What do you think?
Rate this book
Dan šesti
Најбоља књига и најаутентичније потресно казивање о великој српској пропасти/Голготи - прелазу преко Албаније из пера сјајног писца и једног од 1300 ђака каплара, брата сликарке Надежде Петровић, чије је младе животе отаџбина као маћеха трошила за пропалу, сулуду и погрешну политику Пашића, званог `Баја зна шта ради`, са његовим мумлањем у браду, црнорукцима и тврдолинијашима, недораслим краљем Петром, мегаломанским престолонаследником Александром, удворичком војном камарилом, црквеним врхом и осталом булументом пропалих политичара, што је резултирало библијском пропашћу српског народа од преко милион сатртих живота од чега се Србија никада није опоравила... Читаш и плачеш!!!
Роман је први пут објављен постхумно, тек 1961. године, дванаест године после пишчеве смрти.
Роман је први пут објављен постхумно, тек 1961. године, дванаест године после пишчеве смрти.
- GenresClassics
681 pages, Paperback
First published January 1, 1961
17 people are currently reading
308 people want to read
About the author
Rastko Petrović
41 books31 followersRastko Petrović (Belgrade, 1898 – Washington, D.C., 1949), poet, novelist, travel writer, essayist, ethnographer, gifted sketcher, cameraman and photographer. He graduated law in France, and on his return to Yugoslavia he worked as an art and literary critic. After this he was employed in the diplomatic service and posted to Italy and the USA. Based at the Yugoslav embassy in Washington, D.C. during World War II, he remained in the United States after the war and died there.
He is considered to be one of the most important and most influential Serbian writers in the period between the two world wars.
He is considered to be one of the most important and most influential Serbian writers in the period between the two world wars.
Ratings & Reviews
Friends & Following
Create a free account to discover what your friends think of this book!
Community Reviews
Displaying 1 - 15 of 15 reviews
October 7, 2023
Kao da je ta kuća kakvo živo biće kojim se nemilosrdno treba hraniti, komad po komad, jedući njegove udove, utrobu, glavu, odvaljivali su sa poda novu dasku, skidali s niskoga krova crjepove, da bi opet založili vatru. U noći, koja kao da nikada neće proći, pod kišom koja lomi granje i valja stabla, pred vodopadom, nad urvinom gdje se miješaju sva geološka rasedanja, svi elementi, svi zvukovi, načiniti vatru, obnoviti vatru. Tražeći nestrpljivo, uzbuđeno, manijački, kao do dna čovječanstva, kao u dnu vijekova i orkana, po staništima od kamena, po rupčagama, šibani olujom i munjama, ugarak koji se još nije ugasio.
Sredina i vrijeme u kome obitava radnja romana Dan šesti predstavljaju tek jedan trenutak naspram podviga srpske vojske i izgnanih civila koji su se kretali kroz zavejane planine Albanije i Crne Gore. Njihovo mučeništvo izgledaše besmrtno, krilato. Ritam života postaje ponavljanje. Dani počinju da gube krutoću, sjenče se sa sivilom i mrkim tonovima. Lahori zaborava se mršte njihovom prkosu.
Petrovićeva fragmentarnost se može sagledati kao pars pro toto. Struktura romana je prošarana iskazom koji razvija ideju o trpljenju, kao opštem, istorijskom fenomenu. ,,Trpi se, i čovjek nije bijedan što trpi, postaje se sila trpeći.” U tom kontekstu, vizija Srba upućuje čitaoca na izvjesnu i u osnovi sumornu poruku o ljudskoj prirodi. Petrović se kreće ka univerzalnom, integralističkom osjećanju. Piščeva sklonost ka kolektivnom portretu je sastavni dio jednog sistema eliminisanja i gušenja sentimentalnih efekata. Govor njegovih junaka se ovaploćuje kroz ćutanje, patnju i trpeljivost. ,,Patnja koja je svjesna sebe, patnja koja je snaga” reći će na jednom mjestu. Treba istaći i to da padaju u oči, naturalistički, nimalo uobličeni detalji od kojih pisac gradi svoju umjetničku viziju. Pokatkad ti detalji mogu izazvati u čitaocu mješavinu gađenja i rezignacije. Čitalac će primijetiti da se likovi do kojih se život dokotrljava, brzo pojavljuju i nestaju, i da se najviše epizoda posvećuje parovima, između muža i žene, dva prijatelja itd. Završeci tih epizoda su prepušteni pukotini iz koje izbija gorčina, sumrak svijesti. Pored ostalog, treba obratiti pažnju na dramatične segmente kao što su ,,Stevan i pas” ,,san o zidu” ,,dijete i koliba.”
