило дотичног, а није он луд већ је свет постао луд, навикнут на компромис, на довољно добро, а не савршено, на просек, а не на квалитет, и увек се исти људи рађају, од просека долази просек или често и испод просек, они сада владају, они васпитавају, њихове догме су на снази, немогуће их је промрдати, указати им на очигледне грешке, на рушевине учмале средине, немогуће их је натерати на промене и исправке, а све због једних панталона и једног Холенштајнера који је излаз нашао у лудилу и смрти, па и Карер који свој излаз налази у лудилу и сопственом свету свога ума.
„Али то ипак нимало не мења чињеницу да сте ви из дана у дан принуђени да потпуно зачуђено гледате како настаје све више примитивнијих и све несрећнијих људи, који нису ништа друго него та иста количина бола, и иста језовитост и иста наказност и гадост као што сте и ви сами, и који ће се временом претворити у једну још већу количину бола и језовитост и наказност и гадост.“
Кроз сломљену свест својих књижевних јунака и вероватно и себе самог, на један духовит начин, уз приповедање препуно константних понављања, попут парадигме сломљеног ума Бернхард говорећи о стању у својој околини и околини својих јунака, говори о свевременим темама, говори у ствари о свему ономе што можда и ми сами примећујемо око нас, али се не усуђујемо да напишемо или кажемо. Кроз Бернхардове речи кроз ум нам промиче закаснелост свих наших поступака, речи старих да си увек више цењен тамо него овде, да за решење проблема треба отићи било где, макар и на лошије и мање подстицајно место, али отићи, покушати, променити, иначе ће лица некадашњих познаника, пријатеља, узора полако добити стварне црте лица, без негдашњих маски, доћи ће до неизбежног разочарања, доћи ће до учмалости и сопственог просека. Одлична књига.
„Одједном је јасно, можемо да радимо шта год хоћемо, али не можемо више отићи. Тај проблем, да не можемо више отићи, да не можемо више било шта да променимо, заокупља нас онда читав живот.... и само још говоримо себи, требало је отићи на време, и питамо се зашто на време нисмо отишли...“
April 14, 2021
teško mi je da odlučim da li tri ili četiri zvezdice ali što bi se reklo ja sam možda osoba širokih ruku ili tako nešto se kaže pa sam se ipak odlučila za četiri, mada možda smanjim kad još malo razmislim o knjizi naknadno. nekako sam jedva čekala da zapišem sve šta mislim, ovo je bilo jedno - sedenje čitanje.
kao što postoji bekdel test u filmskoj (feminističkoj) teoriji, tako može da se smisli test za sve na ovom svetu. kad me nešto zainteresuje, onda opsesivno istražujem o tome, ali zaista opsesivno, neki kažu preko svake mere, to mi onda dozvoljava da smislim i testove. tako sam smišljala i wong kar wai test, bambi test, tragični ženski likovi test, pa bih tu sad dodala i bernhard test, čini mi se da sam sad pročitala veći deo njegovih dela da bih mogla da osmislim pitanja. u to ime, radna verzija bernhard testa bi bila sledeća:
1. da li je knjiga podeljena na "glave" - ako nije, onda bernhard
2. da li se u knjizi mnogo puta pominje glagol "kazati" uglavnom u prvom licu jednine (kažem) i trećem licu jednine (kaže)? - ako da, onda bernhard
3. da li u knjizi imamo osobu 1 koja je razgovarala sa osobom 2, 3, 4 ili 5 i taj svoj razgovor prepričava osobi 6, koja sve to zapisuje (uslovno rečeno, naravno, dakle osoba 6 je narator)? - ako da, onda bernhard
4. da li nam u nekom trenutku nije jasno ko kome šta kaže, kakva je kome reakcija? - ako da, onda bernhard
5. da li se u knjizi pojavljuje razgovor (ili se cela knjiga zasniva na razmišljanju/pisanju) o barem jednoj osobi za koju nikad niste čuli, a o kojoj autor baš mnogo zna? - ako da, onda bernhard
6. da li razmatranje mogućnosti pisanja / razmišljanja predstavlja centralnu ideju knjige? - ako da, onda bernhard
7. da li u knjizi barem jedan lik umre i/ili biva proglašen ludim? (win win situacija: oba) - ako da, onda bernhard
8. da li u knjizi postoji barem jedna "epizoda" koja iz vas izvuče svu energiju i čini se besmislenom i jedna koja vas potpuno oduva koliko je dobra? - ako da, onda bernhard
9. da li stilski i sadržinski bernhard kod vas izaziva ovako neki efekat 📈📉(📈📉)? - ako da, onda bernhard
10. da li se iza svake knjige krije nečija filozofija? - ako da, onda bernhard
na primeru hodanja, sve je vrlo jasno:
1. kao i u svim prethodnim, i ovde je sve iz jednog dela, nema pauze, nema odmora, nema celina
2. tačno, nebrojeno mnogo puta neko nekome nešto kaže da je neko kazao
3. da, eler govori naratoru (ne znamo ime) o tome šta je pričao sa karerom, šta je karer govorio sa šererom, te sta je eler rekao šereru, šta karer misli holenštajneru i druge varijacije na temu
4. da, ko kaže ko prenosi ko misli?
5. na primer, ebner. ja čitam dosta filozofa al za njega do sad nisam ni čula evo sad sam utefterisala da istražim više
6. checked ☑ checked ☑
7. oba, mada bih se sad ispravila - ne umre, nego se ubije (i tu nije samo semantička nijansa na delu, mnogo više)
8. da - prepričavanje tog događaja iz radnje pantalona me je skroz nebitno za ceo koncept i priču, dok mi je epizoda o odnosu hodanja i mišljenja, pa i o imaju dece delom, skroz vau
9. ovo ne moram da objašnjavam, svakako da, samo je tako (nema tu nečeg merljivog, čim je osećanje po sredi)
10. ma naravno, odavde prosto vrišti vitgenštajn ❤️
i da ne napominjem da je tragično, naravno.
kako ja zamišljam bernharda da je pisao? sedne jedno popodne za mašinu i kaže "pa da završim ovo do ujutru"
kao što postoji bekdel test u filmskoj (feminističkoj) teoriji, tako može da se smisli test za sve na ovom svetu. kad me nešto zainteresuje, onda opsesivno istražujem o tome, ali zaista opsesivno, neki kažu preko svake mere, to mi onda dozvoljava da smislim i testove. tako sam smišljala i wong kar wai test, bambi test, tragični ženski likovi test, pa bih tu sad dodala i bernhard test, čini mi se da sam sad pročitala veći deo njegovih dela da bih mogla da osmislim pitanja. u to ime, radna verzija bernhard testa bi bila sledeća:
1. da li je knjiga podeljena na "glave" - ako nije, onda bernhard
2. da li se u knjizi mnogo puta pominje glagol "kazati" uglavnom u prvom licu jednine (kažem) i trećem licu jednine (kaže)? - ako da, onda bernhard
3. da li u knjizi imamo osobu 1 koja je razgovarala sa osobom 2, 3, 4 ili 5 i taj svoj razgovor prepričava osobi 6, koja sve to zapisuje (uslovno rečeno, naravno, dakle osoba 6 je narator)? - ako da, onda bernhard
4. da li nam u nekom trenutku nije jasno ko kome šta kaže, kakva je kome reakcija? - ako da, onda bernhard
5. da li se u knjizi pojavljuje razgovor (ili se cela knjiga zasniva na razmišljanju/pisanju) o barem jednoj osobi za koju nikad niste čuli, a o kojoj autor baš mnogo zna? - ako da, onda bernhard
6. da li razmatranje mogućnosti pisanja / razmišljanja predstavlja centralnu ideju knjige? - ako da, onda bernhard
7. da li u knjizi barem jedan lik umre i/ili biva proglašen ludim? (win win situacija: oba) - ako da, onda bernhard
8. da li u knjizi postoji barem jedna "epizoda" koja iz vas izvuče svu energiju i čini se besmislenom i jedna koja vas potpuno oduva koliko je dobra? - ako da, onda bernhard
9. da li stilski i sadržinski bernhard kod vas izaziva ovako neki efekat 📈📉(📈📉)? - ako da, onda bernhard
10. da li se iza svake knjige krije nečija filozofija? - ako da, onda bernhard
na primeru hodanja, sve je vrlo jasno:
1. kao i u svim prethodnim, i ovde je sve iz jednog dela, nema pauze, nema odmora, nema celina
2. tačno, nebrojeno mnogo puta neko nekome nešto kaže da je neko kazao
3. da, eler govori naratoru (ne znamo ime) o tome šta je pričao sa karerom, šta je karer govorio sa šererom, te sta je eler rekao šereru, šta karer misli holenštajneru i druge varijacije na temu
4. da, ko kaže ko prenosi ko misli?
