Покошено поље

by Branimir Ćosić

Branimir Ćosić pripada generaciji srpskih pisaca koja je stvarala između dva svetska rata. Njegov najznačajniji roman je Pokošeno polje u kome je izneo društvenu sliku Beograda i Srbije za vreme Prvog svetskog rata i neposredno posle njega, sa veoma izraženim kritičkim stavom prema tadašnjim zbivanjima.
Prvi deo romana je Ćosićeva svojevrsna autobiografija, u kojoj je, kroz lik glavnog junaka, novinara Nenada Bajkića, potresno ispričao svoje ratom oduzeto i uništeno detinjstvo i ostavio autentično svedočanstvo o bombardovanju Beograda, povlačenju pred neprijateljem, povratku u okupirani grad u kome su vladali strah od policijskog progona, poniženje i glad, praćeni kod mnogih gubitkom nacionalnog ponosa. U drugom delu svog romana, uvođenjem čitave galerije karakterističnih likova, Ćosić ispreda tmurnu sliku posleratnog života političkog i poslovnog sveta, moralnu posrnulost, malograđanštinu, nestanak ljudskosti.

577 pages, Hardcover

Published January 1, 1961

About the author

Branimir Ćosić (Serbian: Бранимир Ћосић) was a Serbian writer and journalist. He died at 31 in Belgrade, from tuberculosis. Ćosić studied philosophy and law in Belgrade, Lausanne and Paris. Ćosić published his texts in newspapers: Politika (1924), Reči i slika (1926) and Pravda (1930–1934). .

Works:

Stories about Bošković, stories (1924),
Egyptian woman and other romantic stories, stories (1927),
As the past waters, stories (1933),

Vicious Round, novel (1925),
Two Kingdoms, novel (1928),
Mown Field, novel (1933),

Ten writers - ten conversations, collection of interviews with notable Serbian writers (1931)

Reviews

[Momčilo Žunić · Rating 3 out of 5]

Za plauzibilno-opsežno, zaveštajno delo Branimira Ćosića moglo bi se sažeti da počiva na dva KADY i jednom ZAŠTO. Prvo: kad ti se na dečiju glavu nenadano sruči sva velelepnost istorije u prvoj knjizi romana naslovljenoj "Čitava jedna mladost". Drugo: kad po neuprljanom mladićkom tebi vitlaju sve one perfidno-društvene "Sile" - baš kako je i druga knjiga imenovana - i Haribde. I sve bi to bilo u redu da bajkovitost kojoj težiš nije ona koja ti se nada, čemu opet ne pripomaže tvoje "vjeruju", programirano kao utopijski ideal čistote. Možda se baš zato, pod ironijskom nomenklaturom, i zoveš Nenadom Bajkićem i, kao takav, nepripremljen za društveno-povesnu mišolovku. A onim jednim zašto podrobno se pokušava razbiti ćutanje, prenebregnuti islednička simplifikacija i, u izvesnom smislu, poostvariti međusobno razumevanje i solidarnost ,mada sa svim našim znanjem uzroka, neminovno postajemo samo još jedan očajnik više. (472)

Epski razmahnuto "Pokošeno polje" javlja se, uslovno uzev, u trenutku poetičkog labavljenja avangardnih klešta i tematskog zaokreta ka istorijskom i/ili aktuelno društvenom, u sebi sintetišući oba. Ovo, suvereno ispripovedano povesno, koje podrazumeva odrastanje, školovanje i sazrevanje tokom I sv. rata mahom u okupiranom Beogradu - inače, hronotop ne tako često beletristički iluminiran - vrhuni se u tonovima izraženije poetizovanog realizma, u obostrano svrsishodnom simbiotičkom spoju sa dečijim fokalizatorom, i nizu upečatljivo-pregnantnih motiva, slika i uprizorenja: od raštimovanih satova/upozorenja na iščašenost vremena, porušene konstrukcije Savskog mosta/temeljitog korelativa aspiracija protagoniste, izgubljene kožne lopte/signala prekinutog dečaštva, sadistički-vatrometnog raspinjanja mačora,..., preko niske smrti, do finalne pljuske i predikcijskog koji ova nosi kao poputbinu. Svakako: zgoditak za zgoditkom!