April 15, 2020
Odaaaavno – još od one kokoške koju je s kanapčetom oko noge Stevan Jakovljević vodao po frontu – sam se zarekla da neću čitati ništa što ima veze sa Prvim svetskim ratom na ovim prostorima, da me ne interesuju nikakvi Krfovi ni Momčili Gavrići i da sve knjige te tematike pod mojim krovom mogu biti jedino na tavanu. U tim kutijama, doduše, ne baš zavezan mrtvačkim čvorom, čamovao je i Dan šesti sve dok, nedavno i slučajno, nisam naletela na Mračne stranice srpske kulturne istorije što me je nateralo da stisnem zube i vidim pred kakvom je, pobogu, to silom morala ustuknuti sujeta jednog Marka Ristića.
Dan šesti je, što bi Rastko rekao, veličajan.
Jezički i stilski divan, poetski nežan, senzitivan, suptilan, slikovit, kompoziciono vispren, dobre karakterizacije, veoma pametan, dinamičan, ali na prvom mestu živ – u najširem mogućem značenju te reči. To poslednje mi je i najjači utisak, uprkos brojnim nadasve mučnim (ali maestralnim!) scenama – ona sa psom, pre svih drugih. Rat je, po mom sudu, veoma pažljivo izrezbaren (ali ipak samo) okvir za brojna pitanja koja Rastka mnogo više interesuju, jer ga život interesuje mnogo više od smrti: o značenju slobode (ona utapanja zatvorenika u Ibar! O, Vasiono!) i slobode ličnosti, o značenju i značaju prijateljstva i odanosti, o strastima i niskim pobudama, o ljubavima, izdajama, samoživosti, iluzijama, izjalovljenim nadama, pomračenim snovima, usamljenosti i Samoći, nasleđu i nasledstvima, poverenjima i uverenjima, o prostorima između prošlosti koja pritiska i budućnosti koja bi da se širi u koje treba udenuti sadašnjost, o barikadama između ljudskosti i hrabrosti... i sve tako redom i važno, do, najzad, ozbiljnih egzistencijalističkih, pa, ako hoćete, čak i kosmoloških pitanja (izabrala sam da kraj shvatim kao metamorfozu). Pri takvom odabiru, mesta za bilo kakvu nacionalnu obojenost je moglo biti samo na marginama, ali bi bilo izuzetno lepo kad bi se prevodi ovog romana uvrstili u protokolarne pokolone za belosvetske face koje nam dolaze u goste – ne mislim na ove iz Dnevnika iako se i među njima može naći koji adekvat, nego pre svega na ljude iz kulture, poput Bitefovaca i gostujućih predavača po raznim katedrama, institutima i festivalima (važno! ako se u obzir uzmu posetioci Mećavnika, obavezno da im se svima mutiraju slušalice za prevod čim se Kusturica - reditelj Doma za vešanje preobrati u Kusturicu - rusomanijaka i počne da lamentira... nad čim već lamentira. Lejdi Gagi bih dala primerak i Niku Kejvu, obavezno.
Dodaću još i da mi je Stevan Katić veoma često bio Stiven Dedalus i da vidim vezu u senzibilitetu Dana šestog i Kože, svesna svih dispariteta koji stoje između Rastka i Malapartea, kao i da mislim da nema potrebe govoriti o prvom i drugom delu jednog, već o dva različita romana koji dele pojedine likove, da taj drugi jeste značajno slabiji, ali nije debakl, već se, takav kakav je i dokle je, čini neuspelijim nego što jeste jer je stavljen uz remek-delo, u čemu, (imam pravo da) vidim slabašan, ali još živ žarak perfidnosti Marka Ristića.