5. na primer, ebner. ja čitam dosta filozofa al za njega do sad nisam ni čula evo sad sam utefterisala da istražim više
6. checked ☑ checked ☑
7. oba, mada bih se sad ispravila - ne umre, nego se ubije (i tu nije samo semantička nijansa na delu, mnogo više)
8. da - prepričavanje tog događaja iz radnje pantalona me je skroz nebitno za ceo koncept i priču, dok mi je epizoda o odnosu hodanja i mišljenja, pa i o imaju dece delom, skroz vau
9. ovo ne moram da objašnjavam, svakako da, samo je tako (nema tu nečeg merljivog, čim je osećanje po sredi)
10. ma naravno, odavde prosto vrišti vitgenštajn ❤️
i da ne napominjem da je tragično, naravno.
kako ja zamišljam bernharda da je pisao? sedne jedno popodne za mašinu i kaže "pa da završim ovo do ujutru"
November 28, 2022
Outstanding book, the novel is an expedient for creating a philosophical monologue on the nature of thought and its relation with madness. The main character, Oehler, describes the day in which his friend became permanently insane, but the writing style, made of obsessive repetitions, makes you feel like Oehler is constantly about to go crazy himself. So the story of the book is not told in an objective and lucid way, Oehler’s narration gets more and more obsessive. This creates a sense of precariousness and anxiety typical of Bernhard’s novels, the obsessive style and the overall frantic and overwhelming environment of his books allow the reader to feel closer to his nervous characters, for whom you inevitably start to feel a deep and moving sense of compassion.
August 15, 2020
Koliko me je samo zabavila ova neobična novela :) Ova priča o rađanju ludila! Već sam počela tkaninu da okrećem ka svetlu :) Šta li će od mene biti :)))
July 7, 2025
Omdat ene Karrer krankzinnig is geworden na een lange discussie over de kwaliteit van de gebruikte stoffen in een kleerwinkel, moet de ik-figuur nu niet enkel op woensdag met ene Oehler wandelen, maar ook op maandag, de dag waarop Oehler met Karrer ging wandelen. Tijdens een van die uitstapjes doet Oehler de antinatalistische filosofie en duistere levensvisie van Karrer uit de doeken en het wordt al gauw duidelijk dat we hier alweer - zoals gebruikelijk bij Bernhard - te maken hebben met een bende neuroten wier denken hen kapotmaakt, al weten we als lezer niet altijd even zeker van welk personage een idee nu precies afkomstig is.
Al lezende dacht ik hier en daar dat het hier om een vroeg werk ging van Oostenrijks bekendste misantroop - het is mij bij momenten allemaal wat te willekeurig in zijn raaskallerij -, tot ik tot de vaststelling kwam dat Bernhard bij de publicatie van "Wandeling" (1971) "Amras", "Watten", "De kalkfabriek" en "Op de boomgrens" reeds had uitgegeven, boeken van een hoger niveau. "Wandeling" lijkt me dus eerder een soort anomalie in zijn bibliografie te zijn, een beetje zoals "Een kind".
Los daarvan bevat ook dit werk weer enkele heerlijke personages en bestaan sommige monologen uit een hoop fantastische, eindeloos citeerbare zinnen. 3.5/5!
"Omdat we niet alles in woorden kunnen vatten en daardoor nooit absoluut kunnen denken, leven wij en is er leven buiten ons, zegt Oehler."
"Terwijl de wereld buiten de gekkenhuizen al nauwelijks te verdragen is, zegt hij."
"De kunst van het nadenken is, zegt Oehler, de kunst om het denken precies vóór het dodelijke ogenblik af te breken."
"In wezen is alles wat gezegd wordt geciteerd [...]."
"We mogen nooit nalaten te zeggen, wie een kind maakt, of hij dat nu doet met of zonder zijn hoofd te gebruiken, zegt Oehler, pleegt een misdaad."
Al lezende dacht ik hier en daar dat het hier om een vroeg werk ging van Oostenrijks bekendste misantroop - het is mij bij momenten allemaal wat te willekeurig in zijn raaskallerij -, tot ik tot de vaststelling kwam dat Bernhard bij de publicatie van "Wandeling" (1971) "Amras", "Watten", "De kalkfabriek" en "Op de boomgrens" reeds had uitgegeven, boeken van een hoger niveau. "Wandeling" lijkt me dus eerder een soort anomalie in zijn bibliografie te zijn, een beetje zoals "Een kind".
Los daarvan bevat ook dit werk weer enkele heerlijke personages en bestaan sommige monologen uit een hoop fantastische, eindeloos citeerbare zinnen. 3.5/5!
"Omdat we niet alles in woorden kunnen vatten en daardoor nooit absoluut kunnen denken, leven wij en is er leven buiten ons, zegt Oehler."
"Terwijl de wereld buiten de gekkenhuizen al nauwelijks te verdragen is, zegt hij."
"De kunst van het nadenken is, zegt Oehler, de kunst om het denken precies vóór het dodelijke ogenblik af te breken."
"In wezen is alles wat gezegd wordt geciteerd [...]."
"We mogen nooit nalaten te zeggen, wie een kind maakt, of hij dat nu doet met of zonder zijn hoofd te gebruiken, zegt Oehler, pleegt een misdaad."
January 3, 2017
Zamislite sliku „L'art de la conversation” Renea Magrita, zatim zamislite jedan oblak iznad glava dvojice ljudi sa slike i na kraju zamislite da su u njemu ispisani ovi Pesoini stihovi:
„Drvored tamo u daljini, tamo prema padini brega.
Ali šta je jedan drvored? Postoje samo drveta.
Drvored i množina ’drveće’ nisu stvari, već imena.
Žalosne ljudske duše, što sve dovode u red,
Što povlače linije od stvari do stvari,
Što stavljaju pločice s nazivima na stabla savršeno stvarna
I crtaju paralele širine i dužine
Na sopstvenoj nedužnoj zemlji
Koja je cvetnija i zelenija od svakog ljudskog truda!”
Malo drugačije, mogao bih utisak iskazati i na ovaj način: kako je Bernhardov tekst jednodelan (nema podele na poglavlja, izostaju i podele na pasuse), ja bih na kraju romana, te velike nerazdeljene celine – kao što poludeli lik iz priče, vođen ubeđenjem da se krećemo kroz svet upotrebnih ili pomoćnih pojmova (a ne stvarnih pojmova), ima naviku da uz svaku reč izgovara pridev ’takozvani’ – stavio bih jedan veliki zarez i iza njega napisao ’uslovno rečeno’. :D
„Drvored tamo u daljini, tamo prema padini brega.
Ali šta je jedan drvored? Postoje samo drveta.
Drvored i množina ’drveće’ nisu stvari, već imena.
Žalosne ljudske duše, što sve dovode u red,
Što povlače linije od stvari do stvari,
Što stavljaju pločice s nazivima na stabla savršeno stvarna
I crtaju paralele širine i dužine
Na sopstvenoj nedužnoj zemlji
Koja je cvetnija i zelenija od svakog ljudskog truda!”
Malo drugačije, mogao bih utisak iskazati i na ovaj način: kako je Bernhardov tekst jednodelan (nema podele na poglavlja, izostaju i podele na pasuse), ja bih na kraju romana, te velike nerazdeljene celine – kao što poludeli lik iz priče, vođen ubeđenjem da se krećemo kroz svet upotrebnih ili pomoćnih pojmova (a ne stvarnih pojmova), ima naviku da uz svaku reč izgovara pridev ’takozvani’ – stavio bih jedan veliki zarez i iza njega napisao ’uslovno rečeno’. :D
August 6, 2021
Genius. First sentence is a rare found masterpiece.
