What do you think?
Rate this book
Les animaux aussi ont des droits
Ils souffrent comme nous. Comme nous aussi, ils jouissent du bien-être. Mieux que nous parfois, ils s’imposent par la ruse et l’intelligence. Comment continuer à les traiter comme des « choses » dont on se contenterait de condamner l’abus ? Mais faut-il pour autant leur accorder des droits, et si oui lesquels ? Et qui veillera à leur application ? Pour répondre à ces questions et à tant d’autres, Boris Cyrulnik l’éthologue, Élisabeth de Fontenay la philosophe, Peter Singer le bioéthicien croisent leurs regards et confrontent leurs savoirs sur la question animale.Trois sensibilités, trois parcours, trois formes d’engagement : la voie est tracée, au-delà des divergences et des contradictions, et en partie grâce à elles, pour que le législateur s’attelle à la rédaction du contrat qu’il nous faut maintenant passer sans délai avec nos frères en animalité, au nom de la dignité humaine.Boris Cyrulnik est éthologue et neuropsychiatre.Élisabeth de Fontenay est philosophe.Peter Singer, fondateur du Mouvement de libération animale, enseigne la bioéthique.Karine Lou Matignon est journaliste et écrivain.David Rosane est ornithologue.
267 pages, Paperback
First published May 1, 2013
5 people are currently reading
59 people want to read
About the author
Boris Cyrulnik
217 books228 followersBoris Cyrulnik est neuropsychiatre et directeur d'enseignement à l'université de Toulon. Il est l'auteur d'immenses succès, notamment Un Merveilleux malheur, Les Vilains Petits Canards, Parler d'amour au bord du gouffre et De chair et d'âme.
Ratings & Reviews
Friends & Following
Create a free account to discover what your friends think of this book!
Community Reviews
Displaying 1 - 4 of 4 reviews
April 21, 2021
Knjige razgovora mi često drže pažnju više od samih razgovora. Volim tu formu, ne samo jer sam tekstualno biće, već zato što se iz prelaska iz usmenog u pisano može uživati u vrlini pažnje u sporosti, koja u razgovoru uživo nije moguća. A čak i kad je razgovor (samo) pisan, on poprima nešto od prohodnosti usmenosti, što ga oplemeni.
Elem, ovo je jedna izuzetno zanimljiva knjiga, makar se ni sa jednim njenim slovcem ne složili. Kroz tri uzbudljiva pogleda, razmatrana su ključna etička pitanja odnosa čoveka prema životinjama. Razmišljanja su sročena izrazito precizno i pristupačno i uveren sam da Piter Singer, kao vodeći filozof morala danas, veruje da je sama jasnoća etična, pa mora da uvek da bude kristalno jasan. Singerovi argumenti su razložni, racionalni, čvrsti i nerazigrani i protiv njih teško da se može istom merom, već samo nekim iskliznućima i mistifikacijama. Stvar je jednostavna: životinje pate i to često pate zbog ljudi. Pate na različite načine, a pre svega što su gajene da bi bile ubijane. Ubijaju se često na vrlo bolne i surove načine (opet, postoji li pitomo ubistvo, pitam se ja?), a gotovo jednako je surov njihov mučan život u džinovskim postrojenjima gde su kljukane kojekakvim hemikalijama, bez pravo na bilo kakvu slobodu. Dakle, mi sistemski kontrolišemo neki životni oblik da bismo ga satirali zbog toga što nama to pričinjava neku vrstu zadovoljstva.
Da se razumemo, sasvim je druga priča kada neko živi u izolovanoj seoskoj zajednici, gde je mesožderstvo neophodno, ali govorim o industrijskoj proizvodnji mesa, što je, ako razmislimo o celini svega onoga što to može da predstavlja, jezivo. A ko od nas, uostalom, uopšte pomisli na koku kada jede belo meso, ili na kravu i burger? Lica životinja nam ne padaju na pamet, jer ono što jedemo ne sme da ima lice – u suprotnom postaje nejestivo. Zamislite da shvatite da u grlu žvaćete svog kućnog ljubimca? Da li biste progutali zalogaj?