Dan šesti je, što bi Rastko rekao, veličajan.
Jezički i stilski divan, poetski nežan, senzitivan, suptilan, slikovit, kompoziciono vispren, dobre karakterizacije, veoma pametan, dinamičan, ali na prvom mestu živ – u najširem mogućem značenju te reči. To poslednje mi je i najjači utisak, uprkos brojnim nadasve mučnim (ali maestralnim!) scenama – ona sa psom, pre svih drugih. Rat je, po mom sudu, veoma pažljivo izrezbaren (ali ipak samo) okvir za brojna pitanja koja Rastka mnogo više interesuju, jer ga život interesuje mnogo više od smrti: o značenju slobode (ona utapanja zatvorenika u Ibar! O, Vasiono!) i slobode ličnosti, o značenju i značaju prijateljstva i odanosti, o strastima i niskim pobudama, o ljubavima, izdajama, samoživosti, iluzijama, izjalovljenim nadama, pomračenim snovima, usamljenosti i Samoći, nasleđu i nasledstvima, poverenjima i uverenjima, o prostorima između prošlosti koja pritiska i budućnosti koja bi da se širi u koje treba udenuti sadašnjost, o barikadama između ljudskosti i hrabrosti... i sve tako redom i važno, do, najzad, ozbiljnih egzistencijalističkih, pa, ako hoćete, čak i kosmoloških pitanja (izabrala sam da kraj shvatim kao metamorfozu). Pri takvom odabiru, mesta za bilo kakvu nacionalnu obojenost je moglo biti samo na marginama, ali bi bilo izuzetno lepo kad bi se prevodi ovog romana uvrstili u protokolarne pokolone za belosvetske face koje nam dolaze u goste – ne mislim na ove iz Dnevnika iako se i među njima može naći koji adekvat, nego pre svega na ljude iz kulture, poput Bitefovaca i gostujućih predavača po raznim katedrama, institutima i festivalima (važno! ako se u obzir uzmu posetioci Mećavnika, obavezno da im se svima mutiraju slušalice za prevod čim se Kusturica - reditelj Doma za vešanje preobrati u Kusturicu - rusomanijaka i počne da lamentira... nad čim već lamentira. Lejdi Gagi bih dala primerak i Niku Kejvu, obavezno.
Dodaću još i da mi je Stevan Katić veoma često bio Stiven Dedalus i da vidim vezu u senzibilitetu Dana šestog i Kože, svesna svih dispariteta koji stoje između Rastka i Malapartea, kao i da mislim da nema potrebe govoriti o prvom i drugom delu jednog, već o dva različita romana koji dele pojedine likove, da taj drugi jeste značajno slabiji, ali nije debakl, već se, takav kakav je i dokle je, čini neuspelijim nego što jeste jer je stavljen uz remek-delo, u čemu, (imam pravo da) vidim slabašan, ali još živ žarak perfidnosti Marka Ristića.
December 22, 2019
„Дан шести“ један је заиста монументалан роман, готово јединствен у српској књижевности. Могло би се рећи да је први део романа посвећен Албанској голготи кроз коју је прошло мноштво српског народа и војске. Национална трагедија, пак, лишена је сваке националистичке обојености; нема никаквог бесмисленог ламентирања или херојског трагизма. Патња се описује брутално, натуралистички, човек је доведен до крајњих граница, практично дехуманизован, нагони руководе делањем. Границе између животиње и човека се бришу у таквим околностима и сва узалудност живота излази на површину (а, ипак, живот увек побеђује). Нема много фактографије, патња је лична, али и свеопшта, свељудска. Албанска голгота тако, уметничким средствима, прелази у универзалност и свевременост.
Главни лик је Стеван Папа-Катић, седамнаестогодишњи младић који се сам повлачи преко Албаније. Кроз његов ток размишљања и свести пратимо шта се дешава унутар и око њега. Мноштво је ту гласова, мисли и разговори се преплићу без оштре границе. Из исцепканих делова постепено се гради шира слика.
Други део говори о животу Стевана Папа-Катића 20 година касније у САД и, морам рећи да ми је тај део нешто слабији, што ипак не умањује утисак монументалности којим зрачи први део.
