What do you think?
Rate this book
The Essence and Value of Democracy
Hans Kelsen is widely recognized as one of the most important legal theorists of the 20 th century. Surprisingly, however, his political writings are not nearly as widely known as his legal theory, especially in the English-speaking world. This book fills the void between what is and isn't known about Hans Kelsen's political philosophy, and the ways that philosophy has and will continue to shape political debates inherent to democracy in the future. For the first time in English, this classic book - with an introduction by political theorist Nadia Urbinati - provides an overview of Kelsen's career and his contributions to 20th century political thought.
116 pages, Hardcover
First published January 1, 1920
13 people are currently reading
166 people want to read
About the author
Hans Kelsen
172 books49 followersHans Kelsen was an Austrian jurist, legal philosopher and political philosopher. He was the author of the 1920 Austrian Constitution, which to a very large degree is still valid today. Due to the rise of totalitarianism in Austria (and a 1929 constitutional change), Kelsen left for Germany in 1930 but was forced to leave this university post after Hitler's seizure of power in 1933 because of his Jewish ancestry. That year he left for Geneva and later moved to the United States in 1940. In 1934, Roscoe Pound lauded Kelsen as "undoubtedly the leading jurist of the time." While in Vienna, Kelsen met Sigmund Freud and his circle, and wrote on the subject of social psychology and sociology.
By the 1940s, Kelsen's reputation was already well established in the United States for his defense of democracy and for his Pure Theory of Law. Kelsen's academic stature exceeded legal theory alone and extended to political philosophy and social theory as well. His influence encompassed the fields of philosophy, legal science, sociology, the theory of democracy, and international relations.
By the 1940s, Kelsen's reputation was already well established in the United States for his defense of democracy and for his Pure Theory of Law. Kelsen's academic stature exceeded legal theory alone and extended to political philosophy and social theory as well. His influence encompassed the fields of philosophy, legal science, sociology, the theory of democracy, and international relations.
Ratings & Reviews
Friends & Following
Create a free account to discover what your friends think of this book!
Community Reviews
Displaying 1 - 10 of 10 reviews
April 2, 2024
Hans Kelsen was an Austrian lawyer and expert on constitutional law, but also an idealistic activist for democracy in Interwar Europe. And I was quite impressed how well his thoughts stand the test of time. Apart from some wordings and some sections touching specific questions towards the end, I would not have guessed that this book is 100 years old.
Kelsen starts from the idea of freedom and deducts from there a theory of what democracy is and how it can be realized in a system. The first twenty pages are simply wonderful in their rigour and intellectual clarity. His line of thought is very clear, but still very sophisticated (if you buy the premise, of course). He always contrasts the theoretical idea with practical necessities and concludes in the closest approximation to the idea possible. He touches a lot of questions, among them the role of parlamentarism, the separation of power, the role of the administration and elite selection (aka elections). The most insightful part was about the problem of representation (a real "transfer" of will is impossible, hence representation stays at least partly a fiction), a problem seldomly touched by theorists of democracy. I could agree to most of his conclusions, but even where I disagreed, it was stimulating to read his thoughts on the question (e.g. whether a democracy can/should be social).
If you want to read an essay about the theory of democracy that is still brilliant in its intellectual quality (even though we see some points differently today), you might want to give this one a shot. For me, he's a worthwhile addition to more contemporary theorists.
Kelsen starts from the idea of freedom and deducts from there a theory of what democracy is and how it can be realized in a system. The first twenty pages are simply wonderful in their rigour and intellectual clarity. His line of thought is very clear, but still very sophisticated (if you buy the premise, of course). He always contrasts the theoretical idea with practical necessities and concludes in the closest approximation to the idea possible. He touches a lot of questions, among them the role of parlamentarism, the separation of power, the role of the administration and elite selection (aka elections). The most insightful part was about the problem of representation (a real "transfer" of will is impossible, hence representation stays at least partly a fiction), a problem seldomly touched by theorists of democracy. I could agree to most of his conclusions, but even where I disagreed, it was stimulating to read his thoughts on the question (e.g. whether a democracy can/should be social).
If you want to read an essay about the theory of democracy that is still brilliant in its intellectual quality (even though we see some points differently today), you might want to give this one a shot. For me, he's a worthwhile addition to more contemporary theorists.
June 30, 2023
Democracy is woefully imperfect because people are woefully imperfect, anyone offering plans to "fix this" is promising the impossible and planning for something far, far worse.
March 24, 2022
Great summary on the political framework and democratic mechanisms underlying the model of European constitutions.