January 4, 2024
moj prvi Bernhard, a možda čak i poslednji
June 15, 2021
“...There were two statements we wanted to explain to each other, says Oehler, I wanted to explain to Karrer a statement of Wittgenstein’s that was completely unclear to him, and Karrer wanted to explain a statement by Ferdinand Ebner that was completely unclear to me. But because we were exhausted we were suddenly no longer capable, there on the Friedensbrucke, of saying the names of Wittgenstein and Ferdinand Ebner because we had brought our walking and our thinking, the one out of the other, to an incredible, almost unbearable, state of nervous tension...”.Wittgenstein gets a very long entry in the Stanford Encyclopedia of Philosophy (‘SEP’) which, of course, we must pass over in silence. Ferdinand Ebner barely gets a mention, except in relation to Martin Buber. According to the SEP Martin Buber’s best known work is a short essay on the philosophy of dialogue: “I and Thou”. The SEP helpfully explains that:
Resting upon the claim that no isolated I exists apart from relationship to an other, dialogue or “encounter” transforms each figure into an ultimate and mysterious center of value whose presence eludes the concepts of instrumental language.Fortunately Wikipedia tells us more about Ferdinand Ebner, and in particular that he contributed to "personalism":
Ebner developed a religiously informed philosophy of language which led to his practical-ethical understanding of the Christian faith as the basis for the personal fulfillment and the whole social progress.Is it coincidence that the walker that understands (or claims to understand) Wittgenstein is out and about again, strolling with his friend, while the walker that understands (or claims to understand) Ebner is in the mad-house? I honestly don't know.
Interestingly to a Thomas Bernhard fan, Ferdinand Ebner was obliged to interrupt his training on account of lung disease and spent five months in a lung sanitorium in Alland. Bernhard also spent many months in a lung sanitorium where the medical attention he was given was as inadequate as the spiritual attention overzealous. Bernhard was given the last rites, but ultimately lived.
I wondered if the opening motto was a quote from either Wittgenstein or Ebner, but as far as I can tell it is Bernhard's own words:
"...There is a constant tussle between all the possibilities of human thought and between all the possibilities of a human mind's sensitivity and between all the possibilities of a human character..."A useful reminder that could probably appear at the front of many of Bernhard's other works.
June 6, 2018
"Non dobbiamo mai pensare […] come e perché facciamo quello che facciamo, perché poi saremmo condannati in un attimo, se non al nulla, a un'inattività totale e a un'immobilità totale, proprio secondo il grado di consapevolezza riguardo a tale questione. Infatti il pensiero più chiaro, che è la comprensione più profonda e nello stesso tempo più chiara, è l'inattività assoluta e l'immobilità assoluta." (pp. 33, 34)
"E mentre lo Stato e mentre la società e mentre la massa fanno di tutto per eliminare il pensiero, […] noi ci opponiamo a questi sviluppi con tutti i nostri mezzi a disposizione, anche se noi stessi per la maggior parte del tempo crediamo all'insensatezza del pensiero, perché sappiamo che il pensiero è piena insensatezza, ma perché – d'altra parte – sappiamo con altrettanta precisione che noi senza l'insensatezza del pensiero non siamo,ovvero non siamo nulla. Allora proviamo a adeguarci alla disinvoltura con cui la massa ha il coraggio di esistere, anche se in ogni sua dichiarazione essa nega tale disinvoltura, […] ma com'è naturale non riusciamo a essere effettivamente disinvolti nella disinvoltura della massa. Di tanto in tanto, però, non possiamo fare a meno […] di adeguarci all'errore, di abbandonarci all'errore e cioè a tutti gli errori in generale, e di non essere in assoluto in nient'altro che nell'errore. Infatti, a guardare con esattezza, […] tutto è errore […]. Esistiamo però all'interno di questo fatto perché all'esterno di questo fatto non potremmo proprio esistere, in ogni caso non in modo costante. L'esistenza è errore […]. Ce ne dobbiamo fare una ragione con una certa tempestività, in modo da avere un fondamento su cui esistere […]. Di conseguenza l'errore è l'unico fondamento reale." (pp. 57, 58)
"E mentre lo Stato e mentre la società e mentre la massa fanno di tutto per eliminare il pensiero, […] noi ci opponiamo a questi sviluppi con tutti i nostri mezzi a disposizione, anche se noi stessi per la maggior parte del tempo crediamo all'insensatezza del pensiero, perché sappiamo che il pensiero è piena insensatezza, ma perché – d'altra parte – sappiamo con altrettanta precisione che noi senza l'insensatezza del pensiero non siamo,ovvero non siamo nulla. Allora proviamo a adeguarci alla disinvoltura con cui la massa ha il coraggio di esistere, anche se in ogni sua dichiarazione essa nega tale disinvoltura, […] ma com'è naturale non riusciamo a essere effettivamente disinvolti nella disinvoltura della massa. Di tanto in tanto, però, non possiamo fare a meno […] di adeguarci all'errore, di abbandonarci all'errore e cioè a tutti gli errori in generale, e di non essere in assoluto in nient'altro che nell'errore. Infatti, a guardare con esattezza, […] tutto è errore […]. Esistiamo però all'interno di questo fatto perché all'esterno di questo fatto non potremmo proprio esistere, in ogni caso non in modo costante. L'esistenza è errore […]. Ce ne dobbiamo fare una ragione con una certa tempestività, in modo da avere un fondamento su cui esistere […]. Di conseguenza l'errore è l'unico fondamento reale." (pp. 57, 58)
November 8, 2022
Ο αφηγητής κι ο Όλερ, κάνουν περιπάτους.
Σε αυτούς λοιπόν τους περιπάτους τους, βαδίζοντας, αναλύουν γεγονότα και καταστάσεις προσπαθώντας να τα δικαιολογήσουν ή και να τα κατανοήσουν.
Ως αφετηρία, έχουν την εισαγωγή του φίλου τους Κάρερ στο ψυχιατρείο κι από αυτό ορμώμενοι, ξεκινούν μια συζήτηση ή μάλλον μια φιλοσοφική ανάλυση για την ουσία της ζωής θα έλεγα. Από το κατά πόσο πρέπει να γινόμαστε γεννήτορες μέχρι το πώς αντιμετωπίζονται οι ιδιοφυίες στην κάθε χώρα και το ρόλο της φύσης σε όλο αυτό.
Με έναν σχεδόν παραληρηματικό λόγο, ο Bernhard σε παρασέρνει σε αυτό τον "φιλοσοφικό" μονόλογο χωρίς ανάσα.
Ένα βιβλίο που απαιτεί την αμέριστη προσοχή του αναγνώστη.
"Διερωτώμαι, λέει ο Όλερ, πώς είναι δυνατή τόση ανημποριά και τόση δυστυχία και τόση μιζέρια. Πώς η φύση μπορεί να παράγει τόση δυστυχία και τόσο προφανή φρικαλεότητα. Πώς η φύση μπορεί να είναι τόσο αμείλικτη απέναντι στα πιο αβοήθητα κι αξιολυπητα πλάσματά της."
3,5 αστέρια
Σε αυτούς λοιπόν τους περιπάτους τους, βαδίζοντας, αναλύουν γεγονότα και καταστάσεις προσπαθώντας να τα δικαιολογήσουν ή και να τα κατανοήσουν.
Ως αφετηρία, έχουν την εισαγωγή του φίλου τους Κάρερ στο ψυχιατρείο κι από αυτό ορμώμενοι, ξεκινούν μια συζήτηση ή μάλλον μια φιλοσοφική ανάλυση για την ουσία της ζωής θα έλεγα. Από το κατά πόσο πρέπει να γινόμαστε γεννήτορες μέχρι το πώς αντιμετωπίζονται οι ιδιοφυίες στην κάθε χώρα και το ρόλο της φύσης σε όλο αυτό.
Με έναν σχεδόν παραληρηματικό λόγο, ο Bernhard σε παρασέρνει σε αυτό τον "φιλοσοφικό" μονόλογο χωρίς ανάσα.
