Đakon Bogorodičine crkve

by Isidora Sekulić

Đakon Bogorodičine crkve je roman o spiritualnim sudarima i problemima, jedno od najneobičnijih dela u srpskoj književnosti. U osnovi povesti o ljubavi između kaluđera Irineja i Ane Nedićeve nalazi se religiozno shvaćena suprotnost između duše i tela, neba i zemlje, čistih osećanja i telesne požude. Religiozna ekstaza nosi junake romana i njom je u potpunosti prožet ambijent u kome žive. Povest je predstavljena kao čarolija tako da sa pravom može da se kaže kako je reč o poetskom romanu, o poemi u prozi.

202 pages, Hardcover

First published January 1, 1919

About the author

Isidora Sekulić was a famous Serbian prose writer, novelist, essayist, adventurer, polyglot and art critic. Sekulić's lyrical, meditative, introspective and analytical writings come at the dawn of Serbian prose writing. Sekulić is concerned with the human condition of man in his new, thoroughly modern sensibility. In her main novel, The Chronicle of a Small Town Cemetery (Кроника паланачког гробља), she writes in opposition to the usual chronological development of events. Instead, each part of the book begins in the cemetery, eventually returning to the time of bustling life, with all its joys and tragedies. Characters such as Gospa Nola, are the first strong female characters in Serbian literature, painted in detail in all their courage, pride and determination.


http://ubsm.bg.ac.rs/engleski/zbirka/...

Reviews

[Marko Vasić · Rating 5 out of 5]

Roman koji odiše erudicijom, gde je svaka rečenica umetničko delo, svaki znak interpunkcije na mestu i svaki glagolski prilog valjano upotrebljen - belles lettres vraiment. Očekivao sam tragediju, ali, zapravo, roman je ljubavna drama, razapeta i prožeta žudnjom, ljubavnim patnjama i nemirima oboje zaljubljenih, svesnih da rabe zabranjeno voće. U vremenu kada je napisan, fakat je da se bavio tabu temom. Izuzetno hrabro sa Isidorine strane, mada opravdano i legitimno, u skladu sa Njenom titulom akademika. Vanserijski lepi su opisi krajolika, čak i u kratkim rečenicama ("Manastir. Drevan i razrušen. Vihori doleću sa svih strana i pune mu pukotine zemljom i klicama. Po ruševinama počinje da vijuša i puzi raznovrsno cveće. Korenčići i žilice raskivaju daske i drobe kamenje Stoji crkva od žive mrežice bilja sa dva visoka ljiljana kao dva vitka tornja. A unutri je Hristov grob. Plaštanica je od mirisa. A Isus nije mrtav, nego spava."). Dodatnu lepotu ovog poetskog romana dočaravaju i ambivalentna sprega između telesne i misoane požude mlade Nedićeve u hiljadu unutrašnjih monologa, iskazana mnoštvom neizvikanih krikova, lomljenja između moralnih normi i onoga što se zaista oseća, te religiozna ekstaza monaha koji spoznaje do tada strano osećanje ljubavi (kao i sama Ana) i oboje to, na svoj način, jedno drugom kroz pisma priznaju ("Čovečja je priroda nemonaška. Jer je priroda uopšte nemonaška. Priroda je nestalnost i zaborav i preziranje zakletvi. Priroda je strast koja se slučajem pali i gasi. Priroda je neprekidna promena. Zato dugotrajne žrtve i savlađivanja postaju obične pojave, brišu se iz reda visokih tekovina ljudskih. Zato čovek, čovek kao priroda, želi na poprištu borbe herija ili martira. Drugim rečima, želi smrt, i promenu i obnovu. Uništenje ideala, i početak druge borbe. Ali čovek kao duh, znajući da je duh plemenitiji od prirode, okreće svoje strasti pred zakone lepote. Neće smrt i promenu, nego raspiruje i održava stalnu borbu. Stalnu, jer ne sme poginuti u iskušenju. A mora primati iskušenja. Jer, gde prestaju iskušenja, prestaje i monaštvo.").

[Александра · Rating 5 out of 5]

Мислим да ћу, кад једног дана прочитам сваку реч коју је ова дивна и учена жена написала, сести и плакати, јер ће то бити крај, све од ње, све што нам је оставила, а ја бих хтела још. Наравно, могу изнова да се враћам сваком тексту, али то неће бити исто, као што више никада није осећала и мислила исто главна јунакиња овог јединог Исидориног романа, Ана Недић, откако је у цркву коју воли свим срцем ступио нови ђакон.