Druga, obimnija particija romana, istodobno problematizujući odviše ljudsku alhemiju pretvaranja ratne pobede u mirnodopski poraz, ambiciozno nam podastire total međuratnog Beograda, očekivanog sinegdotskog supstituta za srpsko (pre nego jugoslovensko) društvo u globalu. Sa željom da na široko razvijenom platnu skenira socijalno-patološke opačine prepotopskog kapitalizma - na odveć poznat srpski način, razume se! - Branimir Ćosić se, čini se, osetnije ugleda na balzakovsko-zolinske fikcionalne svetove, ne uspevši, nažalost, da ih dosegne celokupnim postignućem. Tome ima nekoliko razloga, ali bi se onaj osnovni dao svesti na sledeće: u minucioznoj težnji da obuhvati društveno-sve - ili ako hoćemo po rubrikama: politika, ekonomija, privreda, prosveta i kultura, crna hronika (inače se čini da kroz čitav roman na svakih 20-30 strana dolazi po jedna smrt) i žute strane - Ćosićev novinarsko-ljubotljivi narator neminovno/frekventno ostaje pri površju činjeničkog, spustivši se, samim tim, na razinu suhotnijeg, hroničarsko-informativnog realizma. Pripovedač zato, nenadano, nasuprot poetske alhemije "Čitave jedne mladosti" alternira u propovedača koji će protagonistu ispustiti, tretirajući ga kao "gotov proizvod", iako ovaj do kraja romana nema ciglo ni 30 godina. (Biografistički gledano, pisac plaća popriličan obol kako svojoj profesiji, tako i "žutoj gošći", simptomatično krivim za korovljivost drugog segmenta. Uzeto u obzir kao olakšavajuća okolnost!)

Na drugoj strani, sa libelom baždarenom prema domaćim standardima, "Pokošeno polje" je više nego dostojan nastavljač - za ovog čitaoca i nadređeni - ignjatovićevske tradicije, uz dodatak svih mu prethodeće-srodnih romana, čija je žiža na sunovratu ideala/raskrinkavanju iluzija - i dalje nadređeni! Dakle, ne samo da se prema tebi ne pružaju mostovi, već je onaj jedini, tebi namenjen, metaforički porušen još spočetka romana. Izbor koji je pred prkosno-poštenim Bajkićem, međutim, "lakši je" nego što se čini, budući da je nivelisan sa neiskustvenošću mladićko-entuzijastičkog duha, sveden na izoštrene dilematske opreke. Dvoumljenje glavnog junaka između istinske, stoga i neostvarive revolucije, i svesnog, uspavljujućeg konformizma, unapred je presekao ćosićevski narator, ukidajući mu razvojnost, potirući delikatnost razmeđe kompromisa i kompromitovanja - da li jedno, recimo prljavo, na ovaj ili onaj način mora voditi ka drugom, recimo čistom, uvek je dobro pitanje, doduše! - i alarmirajući rešenjima.

Problemski čvor tako nije teško razdrešiti, upravo zato što je, slikovito govoreći - i Tolstoja valja glede karakterizacije uvući u razmatranje - Bajkić po reljefnosti mnogo bliži Ljevinu, nego Karenjinoj. (Da je suprotno "Pokošeno polje" ostalo bi pun zgoditak, a nije da to nisam priželjkivao!) Otud se i naslovna metafora da iščitati kao aluzija na jednu tolstojevsku, kosidbeno-radeničku epifaniju (444), uz ono intenzivno i neizbežno "ali" s predvorja angažovanog prevrednovanja. Jer, "med našeg znoja, vino našeg rada" izjedaju i ispijaju drugi koji iznad nas žive - Another man's wine, rekao bi drugi pjevač. Umesto da žive s nama. Ničeg novog pod kapom... U svakom slučaju, svima nam je neophodno pročišćenje. Nažalost, "U zemlji primitivne kulture", protobernhardovski odalamljuje Ćosić, "sapun nije [bio] preko potreban espap." (198)

[Miroslav Maričić · Rating 4 out of 5]

"Стајао је тако насред собе, са оном заставом у рукама, наједном отрежњен од великог пијанства; слеђен. Победа, то је била та празна соба, пуна успомена на мртве; улазак у ослобођење водио је кроз ту собу, пуну мемле, као кроз мртвачницу."