Zapravo, problem proizlazi iz uverenja da je čovek poseban u odnosu na druge životne oblike u odnosu na moć života. A zašto bi to moralo da bude tako? Štaviše – čovek, za razliku od nekih drugih životnih oblika, ima volju, odnosno, moć izbora. Pa čak je više puta osvedočeno kako mesožderske životinje neće pojesti one koji su im na neki način pomogli. Takođe, osvedočeno je i da su ljudi dugo bili kanibali, što za većinu čovečanstva danas izaziva momentalnu fiziološku reakciju, ali i da je raširena pojava u antičkoj Grčkoj i Rimu bila da se dete sa deformitetom po rođenju, eto, ubije (doduše, istini za volju, neželjena deca su se češće ostavljala na nekoj ledini, pa ako koji dobronamernik naleti na njih, imali su sreće). Dakle, moralni aršini su suštinski istorični i ko zna koja uobičajena praksa današnjice će uskoro biti viđena kao zločin.
Naravno, neko iz ugla može da vikne kako je etika ono što je ne dato već zadato u odnosu na neki centar moći. Ona je, stoga, uvek represivna. Ali nije li osnova kulture represija i autocenzura? Potpuna sloboda jeste i potpuna destrukcija, što će reći i napuštanje svega onoga što je čovek bio i što može da bude. Istrajnost u različitim oblicima kultivizacije ono je što je održalo čovečanstvo. O ovome je, u izvesnom smislu, govorila Elizabet de Fontene, inače Jankelevičeva asistentkinja i veliki poštovalac Deride i Margaret Jursenar, čija je pozicija neobična. Za razliku od Singera, koji je tvrdokorni antispecista (specizam = vera u pravo da se drugi životni oblici tretiraju temeljno drukčije u odnosu na naš životni oblik), Fontene ima jedno fleksibilnije gledište po tom pitanju – čovek za nju nije samo još jedna od životinja, već poseban životni oblik i to pre svega zbog autoreferencijalne prirode njegovog jezika. Ukratko – životinje osećaju i misle, a čovek oseća da oseća i misli da misli. Tako je čovek, za Fontene, ujedno i karika evolucionog lanca i poseban oblik postojanja, što mu, opet, dodajem ja, ne daje za pravo da eksploatiše ostali živi svet. Elizabet de Fontene uzbudljivo govori i o nekim drugim fenomenima, kao što je status životinjskog pogleda, što može da bude izuzetno podsticajna tema (o kojoj postoji i jedan odličan esej Džona Berdžera).
Boris Sirilnik se, poput prethodnih sagovornika, oslanja na viševekovnu ideju životinja kao mašina koje ne osećaju ništa i koje, štaviše, nemaju ni pravo da pate, jer patnja potiče od prvobitnog greha Adama i Eve, a pošto životinje ne potiču od naših praroditelja, onda ne mogu ni da pate. A životinje ne samo da mogu da pate, nego i mnoga istraživanja dokazuju da ona sistematski lude. A patnja životinja je danas i čest predmet izrugivanja i ako u društvu potegnete teme o kojima sada razglabam, velika je verovatnoća da ćete biti iz raznoraznih razloga ismejani, ili da će vam neko ukazati kako ima daleko važnijih etičkih pitanja od toga kako je, eto, nekim životinjama teško. Poneko zna da dobaci i kako je pokazano da i biljke pate i da, prateći tu logiku, treba da prestanemo da jedemo bilo šta. A radi se o sledećem: da, pokazano je da biljke imaju nekakvu reakciju na spoljnu sredinu, kao i da postoji komunikacija između biljaka „u komšiluku”, ali to veze nema sa iskazivanjem emocija kod životinja. Evo, Sirilnik navodi i da niz životinja (i to ne samo slonove za koje sam ranije znao) praktikuju pogrebne običaje, čak pokrivajući leš pripadnika svoje vrste (veliki majmuni i neke vrste orlova) (259). Takođe, Sirilnik, poput Singera, govori i o pravnoj regulativi i tu sam prilično skeptičan. Dok Singer predlaže postepeno potpuno ukidanje proizovodnje hrane životinjskog porekla (što je, najblaže rečeno, nerealno), Sirilnik uviđa gde se pokreti za zaštitu životinja, etologija i kontinentalna filozofija susreću i na širem, političko-pravnom terenu.
Sva tri sagovornika pokazala su još jednom pokazala ćorsokake antropocentrizma, a na nama je da makar u glavi bacimo kockicu pitanja koja su postavili. Polje je izuzetno inspirativno, ali i ratoborno, jer ljudi, iz sasvim različitih razloga, žustro reaguju na pitanja prava životinja. Ipak, verujem u poziv na sagovorništvo, sve ostalo je diktatura inercije.
