Tebi, moja Dolores

by Saša Božović

Genres: Nonfiction

382 pages, Hardcover

First published January 1, 1978

About the author

Saša Magazinović, udata Božović, rođena je 4. avgusta 1912. godine u Beogradu. Odrasla je u poznatoj svešteničko-oficirskoj porodici. Iako je rođena u religioznoj sredini, za koju je sama isticala da je komunizam bio bauk, to je nije sprečilo da postane ključna akterka u narodnooslobodilačkoj borbi.
Godine 1937. završila je Medicinski fakultet.

Nakon bombardovanja Beograda 6. aprila 1941. godine odlazi u Podgoricu, odakle je poreklom bio njen muž, takođe učesnik NOB-a, Boro Božović, partizan, jedan od organizatora narodnog ustanka u Crnoj Gori. Zbog njegovih aktivnosti, doktorku Sašu hapse italijanski fašisti i odvode u zatvor. Posle svega jednog dana dospela je u logor u gradu Kavaji u Albaniji.

Dok je bila u logoru, Saša Božović se porodila i dobila kćerku koju je nazvala Dolores, po španskoj revolucionarki Dolores Ibaruri. Porođaj je bio težak, mučan, u nehumanim uslovima. Pred sam porođaj su je prebacili u bolnicu koja je bila zapravo druga zatvorska ćelija u prizemlju, sa prozorom, gde su joj se italijanski fašisti smejali i gađali je kamenjem, kako sama kaže - osećala se kao cirkuska životinja. Beba je rođena zdrava, a Saša je krajem 1941. godine razmenjena za italijanske oficire koje su zarobili partizani posle bitke na Jelinom Dubu.

Kada je izvršena razmena, Saša se sa detetom pridružila partizanima i otišla u planine gde je bila bitku i za sebe i za druge. Bila je načelnica bolnice, a posle toga i saniteta u Drugoj proleterskoj udarnoj brigadi, a zatim i u Drugoj proleterskoj diviziji.

Njena mala Dolores jedna je u nizu žrtava rata protiv fašizma.

„I kada sam mislila da je najgore prošlo, ulazim u još veću nesreću. Svoju. Ličnu. Gubim jedinče. Gubim svoju Dolores. Izvukla se iz tople bunde koju sam sa sebe skinula i ostavila je umotanu da spava. Otišla sam na poziv ranjenika. Težak ranjenik i zadržavam se dugo. Dolores se budi, izvlači iz bunde i traži mamu. Hladna noć ne zna za milost. Dete joj nemoćno podleže. Sedmog marta se rastajemo. Ostaje mi bol i praznina.”

Lični bol Saša je teško podnela; nesanica, duvan i iscrpljujuć rad, kao i podrška drugarica i drugova pomogli su joj da, pored lične ogromne snage, izdrži i nastavi dalje.

U toku rata, bila je ranjena u obe noge i zarobljena od strane četnika, koji je ostavljaju u životu jer je prisutni lokalni sveštenik prepoznao da je Saša iz svešteničke porodice Magazinović, čije je članove lično poznavao. Posle akcije drugova, oslobođena je, gde je ranjena nastavila da rukovodi bolnicom, a čak u jednoj i asistira prilikom teške operacije, iako je i sama bila u lošem stanju.

Posle rata, dolaskom u oslobođeni Beograd postavljena je za vojnog delegata Crvenog krsta Jugoslavije, bila je načelnica Antituberkuloznog instituta u Beogradu i zamenica načelnika Vojne bolnice u Beogradu.

Njen suprug akademik prof. dr Borislav Božović (1913—1987) iz rata je izašao sa činom general-majora i profesionalnu karijeru nastavio je kao predsednik medicinskog odeljenja SANU, internista-endokrinolog, direktor Interne B klinike i profesor na Medicinskom fakultetu u Beogradu čiji je dekan bio u više mandata i lični lekar predsednika SFRJ Josipa Broza Tita.

Napisala je knjigu „Tebi, moja Dolores” koja je bila najprodavanija knjiga u SFRJ 1980. godine.

Umrla je 10. decembra 1995. godine. Sahranjena je u selu Lisović, kod Barajeva.

Potomci - sinovi: Ivan, istaknuti naučnik (fizičar) i član prve postave rok grupe Crni Biseri (saksofon), Slavko, lekar i ćerka Iva, ginekolog, kao i unuke: Marijeta i Dolores.

Reviews

[Tea Jovanović · Rating 5 out of 5]

Knjiga koja je imala brojna izdanja i obeležila našu mladost... A izdavači su je nažalost zaboravili... :(

[Sanja Milojević · Rating 5 out of 5]

Doktorka Sasa Bozovic nakon bombardovanja Beograda , 6. aprila 1941. godine, kao trudnica zajedno sa suprugom dr Borislavom Bozovicem otišla je u Podgoricu , rodno mjesto njenog supruga. Pošto je njen muž bio jedan od glavnih organizatora ustanka u Crnoj Gori , jula 1941. godine, poslije njegovog odlaska u partizane, nju Italijani hapse i odvode u zatvor, a potom je šalju u logor u gradu Kavaji u Albaniji. Pošto je bila pred porođajem početkom novembra je bila prebačena u bolnicu u Tirabi, gdje se 9.novembra porodila i dobila ćerku. Dala joj je ime Dolores, po učesnici Španskog građanskog rata i revolucionarki Dolores Ibaruri čuvenoj „La Pasionariji“. Krajem 1941. godine, zajedno sa ćerkicom je razmijenjena za italijanske oficire koje su zarobili partizani.