Књига рано преминулог српског књижевника који је стварао у периоду између два рата у тренуцима великих заблуда и полета народа ових крајева, периоду када су се лизале ране и пребрајали мртви, а већ спремала невина људска тела за нова страдања. Немогуће је не намирисати у траговима жртава Књигу о Милутину, али и помислити на Ходочашће Арсенијево у изведби Пекића када се говори о господину Мајсторовићу и његовој алавости. Бранимир је наравно писао много раније од поменутих аутора и њихових дела, и једини разлог зашто их помињем јесте изједначавање младог књижевника са традицијом књижевности са ових простора уз немогућност да се одреди граница до које би сезао рад да је књижевник још коју деценију поживео. А преминуо је рано, свега тридесетак година, али довољно да иза себе остави поред Покошеног поља и још пар дела.
И најзад Покошено поље представља роман о страдању једног народа који се састоји из два велика поглавља, који су по мом скромном мишљењу требали да буду и две књиге. Први део аутобиографског је карактера и говори о периоду Великог рата кроз очи дечака Ненада Бајкића. Ако знамо да је аутор рат започео са једанаест а завршио са петнаест година, добијамо веома аутентичну слику људи који су продефиловали кроз књигу. Тај први део представља и бољу половину целокупног дела, тачније тај први део књиге је изузетан документ о животу и преживљавању обичног народа, жена и деце у свету у коме нема војске и полиције твог народа и све је под окупаторском контролом. У књизи од рата у суштини има врло мало, нема ту много пуцања, убистава, само наговештаји, понека слутња, али и велика беда и борба за преживљавање. Потмули пуцњи у даљини који полако почињу да одјекују Београдом терају обичан свет да бежи. Али питање је где? Приказују се дуга чекања у возовима, дуга путовања, дезинформације, јављање закаснелих вести са фронта и стално кретање на доле, ка југу. Али на југу Бугари већ чекају и пресецају бежање народа ка незнаном циљу својим злочинима. Ненад и мајка Јасна враћају се након неумитног слома српске војске у Београд и тамо се суочавају са глађу, хладноћом, немаштином, другачијим условима живота у односу на оне на које су навикли, али деца, а међу њима и Ненад преузимају улогу одраслих и кроз игру, не толико безбрижну, одрстајући убрзано доприносе стабилизовању својих смањених породица. На сцени су и одрасли домороци, стари Београђани и придошлице који сарађују са окупаторима и покушавају поклонима да искористе новонастали углед код напуштених жена и удовица. Мало млека у праху, брашно, шећер, одласци у Гимназију под окупаторским програмима, дечје љубави и прве велике речи, а ту је и један велики шамар који показује на који начин ће се кретати животи свих оних који су своју игру у том свету одиграли поштено. Први кораци одраслог човека и тај шамар је требао бити крај и то један велики крај, тада би ову књигу могао назвати једном од најбољих српских књига.

"Али, господо и пријатељи моји, материјална реконструкција опустошене земље није све. Постоји једна друга, још значајнија реконструкција, а то је- духовна и морална. Једна влада може да нареди, да наручи и изведе подизање свих порушених мостова у земљи и самим тим да успостави нормалан саобраћај као пре катаклизме која је у виду оркана прешла преко овог кута света на коме нам је историја досудила да живимо. Али наш сломљени морални став не можемо заменити простом заменом поломљених делова."