Ένα βιβλίο που απαιτεί την αμέριστη προσοχή του αναγνώστη.
"Διερωτώμαι, λέει ο Όλερ, πώς είναι δυνατή τόση ανημποριά και τόση δυστυχία και τόση μιζέρια. Πώς η φύση μπορεί να παράγει τόση δυστυχία και τόσο προφανή φρικαλεότητα. Πώς η φύση μπορεί να είναι τόσο αμείλικτη απέναντι στα πιο αβοήθητα κι αξιολυπητα πλάσματά της."
3,5 αστέρια
August 11, 2021
In 2019 las ik mijn eerste boek van de geniale galbak Bernhard, "Houthakken", Ik was flabbergasted. Vroeg in 2020 las ik daarom nog vijf andere Bernhardjes direct na elkaar. Daarna nam ik even Bernhard- pauze. Onlangs las ik echter met veel plezier "De onderspitdelver", en meteen daarna dus "Wandeling", een door Ria van Hengel mooi vertaalde novelle (85 bladzijden), smaakvol uitgegeven door Uitgeverij Vleugels. Mijn achtste Thomas Bernhard - boek dus in iets meer dan een jaar. En het is vast niet mijn laatste.
In "Wandeling" vertelt ene Oehler aan zijn tegenwoordige wandelpartner, de naamloze ik- figuur van dit boek, hoe zijn vroegere wandelpartner Karrer uiteindelijk in krankzinnigheid is vervallen. Karrers ontzetting over de zelfmoord van de geniale - en dus door de maatschappij verfoeide, en tegen die verfoeiing weerloze- Hollensteiner speelde daarin een rol, maar ook sowieso Karrers steeds maar accumulerende wanhopige razernij over de totale lachwekkende voosheid en ultieme futiliteit van mens en wereld. De overgave aan die razernij en wanhoop, tot over de randen van de waanzin aan toe, lijkt mij echter deels ook een bewuste keuze. Dat tenminste maak ik op uit de volgende woorden van Karrer, in de weergave van Oehler, zoals beluisterd door de ik- figuur: "Ik doe mijn ogen dicht en leg mijn handen plat op de deken en neem de hele voorbije dag met grote intensiteit door, aldus Karrer. Met een intensiteit die steeds groter wordt, die je steeds groter moet maken, aldus Karrer. Je moet de intensiteit steeds groter maken, het kan zijn dat die oefening op een gegeven moment de grens naar krankzinnigheid overschrijdt, maar daar kan ik geen rekening mee houden, aldus Karrer. De tijd waarin ik ergens rekening mee hield is voorbij, ik houd nergens meer rekening mee, aldus Karrer. De toestand van volkomen onverschilligheid waarin ik me dan bevind, aldus Karrer, is een door en door filosofische toestand".
In zijn razernij en wanhopige walging kiest Karrer dus, volgens mij, er bewust voor om de intensiteit van die razernij tot in het ondraaglijke op te voeren, met totale onverschilligheid als beoogde filosofische toestand. Een toestand die, volgens mij, niet neerkomt op totale gevoelloosheid, maar op een intensiteit die "nergens meer rekening mee houdt", dus ook niet met overwegingen van het type "dit is niet gezond en ook niet verstandig". En die "filosofische toestand" die Karrer benoemt lijkt mij daarom een toestand voorbij het redelijk verstand en het gezonde zelfbehoud. Vandaar mogelijk Karrers krankzinnigheid, vandaar vermoedelijk de zelfmoord van zijn geliefde vriend Hollensteiner. Als lezer krijgen we weliswaar geen inzicht in die zelfmoord en die krankzinnigheid, maar wel in de intensiteit die tot krankzinnigheid en zelfmoord leidt.
Het steeds maar opvoeren van die intensiteit, en dus van de even razende als wanhopige walging, is bovendien manifest in de stijl van "Wandeling". Want alle zinnen rijgen zich aaneen zonder alinea-indeling en dus zonder de pauzes van een stuk wit, en in die zinnen worden allerlei motieven en formuleringen voortdurend met steeds toenemende en woede herhaald. Elke zin zindert op zichzelf al van intensiteit, maar die intensiteit wordt nog opgevoerd door de zinnen die zonder enige pauze daarna volgen. Wat je als lezer trouwens nog beter opmerkt als je een stukje van dit proza hardop leest. Bovendien, Karres woedende en wanhopige woorden worden ons opgediend in de eveneens woedende parafrase of weergave van Oehler, en die weer door de ik- verteller die we niet leren kennen maar die zo te zien ook zeer van de wereld walgt. Resultaat daarvan is een polyfonie van steeds bozer en wanhopiger klinkende stemmen. Een steeds intensere fuga dus van woede en wanhoop en walging.
Daarnaast zorgt deze meervoudigheid van het vertelperspectief er ook nog eens voor dat alles ons via- via- via wordt verteld: we vernemen immers niks direct en uit de eerste hand. En dat laatste, aldus althans Karrer volgens Oehler in de parafrase van de ik- figuur, is altijd ons treurige en lachwekkende lot: elke kennis is alleen zogenaamde kennis, elke wetenschap is alleen zogenaamde wetenschap, elk begrip is alleen zogenaamd een begrip. Of, in Kallers/Oehlers woorden: "Als we met mensen te maken hebben, hebben we altijd met zogenaamde mensen te maken, net zoals we, als we met feiten te maken hebben, altijd met zogenaamde feiten te maken hebben, zoals de hele materie immers, omdat die uit niets anders komt dan het menselijke hoofd, ook slechts een zogenaamde materie is, omdat alles, zoals we weten, uit het menselijk hoofd komt en uit niets anders, als we HET BEGRIP KENNIS begrijpen en accepteren als een door ons begrepen begrip".
Kennis en zelfkennis zijn dus feitelijk onmogelijk, aldus Oehler, deels via Karrer. En dat wordt later nog explicieter gezegd: "Als we naar onszelf kijken, kijken we immers nooit naar onszelf, maar altijd naar iemand anders. We kunnen dus nooit van kijken naar onszelf spreken zonder erover te spreken dat we naar onszelf kijken, die we echter nooit zijn als we niet naar onszelf kijken, en dus kijken we, als we naar onszelf kijken, nooit naar degene naar wie we bedoelden te kijken, maar altijd naar iemand anders. Het begrip kijken naar jezelf, dus ook beschrijven van jezelf, is dus verkeerd. Zo beschouwd zijn alle begrippen (beelden), zegt Oehler, zoals kijken naar jezelf, zelfmedelijden, zelfbeschuldiging enzovoort, verkeerd. Wijzelf zien onszelf niet, we hebben nooit de mogelijkheid onszelf te zien. Maar we kunnen ook een ander niet uitleggen hoe hij is, omdat we hem alleen maar kunnen uitleggen HOE WIJ HEM ZIEN, wat waarschijnlijk overeenkomt met wat hij is, maar dat we niet ZO kunnen uitleggen dat we kunnen uitleggen ZO IS HIJ. Zo is alles altijd iets anders dan het voor ons is, zegt Oehler. En altijd iets heel anders dan het voor al het andere is. Nog helemaal afgezien van het feit dat zelfs de namen die we geven heel anders zijn dan de werkelijke namen. In die zin kloppen alle namen helemaal niet zegt Oehler. Maar als we zulke gedachten hebben, zegt hij, zien we al snel dat we in die gedachten verloren zijn."