Растко Петровић је и сам као тинејџер прешао Албанију, а потом дуго живео у емиграцији у САД тако да је несумњиво да је унео и много личног у овај роман. Ипак, ово ни на који начин није аутобиографско дело, већ једна универзална историја људског посрнућа.
Главни лик је Стеван Папа-Катић, седамнаестогодишњи младић који се сам повлачи преко Албаније. Кроз његов ток размишљања и свести пратимо шта се дешава унутар и око њега. Мноштво је ту гласова, мисли и разговори се преплићу без оштре границе. Из исцепканих делова постепено се гради шира слика.
Други део говори о животу Стевана Папа-Катића 20 година касније у САД и, морам рећи да ми је тај део нешто слабији, што ипак не умањује утисак монументалности којим зрачи први део.
Растко Петровић је и сам као тинејџер прешао Албанију, а потом дуго живео у емиграцији у САД тако да је несумњиво да је унео и много личног у овај роман. Ипак, ово ни на који начин није аутобиографско дело, већ једна универзална историја људског посрнућа.
April 17, 2021
„Dan šesti” Rastka Petrovića zbilja je monumentalan roman u srpskoj književnosti. Važan ne samo u istorijskom smislu, imajući u vidu da je albanska golgota u I svetskom ratu više mitologizovan događaj nego potkrepljen činjenicama koje se mogu proveriti, ostaje svakako značajan u književnom i umetničkom smislu.
Svi pokušaji da donesem valjan prikaz dela ostaju na samom početku iznevereni, ne zato što nemam šta da kažem, već jer je ovo nezahvalan prostor, mali, jalov za takvu vrstu poduhvata. I ne znam, ne mogu da usnim koliko je prostora potrebno da sakupim na jednom jedinom mestu izvan samog sebe, koliko je prostora neophodno da sabijem unutar samog sebe, kako bi bilo dovoljno široko da se rašire velika šatorska krila istorije ljudskog roda ispričane kroz život mladog Stevana Papa- Katića, dok je sa vojskom preživljavao užase albanske golgote tokom Prvog svetskog rata.
U istorijskom smislu, pomenuti događaj čini okosnicu dela, veliki, glomazni prsten što uobručava ljudski rod na stradalničkom hodočašću kroz užase rata. I nema glavnog lika, prisutne su mirijade (mini)narativa koji se međusobno ukrštaju i osipaju na beskrajnom žalu školjki, pušaka, krvi, protoplazme; pod hladnim nedrima okomitih i strmih albanskih gudura, tamna guja vojske, zarobljenika i naroda gamiže, ne verujući više ni u šta: ni u život, ni u smrt, čak ni u to da je moguće da išta postoji sem hladnoće, zaleđenog šipražja i snežnih smetova. Jedino stvarno je to hodanje, teško, promrzlo, uzaludno. I jedino dok se korača se živi, kao da se čitav život spustio u tabane obmotane novinom i vezane vrpcom kako stopala ne bi ostala rumena i hladna na kobaltnom mrtvilu leda.
Za vreme osam nedelja, koliko je prelazak trajao ( prvobitni naziv prvog dela romana bio je „Osam nedelja” ponuđen Geci Konu), u potpunosti se gubi ona odlika vremena po kojoj nešto jeste: mogućnost da bude izmereno, određeno, izračunato. I kao da u strašnim gudurama planina, lagumima i nestalnim tresetištima punim smrti, čovek stvara, izmaštava sasvim novo, drugačije, neophodno vreme: vreme kao neposrednu činjenicu svesti; ono se širi ka unutra, rasteže i skuplja, te zbog toga tih osam nedelja deluju kao nešto duže i drugačije. Vreme je osećajno, lično, nema nikakve veze sa spoljnim događajima, sem ukoliko oni nisu konkretno ovaploćeni: u kakvom spasilačkom brodu na pučini ili u sanducima hrane. Van toga, nema ničega, ni vremena ni prostora, samo smrti; i u toj smrti, velikom, nepreglednom basenu blata i kljakavosti, postoji život, skoro na ivici da se sjedini s fosilima, oksidiše ka zemlji, život sav od glasova, svetlosti, nečega neprestano spremnog da se kreće, da teži, da se ne prepusti. Ljudi su prezasićeni unutarnjim vremenom koje se neprekidno širi, kao u ,,Čarobnom bregu" Tomasa Mana. Zbog toga Bil i kaže Stevanu Papa-Katiću da mu se čini kako ne postoje događaji u njegovom životu, već da se sve događalo i ostalo u njemu.