Ипак ту је и други део књиге и у њему се налази све оно због чега је књига релативно непозната. Један разлог су дечје болести писца да направи грандиозну сагу, заправо већ ју је имао првим делом, а други је политичке природе јер млади књижевник није опростио државницима нову државу СХС, није опростио шамар аустроугарског колаборанта, није опростио смрт ујака и оца, није опростио ратне профитере и ново богаћење оних који су и рат провели у удобним фотељама а не на француским лађама смрти. Сада већ младић Ненад Бајкић ради као новинар у Штампи, покушава да пише истраживачко новинарство, али му не дају, на свако његово мишљење добија се деманти, ратна штета бива неравномерно распоређена и политички сателити локалних моћника вршљају по држави. Они који имају имају све више, привидне расправе између њих представљају мамац за лаковерне, а ратни ветерани бивају заборављени. Уколико Вам се чини да сте све то већ негде видели и чули не чини Вам се, Ћосић као да је писао о временима која ће тек доћи, тачније о временима која се догађају сада, што говори једино да из историје ништа није научено, а не да је аутор био пророк. У овом политиком набијеном другом делу књиге, који је превише у неким деловима напоран, не и досадан, јавља се и велика мисао младог аутора који пише о великој грешци народа који је оставио кости на Крфу, а о тој истој грешци говори се и у Милутину, а то је потреба да се ослобађа нешто што није наше, нешто што никада није било наше, као и погрешна жеља за бесконачним уједињењима и миту југословенства. Млад је Бранимир Ћосић написао ово дело, пре тридесете, штета што није имао времена да попут Набокова под старе дане увиди грешке и преправи их неким новим сажимањем. Уколико се одлучите да читате књигу након прво дела можете слободно да затворите корице утисак ће бити грандиозан, попут изненадног шамара на књижевном небу. Сасвим коректна и неоправдано занемарена књига.

[Давор Хладни · Rating 4 out of 5]

"Али човек не ради скоро никада оно што хоће, него оно што може, иначе би живот био исувише леп!"

Када завршиш ову књигу, заклопиш је па мало размислиш, знаш да је написана прије 95 година а опет као да је њен један већи дио написан у данашње вријеме. Онда се запиташ која је разлика, јел могуће да је толико прошло а никакве разлике у неким стварима нема? Опет се осврнеш, вратиш уназад и видиш никакве разлике нема само други извођачи а радње исте, данас ако не и горе. Онда схватиш да није циљ да људи данас читају јер ако би их што више читало овакве књиге не би ваљало. Схватиш 100 година скоро прошло а опет све исто.
Него да се вратимо књизи. Састоји се од два дијела. Први дио нам говори о животу за вријеме Аустроугарске окупације Србије. Како се живот одвијао, како је народ који је остао преживљавао и како су се нове власти односиле према народу. Један занимљив дио књиге и другачији од онога што претежно читамо о овом временском периоду.
Други дио књиге доноси живот након ослобођења како се живјело, како се политика одвијала. У овом дијелу одлично је описано како се након толико чеканог ослобођења да тако кажемо "ослободилачка" власт односила и понашала према свом народу али и буквално према онима који су највише дали и највећи терет поднијели за ослобођење. Наравно књига је у облику романа и пратимо живот Ненада Бајкића и његове породице, али је Ћосић кроз њега мислим одлично приказао како је то све изгледало у тадашње вријеме. Иначе Ћосић је био и новинар и сигурно је био добро упућен у већину ствари које нам је и представио у овом роману. Моје све препоруке за читање ове књиге и питам се шта би Ћосић рекао данас када би све ово видио?

[Brodolomi · Rating 5 out of 5]

