What do you think?
Rate this book
Nesreća i stvarne potrebe
Početak rata 1992. godine zaustavlja karijeru mlade jugoslovenske crtačice stripa, Une. Njeno autorsko delo Kunta Kinte živi na Balkanu, dnevnik je jednog grada, generacije i vremena.
Jedan bezazlen plakat pokreće lavinu događaja, koji svoje razrešenje dobijaju dvadeset godina kasnije, u Vankuveru. Pojavom mladog Erosa iz Tromuka, nezavršeni strip prošlosti opet se otvara, svi učesnici prošlih događanja, započetih u bosanskoj kasabi, izranjaju iz tuša prošlosti tražeći da budu objašnjeni, a groteskni balkanski strip rata okončan.
Preko crtanog romana, kroz pripovest o raznolikim karakterima i sudbinama, uvučeni smo u vrtlog istorije i porodične nesreće, i tako bivamo vođeni od duhovitih do tragičnih događaja, od ljubavi do, njoj suviše bliske, izdaje.
Ovo je knjiga koja se čita u jednom dahu. Slojevita, duhovita i na trenutke surova proza koja govori o tankoj liniji između života i stripa, Balkana i neoliberalnog Zapada, nesreće i stvarnih potreba.
Jedan bezazlen plakat pokreće lavinu događaja, koji svoje razrešenje dobijaju dvadeset godina kasnije, u Vankuveru. Pojavom mladog Erosa iz Tromuka, nezavršeni strip prošlosti opet se otvara, svi učesnici prošlih događanja, započetih u bosanskoj kasabi, izranjaju iz tuša prošlosti tražeći da budu objašnjeni, a groteskni balkanski strip rata okončan.
Preko crtanog romana, kroz pripovest o raznolikim karakterima i sudbinama, uvučeni smo u vrtlog istorije i porodične nesreće, i tako bivamo vođeni od duhovitih do tragičnih događaja, od ljubavi do, njoj suviše bliske, izdaje.
Ovo je knjiga koja se čita u jednom dahu. Slojevita, duhovita i na trenutke surova proza koja govori o tankoj liniji između života i stripa, Balkana i neoliberalnog Zapada, nesreće i stvarnih potreba.
319 pages, Paperback
First published January 1, 2012
2 people are currently reading
16 people want to read
Ratings & Reviews
Friends & Following
Create a free account to discover what your friends think of this book!
Community Reviews
Displaying 1 - 2 of 2 reviews
October 27, 2022
„Mi jesmo normalni. Samo su okolnosti nenormalne.“
Toplina teksta kakvu može da daruje jedino osoba koja piše jezikom koji ne treba prevoditi, jer je naš, jer daruje bliske šale, bliski, voljeni i poznati „...ćef, čar, đir, žur“, jer ima domaću strast u sebi. Autorka predivnog imena, moram primetiti, svoje je delo postavila u izmaštanoj varošici Tromuku u Bosni, za priču o onome što jesmo, i u Vankuveru u Kanadi, za priču o onome što pokušavamo i trebali bi da budemo. Svoje pripovedanje filuje fantastičnom muzikom, prepunom ljubavi i melodičnosti i savršeno je uklapa u priču svojih likova sa raskošnim rečnikom podneblja gde je odrasla, sa njenim vicom, mangupskom forom, njenim domaćim hamprcom (nova omiljena reč).