May 12, 2021
Hans Kelsen ist ein Rechtswissenschaftler und Theoretiker, dessen Name wahrscheinlich nicht jedem bekannt ist, obwohl er u.a. an der österreichischen Verfassung mitgeschrieben hat und einer der Vordenker der Verfassungsgerichtsbarkeit ist.
Obwohl ich mich mit Demokratietheorie befasst habe in meinem Studium, wenngleich eher aus philosophischer Sicht, bin ich vorher nie wirklich über Kelsen gestolpert, was sicher eher mir als Herrn Kelsen anzulasten ist.
So war es eher Zufall, der mich damit in Kontakt brachte, als ich es eher willkürlich und nach dem Titel kaufend erwarb.
Das kleine Büchlein ist 1929 in der vorliegenden Fassung erschienen und wurde 2018 vom Reclamverlag nochmal aufgelegt. Es hat 164 kurze Seiten und dementsprechend ein eher kurzes, monographisches Werk.
Allerdings liegt darin auch der Zauber des Ganzen.
Kelsens Werk zeichnet sich durch eine prägnante, wissenschaftliche Nüchternheit aus, die hilft, seine Vorstellung von Demokratie herauszuschälen. Keine blumigen Phrasen, keine ideologischen Zuschreibungen, sondern eine umfassende, durchaus kritische Betrachtung der Demokratie, die er lediglich als Rahmen der sozialen Ordnung kennzeichnet, und absichtsvoll so darstellt, dass sie nicht den Inhalt vorgibt.
Hans Kelsen verzichtet dabei mitnichten darauf, auch die Schattenseiten, die Verwirrungen und Irrungen zu kennzeichnen und hangelt sich vielfach an einem Vergleich zwischen Autokratie und Demokratie entlang, und bekennt, dass Demokratie als Herrschaftsart auch seine bewussten Grenzen hat, die hier und da autokratisch zu untermauern sind oder zu untermauern sein könnten, vor allem in Hinblick auf die "Vollziehung" - für Kelsen also das Umsetzen demokratischer Beschlüsse und die Akte der Verwaltung der Demokratie, die in ihrer Effizienz gehindert wären, wenn jede Ebene demokratisch bestimmt wäre und zur Meinung finden müsste.
Letztendlich beschreibt Kelsen ein Stückweit in den 20er Jahren bereits das repräsentative, gewaltengeteilte Modell, was wir dieser Tage weitestgehend noch nutzen, und mit dieser Rückschau liest sich Kelsens Werk freilich mit einigem Gewinn, denn der gegenwärtige Zustand ist nicht zwangsläufig, gleichwohl auch nicht zufällig.
Ohne auf die einzelnen Buchkapitel in dieser Kurzbewertung einzugehen, fasst Kelsen zusammen, dass die Demokratie letztlich vom Wesen des Widerspruches, vom Aushandeln von These und Antithese, und letztlich vom Kompromiss zwischen Majorität und Minorität lebt. Dass Demokratie besonders dort lebt, wo Wertevorstellungen relativistisch sind, also Wissen auch von Generation von Generation neu verhandelt wird, wo Moral von Generation von Generation neu verhandelt wird, wo Gesellschaft von Generation von Generation neu verhandelt wird. Hier verbindet Kelsen verblüffend einfach und nachvollziehbar positivistische Wissenschaft mit einem demokratischen Weltbild.
Insgesamt eine sehr empfehlenswerte, in diesem Fall wunderbar nüchterne Lektüre.
Obwohl ich mich mit Demokratietheorie befasst habe in meinem Studium, wenngleich eher aus philosophischer Sicht, bin ich vorher nie wirklich über Kelsen gestolpert, was sicher eher mir als Herrn Kelsen anzulasten ist.
So war es eher Zufall, der mich damit in Kontakt brachte, als ich es eher willkürlich und nach dem Titel kaufend erwarb.
Das kleine Büchlein ist 1929 in der vorliegenden Fassung erschienen und wurde 2018 vom Reclamverlag nochmal aufgelegt. Es hat 164 kurze Seiten und dementsprechend ein eher kurzes, monographisches Werk.
Allerdings liegt darin auch der Zauber des Ganzen.
Kelsens Werk zeichnet sich durch eine prägnante, wissenschaftliche Nüchternheit aus, die hilft, seine Vorstellung von Demokratie herauszuschälen. Keine blumigen Phrasen, keine ideologischen Zuschreibungen, sondern eine umfassende, durchaus kritische Betrachtung der Demokratie, die er lediglich als Rahmen der sozialen Ordnung kennzeichnet, und absichtsvoll so darstellt, dass sie nicht den Inhalt vorgibt.