Jedna zamerka: ne znam ko je tu krivac, ali čini se kao da je ovo delo sa ijekavskog prebacivano na ekavicu. To nije urađeno uvek dobro. Postoje problemi i sa transkripcijom imena. Negde je Dekart Descrates, a Ikskil je uvek Uekskul (hvala Tijani što mi je ukazala na valjanu transkripciju Uexküll-a). Ipak, čini se da prevod, i povrh ovoga, nije loš. Ono što je svakako dobro su tvrde korice i lepa oprema knjige, i treba pohvaliti izdanja Akademske knjige, jer o tome vode računa.
Elem, ovo je jedna izuzetno zanimljiva knjiga, makar se ni sa jednim njenim slovcem ne složili. Kroz tri uzbudljiva pogleda, razmatrana su ključna etička pitanja odnosa čoveka prema životinjama. Razmišljanja su sročena izrazito precizno i pristupačno i uveren sam da Piter Singer, kao vodeći filozof morala danas, veruje da je sama jasnoća etična, pa mora da uvek da bude kristalno jasan. Singerovi argumenti su razložni, racionalni, čvrsti i nerazigrani i protiv njih teško da se može istom merom, već samo nekim iskliznućima i mistifikacijama. Stvar je jednostavna: životinje pate i to često pate zbog ljudi. Pate na različite načine, a pre svega što su gajene da bi bile ubijane. Ubijaju se često na vrlo bolne i surove načine (opet, postoji li pitomo ubistvo, pitam se ja?), a gotovo jednako je surov njihov mučan život u džinovskim postrojenjima gde su kljukane kojekakvim hemikalijama, bez pravo na bilo kakvu slobodu. Dakle, mi sistemski kontrolišemo neki životni oblik da bismo ga satirali zbog toga što nama to pričinjava neku vrstu zadovoljstva.
Da se razumemo, sasvim je druga priča kada neko živi u izolovanoj seoskoj zajednici, gde je mesožderstvo neophodno, ali govorim o industrijskoj proizvodnji mesa, što je, ako razmislimo o celini svega onoga što to može da predstavlja, jezivo. A ko od nas, uostalom, uopšte pomisli na koku kada jede belo meso, ili na kravu i burger? Lica životinja nam ne padaju na pamet, jer ono što jedemo ne sme da ima lice – u suprotnom postaje nejestivo. Zamislite da shvatite da u grlu žvaćete svog kućnog ljubimca? Da li biste progutali zalogaj?
Zapravo, problem proizlazi iz uverenja da je čovek poseban u odnosu na druge životne oblike u odnosu na moć života. A zašto bi to moralo da bude tako? Štaviše – čovek, za razliku od nekih drugih životnih oblika, ima volju, odnosno, moć izbora. Pa čak je više puta osvedočeno kako mesožderske životinje neće pojesti one koji su im na neki način pomogli. Takođe, osvedočeno je i da su ljudi dugo bili kanibali, što za većinu čovečanstva danas izaziva momentalnu fiziološku reakciju, ali i da je raširena pojava u antičkoj Grčkoj i Rimu bila da se dete sa deformitetom po rođenju, eto, ubije (doduše, istini za volju, neželjena deca su se češće ostavljala na nekoj ledini, pa ako koji dobronamernik naleti na njih, imali su sreće). Dakle, moralni aršini su suštinski istorični i ko zna koja uobičajena praksa današnjice će uskoro biti viđena kao zločin.
Naravno, neko iz ugla može da vikne kako je etika ono što je ne dato već zadato u odnosu na neki centar moći. Ona je, stoga, uvek represivna. Ali nije li osnova kulture represija i autocenzura? Potpuna sloboda jeste i potpuna destrukcija, što će reći i napuštanje svega onoga što je čovek bio i što može da bude. Istrajnost u različitim oblicima kultivizacije ono je što je održalo čovečanstvo. O ovome je, u izvesnom smislu, govorila Elizabet de Fontene, inače Jankelevičeva asistentkinja i veliki poštovalac Deride i Margaret Jursenar, čija je pozicija neobična. Za razliku od Singera, koji je tvrdokorni antispecista (specizam = vera u pravo da se drugi životni oblici tretiraju temeljno drukčije u odnosu na naš životni oblik), Fontene ima jedno fleksibilnije gledište po tom pitanju – čovek za nju nije samo još jedna od životinja, već poseban životni oblik i to pre svega zbog autoreferencijalne prirode njegovog jezika. Ukratko – životinje osećaju i misle, a čovek oseća da oseća i misli da misli. Tako je čovek, za Fontene, ujedno i karika evolucionog lanca i poseban oblik postojanja, što mu, opet, dodajem ja, ne daje za pravo da eksploatiše ostali živi svet. Elizabet de Fontene uzbudljivo govori i o nekim drugim fenomenima, kao što je status životinjskog pogleda, što može da bude izuzetno podsticajna tema (o kojoj postoji i jedan odličan esej Džona Berdžera).