Tok svesti koji Petrović primenjuje u ovom romanu nešto je zbilja do tada, a ni sada, neviđeno u srpskoj književnosti, bar ne u tom obimu. Možda ponajviše od svega, bez obzira na razmere stradanja, Rastko primenjuje ideju Marka Aurelija o večnom vraćanju istog; ne samo da to vidimo i u užasu prelaska preko Albanije ( u srcu stradanja, žena se porađa ), već i na kraju romana, kada se život Stevana Papa-Katića nastavlja preko njegovog nerođenog deteta. I zbog toga roman, bez obzira na zastrašujuće scene, doživljava epilog u vidu mirne kulminacije: život je takav kakav jeste, neminovno se mora svršiti, kao što mora i otpočeti, i to ništa i ama baš niko ne može poremetiti.
Sveprisutna su omanja zaokruživanja narativa kako bi se postigli kontrasti i čitaocu predstavio izvestan bilans života. Pregršt je likova i priča, ali oni se svi na kraju ulančavaju u sveopštu istoriju ljudskog roda. I kada je Rastko u jednom od pisama rekao prijatelju da „takvu poeziju u jeziku još niko nije postigao”, izvesno je da bih se složio. Ne zato što je ona nužno u svim delovima dobra, roman ima nedostataka, već zato što je naprosto drugačija. Predivno iščašenje u toku srpske književnosti.
Drugi deo romana koji govori o životu u Americi je nešto slabiji u odnosu na prvi, premda nas kraj vraća na početak romana, čineći zaokruženu celinu. Čini se da je bilo neophodno svuda proći, umreti nebrojeno puta, roditi se u tuđoj krvi, oticati iz nje, ulivati se u nečije kamene okvire ruku, napajati se lišajevima i žilavim mirisom zemlje, voleti majku i ženu, zagrliti psa u sećanjima, napraviti od albanskih planina ženu na konju i, sve to, samo da bi se opisao zaj beskrajni krug života. Nešto tako tužno, istinito, poetično.
Biće više reči, Bože zdravlja, u videu koji spremam za kanal.
Svi pokušaji da donesem valjan prikaz dela ostaju na samom početku iznevereni, ne zato što nemam šta da kažem, već jer je ovo nezahvalan prostor, mali, jalov za takvu vrstu poduhvata. I ne znam, ne mogu da usnim koliko je prostora potrebno da sakupim na jednom jedinom mestu izvan samog sebe, koliko je prostora neophodno da sabijem unutar samog sebe, kako bi bilo dovoljno široko da se rašire velika šatorska krila istorije ljudskog roda ispričane kroz život mladog Stevana Papa- Katića, dok je sa vojskom preživljavao užase albanske golgote tokom Prvog svetskog rata.
U istorijskom smislu, pomenuti događaj čini okosnicu dela, veliki, glomazni prsten što uobručava ljudski rod na stradalničkom hodočašću kroz užase rata. I nema glavnog lika, prisutne su mirijade (mini)narativa koji se međusobno ukrštaju i osipaju na beskrajnom žalu školjki, pušaka, krvi, protoplazme; pod hladnim nedrima okomitih i strmih albanskih gudura, tamna guja vojske, zarobljenika i naroda gamiže, ne verujući više ni u šta: ni u život, ni u smrt, čak ni u to da je moguće da išta postoji sem hladnoće, zaleđenog šipražja i snežnih smetova. Jedino stvarno je to hodanje, teško, promrzlo, uzaludno. I jedino dok se korača se živi, kao da se čitav život spustio u tabane obmotane novinom i vezane vrpcom kako stopala ne bi ostala rumena i hladna na kobaltnom mrtvilu leda.