Hans Kelsen verzichtet dabei mitnichten darauf, auch die Schattenseiten, die Verwirrungen und Irrungen zu kennzeichnen und hangelt sich vielfach an einem Vergleich zwischen Autokratie und Demokratie entlang, und bekennt, dass Demokratie als Herrschaftsart auch seine bewussten Grenzen hat, die hier und da autokratisch zu untermauern sind oder zu untermauern sein könnten, vor allem in Hinblick auf die "Vollziehung" - für Kelsen also das Umsetzen demokratischer Beschlüsse und die Akte der Verwaltung der Demokratie, die in ihrer Effizienz gehindert wären, wenn jede Ebene demokratisch bestimmt wäre und zur Meinung finden müsste.
Letztendlich beschreibt Kelsen ein Stückweit in den 20er Jahren bereits das repräsentative, gewaltengeteilte Modell, was wir dieser Tage weitestgehend noch nutzen, und mit dieser Rückschau liest sich Kelsens Werk freilich mit einigem Gewinn, denn der gegenwärtige Zustand ist nicht zwangsläufig, gleichwohl auch nicht zufällig.
Ohne auf die einzelnen Buchkapitel in dieser Kurzbewertung einzugehen, fasst Kelsen zusammen, dass die Demokratie letztlich vom Wesen des Widerspruches, vom Aushandeln von These und Antithese, und letztlich vom Kompromiss zwischen Majorität und Minorität lebt. Dass Demokratie besonders dort lebt, wo Wertevorstellungen relativistisch sind, also Wissen auch von Generation von Generation neu verhandelt wird, wo Moral von Generation von Generation neu verhandelt wird, wo Gesellschaft von Generation von Generation neu verhandelt wird. Hier verbindet Kelsen verblüffend einfach und nachvollziehbar positivistische Wissenschaft mit einem demokratischen Weltbild.
Insgesamt eine sehr empfehlenswerte, in diesem Fall wunderbar nüchterne Lektüre.
December 7, 2020
Extremely technical. This is a very very very difficult essay swinging from pure theory of law to political philosophy, I cannot recommend it to beginners. On the other hand, though, it is very interesting to understand how a legal theorist of the '20s influenced so much many of the contitutional drafters of post-WWII Europe (as Italy, for instance). The controversial power Kelsen entitles the party as a political and bureaucratic organization makes his view very problematic, a matter of discussion even today. The best part is definitely the last chapter "Democracy and Philosophy", where the Author clearly highlights the link between a political regime and a worldview and, in this case, between democracy and relativism.
February 16, 2024
La concisión de la escritura de Hans Kelsen en esta obra actúa en contra de sus lectores: muchos detalles pasan inadvertidos en una primera lectura. Esto puede resultar una verdad de perogrullo para cualquier libro, sin embargo, en el caso de "la esencia y el valor de la democracia", termina uno por dejar de saborear sus interesantes e insólitas tesis.
Esta traducción al parecer es anterior a la realizada por KrK; que se estima integral. Sin embargo, no noté mayores diferencias.
En esta segunda lectura relució más el modo en el cual desmenuza desde bases rousseaunianas, la idea de la voluntad general para acercarla a la ocurrencia de la democracia (liberal). Kelsen distiguió en todo momento entre ideología (el discurso) y la realidad de la vida en democracia; y muestra múltiples razones para justificar la existencia de los partidos políticos, para repudiar la constitución de cualquier entramado corporativo, para considerar a la burocracia y al parlamento instituciones útiles y no enemigos de la democracia, para adoptar lo que después se denominó mecanismos de democracia directa, etc.
La mejor parte fue la parte filosófica, la cual, sin embargo adoptó al principio un enfoque caracteriológico, muy en boga en la época de la publicación. Kelsen mostró que las personas con un superyó extremo, con ánimo de poder y poco empáticas tienden a adoptar posturas autoritarias, y en cambio las personas empáticas, con un superyó más tolerante y con ánimo de conocimiento propelían a tomar posturas democráticas. Después presentó ejemplos de pensadores que personificaron ambos principios irreconciliables, para terminar por aducir que el mejor sostén de la democracia era el agnosticismo y el relativismo en los valores; cuando uno adopta una postura totalitaria, de defensa a ultranza de cualquier valor, uno tenderá a ser autoritario, no así las personas que reconocen que es imposible en este mundo saber cuál es el valor más auténtico, y en ese tenor someterán todo a ensayo y error y propenderán más al diálogo.