To škrto sunce što je palo
Ta ljubav jadna, krati sni
Za uspomene to je malo
O mladosti, mladosti. (Arsen Dedić)
Sve smo mogli mi
Da si samo htio ti
Biti nježan kao nekada. (Jadranka Stojaković)
A Ivančicin hamprc je hteo, ili joj je omogućio da ona ovu knjigu piše iz Kanade i da svoju Unu, crtačicu stripa Kunta Kinte smesti u istu tu Kanadu i da iz te daljine sa puno duhovitosti iznese svu gorčinu koja joj leži na srcu. Gorčinu zbog zemlje koja je svima nama predstavljala Supermenov kriptonit, element koji je toliko radioaktivan da se taj samo jedan ceo svet jednostavno raspao. I ostavio brata Zorana potrošenog, sestru Tutuluc neiživljenu, da u Švici pati zbog svog frutarijanca sa kojim ima decu koja nikada neće razumeti vrednosti obitelji, toplinu majčinog srca, koja ne znaju jezik, koju jednostavno nije briga. A tu je i Eros, nepoznati dečak iz zavičaja, koji je ime dobio zbog očevog obećanja da će on uvek biti Ero S, a ne Ero Bez. Una je jedna od onih devojčica koja se našla u enciklopediji zbog svog stripovskog prikaza Kunta Kintea, roba koji se bori za pravdu i slobodu, onog koji se našao na plakati u tom selu iščupanog iz stvarnosti, koji je celom svetu poručio da on neće ratovati. A ko je on, a ko je ona da se protivi volji naroda koji se iz sve strasti mrzi nakon toliko godina ljubavi, tata Srbin, mama Hrvatica, ko su oni da smetaju slobodnoj volji naroda, toj demokratiji modernog sveta da o mladosti peva jednim drugačijim instrumentom, i da mladost dariva jednom novom igračkom. Voz do Švice, avion iz Švice i zemlja iz frižidera, a ponekad i iz zamrzivača, i neke nove domaće životinje, neki rakuni koji imaju neke bele fleke oko očiju, i mama u samostanu u Austriji zavetovana na ćutanje zbog jednog dragog Grafa, sestra u Švici sa troje dece, brat sa njom u frizu, a tata u Australiji, jednom rečju složna porodica puna ljubavi i razumevanja. A tamo negde ostali su oni koji su se borili, oni zaslužni, novi idoli, sa svojim velikim džipovima, koji mogu da pljunu bednog i običnog čoveka koji je hteo za sina S, a ne Bez, profesora koji čeka neki raspali autobus, pljujući na sve one vrednosti koje su krasile jedan ljudski, pitomi hamprc onog kaveza u kome smo bili pre novonastale demokratije i slobode iz koje kolektivno bežimo. I da plakao sam od smeha, zacenjivao se od smeha, voleo ove divne stranice pune topline, dozvolio Ivančici da me svojim hamprcom zavede, da me opusti i da me natera da volim njeno ime, njeno pisanje, toplotu izmaštanog mesta koje je možda Sisak, a možda i ne, i dopustio joj da mi opet približi detinjstvo sa plavim kapicama, belim košuljama i zakletvama u koje smo verovali i za kojima smo nostalgični. Ali mi smo krivi, dopustili smo da nas džipovima prevezu žedne preko vode, da nas odvedu sve do Kanade ili Australije da tamo otvaramo kafane, slušamo Lejdi Gage, pijemo instant kafu, preslabu i retku, da ćutimo u samostanima jer je sve rečeno i da sigurnost tražimo u frutarijancima i šargarepojancima koji su povrću odredili veličinu, oblik i obim i koji nas uče o organskoj hrani, mi smo krivi. Volim ovu knjigu, volim Ivančicu i njeno pisanje, volim moju novu omiljenu reč hamprc i ćef i žar i čar i đir i žur.
„'Bonsai je japanska stvar. Proizvod, takoreći, nacionalni. Originalni bonsai je mali. U Bosni, bonsai ne raste.' (...)
'Glup si'- kaže Golotrba- 'ali nisi zao. Ako ti je veći, tome nećeš uteći. U Bosni je bonsai veći. Razumiješ.' (...)
'Jok.'
'Jok?'
'Jok.'
'Drčan si'- kaže opet Golotrba.– 'Jesi.'
Otpija nov gutljaj banjalučkog piva.
'A i kad ćeš takav biti, ako u mladosti nećeš? Zato si i ti kao ovaj bonsai. Hoćeš rasti, a saksija mala. Ubi te prečnik saksije.'“
Toplina teksta kakvu može da daruje jedino osoba koja piše jezikom koji ne treba prevoditi, jer je naš, jer daruje bliske šale, bliski, voljeni i poznati „...ćef, čar, đir, žur“, jer ima domaću strast u sebi. Autorka predivnog imena, moram primetiti, svoje je delo postavila u izmaštanoj varošici Tromuku u Bosni, za priču o onome što jesmo, i u Vankuveru u Kanadi, za priču o onome što pokušavamo i trebali bi da budemo. Svoje pripovedanje filuje fantastičnom muzikom, prepunom ljubavi i melodičnosti i savršeno je uklapa u priču svojih likova sa raskošnim rečnikom podneblja gde je odrasla, sa njenim vicom, mangupskom forom, njenim domaćim hamprcom (nova omiljena reč).