Sommige taalfilosofen zeggen iets vergelijkbaars als Oehler: elke kennis en waarneming is subjectief en begrensd, elk begrip van onszelf en de wereld geeft maar heel beperkt greep op onszelf en die wereld. Maar die taalfilosofie is behoorlijk wat droger en minder intens dan bovenstaande manische monoloog. Immers, wat bij de taalfilosofen een wijsgerige positie is die via redeneringen wordt bereikt, dat is in "Wandeling" een diep doorvoeld en wanhopig makend besef. Ook Wittgenstein of Nietzsche kenden vermoedelijk wel momenten van dit soort wanhoop, maar in "Wandeling" is die wanhoop er continu en op de voorgrond. Vandaar de steeds toenemende intensiteit van de stijl. Vandaar ook de steeds herhaalde meervoudigheid van het vertelperspectief, die de zogenaamdheid en indirectheid en onvolkomenheid van alle kennis er nog eens goed inramt bij de lezer. "Maar als we zulke gedachten hebben, zegt hij, zien we al snel dat we in die gedachten verloren zijn", zegt Oehler: door de intense stijl en het meervoudige perspectief is dat gevoel echter al voelbaar gemaakt nog voordat Oehler dit zegt. En die verlorenheid die Oehler benoemt, is wellicht te vergelijken met de onverschilligheid en krankzinnigheid waar Karrer, aldus Oehler, over sprak: een toestand van nergens meer rekening mee houden, die wordt bereikt door de intensiteit stelselmatig te vergroten, en daarmee ook het in het normale leven geloochende besef van totaal niet- weten en van volstrekte ontoereikendheid.
Voor mij is dit boekje dus één langgerekte oefening in intens ervaren en beseffen van niet- weten en ontoereikendheid. Een light- versie uiteraard van wat Karrer doet, want we hebben geen zin om gek te worden, maar niettemin. De taalfilosofische elementen van deze oefening vind ik behoorlijk virtuoos, en die had ik in andere Bernhard- boeken nog niet zo gezien. De oefening is ook rijk aan slapstick: Karrer loopt bladzijden lang even manisch als dolkomisch leeg over de volgens hem matige kwaliteit van bepaalde door een kleerhandel gebruikte stoffen, over iets totaal futiels dus dat door hem tot gigantische proporties wordt opgeblazen, en vrij vroeg in het boek hebben de ik- figuur en Oehler een bijna Beckettiaans idiote onenigheid over wat voor hoeden een mens moet dragen en wat voor schoenen. Die slapstick heb ik in mijn citaten niet laten zien, maar hij is wel wezenlijk: al het wanhopig makende in Bernhards universum is namelijk ook lachwekkend, en dat lachwekkende verdiept misschien nog wel de wanhoop. Of in elk geval het besef van ontoereikendheid. En ik vind het nog steeds heel gezond om dat besef af en toe te oefenen, of op zijn minst actief toe te laten. Zeker als ik dat kan doen met hulp van Bernhards vrituoos geschreven boeken.
In "Wandeling" vertelt ene Oehler aan zijn tegenwoordige wandelpartner, de naamloze ik- figuur van dit boek, hoe zijn vroegere wandelpartner Karrer uiteindelijk in krankzinnigheid is vervallen. Karrers ontzetting over de zelfmoord van de geniale - en dus door de maatschappij verfoeide, en tegen die verfoeiing weerloze- Hollensteiner speelde daarin een rol, maar ook sowieso Karrers steeds maar accumulerende wanhopige razernij over de totale lachwekkende voosheid en ultieme futiliteit van mens en wereld. De overgave aan die razernij en wanhoop, tot over de randen van de waanzin aan toe, lijkt mij echter deels ook een bewuste keuze. Dat tenminste maak ik op uit de volgende woorden van Karrer, in de weergave van Oehler, zoals beluisterd door de ik- figuur: "Ik doe mijn ogen dicht en leg mijn handen plat op de deken en neem de hele voorbije dag met grote intensiteit door, aldus Karrer. Met een intensiteit die steeds groter wordt, die je steeds groter moet maken, aldus Karrer. Je moet de intensiteit steeds groter maken, het kan zijn dat die oefening op een gegeven moment de grens naar krankzinnigheid overschrijdt, maar daar kan ik geen rekening mee houden, aldus Karrer. De tijd waarin ik ergens rekening mee hield is voorbij, ik houd nergens meer rekening mee, aldus Karrer. De toestand van volkomen onverschilligheid waarin ik me dan bevind, aldus Karrer, is een door en door filosofische toestand".
In zijn razernij en wanhopige walging kiest Karrer dus, volgens mij, er bewust voor om de intensiteit van die razernij tot in het ondraaglijke op te voeren, met totale onverschilligheid als beoogde filosofische toestand. Een toestand die, volgens mij, niet neerkomt op totale gevoelloosheid, maar op een intensiteit die "nergens meer rekening mee houdt", dus ook niet met overwegingen van het type "dit is niet gezond en ook niet verstandig". En die "filosofische toestand" die Karrer benoemt lijkt mij daarom een toestand voorbij het redelijk verstand en het gezonde zelfbehoud. Vandaar mogelijk Karrers krankzinnigheid, vandaar vermoedelijk de zelfmoord van zijn geliefde vriend Hollensteiner. Als lezer krijgen we weliswaar geen inzicht in die zelfmoord en die krankzinnigheid, maar wel in de intensiteit die tot krankzinnigheid en zelfmoord leidt.
Het steeds maar opvoeren van die intensiteit, en dus van de even razende als wanhopige walging, is bovendien manifest in de stijl van "Wandeling". Want alle zinnen rijgen zich aaneen zonder alinea-indeling en dus zonder de pauzes van een stuk wit, en in die zinnen worden allerlei motieven en formuleringen voortdurend met steeds toenemende en woede herhaald. Elke zin zindert op zichzelf al van intensiteit, maar die intensiteit wordt nog opgevoerd door de zinnen die zonder enige pauze daarna volgen. Wat je als lezer trouwens nog beter opmerkt als je een stukje van dit proza hardop leest. Bovendien, Karres woedende en wanhopige woorden worden ons opgediend in de eveneens woedende parafrase of weergave van Oehler, en die weer door de ik- verteller die we niet leren kennen maar die zo te zien ook zeer van de wereld walgt. Resultaat daarvan is een polyfonie van steeds bozer en wanhopiger klinkende stemmen. Een steeds intensere fuga dus van woede en wanhoop en walging.
Daarnaast zorgt deze meervoudigheid van het vertelperspectief er ook nog eens voor dat alles ons via- via- via wordt verteld: we vernemen immers niks direct en uit de eerste hand. En dat laatste, aldus althans Karrer volgens Oehler in de parafrase van de ik- figuur, is altijd ons treurige en lachwekkende lot: elke kennis is alleen zogenaamde kennis, elke wetenschap is alleen zogenaamde wetenschap, elk begrip is alleen zogenaamd een begrip. Of, in Kallers/Oehlers woorden: "Als we met mensen te maken hebben, hebben we altijd met zogenaamde mensen te maken, net zoals we, als we met feiten te maken hebben, altijd met zogenaamde feiten te maken hebben, zoals de hele materie immers, omdat die uit niets anders komt dan het menselijke hoofd, ook slechts een zogenaamde materie is, omdat alles, zoals we weten, uit het menselijk hoofd komt en uit niets anders, als we HET BEGRIP KENNIS begrijpen en accepteren als een door ons begrepen begrip".
Kennis en zelfkennis zijn dus feitelijk onmogelijk, aldus Oehler, deels via Karrer. En dat wordt later nog explicieter gezegd: "Als we naar onszelf kijken, kijken we immers nooit naar onszelf, maar altijd naar iemand anders. We kunnen dus nooit van kijken naar onszelf spreken zonder erover te spreken dat we naar onszelf kijken, die we echter nooit zijn als we niet naar onszelf kijken, en dus kijken we, als we naar onszelf kijken, nooit naar degene naar wie we bedoelden te kijken, maar altijd naar iemand anders. Het begrip kijken naar jezelf, dus ook beschrijven van jezelf, is dus verkeerd. Zo beschouwd zijn alle begrippen (beelden), zegt Oehler, zoals kijken naar jezelf, zelfmedelijden, zelfbeschuldiging enzovoort, verkeerd. Wijzelf zien onszelf niet, we hebben nooit de mogelijkheid onszelf te zien. Maar we kunnen ook een ander niet uitleggen hoe hij is, omdat we hem alleen maar kunnen uitleggen HOE WIJ HEM ZIEN, wat waarschijnlijk overeenkomt met wat hij is, maar dat we niet ZO kunnen uitleggen dat we kunnen uitleggen ZO IS HIJ. Zo is alles altijd iets anders dan het voor ons is, zegt Oehler. En altijd iets heel anders dan het voor al het andere is. Nog helemaal afgezien van het feit dat zelfs de namen die we geven heel anders zijn dan de werkelijke namen. In die zin kloppen alle namen helemaal niet zegt Oehler. Maar als we zulke gedachten hebben, zegt hij, zien we al snel dat we in die gedachten verloren zijn."