Za vreme osam nedelja, koliko je prelazak trajao ( prvobitni naziv prvog dela romana bio je „Osam nedelja” ponuđen Geci Konu), u potpunosti se gubi ona odlika vremena po kojoj nešto jeste: mogućnost da bude izmereno, određeno, izračunato. I kao da u strašnim gudurama planina, lagumima i nestalnim tresetištima punim smrti, čovek stvara, izmaštava sasvim novo, drugačije, neophodno vreme: vreme kao neposrednu činjenicu svesti; ono se širi ka unutra, rasteže i skuplja, te zbog toga tih osam nedelja deluju kao nešto duže i drugačije. Vreme je osećajno, lično, nema nikakve veze sa spoljnim događajima, sem ukoliko oni nisu konkretno ovaploćeni: u kakvom spasilačkom brodu na pučini ili u sanducima hrane. Van toga, nema ničega, ni vremena ni prostora, samo smrti; i u toj smrti, velikom, nepreglednom basenu blata i kljakavosti, postoji život, skoro na ivici da se sjedini s fosilima, oksidiše ka zemlji, život sav od glasova, svetlosti, nečega neprestano spremnog da se kreće, da teži, da se ne prepusti. Ljudi su prezasićeni unutarnjim vremenom koje se neprekidno širi, kao u ,,Čarobnom bregu" Tomasa Mana. Zbog toga Bil i kaže Stevanu Papa-Katiću da mu se čini kako ne postoje događaji u njegovom životu, već da se sve događalo i ostalo u njemu.
Tok svesti koji Petrović primenjuje u ovom romanu nešto je zbilja do tada, a ni sada, neviđeno u srpskoj književnosti, bar ne u tom obimu. Možda ponajviše od svega, bez obzira na razmere stradanja, Rastko primenjuje ideju Marka Aurelija o večnom vraćanju istog; ne samo da to vidimo i u užasu prelaska preko Albanije ( u srcu stradanja, žena se porađa ), već i na kraju romana, kada se život Stevana Papa-Katića nastavlja preko njegovog nerođenog deteta. I zbog toga roman, bez obzira na zastrašujuće scene, doživljava epilog u vidu mirne kulminacije: život je takav kakav jeste, neminovno se mora svršiti, kao što mora i otpočeti, i to ništa i ama baš niko ne može poremetiti.
Sveprisutna su omanja zaokruživanja narativa kako bi se postigli kontrasti i čitaocu predstavio izvestan bilans života. Pregršt je likova i priča, ali oni se svi na kraju ulančavaju u sveopštu istoriju ljudskog roda. I kada je Rastko u jednom od pisama rekao prijatelju da „takvu poeziju u jeziku još niko nije postigao”, izvesno je da bih se složio. Ne zato što je ona nužno u svim delovima dobra, roman ima nedostataka, već zato što je naprosto drugačija. Predivno iščašenje u toku srpske književnosti.
Drugi deo romana koji govori o životu u Americi je nešto slabiji u odnosu na prvi, premda nas kraj vraća na početak romana, čineći zaokruženu celinu. Čini se da je bilo neophodno svuda proći, umreti nebrojeno puta, roditi se u tuđoj krvi, oticati iz nje, ulivati se u nečije kamene okvire ruku, napajati se lišajevima i žilavim mirisom zemlje, voleti majku i ženu, zagrliti psa u sećanjima, napraviti od albanskih planina ženu na konju i, sve to, samo da bi se opisao zaj beskrajni krug života. Nešto tako tužno, istinito, poetično.
Biće više reči, Bože zdravlja, u videu koji spremam za kanal.
Read
April 19, 2024Roman Dan šesti u stopu prati sudbinu svog autora. U početku, u kraljevini Jugoslaviji odbijen za štampanje zbog mračnih opisa povlačenja kroz Albaniju, kasnije je razlog bila politička nepodobnost pisca u komunističkoj Jugoslaviji, da bi na kraju u njoj izdat, ali nije priznat na pravi način od književne javnosti. Podeljen je u dva dela: prvi o nemilom događaju iz Prvog svetskog rata, a drugi o životu glavnog lika u Americi. Druga celina romana je pisana na američkom kontinentu, dopunjena novim iskustvima autora.