To škrto sunce što je palo
Ta ljubav jadna, krati sni
Za uspomene to je malo
O mladosti, mladosti. (Arsen Dedić)
Sve smo mogli mi
Da si samo htio ti
Biti nježan kao nekada. (Jadranka Stojaković)
A Ivančicin hamprc je hteo, ili joj je omogućio da ona ovu knjigu piše iz Kanade i da svoju Unu, crtačicu stripa Kunta Kinte smesti u istu tu Kanadu i da iz te daljine sa puno duhovitosti iznese svu gorčinu koja joj leži na srcu. Gorčinu zbog zemlje koja je svima nama predstavljala Supermenov kriptonit, element koji je toliko radioaktivan da se taj samo jedan ceo svet jednostavno raspao. I ostavio brata Zorana potrošenog, sestru Tutuluc neiživljenu, da u Švici pati zbog svog frutarijanca sa kojim ima decu koja nikada neće razumeti vrednosti obitelji, toplinu majčinog srca, koja ne znaju jezik, koju jednostavno nije briga. A tu je i Eros, nepoznati dečak iz zavičaja, koji je ime dobio zbog očevog obećanja da će on uvek biti Ero S, a ne Ero Bez. Una je jedna od onih devojčica koja se našla u enciklopediji zbog svog stripovskog prikaza Kunta Kintea, roba koji se bori za pravdu i slobodu, onog koji se našao na plakati u tom selu iščupanog iz stvarnosti, koji je celom svetu poručio da on neće ratovati. A ko je on, a ko je ona da se protivi volji naroda koji se iz sve strasti mrzi nakon toliko godina ljubavi, tata Srbin, mama Hrvatica, ko su oni da smetaju slobodnoj volji naroda, toj demokratiji modernog sveta da o mladosti peva jednim drugačijim instrumentom, i da mladost dariva jednom novom igračkom. Voz do Švice, avion iz Švice i zemlja iz frižidera, a ponekad i iz zamrzivača, i neke nove domaće životinje, neki rakuni koji imaju neke bele fleke oko očiju, i mama u samostanu u Austriji zavetovana na ćutanje zbog jednog dragog Grafa, sestra u Švici sa troje dece, brat sa njom u frizu, a tata u Australiji, jednom rečju složna porodica puna ljubavi i razumevanja. A tamo negde ostali su oni koji su se borili, oni zaslužni, novi idoli, sa svojim velikim džipovima, koji mogu da pljunu bednog i običnog čoveka koji je hteo za sina S, a ne Bez, profesora koji čeka neki raspali autobus, pljujući na sve one vrednosti koje su krasile jedan ljudski, pitomi hamprc onog kaveza u kome smo bili pre novonastale demokratije i slobode iz koje kolektivno bežimo. I da plakao sam od smeha, zacenjivao se od smeha, voleo ove divne stranice pune topline, dozvolio Ivančici da me svojim hamprcom zavede, da me opusti i da me natera da volim njeno ime, njeno pisanje, toplotu izmaštanog mesta koje je možda Sisak, a možda i ne, i dopustio joj da mi opet približi detinjstvo sa plavim kapicama, belim košuljama i zakletvama u koje smo verovali i za kojima smo nostalgični. Ali mi smo krivi, dopustili smo da nas džipovima prevezu žedne preko vode, da nas odvedu sve do Kanade ili Australije da tamo otvaramo kafane, slušamo Lejdi Gage, pijemo instant kafu, preslabu i retku, da ćutimo u samostanima jer je sve rečeno i da sigurnost tražimo u frutarijancima i šargarepojancima koji su povrću odredili veličinu, oblik i obim i koji nas uče o organskoj hrani, mi smo krivi. Volim ovu knjigu, volim Ivančicu i njeno pisanje, volim moju novu omiljenu reč hamprc i ćef i žar i čar i đir i žur.
„'Bonsai je japanska stvar. Proizvod, takoreći, nacionalni. Originalni bonsai je mali. U Bosni, bonsai ne raste.' (...)
'Glup si'- kaže Golotrba- 'ali nisi zao. Ako ti je veći, tome nećeš uteći. U Bosni je bonsai veći. Razumiješ.' (...)
'Jok.'
'Jok?'
'Jok.'
'Drčan si'- kaže opet Golotrba.– 'Jesi.'
Otpija nov gutljaj banjalučkog piva.
'A i kad ćeš takav biti, ako u mladosti nećeš? Zato si i ti kao ovaj bonsai. Hoćeš rasti, a saksija mala. Ubi te prečnik saksije.'“
July 27, 2020
Nesreča in resnične potrebe. Knjigo z lahkoto priporočim, stežka pa žanrsko razvrstim. Premlevanja in razmlevanja, kompleksnost in preprostost ob skupnih kulturnih (stripovskih) referencah mladosti v YU. Literarna arheologija.
“Če kaniš zmagati, ne smeš izgubiti.” #beremo
“Če kaniš zmagati, ne smeš izgubiti.” #beremo
Displaying 1 - 2 of 2 reviews