Pokošeno polje ima lep početak, jedan od lepših u srpskoj književnosti. Dva mlada čoveka se susreću u letnjem danu. Jedan je optužen za pokušaj ubistva, drugi je islednik. Između njih se odmah javlja simpatija. U nekom drugoj situaciji možda bi bili prijatelji. Isledniku se ne žuri, jer želi da spozna ličnost ubice. Ni ubici se ne žuri, jer on već zna da to ide teško. Da bi čovek razumeo čoveka, mora pre svega da shvati da čovek nije jedna za izvesno vreme završena stvar. Mora shvatiti da nije dovoljno znati šta se dogodilo nekoliko dana ili nedelja pre događaja... Zato se i ne trudi da objasni sebe. A i kako bi? Ne postoji mera kojom bi ljudi merili promene u sebi. Pošto nije moglo doči do razumevanja, islednik se u potrazi za čovekom okreće tamo gde ljudskost i nema – zakonicima i pravničkim knjigama, a optuženi, koji se zove Nenad Bajkić, vraća se u zatvor, gde će zvuk odskakanja lopte biti Prustova madlenica, koja će probuditi sećanje na detinjstvo i na dan kada je dobio svoju prvu loptu.

Pored prologa, knjiga se sastoji iz dva dela, a svaki od njih donosi zaokruženu priču. Prvi deo pripoveda o odrastanju Nenada Bajkića za vreme Prvog svetskog rata. Odrastanje je neizbežno jer je biološko-psihološki predodređeno. Biologiju briga za ratove, ratove briga za odrastanje. U tom nepomirljivom raskoraku javlja se dinamika pripovedanja o Bajkićevoj sentimentalnom stasavanju. On pupi, sazreva, raste, bira uzore, seksualno se uzbuđuje, prvi put ejakulira, pubertetski se duri, zaljubljuje se, želi da postane ljubavnik, hranilac, muškarac. Biološki ritam mladog tela se odigrava uprkos tome što glavni junak mora da beži od austrougarskog granatiranja Beograda (i to u upečatljivo stilizovanoj epizodi sa pocepanim jastukom koji ispušta perje dok Nenad juri beogradskim ulicama), što se susreće sa bugarskim koljačima, što svedoči povlačenju vojske, što gubi članove porodice, što trpi glad, nemaštinu, poniženja u okupatorskoj školi, itd. Ponavljam, biologiju briga za ratove, ratove briga za biologiju, Nenad mora da istrpi oba.

Drugi deo pripoveda o Nenadu Bajkiću koji je postao novinar. Njegovo zanimanje omogućava mu veliku društvenu pokretljivost te čitalac može da halucinira međuratni Beograd u svim svojim nijansama - od udžerica do elitnih salona. Po broju likova, po svojoj ambiciji, broju upletenih priča, Pokošeno polje je prvi roman u srpskoj književnosti koji je igrao na veliko. Prvi srpski roman koji je sanjao da čitav totalitet stvarnosti velegrada spakuje na stranice jednog romana. Ako je prvi deo knjige bio o stasavanju u ratu, drugi deo je priča o državi u miru kao kavezu. Manjina poseduje moć, dok je većina samo žrtva u kavezu, gde su reči SLOBODA, OTADŽBINA, PRAVDA, PROGRES samo floskule, velike šarene kutije koje ne sadrže ništa, dobre samo kao deo mehanizma koji održava elitu na vlasti.

P. S. Ćosićevi papiri nam ukazuju da je njegova prvobitna ambicija vezana za ovaj roman bila još veća. Sanjao je o višetomnom ciklusu romana, ali ga je u tome omela tuberkuloza, sa kojom se borio dok je pisao i kojoj je podlegao pet meseci nakon što je završio ovaj roman u svojoj 30. godini života.

[Кајафа · Rating 5 out of 5]

Велико дело о Великом рату. Прича о одрастању и животу дечака у окупираној Србији која се завршава његовим личним "ратом" у слободи, против "окупираних" људи.
Бранимир Ћосић и његово "Покошено поље" са правом се налазе у самом врху српске књижевности. Велика је несрећа због преране смрти Бранимира Ћосића, сигуран сам да би нам донео још много сјајних дела.

[Aleksandar · Rating 5 out of 5]

Još jedna koja bi morala da se nađe u obaveznoj lektiri srednjoškolaca. O "malom čoveku", idealisti. Nakon čitanja, jasnija je slika o stanju u Srbiji između dva svetska rata, jasniji politika i biznis tada ali i danas, ... Knjiga aktuelna još uvek, bojim se i ubuduće.