Rastko Petrović piše lirski, emotivno, refleksivno, ali ne zanemaruje priču, jasno upliće sve aktere u misaone struje protagoniste Stevana Papa Katića, postižući balans sa dinamičkim motivima, uprkos silnim opisima, iako je razmahan, u punoj raskoši svog talenta, ne gubi osnovnu nit fabule.
Albanska golgota je predstavljena ne kao apoteoza srpskog naciona, već u vidu dezintegracije pojedinačnog i kolektivnog, običnog ljudskog bića, društva, države, ali i same ličnosti individue, gubljenja zdravog razuma, vraćanje točka civilizacije, na praskozorje, na tamu animalnog. U početku praćen sećanjima na detinjstvo na bliske ljude i njihove misli, nastavlja se na ukrštanje životnih priča, sjedinjenih u glavni tok, veliku izbegličku reku, koja kao da se uliva u Jadran.
Dezintegracija, česta asocijacija na ovaj roman, počinje sa povlačenjem na jug Srbije, preko Crne Gore, a kasnije i albanskih planina. Nema institucija, ljudi spremnih da regulišu nesnosno stanje, nego gomila pojedinaca prepuštena, kako autor navodi 'zverskom pozorištu društva i prirode'. Slike masovnih samoubistava skokom u reku, tek oslobođenih zatvorenika, koji sa robije izlaze direktno u pakao, ili borba glavnog lika sa psom na život i smrt, samo su neki od okrutnih momenata stvarnosti gde je prikazana nemoć ljudi prema strahotama rata i surovosti divljine. Protivteža tome se nalazi u parovima, manjim grupama: muževi i žene, prijatelji, prijateljice (i situaciona prijateljstva su uključena ovde), ti neki osnovi, nukleusi socijalnog postojanja održavaju pojedince od nestanka. I u najsurovijim uslovima dolazi do humanih postupanja, požrtvovanosti, što ih na kraju ostavlja na površini.
Drugi deo je zapravo novi život Stevana, njegovo ponovno rođenje, iako bez brisanja sećanja na prošlost. Neka vrsta posttraumatskog sindroma prati protagonistu i on je u očima drugih sulud, odriče se nasleđa, usamljenički živi. A njegova, nedovoljno razvijena ličnost u stvari ne funkcioniše uobičajeno, sputana, bez mladalačke razmahanosti, u odraslom dobu postaje samo senka na mapi društvenog postojanja, uprkos uspeha u naučnim vodama.
Kraj je u stvari, hijazma različitih sudbinskih puteva gde se na tački zatvaranja kruga sve spaja u prostorno-vremenski uroboros života.
Rastko Petrović piše lirski, emotivno, refleksivno, ali ne zanemaruje priču, jasno upliće sve aktere u misaone struje protagoniste Stevana Papa Katića, postižući balans sa dinamičkim motivima, uprkos silnim opisima, iako je razmahan, u punoj raskoši svog talenta, ne gubi osnovnu nit fabule.
Albanska golgota je predstavljena ne kao apoteoza srpskog naciona, već u vidu dezintegracije pojedinačnog i kolektivnog, običnog ljudskog bića, društva, države, ali i same ličnosti individue, gubljenja zdravog razuma, vraćanje točka civilizacije, na praskozorje, na tamu animalnog. U početku praćen sećanjima na detinjstvo na bliske ljude i njihove misli, nastavlja se na ukrštanje životnih priča, sjedinjenih u glavni tok, veliku izbegličku reku, koja kao da se uliva u Jadran.
Dezintegracija, česta asocijacija na ovaj roman, počinje sa povlačenjem na jug Srbije, preko Crne Gore, a kasnije i albanskih planina. Nema institucija, ljudi spremnih da regulišu nesnosno stanje, nego gomila pojedinaca prepuštena, kako autor navodi 'zverskom pozorištu društva i prirode'. Slike masovnih samoubistava skokom u reku, tek oslobođenih zatvorenika, koji sa robije izlaze direktno u pakao, ili borba glavnog lika sa psom na život i smrt, samo su neki od okrutnih momenata stvarnosti gde je prikazana nemoć ljudi prema strahotama rata i surovosti divljine. Protivteža tome se nalazi u parovima, manjim grupama: muževi i žene, prijatelji, prijateljice (i situaciona prijateljstva su uključena ovde), ti neki osnovi, nukleusi socijalnog postojanja održavaju pojedince od nestanka. I u najsurovijim uslovima dolazi do humanih postupanja, požrtvovanosti, što ih na kraju ostavlja na površini.