Claro, uno debe reparar en que el opúsculo kelseniano giró alrededor de los modelos ideales de la autocracia y la democracia y no pareció haber para el jurista modelos híbridos; en la realidad, ni la autocracia puede renunciar a la lógica del conocimiento ni las democracias son utopías carentes de fuerza. Lo que más me molestó fue que para Kelsen, en la democracia era posible elaborar una teoría del Estado, por la libertad que aporta, aspecto inexistente en la autocracia. Jesús G. Maestro dijo lo contrario; la democracia es la antítesis de todo Estado. Yo agregaría que si bien en la democracia es posible pensar una teoría del Estado, es imposible llevarla a cabo; porque justamente la democracia tiende a la desagregación
Esta traducción al parecer es anterior a la realizada por KrK; que se estima integral. Sin embargo, no noté mayores diferencias.
En esta segunda lectura relució más el modo en el cual desmenuza desde bases rousseaunianas, la idea de la voluntad general para acercarla a la ocurrencia de la democracia (liberal). Kelsen distiguió en todo momento entre ideología (el discurso) y la realidad de la vida en democracia; y muestra múltiples razones para justificar la existencia de los partidos políticos, para repudiar la constitución de cualquier entramado corporativo, para considerar a la burocracia y al parlamento instituciones útiles y no enemigos de la democracia, para adoptar lo que después se denominó mecanismos de democracia directa, etc.
La mejor parte fue la parte filosófica, la cual, sin embargo adoptó al principio un enfoque caracteriológico, muy en boga en la época de la publicación. Kelsen mostró que las personas con un superyó extremo, con ánimo de poder y poco empáticas tienden a adoptar posturas autoritarias, y en cambio las personas empáticas, con un superyó más tolerante y con ánimo de conocimiento propelían a tomar posturas democráticas. Después presentó ejemplos de pensadores que personificaron ambos principios irreconciliables, para terminar por aducir que el mejor sostén de la democracia era el agnosticismo y el relativismo en los valores; cuando uno adopta una postura totalitaria, de defensa a ultranza de cualquier valor, uno tenderá a ser autoritario, no así las personas que reconocen que es imposible en este mundo saber cuál es el valor más auténtico, y en ese tenor someterán todo a ensayo y error y propenderán más al diálogo.
Claro, uno debe reparar en que el opúsculo kelseniano giró alrededor de los modelos ideales de la autocracia y la democracia y no pareció haber para el jurista modelos híbridos; en la realidad, ni la autocracia puede renunciar a la lógica del conocimiento ni las democracias son utopías carentes de fuerza. Lo que más me molestó fue que para Kelsen, en la democracia era posible elaborar una teoría del Estado, por la libertad que aporta, aspecto inexistente en la autocracia. Jesús G. Maestro dijo lo contrario; la democracia es la antítesis de todo Estado. Yo agregaría que si bien en la democracia es posible pensar una teoría del Estado, es imposible llevarla a cabo; porque justamente la democracia tiende a la desagregación
July 10, 2022
Nesse livro, Kelsen apresenta sua teoria política da democracia. Na primeira parte da obra, Kelsen apresenta os elementos e discute o valor da democracia para a liberdade de um povo. Em seguida, trata do Parlamento e sua importância para a democracia. A partir disso, Kelsen passa a tratar dos fundamentos da democracia, notadamente, algumas de suas características centrais, sua relação com a religião e com a economia. Kelsen critica conceitos importantes em Voegelin, Emil Brunner, Niebuhr, Maritain, Hayek, Locke, Hegel.
Na última parte, Kelsen trata da relação entre mente humana, psicologia social e Estado e discute o relativismo na filosofia e na política.
Pontos importantes nessa obra: Kelsen apresenta em A Democracia sua concepção política de sociedade. Enquanto na Teoria Pura temos a concepção científica de Estado e direito, em A Democracia, temos a concepção política de Kelsen. Kelsen sustenta a separação entre o ser do Estado e direito e o dever-ser do campo político. Por isso, Kelsen não pode ser tido como um "apoiador de regimes autocratas" porque sua Teoria Pura é uma análise científica e não um dever-ser político. Kelsen é um defensor da democracia, âmbito que ele entende ser próprio da discussão política, e não da discussão científica do ser do Estado e do direito.