Иако прича почиње око бриге за удају ове госпођице, та тема је заправо само једна од мноштва нити које се провлаче кроз ових (скоро) 200 страна. Чини се кратко и питко на први поглед, али мој рецепт је да ово дело треба читати споро, што се спорије може, како би се свака реченица добро упила и слегла. Била сам и весела и тужна, и љута и разнежена, и замишљена и намучена свакаквим питањима док сам читала. Кроз причу о ово двоје чудноватих и добрих људи открила сам и многе ствари о самој себи, о сопственој души. Нисам очекивала тако нешто, али драго ми је да је тако било.

Опчињена сам стилом писања Исидоре. Види се да је у свако слово, реч, реченицу, тачку и зарез уложено много труда. Баш тако је и Ана Недић била пожртвована вери у Бога и стварању своје музике. Та сличност са самом списатељицом ме не чуди, а видех и да се говорка да су неки делови романа аутобиографски. То свакако додатно мами читаоце да га узму у руке, као и чињеница да је књига била неправедно запостављена дуги низ година, чак деценија.

[Marijana☕✨ · Rating 4 out of 5]

,,Samo su oči plamtile i bile lepe i tajanstvene kao nikad. Kao one krupne, retko viđene zvezde, što samo pred jaki mraz iskaču."

Nije bilo za mene u pogledu jakih religijskih momenata, ali o moj bože (pun not intended), kako je lepo napisano. Uzvišeno, ukrašeno sa merom i prožeto čežnjom.

[Marko K.]

ceo prikaz: https://www.bukmarkic.com/isidora-sek...

Junakinja ovog romana je Ana Nedićeva, dvadesettrogodišnja devojka iz dobre porodice, od poznatog oca advokata Nedića, umetnički nastrojena, pametna, lepa. Ana ima sve sem onoga što porodica od nje očekuje – momka, verenika, ili prosto osobu u koju je zaljubljena. Već na prvoj strani romana možemo da zaključimo da Ana ima udvarače, od kojih je jedan i doktor Pašković koji će u romanu imati svoju ulogu. Ana je talentovana za muziku, ali isto tako je i jedna vrlo religiozna osoba koja redovno odlazi u crkvu i uživa u nedeljnim liturgijama. Anino srce će, ipak, kupiti novi đakon Bogorodičine crkve koju posećuje, mladi monah Irinej, i između njih će se roditi nešto posebno. Međutim, imajući u vidu da je Irinej đakon ckrve i da planira da se zamonaši, njihova ljubav neće moći da zaživi.

Interesantno je kako Isidora Sekulić uopšte piše ovaj roman. Ona ima tu presjajnu dinamiku između dugačkih i kratkih rečenica, nebitno da li one opisuju stanje uma Ane Nedićeve ili monaha Irineja ili izgled Bogorodičine crkve. Sa te strane, ovaj roman je svakako nešto što bi trebalo uzeti u ruke jer zaista dokazuje da je Isidora jedan velikan srpske knjižvnosti. Ono što ovaj roman nudi nije samo ljubavna priča između dve osobe, niti je zaplet kao takav najbitniji. Ovo je knjiga o požudi i o čežnji, i o ljubavi, ispričana na jedan starinski način gde je nekoliko dodira rukom ili nekoliko pogleda dovoljno da se osoba zaljubi zauvek. Već na polovini romana, čitalac može da se saživi sa tonom ovog romana, i tu će negde shvatiti da ovo nije roman koji ima neki nenormalno interesantan niti zaplet koji bi ličio na meksične telenovele. Ali, kada pomislite da je možda to to od Ane Nedićeve i Irineja, Isidora nam dodaje šokantne epizode koje nismo očekivali a koje će promeniti ne samo glavnu junakinju romana, već i rasplet događaja koji su prethodili. Zaista jedno štivo za upijati polako.

Ono što je posebno interesantno jeste da se veruje da su neki delovi ovog romana autobiografski. Bogorodičina crkva je crkva u Zemunu, i veruje se da je ona poslužila Isidori kao inspiracija jer je te davne 1919. godine kada je ovaj roman pisan, Isidora živela i radila u Zemunu. Na kraju ovog romana možete pronaći i kratki esej Slavice Garonje o istom u kom zaista možete pročitati dosta interesantnih stvari ne samo o Isidorinom životu, već i o radu na ovom romanu. Veruje se da je đakon Irinej zapravo bio baziran na igumanu Stefanu Ilkiću, koji je Isidori poslao svoju knjižicu o manastirima sa posvetom koja ukazuje na to da je između njih možda bilo nečeg većeg. Osim tog momenta, interesantno je da je Isidora izabrala monaha kao profesiju ljubavi Ane Nedićeve, jer često u romanu poredinjegovu profesiju sa umetnošću. Isto kao što je Irinej vezan za crkvu, isto tako je Isidora vezana sa pisanje i za književnost.