Drugi deo je zapravo novi život Stevana, njegovo ponovno rođenje, iako bez brisanja sećanja na prošlost. Neka vrsta posttraumatskog sindroma prati protagonistu i on je u očima drugih sulud, odriče se nasleđa, usamljenički živi. A njegova, nedovoljno razvijena ličnost u stvari ne funkcioniše uobičajeno, sputana, bez mladalačke razmahanosti, u odraslom dobu postaje samo senka na mapi društvenog postojanja, uprkos uspeha u naučnim vodama.
Kraj je u stvari, hijazma različitih sudbinskih puteva gde se na tački zatvaranja kruga sve spaja u prostorno-vremenski uroboros života.
Read
September 1, 2018Prvi deo 5/5
Drugi deo, onaj labavo nakalemljeni, čita se kao prošireni sinopsis, kao još-ne-roman. Nije im bilo za poso da ga sklapaju u jednu knjigu. Kao sinopsis, 5/5. Ako bih morala da ga čitam kao završetak romana, 2/5.
Uglavnom, volela bih da je čitam opet, mislim da ima još šta da se otkrije. I mislim da ću stati posle onog drugog „Nikada”.
Drugi deo, onaj labavo nakalemljeni, čita se kao prošireni sinopsis, kao još-ne-roman. Nije im bilo za poso da ga sklapaju u jednu knjigu. Kao sinopsis, 5/5. Ako bih morala da ga čitam kao završetak romana, 2/5.
Uglavnom, volela bih da je čitam opet, mislim da ima još šta da se otkrije. I mislim da ću stati posle onog drugog „Nikada”.
May 23, 2024
Rastko BRE
January 13, 2015
Umetnost u svom čistom obliku.
April 23, 2016
kakva vožnja, kakva odiseja
February 27, 2024
Iako stil uopće nije lak, a sem toga mi je bila obavezna za čitanje dok sam studirao na sveučilištu, Dan šesti je svakako među onim knjigama koje se odlikuju izvanrednom naracijom, mistikom, i vrhunskom kvalitetom. Ona drevna slavenska pjesma kojoj se narator sjeća preko svoga dede je veoma dirljiva. Ovo su utisci iz daleke 2004, planiram da je pročitam opet i opet da uživam. Šta kazati osim vrhunsko remek delo.
December 25, 2024
Sjajno delo koje na upečatljiv način opisuje stradanje srpskog naroda za vreme Prvog svetskog rata i Albansku golgotu. Kao autor, Rastko Petrović ovaj deo naše istorije realno prikazuje bez želje da bilo šta ulepša jer to nije moguće kada sagledamo težinu i surovost dogadjaja. Likovi, dehumanizacija koja je prisutna i pažljivo gradjena kompozicija daju nam mogućnost da delo doživimo na pravi način i shvatimo jad, očaj i bedu koja je vladala za vreme rata iako nismo bili njegovi savremenici.
March 27, 2021
Fantastična knjiga, preporučujem je svima. Pun vrlo iskrenih i brutalnih opisa, iz ugla gledišta sasvim običnog čoveka okruženog nekim sasvim običnim ljudima, ovo je roman koji izuzetno dobro opisuje taj momenat u našoj istoriji. Vrlo je težak pa mi je čitanje potrajalo, ali je stvarno vredelo.
January 9, 2025
Tek smo malo zašli iza Božića, ali tvrdim unapred da će ovo biti najbolji roman koji sam pročitala ove godine i da sigurno jeste jedan od najboljih romana čitave naše književnosti. Rastko, hvala ti što si postojao!
April 16, 2019
Odlicna!
Displaying 1 - 15 of 15 reviews