Críticas: Kelsen defende alguns absurdos em sua teoria democrática. Ele defende que é possível ter um socialismo na economia e uma democracia na política, algo que já se mostrou historicamente impossível. Ademais, o livro, por ser um compilado de textos, repete os mesmos argumentos várias vezes, inclusive repetindo partes inteiras em momentos diferentes. Além disso, Kelsen defende o relativismo de todos os valores, mas não trata das consequências práticas de sua pressuposição para os direitos humanos.
Na última parte, Kelsen trata da relação entre mente humana, psicologia social e Estado e discute o relativismo na filosofia e na política.
Pontos importantes nessa obra: Kelsen apresenta em A Democracia sua concepção política de sociedade. Enquanto na Teoria Pura temos a concepção científica de Estado e direito, em A Democracia, temos a concepção política de Kelsen. Kelsen sustenta a separação entre o ser do Estado e direito e o dever-ser do campo político. Por isso, Kelsen não pode ser tido como um "apoiador de regimes autocratas" porque sua Teoria Pura é uma análise científica e não um dever-ser político. Kelsen é um defensor da democracia, âmbito que ele entende ser próprio da discussão política, e não da discussão científica do ser do Estado e do direito.
Críticas: Kelsen defende alguns absurdos em sua teoria democrática. Ele defende que é possível ter um socialismo na economia e uma democracia na política, algo que já se mostrou historicamente impossível. Ademais, o livro, por ser um compilado de textos, repete os mesmos argumentos várias vezes, inclusive repetindo partes inteiras em momentos diferentes. Além disso, Kelsen defende o relativismo de todos os valores, mas não trata das consequências práticas de sua pressuposição para os direitos humanos.
December 8, 2019
Kelsen'in demokrasi manifestosu. Parlamenter demokrasinin yoğun eleştirilere maruz kaldığı bir dönemde kaleme alınmış bir savunma yazısı denilebilir. Saf Hukuk Kuramı gibi temel bir kitabın birkaç sene önce henüz Türkçe'ye çevrilmiş olmasına karşın bu kitap ilk kez 1938 yılında Ethem Menemencioğlu tarafından çevrilmiş. Ancak bu çeviri aradan uzun yıllar geçmesi sebebiyle okunması zor bir çeviriydi. Bu güncel çeviri için çevirmene kendi adıma teşekkür ediyorum.
"Başkanların Seçimi" bölümünde kuvvetler ayrılığı ilkesinin ortaya çıkış sebebinin demokrasi ile alakası olmadığı, asıl amacın monarşinin güçlendirilmesi olduğu bilgisi özellikle ilgimi çekti. Son bölüm olan "Demokrasi ve Felsefeler" bölümü ise Kelsen'in bu kitabı ele alış amacını açıkladığı ve kitabı toparladığı ve bence de kitabın en önemli bölümüydü.
Kelsen-Schmitt tartışması hakkında bilgi sahibi olduktan sonra okunursa bu kitaptan daha fazla verim alınabilir diye düşünüyorum. Ayrıca Cemal Bali Akal'ın "Spinoza Hukukçuya Ne Söyler" isimli kitaptaki aynı isimli ve Spinoza ve Kelsen ilişkisini irdelediği makalesinde bu kitaba birçok atıf bulunmaktadır. Bu makale de güzel bir devam okuması olacaktır görüşündeyim.
"Başkanların Seçimi" bölümünde kuvvetler ayrılığı ilkesinin ortaya çıkış sebebinin demokrasi ile alakası olmadığı, asıl amacın monarşinin güçlendirilmesi olduğu bilgisi özellikle ilgimi çekti. Son bölüm olan "Demokrasi ve Felsefeler" bölümü ise Kelsen'in bu kitabı ele alış amacını açıkladığı ve kitabı toparladığı ve bence de kitabın en önemli bölümüydü.
Kelsen-Schmitt tartışması hakkında bilgi sahibi olduktan sonra okunursa bu kitaptan daha fazla verim alınabilir diye düşünüyorum. Ayrıca Cemal Bali Akal'ın "Spinoza Hukukçuya Ne Söyler" isimli kitaptaki aynı isimli ve Spinoza ve Kelsen ilişkisini irdelediği makalesinde bu kitaba birçok atıf bulunmaktadır. Bu makale de güzel bir devam okuması olacaktır görüşündeyim.