Sommige taalfilosofen zeggen iets vergelijkbaars als Oehler: elke kennis en waarneming is subjectief en begrensd, elk begrip van onszelf en de wereld geeft maar heel beperkt greep op onszelf en die wereld. Maar die taalfilosofie is behoorlijk wat droger en minder intens dan bovenstaande manische monoloog. Immers, wat bij de taalfilosofen een wijsgerige positie is die via redeneringen wordt bereikt, dat is in "Wandeling" een diep doorvoeld en wanhopig makend besef. Ook Wittgenstein of Nietzsche kenden vermoedelijk wel momenten van dit soort wanhoop, maar in "Wandeling" is die wanhoop er continu en op de voorgrond. Vandaar de steeds toenemende intensiteit van de stijl. Vandaar ook de steeds herhaalde meervoudigheid van het vertelperspectief, die de zogenaamdheid en indirectheid en onvolkomenheid van alle kennis er nog eens goed inramt bij de lezer. "Maar als we zulke gedachten hebben, zegt hij, zien we al snel dat we in die gedachten verloren zijn", zegt Oehler: door de intense stijl en het meervoudige perspectief is dat gevoel echter al voelbaar gemaakt nog voordat Oehler dit zegt. En die verlorenheid die Oehler benoemt, is wellicht te vergelijken met de onverschilligheid en krankzinnigheid waar Karrer, aldus Oehler, over sprak: een toestand van nergens meer rekening mee houden, die wordt bereikt door de intensiteit stelselmatig te vergroten, en daarmee ook het in het normale leven geloochende besef van totaal niet- weten en van volstrekte ontoereikendheid.
Voor mij is dit boekje dus één langgerekte oefening in intens ervaren en beseffen van niet- weten en ontoereikendheid. Een light- versie uiteraard van wat Karrer doet, want we hebben geen zin om gek te worden, maar niettemin. De taalfilosofische elementen van deze oefening vind ik behoorlijk virtuoos, en die had ik in andere Bernhard- boeken nog niet zo gezien. De oefening is ook rijk aan slapstick: Karrer loopt bladzijden lang even manisch als dolkomisch leeg over de volgens hem matige kwaliteit van bepaalde door een kleerhandel gebruikte stoffen, over iets totaal futiels dus dat door hem tot gigantische proporties wordt opgeblazen, en vrij vroeg in het boek hebben de ik- figuur en Oehler een bijna Beckettiaans idiote onenigheid over wat voor hoeden een mens moet dragen en wat voor schoenen. Die slapstick heb ik in mijn citaten niet laten zien, maar hij is wel wezenlijk: al het wanhopig makende in Bernhards universum is namelijk ook lachwekkend, en dat lachwekkende verdiept misschien nog wel de wanhoop. Of in elk geval het besef van ontoereikendheid. En ik vind het nog steeds heel gezond om dat besef af en toe te oefenen, of op zijn minst actief toe te laten. Zeker als ik dat kan doen met hulp van Bernhards vrituoos geschreven boeken.
March 12, 2020
Mijn bespreking staat op rekto:verso: https://www.rektoverso.be/artikel/de-...
June 18, 2022
Ιλιγγιώδης και απολαυστικός (όπως πάντα) φιλοσοφικός περίπατος!
June 18, 2022
Zou 4 sterren zijn voor een reguliere schrijver, maar voor mij is dit eerder een 3 sterren Bernhard
September 27, 2024
اگر آدم به موقع نرفت -کارر میگفت- دیگر کاملاً دیر است و آدم دیگر نمیتواند برود. یکباره کاملاً روشن میشود که آدم هرکاری میتواند بکند تنها دیگر نمیتواند برود. این مسئله، دیگر توانایی رفتن نداشتن، ناتوانی در تغییر دادن همهچیز، تمام عمر آدم را به خود مشغول میکند -گویا کارر گفته- و با هیچ چیز دیگر نمیتواند خودش را مشغول کند. بعد آدم مدام درماندهتر و ناتوانتر میشود و همواره به خود میگوید، باید به موقع میرفت، و از خود میپرسد چرا به موقع نرفته است. اگر از خودمان بپرسیم چرا نرفتهایم و آن هم به موقع، این یعنی رفتن در مناسبترین لحظه، دیگر هیچ نمیفهمیم، کارر به اوهلر گفته.
August 19, 2025
Hehe, detta va riktigt, riktigt roligt! Den får fyra tjeckoslovakiska utskottsvaror av fem möjliga!
June 22, 2022
Βαδίζοντας στην εποχή των τυφώνων!
https://pepperlines.blogspot.com/2022...
https://pepperlines.blogspot.com/2022...
May 1, 2024
Niemand schrijft zoals Bernhard dat doet.
Compleet insane.
Compleet insane.
October 24, 2020
Camminando e pensando
Questo libricino è molto più tosto di quanto il titolo faccia sperare. La voce narrante sembra essere in prima battuta la protagonista ma poi prende la parola Oehler ed ecco che tutto diventa un soliloquio, una disamina sull'architettura del linguaggio, sulla sua forza e sulla velocità dell'azione del camminare, citando Wittgenstein ed Ferdinand Ebner. Come un peripatetico aristotelico Oehler , camminando con il suo amico, ci espone la sua Weltanschauung da negatore seriale.
Mentre io, prima che Karrer impazzisse, camminavo con Oehler solo di mercoledì, ora, dopo che Karrer è impazzito, cammino con Oehler anche di lunedì. Poiché Karrer veniva a camminare con me di lunedì, ora che Karrer non viene più a camminare con me di lunedì, Lei venga a camminare con me anche di lunedì, dice Oehler, ora che Karrer è impazzito ed è subito finito su allo Steinhof.
La storia è una menzogna storica
La mentalità esistenzialista e nichilista di Oehler fa sì che ogni oggetto, ogni anima, ogni esperienza ambientale sia ridotta a qualcosa che non è, che non ha significato o meglio non il significato che appare La maggior parte delle persone, dice Oehler, più del novantotto per cento, dice Oehler, non ha né freddezza mentale né acume mentale e non ha neppure intelletto. L’intera storia sino a oggi ne ha dato senz’altro prova. Ovunque guardiamo, né freddezza mentale, né acume mentale, dice Oehler, il tutto è una gigantesca storia, spaventosamente lunga, priva di freddezza mentale e priva di acume mentale, e quindi priva di intelletto. Se guardiamo alla storia, qui deprime in particolare la totale mancanza di intelletto, per non parlare poi di acume mentale e di freddezza mentale. In tal senso non è un’esagerazione dire che tutta la storia è una storia totalmente priva di intelletto, ragion per cui è anche una storia completamente morta. È vero che, se guardiamo alla storia, se guardiamo ben dentro la storia – e a uno come me di tanto in tanto non manca l’audacia per farlo –, abbiamo dietro di noi, in effetti in mezzo a noi, una natura spropositata, ma, in realtà, dice Oehler, nessuna storia. La storia è una menzogna storica, sostengo, dice Oehler. Ma torniamo al singolo, dice Oehler. Avere intelletto non significherebbe nient’altro se non farla finita con la storia e in primo luogo con la propria storia personale. Da un momento all’altro non accettare assolutamente più nulla, questo significa avere intelletto, nessun essere umano e nessuna cosa, nessun sistema e com’è naturale anche nessun pensiero, semplicemente più nulla, e con tale consapevolezza, in effetti l’unica rivoluzionaria, uccidersi Allora passeggiare è sapere dove si va ma il pensiero, il pensiero non ha un punto d'arrivo così sicuro La differenza tra il camminare e il pensare è che il pensare non ha niente da spartire con la velocità, mentre in effetti il camminare ha sempre qualcosa da spartire con la velocità. Dire quindi: camminiamo in fretta verso Obenaus o camminiamo in fretta sulla Friedensbrücke è più che giusto, ma dire: pensiamo più in fretta, pensiamo in fretta, è sbagliato
La Klosterneuburgerstrasse come la La Prospettiva Nevskij di Gogol, una strada percorsa per fotografare storie, girare l'angolo e scoprirne altre. Qui, in realtà, le uniche due storie di cui si parla, ed in modo fumoso ed un po' criptico, è quella della pazzia di Karrer e del suicidio del chimico Hollensteiner, amico di Karrer. Hollensteiner si era ucciso nel momento in cui da parte del cosiddetto ministero della Pubblica istruzione gli erano stati rifiutati i mezzi necessari alla sopravvivenza del suo Istituto di Chimica, un omicidio di stato. Il chimico non è considerato solo un chimico ma anche un filosofo. Gli amici cercano i suoi scritti ma la sorella rivela loro che ha bruciato tutto perché le opere erano deliranti.