[Anastasja Kostic · Rating 5 out of 5]

Prva stvar koje se setim kad mi neko pomene Isidoru Sekulic je ona ukrainska narodna pesma s Evrovizije sto kaze "Sejo, sejo gde si letovala? , a ova druga odgovara" Ocito , ocito, u Norveskoj po snegu i ledu.

Sta kaze Crnjanski kad vidi mene da citam Isidoru Sekulic?
Jesen i zivot bez smisla. :')

Salim se ona je nasa najobrazovanija autorka (bila je cak akademik) koja je uspela da stvara u vremenu kada je zenama bilo svasta zabranjivano. Meni je inace jako zanimljiva njena biografija, ona je tako fascinantna licnost , ali nisam nigde bas uspela da nadjem knjigu o njoj tj. o njenom zivotu, a bas bi bilo lepo da je pronadjem. Isto tako ne znam da li postoji negde neki snimak Isidore Sekulic kako ona recimo nesto cita? Od svih podataka iz njene biografije mi je najfascinantnine sto je ona imala posao da predaje fizicko, aj zamislite vi sad tog lika koji misli da je odlicna ideja dati Isidori Sekulic da uci devojke da igraju fudbal, preskacu vijacu ili sta vec.

[Nataša · Rating 5 out of 5]

Toplo, smešno, snažno, opčinjavajuće. Postanak i izgradnja žene, sa malo drugačijim prioritetima nego današnji, ali ipak svesne svoje moći.
maj 2024.
Od jake petice do neverice. Dve su različite osobe čitale.

[kvazimodla · Rating 3 out of 5]

Joj, nisam ja za ove uzvišene duševne egzibicije, umetničke i religiozne...

Ali ume žena sa rečima prelepo ❤️

Neko nevinije vreme.

A u ovo naše mnogo manje nevino vreme, ja (strašno 🤭) pomislih na ZP i Piccola storia del grande amore 😈

Bez sve šale, iznenadio me borderline mizogini pristup autorke (žena kao uzrok i nosilac krivice za sve potrese koje donosi telesno, dakle priroda, u sukobu sa duhovnim), izbor raspleta i njegovo objašnjenje.

U vezi s tim, pogovor daje kontekst i dosta objašnjava.

Drago mi je što sam pročitala i ovaj roman, mada i dalje više volim divnu melanholiju Hronike palanačkog groblja.

[Marko · Rating 5 out of 5]

4.5*

Isidora je predivna <3

[Branislav · Rating 5 out of 5]

Kao da je sto godina od objavljivanja romana donelo jedan potpuno novi svet u kojem se ova tanana, nežna i uzvišena priča više ne vrednuje i ne privlači čitaoca. Ali Isidora je bila neshvaćena i u svoje vreme. Njena suptilna, produhovljena priroda jednostavno je nepojmljiva za običnog smrtnika.

Priča se odvija na tromeđi umetničke opijenosti, religiozne predanosti i ljubavnog zanosa, i opisuje zabranjenu ljubav između monaha i mlade umetnice. U malom, palanačkom mestu gde svako svakog zna, oni se slade uzvišenim osećanjima koja ih obuzimaju, i pate jer strepe zbog neostvarivosti svojih tihih sanjarenja.

Isidorin jedini roman, napisan je prelepim, prepoznatljivim poetičnim stilom i stvara ženskog lika snažnog kao retko koji u srpskoj književnosti. A ako poverujemo da je u lik divne Ane Isidora utkala svoju vlastitu prirodu i deliće svog života (jer to tako snažno isijava), onda je ova dirljiva priča način da se zaviri duboko u dušu izuzetne spisateljice.

“Ako sam ja već sada zgazila lepotu, i već sada preživela poslednje lepe časove i u muzici i u crkvi? Pomilovana ruka, slatka reč, to je možda već demon koji žuri, žuri... Možda sam na prvi pokret ljubavi trebala odmah navaliti kamen rastanka, kamen večitog ćutanja i odricanja...”