June 8, 2014
„Pošto se veruje da se demokratija – pod pritiskom političke mode – mora koristiti za sve mogućne svrhe i svim mogućnim povodima, taj najzloupotrebljavaniji od svih političkih pojmova dobija najrazličitija, međusobno često veoma protivrečna značenja, ako ga uobičajena nemisaonost vulgarno-političke upotrebe jezika ne degradira do konvencionalne fraze koja više ne pretenduje ni na kakav određeni smisao.“ O zloupotrebi pojma demokratije
„Naći jedan oblik udruživanja koji bi branio i štitio svom zajedničkom snagom ličnost i dobra svakog člana društva, i kroz koji bi svako, udružen sa svima, ipak slušao samo sebe, i tako ostao isto toliko slobodan kao i pre.“ - Ruso o najboljoj državi
„Engleski narod misli da je slobodan, ali se ljuto vara; on je slobodan samo za vreme izbora članova parlamenta; čim su oni izabrani, on je rob, on nije ništa.“ Ruso o engleskom parlamentarizmu
Što kvalifikovanija većina, to veći broj glasača podržava izabranu vlast. Budući da su slobodno oni koji biraju samostalno, u ovom slučaju su slobodni samo oni koji su na pobedničkoj strani, dok su neslobodno oni koji su glasali za oponente. Međutim, i ovi prvi su slobodni samo u trenutku glasanja, a kasnije u njihovo ime donose odluke drugi, te se njihova sloboda dovodi u pitanje. Dakle, što je kvalifikovanija većina, to je više slobodnih prilikom izbora. Konsenzus bi bio idealan slučaj. Iz ovoga sledi da je kvalifikovana većina demokratski oblik. Međutim, ukoliko se nakon izbora neki od pojedinaca predomisli, te odustane od podrške koju je prethodno dao izabranicima, on postaje neslobodan. Jedini način da ponovo postane slobodan jeste taj da se oformi većina koja će otkazati podršku vlasti, te je onemogućiti da donosi odluke u ime glasača. U tom slučaju, ukoliko bi vlast bila izabrana jednoglasno, mogućnost promene iste bi bila veoma mala, a pored toga, za promenu vlasti bi ponovo bila potrebna kvalifikovana većina. U ovom slučaju, kvalifikovana većina onemogućava slobodu. Dakle, većina koja je najbliža slobodi, ne bi bila kvalifikovana većina, već apsolutna. Ukoliko bi prag bio niži, onda bi se moglo desiti da manjina izabere vlast, ukoliko bi bio viši, nemogućnost promene bi bila visoka. „Čovek većinom dospeva rođenjem u neki gotov državni poredak u čijem nastanku nije sudelovao i koji mu se stoga od početka mora suprotstavljati kao tuđa volja. U obzir dolazi samo dalja izgradnja, promena tog poretka. A sa tog gledišta, dakako, princip apsolutne (a ne princip kvalifikovane) većine znači relativno najveće približavanje ideji slobode.“
„Samo misao da – ako već ne svi – a ono što više ljudi treba da bude slobodno, tj. da što manje ljudi treba da sa svojom voljom dođe u protivrečnost sa opštom voljom socijalnog poretka, razumnim putem vodi ka principu većine.“ Razlog za poštovanje principa većine
„Protest protiv vladavine onih koji su sa mnom jednaki vodi u političkoj svesti ka pomeranju sebjekta vladavine koja se ne može izbeći ni u demokratiji: ka konstrukciji anonimne ličnosti države. (...) Tako veo personifikacije države prikriva činjenicu koja je za demokratsko osećanje nepodnošljiva. Personifikacija države, koja je postala temeljna za teoriju države i prava, svoj koren ima u toj ideologiji demokratije.“ Razlog nastanka države (demokratija sjedinjuje načelo slobode i jednakosti)
„Podanik napušta svu svoju slobodu, da bi je kao građanin države ponovo dobio.“ Rusoova misao
„Samo je teorijska kratkovidost ili politička namera mogla da princip podele vlasti prikaže kao demokratski princip. Od Monteskjea navodno uzet iz engleskog uređenja, on se opravdava kao garantija slobode. Međutim, njegov bi pravi smisao zacelo mogao biti da monarhu, koji je iz apsolutizma potisnut u granice konstitucionalizma, obezvedi krajnju nadmoć nad vlašću naroda koncentrisanoj u parlamentu.“ Uzrok podele vlasti
„Stoga konsekventne demokratije ne smeju trpeti profesionalno i stručno činovništvo s trajanjem funkcije koje je ograničeno samo starosnom granicom. Možda samo izabrane počasne činovnike s kratkim periodom funkcije ili sazivanjem javnih funkcionera putem kocke, ako ne i određivanje stalnog turnusa po kojem svaki građanin treba da izvesno vreme vrši svaku državnu funkciju. (...) Naravno, takva organizacija uprave, isto kao i neposredno donošenje odluka od strane narodnog predstavništva, takav stepen demokratije, mogućna je samo u vrlo prostim ekonomskim i kulturnim prilikama, uz izvanredno ograničenje državnih zadataka. Uklanjanje profesionalnog činovništva je, isto kao i odbacivanje parlamentarizma, naprosto ukidanje podele rada i time svakog naprednog razvoja, svakog kulturnog diferenciranja u političkom životu.“ O profesionalnom činovništvu