Boris Sirilnik se, poput prethodnih sagovornika, oslanja na viševekovnu ideju životinja kao mašina koje ne osećaju ništa i koje, štaviše, nemaju ni pravo da pate, jer patnja potiče od prvobitnog greha Adama i Eve, a pošto životinje ne potiču od naših praroditelja, onda ne mogu ni da pate. A životinje ne samo da mogu da pate, nego i mnoga istraživanja dokazuju da ona sistematski lude. A patnja životinja je danas i čest predmet izrugivanja i ako u društvu potegnete teme o kojima sada razglabam, velika je verovatnoća da ćete biti iz raznoraznih razloga ismejani, ili da će vam neko ukazati kako ima daleko važnijih etičkih pitanja od toga kako je, eto, nekim životinjama teško. Poneko zna da dobaci i kako je pokazano da i biljke pate i da, prateći tu logiku, treba da prestanemo da jedemo bilo šta. A radi se o sledećem: da, pokazano je da biljke imaju nekakvu reakciju na spoljnu sredinu, kao i da postoji komunikacija između biljaka „u komšiluku”, ali to veze nema sa iskazivanjem emocija kod životinja. Evo, Sirilnik navodi i da niz životinja (i to ne samo slonove za koje sam ranije znao) praktikuju pogrebne običaje, čak pokrivajući leš pripadnika svoje vrste (veliki majmuni i neke vrste orlova) (259). Takođe, Sirilnik, poput Singera, govori i o pravnoj regulativi i tu sam prilično skeptičan. Dok Singer predlaže postepeno potpuno ukidanje proizovodnje hrane životinjskog porekla (što je, najblaže rečeno, nerealno), Sirilnik uviđa gde se pokreti za zaštitu životinja, etologija i kontinentalna filozofija susreću i na širem, političko-pravnom terenu.
Sva tri sagovornika pokazala su još jednom pokazala ćorsokake antropocentrizma, a na nama je da makar u glavi bacimo kockicu pitanja koja su postavili. Polje je izuzetno inspirativno, ali i ratoborno, jer ljudi, iz sasvim različitih razloga, žustro reaguju na pitanja prava životinja. Ipak, verujem u poziv na sagovorništvo, sve ostalo je diktatura inercije.
Jedna zamerka: ne znam ko je tu krivac, ali čini se kao da je ovo delo sa ijekavskog prebacivano na ekavicu. To nije urađeno uvek dobro. Postoje problemi i sa transkripcijom imena. Negde je Dekart Descrates, a Ikskil je uvek Uekskul (hvala Tijani što mi je ukazala na valjanu transkripciju Uexküll-a). Ipak, čini se da prevod, i povrh ovoga, nije loš. Ono što je svakako dobro su tvrde korice i lepa oprema knjige, i treba pohvaliti izdanja Akademske knjige, jer o tome vode računa.
March 27, 2014
Beaucoup trop répétitif et superficiel.
November 10, 2025
In „Les animaux aussi ont des droits“ vereinen Cyrulnik, de Fontenay und Singer Ethik, Philosophie und Empathie zu einem eindringlichen Plädoyer für die moralische Aufwertung des Tierischen. Man kann ihren Argumenten im Wesentlichen nur zustimmen: Wer die Leidensfähigkeit ernst nimmt, muss auch die Verantwortung anerkennen, die daraus erwächst.
April 10, 2021
Ouvrage vraiment intéressant qui fait réfléchir. Je conseillerai à tous de le lire si le sujet leur semble intéressant, même si je ne partage pas le point de vue de tous les intervenants ou même pas forcément tout ce qui est dit par une personne.
Displaying 1 - 4 of 4 reviews