4.25/5

[Danijela · Rating 5 out of 5]

~ I vrlo je dobro znala kakva bi trebalo da bude ljubav u čoveku, pa da duša čovečja mogne popiti svu lepotu muzike. Takva treba da bude ljubav kakva je i muzika sama. Crkva treba da bude ljubav, jer je i muzika crkva. ~

~ Sresti, videti i voleti, to je Ana Nedićeva umela samo u crkvi. Ona je volela božjeg slugu i pevača Bogorodičine crkve. Volela ga preobučenog, duboko sagnutog, gologlavog, sa rukama bez prstenja, sa krstom na grudima, sa usnama na krstu. ~

~ Jer ljudi su gladni ljubavi, i samo nje su gladni i umiru onda kada ljubav nije više s njima. I kad neko umre od gladi, zato je umro što ljubavi za njega nije bilo. ~

[Miloš Lazarević · Rating 3 out of 5]

3/5 🌟.

[Radmila · Rating 3 out of 5]

Sa autobiografskim delovima, roman Isidore Sekulić bavi se klasičnim palanačkim životom i brigom oko udaje mlade Ane Nedićeve.

Ovo nije žanr koji volim, nije tema koju volim ali ima nešto u ovom romanu što me je nateralo da ga ipak pročitam do kraja.

[Vladan Maksimović · Rating 4 out of 5]

Четири из симпатије за књижевницу, односно због низа појединачних јаких места, реченица, пасуса, увида. Могла је ово да буде јака приповетка, овако само "богати" унутрашњи светови јунака који се предуго малограђански снебивају.

[Aleksandra · Rating 5 out of 5]

Pročitala sam knjigu, zatvorila je i prvo što sam pomislila je....Šta je ovo, čoveče? Šta sam ovo pročitala?
Čuli ste za onu...ispod mire sto đavola vire. E, to vam je glavna junakinja Ana Nedić in a nutshell...(ovo je vrlo verovatno Isidorin autobiografski roman.)
Ana je mlada žena iz dobre porodice, ozbiljna i obrazovana umetnica, pijanistkinja, koja živi u nekom svom svetu između muzike i crkve. Svi bi da je vide udatu, već joj je i vreme, ali Ana „ne voli život koliko voli muziku“
Na samom početku romana, doktor Pašković, stariji neženja i prijatelj porodice Nedić, koji rado analizira ljude, milostiv je prema pacijentima, a pravedan prema svima osim prema ženama, kaže...“Ženina duša je uvek mutna. Nikad u njoj nema određenog stanja. Žena niti ume biti srećna niti ume biti nesrećna.“
Ana je savršeno srećna dok u varošicu, u Bogorodičinu crkvu gde je ona horovođa i pijanista ne stiže mlad, talentovan i drag đakon Irinej, u koga se ona zaljubljuje.
Na sledećih 100 stranica sledi prikaz razvoja emotivne i duhovne ljubavi između Irineja i Ane. Moram vam odmah napomenuti da u slučaju da ste od onih koje ne zanimaju i ne privlače duhovnost, crkva, pravoslavni obredi i emotivni život i razmišljanja zamonašenih, sve ovo će vam možda na momente delovati naporno i nerazumljivo. Ali ako vam je ovaj svet iole privlačan bićete uvučeni u jednu priču gde se skoro ništa ne dešava u smislu događaja i radnje, ali unutrašnji svet glavnih likova pulsira i buja takvim životom da nećete moći da se odvojite od knjige. Ja sam na momente osetila i jedno i drugo.
„Bog mi je nju poslao kao najveću milost svoju, i kao viši zahtev jedan koji će mi pomoći da završim delo svoje. Kako ću čuvati taj dar nebesni, kako ću paziti da nju ničim ne razočaram.“ „Đakonu se činilo prirodno i jedino moguće da će Ana biti Antigona njegove sudbine.“
Ana i Irinej priznaju svoju ljubav jedno drugome, “muzika je postala njihovo voljenje. Živeli su jedno u drugom kao što muzika živi u žici.“ Crkva kojom se oboje sa ljubavlju bave, kao i muzika koja se iz nje poji, zaslugom njihovog zajedničko rada postaje centar aktivnosti i radosti cele varošice.
Sva ova čista, nevina i monaška ljubav ipak je isprepletena i nekim erotskim nabojem i ima i svojih iskušenja...Ana s vremena na vreme zamišlja da leži na njegovom ramenu, sanja blizinu njegovih očiju , vidi njegova usta nad sobom. Počinje da je obuzima želja za zemaljskom srećom. Kod Irineja se naslućuje strastvena priroda i on priznaje da se nekad plaši žena, njihovog tela, duha.
U varoš stiže bolest, sa njom smrt i gubici.
U teškim momentima kroz koje Ana prolazi ona počinja da uviđa da taj monaški zavet koji postoji između Irineja i nje, pruža sreću, lepotu i jedinstvo duha i duše u miru, dok u u danima nesreće ne pruža utehu. „ U jadu je čovek jadan, sitan i mali, željan je prostog čovečanskog zbliženja i teži za umiljatom rečju, za toplom rukom, za nežnim zagrljajem.“
Konačno pada i prvi strastveni poljubac između naših junaka, a šta sledi posle toga, neću vam reći.
Knjiga je iskrena i intimna drama jedne jedinstvene i neobične žene pune suprotnosti koja doživljava i preživljava faze ljubavi, samospoznaje, odluke. Obuhvata čitav jedan svet predivnih slika i razmišljanja o duhovnosti, ljubavi, životu sa neočekivanim preokretom na kraju. Posle čitanja ostaju vam nerazjašnjene mnoge stvari, ali i ustisak da je sve napisano duboko doživljeno i trebaće vam malo vremena i mentalne snage da razjasnite samom sebi sve pročitano. Ja sam još pod Isidorinim fascinantnim i očaravajućim uticajem. Topla preporuka.
„U svakoj lepoti, vidiš, prirodnoj ili umetničkoj, ima momenat odricanja. To je odricanje svetiteljsko, tj. bez bola, u životu prirode.Uzmi npr. suton, ili ako hoćeš i zoru, svejedno, dakle borbu između svetlosti i mraka. A to je odricanje asketsko, to jest bolno, u životu čoveka. Uzmimo recimo borbu između života i smrti, ljubavi i gubitka, mladosti i starosti. Svi ti razni primeri bi se možda mogli podvesti pod jedno opšte značenje: borba između jačine i slabosti, između duha i materije. I onda je ona moja tvrdnja o odricanju još jasnija. Ili se odriče slabost, zato što je slabost, ili se odriče jačina zato što voli. Naravno da onda onaj ko hoće uvek da voli, da se taj mora dugo i odricati. Ko hoće veliku ljubav da ima, taj mora biti veliki kaluđer.“