„Naći jedan oblik udruživanja koji bi branio i štitio svom zajedničkom snagom ličnost i dobra svakog člana društva, i kroz koji bi svako, udružen sa svima, ipak slušao samo sebe, i tako ostao isto toliko slobodan kao i pre.“ - Ruso o najboljoj državi
„Engleski narod misli da je slobodan, ali se ljuto vara; on je slobodan samo za vreme izbora članova parlamenta; čim su oni izabrani, on je rob, on nije ništa.“ Ruso o engleskom parlamentarizmu
Što kvalifikovanija većina, to veći broj glasača podržava izabranu vlast. Budući da su slobodno oni koji biraju samostalno, u ovom slučaju su slobodni samo oni koji su na pobedničkoj strani, dok su neslobodno oni koji su glasali za oponente. Međutim, i ovi prvi su slobodni samo u trenutku glasanja, a kasnije u njihovo ime donose odluke drugi, te se njihova sloboda dovodi u pitanje. Dakle, što je kvalifikovanija većina, to je više slobodnih prilikom izbora. Konsenzus bi bio idealan slučaj. Iz ovoga sledi da je kvalifikovana većina demokratski oblik. Međutim, ukoliko se nakon izbora neki od pojedinaca predomisli, te odustane od podrške koju je prethodno dao izabranicima, on postaje neslobodan. Jedini način da ponovo postane slobodan jeste taj da se oformi većina koja će otkazati podršku vlasti, te je onemogućiti da donosi odluke u ime glasača. U tom slučaju, ukoliko bi vlast bila izabrana jednoglasno, mogućnost promene iste bi bila veoma mala, a pored toga, za promenu vlasti bi ponovo bila potrebna kvalifikovana većina. U ovom slučaju, kvalifikovana većina onemogućava slobodu. Dakle, većina koja je najbliža slobodi, ne bi bila kvalifikovana većina, već apsolutna. Ukoliko bi prag bio niži, onda bi se moglo desiti da manjina izabere vlast, ukoliko bi bio viši, nemogućnost promene bi bila visoka. „Čovek većinom dospeva rođenjem u neki gotov državni poredak u čijem nastanku nije sudelovao i koji mu se stoga od početka mora suprotstavljati kao tuđa volja. U obzir dolazi samo dalja izgradnja, promena tog poretka. A sa tog gledišta, dakako, princip apsolutne (a ne princip kvalifikovane) većine znači relativno najveće približavanje ideji slobode.“
„Samo misao da – ako već ne svi – a ono što više ljudi treba da bude slobodno, tj. da što manje ljudi treba da sa svojom voljom dođe u protivrečnost sa opštom voljom socijalnog poretka, razumnim putem vodi ka principu većine.“ Razlog za poštovanje principa većine
„Protest protiv vladavine onih koji su sa mnom jednaki vodi u političkoj svesti ka pomeranju sebjekta vladavine koja se ne može izbeći ni u demokratiji: ka konstrukciji anonimne ličnosti države. (...) Tako veo personifikacije države prikriva činjenicu koja je za demokratsko osećanje nepodnošljiva. Personifikacija države, koja je postala temeljna za teoriju države i prava, svoj koren ima u toj ideologiji demokratije.“ Razlog nastanka države (demokratija sjedinjuje načelo slobode i jednakosti)
„Podanik napušta svu svoju slobodu, da bi je kao građanin države ponovo dobio.“ Rusoova misao
„Samo je teorijska kratkovidost ili politička namera mogla da princip podele vlasti prikaže kao demokratski princip. Od Monteskjea navodno uzet iz engleskog uređenja, on se opravdava kao garantija slobode. Međutim, njegov bi pravi smisao zacelo mogao biti da monarhu, koji je iz apsolutizma potisnut u granice konstitucionalizma, obezvedi krajnju nadmoć nad vlašću naroda koncentrisanoj u parlamentu.“ Uzrok podele vlasti
„Stoga konsekventne demokratije ne smeju trpeti profesionalno i stručno činovništvo s trajanjem funkcije koje je ograničeno samo starosnom granicom. Možda samo izabrane počasne činovnike s kratkim periodom funkcije ili sazivanjem javnih funkcionera putem kocke, ako ne i određivanje stalnog turnusa po kojem svaki građanin treba da izvesno vreme vrši svaku državnu funkciju. (...) Naravno, takva organizacija uprave, isto kao i neposredno donošenje odluka od strane narodnog predstavništva, takav stepen demokratije, mogućna je samo u vrlo prostim ekonomskim i kulturnim prilikama, uz izvanredno ograničenje državnih zadataka. Uklanjanje profesionalnog činovništva je, isto kao i odbacivanje parlamentarizma, naprosto ukidanje podele rada i time svakog naprednog razvoja, svakog kulturnog diferenciranja u političkom životu.“ O profesionalnom činovništvu
March 2, 2025
Es un gran libro que muestra que las supuestas flaquezas del régimen parlamentario (democrático) no son tales sino fortalezas o desarrollos sociales y políticos productos de la división del trabajo en una sociedad industrializada. Contrario a Salvador de Madariaga, que vio virtudes en el modelo corporativista, respecto de la superación del parlamento y de las lógicas políticas que perjudican la economía, Hans Kelsen consideró superiores las formas de la democracia liberal y atacó cualquier innovación "fascista".
