Jutro je, ali tata ne ustaje... Glavni junak se budi kraj oca koji je mrtav. Ovo je početak romana Tata i kraj nevinog i naivnog odrastanja glavnog junaka. Tragajući za uzrokom očeve smrti sin nam otkriva porodičnu istoriju, tragičnu i mračnu. Nakon što je ambiciozna majka otišla od njih, tata je izgradio posebnu stvarnost, izolovani svet u kojem živi sa sinom, štiteći ga od "izvitoperenog, đavoljeg" sveta.
U potrazi za očevim ubicom, na putu ka istini o svojoj porodici, sin pronalazi majku i otkriva da ni ona ni stvarni svet nisu onakvi kakvima ih je zamišljao.
Neočekivane okolnosti u kojima će se nalaziti glavni junak neumitno navode čitaoca na to da razmisli šta je realnost naših života.
Krsta Popovski (1968) diplomirao je na Katedri za opštu književnost i teoriju književnosti Filološkog fakulteta u Beogradu. Bio je glavni i odgovorni urednik časopisa za književnost i likovnu umetnost Zvono i izvršni urednik Književne reči. Objavio je četiri knjige poezije: „Dvoglasja”, „Paganalije”, „Iskušenja” i „Savez”. Autor je romana „Tata”, „Ej”, „Sudbine”, „Trudovi” i „Ina”. Za rukopis romana „Ej” je 2010. osvojio Nagradu „Poziv na putovanjeˮ. Godine 2018, za roman „Inaˮ dobio je Nagradu „Stevan Sremacˮ. Godine 2017. objavio je knjigu pripovedaka „Nedela”.
Књига се бави једним савременим српским табуом: говори о томе како студенткиње Филолошког факултета вазда имају мерак на психопате, па се не либе ни да са њиховим дупло млађим и дупло изопаченијим синовима баханалишу по купеима прве класе у нестварном возу који саобраћа између Солуна и Амстердама, а у коме немачки кондуктер пије као стрвина, а машиновођа Србин глуми немост.
Шалу на страну, дао сам књизи оцену 5/5, иако се стиче утисак да није у потпуности сазрела, или макар није њен главни јунак. Као да је превремено одштампан. Сматрам да би наратор једног тако посебног менталног склопа морао да има много другачији поглед на свет од оног приказаног у књизи (не кажем да нема другачије виђење стварности, али се чини да је то недовољно), те изгледа као да се аутор није довољно уживео у несвакидашњу егзотичност маште свог главног лика. Ту је дело местимично шупље, мада се поправља како се приближавамо крају приче, и мада обрађује неке прилично озбиљне теме. Родитељи протагонисте су, пак, много квалитетније осмишљени ликови и сваки је добра алегорија за себе, макар се мени тако чини (а можда им додељујем и неко непостојеће значење). Слично важи и за споредне јунаке -- суреалног машиновођу у станичном тоалету, студенткињу-проститутку коју богате гастарбајтерке ангажују да им синовима скине ђану, настраног полицајца-уредника књижевног часописа итд.
Храбра књига, али свакако није за ово поднебље, па није ни чудо што није популарнија.