E si va avanti così per sillogismi, anafore e tautologie :n effetti Karrer non andrà più da Obenaus, perché non uscirà più dallo Steinhof. Sappiamo che Karrer non uscirà più dallo Steinhof, quindi sappiamo che non entrerà più da Obenaus.
Lo Steinhof è il centro di igiene mentale dove Karrer è stato ricoverato e forse non ne uscirà più, l'Obenaus è la bottega frequentata dai tre amici. Si parla di uno "sbotto" che Karrer avrebbe avuto su dei pantaloni di bassissima fattura che gli avrebbero venduto. La pazzia di Karrer è un mezzo per parlare della loro condizione, di ciò che li circonda, del loro sconforto.
Auto-osservazione
Quando ci osserviamo, in fondo non osserviamo mai noi stessi, bensì sempre un altro. Quindi non possiamo mai parlare di auto-osservazione; o parliamo del fatto che ci osserviamo per quello che siamo quando ci osserviamo, ma che non siamo mai quando non ci osserviamo, e quindi, quando ci osserviamo, non osserviamo mai colui che avevamo intenzione di osservare, bensì un Altro. Il concetto di auto-osservazione, e dunque anche quello di autodescrizione, è pertanto sbagliato. Vista così, tutti i concetti (le rappresentazioni), dice Oehler, come auto-osservazione, autocompassione, autoaccusa e così via, sono sbagliati. Noi stessi non ci vediamo, non ci è mai data la possibilità di vedere noi stessi. Ma non possiamo neppure spiegare a un altro (a un altro oggetto) come è lui, perché possiamo spiegargli soltanto come noi lo vediamo, il che probabilmente corrisponde a quello che è, ma che noi non possiamo spiegare dicendo lui è così. Quindi tutto è sempre qualcosa di completamente diverso da come è per noi, dice Oehler. E sempre qualcosa di completamente diverso da come è per tutti gli altri .
Uno stato di apatia, di noia, di disincanto conclude il pamphlet.
Lo stato di totale indifferenza in cui mi trovo, così Karrer, è uno stato filosofico da cima a fondo.
image:
Questo libricino è molto più tosto di quanto il titolo faccia sperare. La voce narrante sembra essere in prima battuta la protagonista ma poi prende la parola Oehler ed ecco che tutto diventa un soliloquio, una disamina sull'architettura del linguaggio, sulla sua forza e sulla velocità dell'azione del camminare, citando Wittgenstein ed Ferdinand Ebner. Come un peripatetico aristotelico Oehler , camminando con il suo amico, ci espone la sua Weltanschauung da negatore seriale.
Mentre io, prima che Karrer impazzisse, camminavo con Oehler solo di mercoledì, ora, dopo che Karrer è impazzito, cammino con Oehler anche di lunedì. Poiché Karrer veniva a camminare con me di lunedì, ora che Karrer non viene più a camminare con me di lunedì, Lei venga a camminare con me anche di lunedì, dice Oehler, ora che Karrer è impazzito ed è subito finito su allo Steinhof.
La storia è una menzogna storica
La mentalità esistenzialista e nichilista di Oehler fa sì che ogni oggetto, ogni anima, ogni esperienza ambientale sia ridotta a qualcosa che non è, che non ha significato o meglio non il significato che appare La maggior parte delle persone, dice Oehler, più del novantotto per cento, dice Oehler, non ha né freddezza mentale né acume mentale e non ha neppure intelletto. L’intera storia sino a oggi ne ha dato senz’altro prova. Ovunque guardiamo, né freddezza mentale, né acume mentale, dice Oehler, il tutto è una gigantesca storia, spaventosamente lunga, priva di freddezza mentale e priva di acume mentale, e quindi priva di intelletto. Se guardiamo alla storia, qui deprime in particolare la totale mancanza di intelletto, per non parlare poi di acume mentale e di freddezza mentale. In tal senso non è un’esagerazione dire che tutta la storia è una storia totalmente priva di intelletto, ragion per cui è anche una storia completamente morta. È vero che, se guardiamo alla storia, se guardiamo ben dentro la storia – e a uno come me di tanto in tanto non manca l’audacia per farlo –, abbiamo dietro di noi, in effetti in mezzo a noi, una natura spropositata, ma, in realtà, dice Oehler, nessuna storia. La storia è una menzogna storica, sostengo, dice Oehler. Ma torniamo al singolo, dice Oehler. Avere intelletto non significherebbe nient’altro se non farla finita con la storia e in primo luogo con la propria storia personale. Da un momento all’altro non accettare assolutamente più nulla, questo significa avere intelletto, nessun essere umano e nessuna cosa, nessun sistema e com’è naturale anche nessun pensiero, semplicemente più nulla, e con tale consapevolezza, in effetti l’unica rivoluzionaria, uccidersi Allora passeggiare è sapere dove si va ma il pensiero, il pensiero non ha un punto d'arrivo così sicuro La differenza tra il camminare e il pensare è che il pensare non ha niente da spartire con la velocità, mentre in effetti il camminare ha sempre qualcosa da spartire con la velocità. Dire quindi: camminiamo in fretta verso Obenaus o camminiamo in fretta sulla Friedensbrücke è più che giusto, ma dire: pensiamo più in fretta, pensiamo in fretta, è sbagliato
La Klosterneuburgerstrasse come la La Prospettiva Nevskij di Gogol, una strada percorsa per fotografare storie, girare l'angolo e scoprirne altre. Qui, in realtà, le uniche due storie di cui si parla, ed in modo fumoso ed un po' criptico, è quella della pazzia di Karrer e del suicidio del chimico Hollensteiner, amico di Karrer. Hollensteiner si era ucciso nel momento in cui da parte del cosiddetto ministero della Pubblica istruzione gli erano stati rifiutati i mezzi necessari alla sopravvivenza del suo Istituto di Chimica, un omicidio di stato. Il chimico non è considerato solo un chimico ma anche un filosofo. Gli amici cercano i suoi scritti ma la sorella rivela loro che ha bruciato tutto perché le opere erano deliranti.
E si va avanti così per sillogismi, anafore e tautologie :n effetti Karrer non andrà più da Obenaus, perché non uscirà più dallo Steinhof. Sappiamo che Karrer non uscirà più dallo Steinhof, quindi sappiamo che non entrerà più da Obenaus.
Lo Steinhof è il centro di igiene mentale dove Karrer è stato ricoverato e forse non ne uscirà più, l'Obenaus è la bottega frequentata dai tre amici. Si parla di uno "sbotto" che Karrer avrebbe avuto su dei pantaloni di bassissima fattura che gli avrebbero venduto. La pazzia di Karrer è un mezzo per parlare della loro condizione, di ciò che li circonda, del loro sconforto.