Potom je prešla na oslobođenu teritoriju Crne Gore u Pipere, gdje je kao ljekarka formirala prve seoske partizanske bolnice u Crnoj Gori. Najprije je bila rukovodilac bolnice, a kasnije i saniteta, prvo u Drugoj proleterskoj udarnoj brigadi, a zatim u Drugoj proleterskoj diviziji. Kćerka Dolores „Mala partizanka“ (kako je jednom prilikom od milja nazvao narodni heroj Sava Kovačević), jedna od mnogih nevinih fašističkih žrtava. Umrla je 7. marta 1943. godine, kada joj je bilo svega godinu i po dana, od posledica smrzavanja, iscrpljenosti i gladi, za vrijeme marša, tokom Četvrte neprijateljske ofanzive poznatije kao Bitka na Neretvi. Umrla je neposredno prije prelaska Centralne bolnice i ranjenika preko Neretve, u selu Šćitu, kod Prozora gde je u blizini zidina franjevačkog samostana i sahranjena (samostan je jedna od građevina nekadašnjeg sela Šćit koja nije potopljena formiranjem akumulacije Jablaničkog jezera poslije oslobođenja Jugoslavije).
Knjiga je vise nego potresna. Smrt deteta je strasna stvar ali ne mogu a da se ne osvrnem na jednu cinjenicu a to je da u jednom poglavlju je drug Tito ranjen. O tome je vise pisano nego o bolu za sopstvenim detetom. Kako je dozivela slom i kako je zabrinuta jer je on ranjen itd. To govori koliko je Tito u to vreme ljudima bio bitan i kako su gledali na njega.
To me je bas iznerviralo.
Ono sto mi se svidelo je sto su ljudi tada bili mnogo drugačiji i bolji. Izdrzljivi, jaki, hrabri, spremni da pomognu jedni drugima. I u tim teskim situacijama spremni na humor.
Knjigu obavezno procitati jer je zaista zaista dobra.

[Nina · Rating 5 out of 5]

“Mi ljudi, skloni smo da mnoge darove i bogatstva oko nas i ne primetimo dok ih ne izgubimo. Brže i lakše primetimo ono što nemamo i tu se zaustavljamo često jadikujući, dok nam trezori blaga promiču.”

[Faris · Rating 4 out of 5]

Kao da je svaki dio vremena u kojem su ovi likovi živjeli, borili se i radili dobio svoje počasno mjesto u ovoj knjizi.
U tom vremenu ljudi, a u ljudima sve što je ljudsko - od ljubavi, mržnje, ljubomore, tuge, sreće,...

"Tebi, moja Dolores" možda je jedan od najistinitijih zapisa o prošlosti i teškoći vremena u kojem su naši narodi živjeli.

[Ana Arsić · Rating 5 out of 5]

Srce se lomi pod burom talasa osećanja,a duša ječi odjecima bola,a između redova niču novi redovi, asocijacije guše u podrglu,čitalac grca i... odlaže knjigu slomljen umorom duše.

[Danijela · Rating 5 out of 5]

~ A danas na planini Ispod zelenih grana Majka mezimče traži U kolevci večitog snega Za srećnu našu decu Mališan bdi na straži. stihovi Mire Alečković posvećeni Dolores Božović ~

~ I dok tako razmišljam, hvatam joj ručice, ljubim ih, i savijam prema grudima, a glavicu zaklanjam da ne gleda trešnje. Da je na taj način moje srce poželela - dala bih joj ga. A trešnje? Nisu naše. Prošlo je preko trideset godina, i još nisam pobegla od crvenih trešanja. Svake godine, kad vidim prve vezice crvenih trešanja na tezgama,
na pijaci - pobegnem. I tako svake godine.
Bežim, ali pobeći ne mogu. ~

~ I kada sam mislila da je najgore prošlo, ulazim u još veću nesreću. Svoju. Ličnu. Gubim jedinče. Gubim svoju Dolores. ~

~ Okrećem se pri svakom zastajanju, tražeći u mrkloj noći pogledom stazu koja me vezuje srcem, dušom, životom za komadić zemlje, usamljen i ostavljen. Tada me u trenutku nešto povuče da potrčim, da se vratim i ostanem zauvek tamo. ~

[Masha · Rating 4 out of 5]

Dajem ocjenu 4 zbog sirovih emocija koje nosi ovaj memoar, možda čak više zbog priča u drugom dijelu knjige o ljubavi i parovima iz rata. Priča dr Božović je potresna, emocija je jaka, ali za mene ostaje nedorečena. Politička obojenost je jasna, ali to nije poenta ove knjige. Stil pisanja je rudimentaran, ali moguće da i to dodaje na emociji same priče. Vrijedi pročitati, vrijedi pročitati uz podsjećanje da ne govorimo o fikciji, o mašti, već o pravim ljudima koji su se borili za svoj način života kada je to bilo najteže, koji su voljeli kada je to bilo zabranjeno.

[Jelena · Rating 4 out of 5]

Potresna i tužna knjiga o nemilosti rata i hrabrosti žene kao majke i doktorice. Posebno mi se dopalo što se i pored okrutnosti rata piše i o ljubavi, poštenju i prijateljstvu, željama i potrrbama svakog čovjeka.

[Senka]

Ne bih da komentarišem stil pisanja ili političku obojenost, ali ko nije pročitao, a ima kod sebe ovu knjigu, treba da je pročita.

[Šejla Bešović · Rating 4 out of 5]

Kako bi bilo lijepo da se drugovi i drugarice nikad nisu nazvali drugačijim imenima nego samo tako,jednostavno DRUGOVI I DRUGARICE..