La conclusión de este texto es que cualquier justificación metafísica de la democracia opera en su contra y de hecho el relativismo en los valores es lo que justifica la permanencia de la democracia. La gente autoritaria, a juicio del jurista austriaco, cuenta con visiones metafísicas donde los valores son absolutos, contrario a los demócratas que se basan en el relativismo de los valores, sita en una visión kantiana.
El libro cuenta con varios capítulos, cada uno de ellos sumamente delicioso. Lo recomiendo.
//Anotaciones a raíz de mi tercera lectura del libro: Supongo que haré una lectura anual de este texto de Hans Kelsen. Después de tanto tiempo uno empieza a notar algunos aspectos que muestran cierto sesgo elitista del jurista austriaco. Para Hans Kelsen la separación entre la ideología y la realidad de la democracia no puede ser tan grande como para ser mutuamente contradictorias, sin embargo, sí encuentro algunos peros a su visión de que el demos es el que ejercita los derechos políticos, a pesar de que la democracia se finca en una igualdad en la libertad. En ese sentido, no se ve de que modo la democracia se distinguiría de una oligarquía competitiva. Realmente, esto se debió a que no conoció o no admitió del todo la ley de hierro de la oligarquía (su mención a pie de página del libro de Michels lo demuestra).
No obstante, coincido todavía en el peligroso deslizamiento que hicieron los marxistas del término democracia, que fincada en la idea de igualdad, en realidad justifica la dictadura del proletariado. Estoy de acuerdo con su crítica del gobierno corporativo y en su defensa de la inclusión de mecanismos de democracia directa para hacer que la idea el demos fuera todo menos una ficción.
La conclusión de este texto es que cualquier justificación metafísica de la democracia opera en su contra y de hecho el relativismo en los valores es lo que justifica la permanencia de la democracia. La gente autoritaria, a juicio del jurista austriaco, cuenta con visiones metafísicas donde los valores son absolutos, contrario a los demócratas que se basan en el relativismo de los valores, sita en una visión kantiana.
El libro cuenta con varios capítulos, cada uno de ellos sumamente delicioso. Lo recomiendo.
//Anotaciones a raíz de mi tercera lectura del libro: Supongo que haré una lectura anual de este texto de Hans Kelsen. Después de tanto tiempo uno empieza a notar algunos aspectos que muestran cierto sesgo elitista del jurista austriaco. Para Hans Kelsen la separación entre la ideología y la realidad de la democracia no puede ser tan grande como para ser mutuamente contradictorias, sin embargo, sí encuentro algunos peros a su visión de que el demos es el que ejercita los derechos políticos, a pesar de que la democracia se finca en una igualdad en la libertad. En ese sentido, no se ve de que modo la democracia se distinguiría de una oligarquía competitiva. Realmente, esto se debió a que no conoció o no admitió del todo la ley de hierro de la oligarquía (su mención a pie de página del libro de Michels lo demuestra).
No obstante, coincido todavía en el peligroso deslizamiento que hicieron los marxistas del término democracia, que fincada en la idea de igualdad, en realidad justifica la dictadura del proletariado. Estoy de acuerdo con su crítica del gobierno corporativo y en su defensa de la inclusión de mecanismos de democracia directa para hacer que la idea el demos fuera todo menos una ficción.
Displaying 1 - 10 of 10 reviews