Auto-osservazione
Quando ci osserviamo, in fondo non osserviamo mai noi stessi, bensì sempre un altro. Quindi non possiamo mai parlare di auto-osservazione; o parliamo del fatto che ci osserviamo per quello che siamo quando ci osserviamo, ma che non siamo mai quando non ci osserviamo, e quindi, quando ci osserviamo, non osserviamo mai colui che avevamo intenzione di osservare, bensì un Altro. Il concetto di auto-osservazione, e dunque anche quello di autodescrizione, è pertanto sbagliato. Vista così, tutti i concetti (le rappresentazioni), dice Oehler, come auto-osservazione, autocompassione, autoaccusa e così via, sono sbagliati. Noi stessi non ci vediamo, non ci è mai data la possibilità di vedere noi stessi. Ma non possiamo neppure spiegare a un altro (a un altro oggetto) come è lui, perché possiamo spiegargli soltanto come noi lo vediamo, il che probabilmente corrisponde a quello che è, ma che noi non possiamo spiegare dicendo lui è così. Quindi tutto è sempre qualcosa di completamente diverso da come è per noi, dice Oehler. E sempre qualcosa di completamente diverso da come è per tutti gli altri .
Uno stato di apatia, di noia, di disincanto conclude il pamphlet.
Lo stato di totale indifferenza in cui mi trovo, così Karrer, è uno stato filosofico da cima a fondo.
image:
December 25, 2019
Da budem iskrena, na početku me strašno nervirala ova knjiga (a taj početak podrazumijeva sigurno barem njenu prvu polovinu). Smetalo mi je to što je građa za neki esej uzeta i ubačena u nešto novelističkog tipa, gdje sve što saznajemo saznajemo iz razgovora dvojice prijatelja dok oni tako hodaju. Jednostavno ne volim kad stvari saznajem samo iz razgovora. Onda mi je knjiga u tom svom silnom ponavljanju i variranju rečenica koje tumbaju pitanja tragičnosti, smisla i besmisla, saznanja, mišljenja i čega sve već ne postala beskrajno smiješna (to je vjerovatno ona tačka kad ili bacite ovu knjigu ili od nekog ludila samo počnete da se smijete). A sam kraj je nekako sve to vrlo lijepo umirio i ipak dao neku zakruženost nečemu što je izgledalo kao da se jednostavno ne može zaokružiti.
July 27, 2022
Ο αφηγητής περπατάει με τον Όλερ και συζητάνε για τον Κάρερ, έναν κοινό τους φίλο που τρελάθηκε και βρίσκεται τώρα κλεισμένος σ' ένα ψυχιατρείο. Ο Bernhard αναλύει τους λόγους για τους οποίους ο Κάρερ έχασε τα λογικά του, τη μη χρηματοδότηση ενός επιστήμονα, φίλου του, ο οποίος και αυτοκτόνησε, τις εμμονές του Κάρερ που προβάλλονται μέσα από ένα συμβάν σε ένα κατάστημα που πουλάει ρούχα και τέλος το βάδισμα, δραστηριότητα με την οποία πάει χέρι χέρι ο συλλογισμός, οι σκέψεις, μια κατάσταση που μπορεί να οδηγήσει στα άκρα κάποιον όπως συνέβη και με την ταραγμένη φύση του Κάρερ ... Περισσότερα εδώ: https://spirosglykas.blogspot.com/202...
March 29, 2022
Per questo il mondo è pieno di puzza, perché tutti svuotano le loro menti ovunque, come secchi di rifiuti. Un giorno il mondo intero, noi, saremo senza dubbio soffocati dalla puzza causata da questo infinito lordume di pensieri, dice Oheler, se non troviamo un altro sistema. Ma è improbabile che esista un altro sistema. Tutti riempiono le loro menti spietatamente e senza rifletterci e le svuotano dove vogliono, dice Oheler, e per me questa immagine è la più atroce di tutte.
Scritto in prima persona, il libro parla di una coppia di amici che, camminando per le vie di Vienna, si ritrovano a ripercorrere il dramma accaduto a un loro conoscente, Karrer.
Come spesso accade con Bernhard, questo è un romanzo privo una vera e propria trama. Si tratta di un susseguirsi di pensieri e osservazioni raccontati nei loro più precisi, ossessivi e grotteschi dettagli.
I temi sono i classici temi bernhardiani: il suicidio, la follia, il disgusto verso l'umanità e lo Stato, la condanna della società, la condanna dei genitori colpevoli di procreare e l'immancabile critica verso i medici, ritenuti dei ciarlatani.
Lo stile, oh lo stile. Lo stile di Bernhard o lo si ama o lo si odia, non esistono vie di mezzo; lo scrittore stesso si definisce un disturbatore, uno che irrita, tormenta e non lo fa solo tramite i pensieri cupi, spesso grotteschi, di cui infarcisce i suoi scritti, ma con la forma. Il suo stile è ossessivo, ripetitivo, martellante, una prosa labirintica in cui è facile perdersi, dove la confusione è dietro l'angolo. I segmenti più labirintici, tuttavia, sono ciò che rafforza ancor più l'umanità dei suoi personaggi: persone che spesso finiscono per distrarsi o perdersi ossessivamente nei loro pensieri più inutili e inconcludenti.
Un'opera in qualche modo geniale, come il suo autore, un vero maestro nel creare questi scritti che sembrano fondarsi sul nulla, che non sono altro che un flusso di coscienza, uno scorcio in menti tormentate e angosciose. La mancanza di una suddivisione in capitoli rende ancor più potente il tutto.
Questa lettura è stata l'ennesima conferma della sua bravura e del suo talento.
Ma, in fin dei conti, io sono una bimba di Bernhard. Per quanto ci provi, non potrò mai essere pienamente oggettiva quando si tratta delle sue opere.
February 24, 2020
So is this a novella, at this point, more about how we arrived than where we're going? About how it was at that point past the point of no return before we even really envisioned we started on the ground never so clear and built on holes? I surmise, in that light, even youthful Bernhard is still Bernhard, the recursing thoughtful dickhead with fury to spare, and returning to through echoes the previous methods of reasoning that brought one, in their best minutes, from remaining around with their head tucked under their wing, is the sort of work that should be on racks, not yet a pill-structure, and like the lip on a hole that you wouldn't see any problems with being back at the lip of as opposed to so far down past the lowest you never again wonder when there'll be a lowest.
As well, that the narrator never comes around and offers his conclusion on Oehler's talking, that he just retains it and moves close by in appearing lockstep, feels about as precise as spending time with individuals has felt to me for quite a while; like meandering around as though at an incorporeal window, covered underneath drapes, dubious how or for what reason to add. It is pleasant how the work makes a space from which we can watch the progressing without attempting to press in, without being told or even exhibited particulars that we are compelled to deal with; that clear space feels like the most present-day part of the work here, and the well on the way to lengthen whenever incited, knowing nothing else, as we do, about who has been relating this information, similar to any eventual individual, including the apparition of a divine being who's surrendered and given up.
As well, that the narrator never comes around and offers his conclusion on Oehler's talking, that he just retains it and moves close by in appearing lockstep, feels about as precise as spending time with individuals has felt to me for quite a while; like meandering around as though at an incorporeal window, covered underneath drapes, dubious how or for what reason to add. It is pleasant how the work makes a space from which we can watch the progressing without attempting to press in, without being told or even exhibited particulars that we are compelled to deal with; that clear space feels like the most present-day part of the work here, and the well on the way to lengthen whenever incited, knowing nothing else, as we do, about who has been relating this information, similar to any eventual individual, including the apparition of a divine being who's surrendered and given up.
July 13, 2017
(3 stars for "Bernhard Scale". Would be 4 stars for a work by almost any other author.)
Lots to like in this short novella. I'm pleased it's available on its own. (It was previously released in translation in the hardcover _Three Novellas_.) All the Bernhard goodness is on display, from the lyrical repetition to the meditations on madness and suicide. Only scores 3 star because the similar-length novellas Wittgenstein's Nephew, Concrete, and Yes are all superior. (And with just a few more pages of effort you can get through the stone-cold masterpiece Old Masters: A Comedy.)
This guy, Thomas, I tell you. He's got it going on.
Lots to like in this short novella. I'm pleased it's available on its own. (It was previously released in translation in the hardcover _Three Novellas_.) All the Bernhard goodness is on display, from the lyrical repetition to the meditations on madness and suicide. Only scores 3 star because the similar-length novellas Wittgenstein's Nephew, Concrete, and Yes are all superior. (And with just a few more pages of effort you can get through the stone-cold masterpiece Old Masters: A Comedy.)
This guy, Thomas, I tell you. He's got it going on.
Displaying 1 - 30 of 174 reviews