Jadnici, dio prvi

by Victor Hugo, Ljubo Wiesner

Opsežan roman objavljen 1862. godine kojim su obuhvaćeni gotovo svi važniji događaji u 19. stoljeću - npr. francuska revolucija, nalet mladoga kapitalizma, viđeni, naravno, očima pisca kojemu je osnovna namjera razotkrivanje društvene bijede, izopačenosti i poroka.

703 pages, Hardcover

Published January 1, 2005

About the author

After Napoleon III seized power in 1851, French writer Victor Marie Hugo went into exile and in 1870 returned to France; his novels include The Hunchback of Notre Dame (1831) and Les Misérables (1862).

This poet, playwright, novelist, dramatist, essayist, visual artist, statesman, and perhaps the most influential, important exponent of the Romantic movement in France, campaigned for human rights. People in France regard him as one of greatest poets of that country and know him better abroad.

Reviews

[Edina Memić · Rating 4 out of 5]

Nikad duže nisam čitala neku knjigu ali mi je ipak jedna od boljih koje sam u zadnje vrijeme procitala

[Helena Bosnjak Boras · Rating 5 out of 5]

Što reći!! Pročitala sam te 702 stranice ovog opsežnog romana, i to samo prvog dijela, a i dalje sam u nekom čitalačkom šoku koji zaziva ov knjiga. Unatoč nepotrebnim nabrajanjima, objašnjavanjima i opisivanjima, posebice o Waterloo, ne mogu dat' ovoj knjizi manju ocjenu. Toliko se čovjeku steže oko srca kad čita sudbine ovih ljudi koji su spletom okolnosti završili tamo gdje su završili i kako su završili. Nastavljam s drugim dijelom što prije. Ovaj roman zasigura zaslužuje biti na popisu najboljih romana svjetske književnosti uopće.

[Božidar Mihajlovic · Rating 5 out of 5]

Ако вам не сметају опширне дигресије које Иго повремено прави, све остало је фантастично и чита се без даха. "Кад је Жан Валжан изишао од бискупа, није био свестан онога што се збивало у њему. Прсио се против анђеоских поступака и против благих старчевих речи:
„Обавезали сте ми да ћете постати поштен човек. Искупљујем вам вашу душу. Отржем је од покварености и предајем је добром Богу.“ Те речи су му се стално враћале у памет. У овој божанској благости он је неразговетно осећао да је опроштај овог свештеника највећи јуриш и најстрашнији противник који га је икада ударио; да ће његова окорелост остати заувек ако се одупре овој милости, а ако попусти, да ће морати одустати од оне мржње којом су поступци других људи пунили његову душу толики низ година и која му се допадала, да је овог пута требало победити или бити побеђен и да се заподенула дивовска и коначна борба између његове злобе и доброте тог човека.
Под свом том светлошћу ишао је као пијан човек. Док је тако корачао, унезверених очију, да ли је чуо све оне тајанствене шапате који опомену дух или га заокупе у извесним тренуцима живота? Да ли му је један глас говорио на уво да је сада доживео свечане тренутке своје судбине, да више нема средине за њега, да одсад, ако не буде најбољи човек, биће најгори, да ће такорећи сада морати или да се уздигне изнад бискупа или да се спусти испод робијаша, да ће морати постати анђео ако хоће да постане добар, да ће морати постати чудовиште ако хоће да остане зао?"
Виктор Иго, Јадници 141