[Sandra Petkanic · Rating 5 out of 5]

Pre vise od 20 godina uzela sam iz “crvene kolekcije” knjiga “Pisma iz Norveske” i ostala zapanjena na koji nacin je to napisano, kakav stil i recnik. Isto tako i ovim romanom. Dok se cita, prica se tise,biraju se lepse reci, sve je nekako svecanije, ljubavnije i filigranskije.Ta ljubavna a zabranjena sila, koja je obuzela dvoje ljudi, napisana je cak muzicki, u jednom velikom zamahu, kresendu, pianissimo i fortissimo, velike eksplozije u tisini, Ludilo ljubavno. Kad sam zavrsila roman, morala sam da sednem i odmorim. Sta ti je zenska sila i moc! Kakvo postovanje svoga naroda, drzave, istorije, kulture, jezika, tradicije, porodice, crkve, vere, kakvi opisi zivota i smrti. Neke delove sam morala da preskocim, o umirucij deci, neizdrzivo.
Ja sam neko ko ide na Liturgije, njeni opisi su mi jos vise ulepsali odlazak u crkvu. Hvala Isidori sto je deo nase kulture i steta sto se ne pise vise o njoj i njoj slicnima.
.
.
„Crkva me tesi najbolje od svega. Crkva je mesto gde
se sasvim istovetno blagosilja i rodenje i smrt, gde se peva
i vencanima i u sanduk polozenima, gde se sve sto je zivot izjednacuje i sliva u nesto jedno i vecito, kao sto je jedan i vecit ton, mada je, naizmence, i pevao u pesmi i jecao u placu“.

[Marija Filipović · Rating 5 out of 5]

Fantazija od knjige; plakanje, jer Isidora nije napisala još barem 50 stranica, za uživanje u misaonosti, divnom stilu, ljepoti izraza i duhovnosti. Svaki broj strana bi za njenu umešnost bio mali.

"Ja sam umetnik. Moj zavet je lepota. Predstoji dakle i meni kaluđerska borba."